DIGITALNE IKONE 20+

" Štampanje prvog izdanja knjige OSMA SILA završeno je 4. novembra 1971. godine, što bi moglo ukazivati na to
da je njeno objavljivanje bilo prioritet i da je završeno u izuzetno kratkom roku, jer nije bila
reč tek o jednoj autorskoj monografiji, već o delu koje je ambiciozno dizajnirano (dizajn arh.
Slobodan Mašić; realizacija Studio Structure Beograd), za koje je pregovor pisao Jovan
Ćirilov, a čiji je sadržaj preveden na engleski, nemački i francuski jezik. Izbor fotografija, u
bloku od njih 25, sastavni je deo knjige. U vreme kada je „Osma sila“ bila široko čitana i diskutovana u kulturnoj javnosti, na našim fakultetima nisu postojali predmeti poput sociologije masovnih komunikacija, teorije medija, studija medija itd., niti magistarske i doktorske studije u ovom domenu. Značaj ove knjige danas je utoliko veći što je broj medija i medijskih profesionalaca izuzetno veliki, a da pri tom sami mediji u borbi za ostvarenje što većeg profita ne zapošljavaju najkvalitetnije i najstručnije profesionalce, a u procesu rada ne omogućavaju svojim zaposlenim doedukaciju koja je u svetlu savremenih društvenih i tehnoloških promena apsolutno neophodna. Stoga ovu knjigu vidim i kao specifičan pledoaje za samoedukaciju, jer je upravo i pisana u procesu samoedukacije jednog reditelja koji, iako je završio tri fakulteta, na njima nije imao prilike da se upozna za fenomenom televizije, i odlučio je da se samostalno obrazuje kroz proces istraživanja i pisanja knjige. Upravo mi se čini da je samoobrazovanje kroz istraživački rad danas zanemareno, jer se uvrežilo mišljenje da je učenje kroz praksu, kroz sopstvenoo iskustvo – dovoljno, uz povremeno (izuzetno retko) prisustvo nekom kraćem seminaru. -- (MIlena Dragićević Šešić)"

U zborniku su sabrani neki od najvažnijih tekstova inostranih autora koji su uticali na konstituisanje studija igara u poslednjih dvadeset godina, kao i novi tekstovi domaćih teoretičara medija, sociologa, teoretičara književnosti, filologa i antropologa.

Studije igara su interdisciplinarno akademsko polje koje obuhvata proučavanje igara i igrača, kao i njihove društvene i kulturne kontekste. Studije video-igara su poddisciplina studija igara, koja se – bilo da se koriste termini video-igre, igre za kućne ili ručne konzole, igre za mobline telefone, kompjuterske igre, arkadne igre, digitalne igre ili, u manjoj meri, elektronske i interaktivne igre – fokusira na igre koje su, pre svega, zasnovane na računarskoj tehnologiji.

Osim što su namenjene igranju, video-igre nam gotovo uvek i nešto govore, one su kanal komunikacije za prenošenje poruka i značenja. One nas nas zabavljaju ali, istovremeno, i oblikuju našu svest o svetu u kojem živimo, utvrđuju sisteme vrednosti i ideja ili su njihov deo, interpeliraju pojedinca kao subjekta i preko avatara mu dodeljuju ulogu, ne samo u video-igri, jer ga posredno uče šta uopšte znači biti muškarac ili žena, crnac, Kinez ili belac, vitez, detektiv, kriminalac, vojnik i tako dalje. Ljudi se povezuju i socijalizuju preko igara, a virtuelni svet nije lažan svet, već svet prepun potencijalnosti, što i jeste smisao reči virtual, koja potiče od latinske reči virtualis, označavajući mogućnost ili kapacitet za ostvarenje.

"Zbornik Studije video-igara i obrazovni koncepti Manojla Maravića kolekcija je značajnih radova iz raznorodnih oblasti proučavanja video-igara. Kao izdanje namenjeno pre svega humanističkim i društvenjačkim istraživačima i predavačima, ova zbirka izuzetan je doprinos srpskoj videoigračkoj nauci. Knjiga predstavlja nastavak spisateljskog, uređivačkog i obrazovnog rada Manojla Maravića, jednog od najznačajnijih videoigračkih naučnika i edukatora u regionu, u čije se zasluge između ostalog ubrajaju: osnivanje studijskog programa dizajna video-igara na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu; pokretanje naučnog skupa posvećenog studijama video igara (SVI Conference); i autorstvo prvog istorijskog pregleda razvoja video-igara na srpskom jeziku, ,,Totalne istorije video-igara” (2022, Clio)."

doc. dr Miloš Jocić

Medijski sistem Srbije je knjiga nastala pre svega kao udžbenik za studente novinarstva, komunikologije i medija na našim fakultetima, gde se ova tematika u okviru različitih akademskih disciplina izučava. Ona, međutim, može da posluži kao skup osnovnih informacija i ostalima koji su zainteresovani za nastanak i razvoj institucionalizovanih oblika javnog komuniciranja u Srbiji, od prve polovine XIX veka do danas. Iz sasvim praktičnih razloga najveći deo knjige bavi se savremenim pojavama u medijskom sistemu, počev od konstituisanja medijske politike i ustavno-pravnog okvira za delovanje medija i novinara,  aktivnosti profesionalnih komunikatora, novinarskih i medijskih udruženja, do problema koji nastaju u uslovima tranzicionih promena. Ovo izdanje inovirano je objašnjenjima i analizom dinamičnog perioda u kome su nastale dve medijske strategije, novi medijski zakoni i detektovani očekivani i neočekivani izazovi prilagođavanja evropskom regulatornom okviru za medije, kao pravcu kome Srbija deklarativno teži.

Na osnovu deceniju i po dugog iskustva u medijima, Saša Ozmo u ovoj knjizi objedinjuje sve ono što pravi sportski novinar treba da zna. U neformalnom tonu i sa mnogo primera iz sopstvene karijere, Ozmo na pitak način piše o umetnosti pravljenja intervjua, važnosti naslova, društvenim mrežama, odnosima sa sagovornicima i mnogim drugim aspektima novinarstva, uz praktične savete i anegdote iz profesionalnog života. Knjiga će biti zanimljiva i korisna sportskim novinarima i onima koji žele to da postanu, zatim studentima novinarstva, a biće zabavna i onima koje jednostavno zanimaju sport i ugao gledanja sportskog novinara.

Namenjena svima onima  koji žele da se sa video-igrama upoznaju na stručni način, da razumeju pojavu izvan novinarskog senzacionalizma, nipodaštavanja, medijske pomame i moralne panike.

"Pitanje uticaja ekrana na lјudski mozak u srcu je
današnje zabrinutosti za budućnost sveta.

Na stranicama ove knjige Francuska akademija nauka
prvi put sa različitih aspekata izveštava o uticaju
ekrana na mozak deteta i daje preporuke o opreznosti
u pogledu preterane izloženosti mladih ekranima
svih vrsta, kao i dokaze o dobrim stranama njihove
upotrebe. Istaknuti su rezultati naučnih, medicinskih
i kliničkih istraživanja ili pak zaklјučci brižlјivog
promišlјanja o pitanjima na koja istraživanja još
nemaju jasan odgovor.

Date smernice pomoći će roditelјima, nastavnicima,
zdravstvenim radnicima i drugima koji vode brigu
o deci i omladini, kao i samim mladima kako bi, u
susretu sa svetom ekrana, naučili da ih koriste bez
pratećih problema i razvoja loših navika.

Ne uvodite prerano neinteraktivne ekrane; nastojte da
nikakve ekrane ne stavlјate u dečije sobe; upražnjavajte
aktivnosti takve da deca u vrtićkom uzrastu budu
dovolјno odvojena od ekrana; učite decu da ih isklјučuju,
učite ih SAMOKONTROLI i podržavajte njihovu
upotrebu u kreativne svrhe; nisu sve igrice tako zle...

NEOPHODNO JE NAPRAVITI RAZLIKU
IZMEĐU PRETERANE UPOTREBE, KOJA
PREDSTAVLjA OSIROMAŠENјE ŽIVOTA
I ONE KOJA ZNAČI OBOGAĆENјE ŽIVOTA.
"

Medijske industrije predstavljaju pojavu koja se dugo rađala i razvijala i dosegla takve razmere da je postala jedan od najvažnijih faktora savremenog društva, koji utiče na skoro sva društvena kretanja. Njihov se uticaj očituje kako na kulturnom, tako i na informacionom, ali i na ekonomskom polju. Možemo slobodno reći da se medijske industrije nalaze danas u središtu kulturnih, društvenih i ekonomskih kretanja. One ne samo da prenose već i aktivno učestvuju u stvaranju nove slike sveta i novih bogatstava, one govore o našim životima ali ih istovremeno iz temelja menjaju, da bi, možda, uskoro upravljali njima.

Kapitalizam, participativno finansiranje i demokratija

Mediji su u krizi, ne samo klasična štampa koja se suočava sa konkurencijom digitalnih, manje kvalitetnih izdanja, već i televizija i radio. U ovoj knjizi koja počiva na produbljenoj analizi funkcionisanja i finansiranja medija u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, predlaže se novi model „neprofitnih informativnih društava“ u kojima su usklađeni komercijalnost i neprofitnost. Najbitnija je u stvari demokratija, to jest mogućnost da korisnik dobije što kvalitetnije informacije, čime postaje aktivniji učesnik u političkom procesu. Mediji bi u tom slučaju morali ustanoviti takvu strukturu vlasništva da što manje zavise od akcionara, velikih oglašivača i političkih moćnika. Žilija Kaže (Julia Cagé), francuska je ekonomistkinja mlađe generacije. Glavne oblasti interesovanja su joj ekonomija razvoja, politička ekonomija i ekonomska istorija. Uporedo predaje i radi u SAD (Univerzitet Harvard) i u Francuskoj (Institut za političke studije u Parizu). Supruga je poznatog francuskog ekonomiste Toma Piketija.


Žilija Kaže (Julia Cagé) rođena 17. februara 1984. u Metzu, francuska je ekonomistkinja specijalizovana za ekonomiju, političku ekonomiju i ekonomsku istoriju. Kaže je pohađala pripremnu školu za pisma i društvene nauke u ,,Lycée Thiers" u Marseju. Od 2005. do 2010. godine studirala je na ,,École normale supérieure" u Parizu. Od 2010. do 2014. godine bila je doktorant ekonomije na Harvardu. Doktorirala je ekomomiju 2014. godine pod mentorstvom Nejtana Nuna. Godine 2013. odbranila je rad Essays in the Political Economy of Information and Taxation u ,,School for Advanced Studies in the Social Sciences", pod rukovodstvom Danijela Koena. Godine 2014. udala se za ekonomistu Tomasa Piketija.

Kako je mladić tako skromnih vokalnih mogućnosti ostvario takav, skoro holivudski uspeh?

Đorđe Marjanović na sebe skreće pažnju krajem pedesetih, kada je skinuo svoj sako i zavitlao ga u publiku. Ova je reagovala jedinstveno, zaljubila se u njega zauvek, bez obzira što su medijski poslenici uglavnom mislili da je reč o scenskom klovnu i nenadarenom pevaču. No, Đorđe je vremenom izrastao u vrhunskog šoumena, kompletnog scenskog umetnika kakvog popularna muzika nikad ranije na ovim prostorima nije imala; zauvek je promenio estradu i ovdašnju popularnu muziku. Čaroliju ritma Zapada pomešao sa poetikom slovenske duše. To je naišlo na prijem preko svih očekivanja. Trasirao je put rokenrolu i bio prvi u socijalističkoj epohi koji je osetio sve dimenzije neviđene (a ne programirane) slave i popularnosti.

Knjiga Marijane Dujović je muzikološka studija u okvirima popularne muzike na našim prostorima u razdoblju od ‘50ih godina do današnjih vremena, čiji je glavni fokus pevač Đorđe Marjanović. Namera autorke je da integriše sve do sad poznate informacije o pevaču u jednu knjigu, prikaže neka novasaznanja, pri čemu je napravljena selekcija podataka, tako da trivijalne priče nisu deo ove knjige.Težište nije na dogodovštinama iz života pevača, već na prikazivanju šireg konteksta, odnosno vremena u kojem je Đorđe Marjanović delovao, u cilju sagledavanja njegove monumentalne popularnosti u Jugoslaviji (i šire) tokom druge polovine XX veka.

Marijana Dujović:
Marijana Dujović (1989, Beograd) deluje kao samostalni istraživač – muziklog u oblasti nacionalne istorije muzike, koncertna delatnost u Beogradu do Prvog svetskog rata, istorija srpske muzike i muzičara tokom Prvog svetskog rata, biografija Stanislava Biničkog itd. Osnovne i master studije muzikologije završila je na Fakultetu muzičke umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Saradnik je na projektu „Velikanima u pohode“ fondacije Nada. Napisala je nekoliko muzikoloških studija, koje su objavljene u domoćim i inostranim naučnim časopisima i zbornicima. Autorka je izložbe Moja mala bibliografija (2016) i koautorka izložbe Srpska Afrikijada 1916−1919 (2017). Održala je niz predavanja iz oblasti nacionalne istorije muzike u zemlji i inostranstvu.

Kao prva detaljna i sveobuhvatna analiza vizuelne estetike novih medija, ova knjiga postavlja nove medije unutar istorije vizuelne kulture, ukazujući na veze i različitosti između novih i starih medija.

Nalazeći poreklo estetike novih medija u slikarstvu, fotografiji, filmu i televiziji, Manovič razmatra pitanja digitalnog stvaranja slika, interfejsa čoveka i računara, hipermedija, računarskih igrica, komponovanja, animacije, teleprisustva i virtuelnih svetova. Pri tom, on se eklektički i vispreno poziva na teoriju filma, teoriju književnosti i društvenu teoriju.

Podjednako je značajno to što se on poziva na sopstveno radno iskustvo sa tehnologijama novih medija i računarskom naukom da bi iskazao osnovne principe koji čine razliku između novih i starih medija. U toj analizi on daje detaljna objašnjenja određenih pojava u umetnosti i popularnoj kulturi.

Jedinstvena po svojoj dubini i obuhvatu, ova knjiga nije zanimljiva samo za univerzitetske radnike, već i za umetnike i dizajnere koji žele bolje da razumeju istoriju i teoriju onoga čime se bave.


Lev Manovič:
Lev Manovič je profesor u Fakultetskom centru Univerziteta grada Njujorka, (The Graduate Center, City University of New York). Predavao je niz godina na Odeljenju za vizuelne umetnosti Univerziteta u San Dijegu (UCSD) gde je od 1996. do 2012. godine vodio nastavu iz digitalne umetnosti, nove teorije medija i digitalnih humanističkih nauka.

Njegova knjiga The Language of New Media (2001), koja uskoro izlazi u prevodu Aleksandra Luja Todorovića na srpski jezik, smatra se najiscrpnijom istorijom medija posle MakLuanove.

Rođen je u Moskvi, gde je studirao slikarstvo, arhitekturu i računarsko programiranje. Jedan od vodećih teoretičara novih medija. Od 1981. živi u Njujorku gde je magistrirao na studijama eksperimentalne psihologije. Osnivač je i direktor centra za softverske studije (Software Studies Initiative).

Televizijske igrane serije nisu postale samo ekvivalent onoga što su u XIX veku bili feljtoni, odnosno glavna odrednica kulture. Scenaristi televizijskih serija, barem oni najbolji, mogu se porediti s najboljim romansijerima onog vremena, od Balzaka, preko Dikensa do jednog Flobera. Zapravo, scenaristi televizijskih serija su postali najbolji analitičari društva i savremenog sveta, ako ne i najpouzdaniji futurolozi.

U vreme globalizacije, televizijska serija je kao žanr postala možda jedina univerzalna, ako ne i nezaobilazna kulturna referenca za svakog ko bi pokušao da proučava emocije sveta. Kao što je nemoguće razumeti svet bez dimenzije emocija, danas se postavlja pitanje da li je uopšte moguće zaista razumeti emocije sveta bez gledanja televizijskih serija.

Televizijske igrane serije nisu postale samo ekvivalent onoga što su u XIX veku bili feljtoni, odnosno glavna odrednica kulture. Scenaristi televizijskih serija, barem oni najbolji, mogu se porediti s najboljim romansijerima onog vremena, od Balzaka, preko Dikensa do jednog Flobera. Oni se ne zadovoljavaju hladnom analizom stvarnosti. Snagom intuicije, hrabrošću i lucidnošću svoje imaginacije oni tu stvarnost osećaju i predviđaju. Zapravo, scenaristi televizijskih serija su postali najbolji analitičari društva i savremenog sveta, ako ne i najpouzdaniji futurolozi.

U svojoj prethodnoj knjizi, Geopolitika emocija: kako kulture straha, poniženja i nade utiču na oblikovanje sveta, prvi put objavljenoj 2008. godine i kasnije više puta preštampavanoj, autor je nastojao da mapira emocije u svetu. Ovaj novi esej o geopolotici televizijskih igranih serija je nastavak i aktualizacija njegovih ranijih razmišljanja.


Predgovor

Uvod

I Vreme serija

II Igra prestola ili opčinjenost haosom

III Dauntonska opatija ili nostalgija za redom

IV Domovina ili američka kultura straha

V Kuća od karata ili kraj američkog sna

VI Okupirani ili povratak ruske pretnje

VII Ravnoteža moći ili razumeti nadolazeći svet

Zaključak

Zahvalnosti

Indeks serija

Indeks filmova

Indks književnih i stručnih dela

Indeks slika

Indeks imena


Dominik Mojsi:
Jedan od osnivača i viših savetnika Francuskog instituta za međunarodne odnose (IFRI) i šef Odeljenja za geopolitiku na Evropskom koledžu u Varšavi. Profesor je na Institutu političkih nauka u Parizu i gostujući profesor na Univerzitetu Harvard. Često piše članke za Financial Times, Die Welt i druge časopise.

Diplomirao je političke nauke na Sorboni i Harvardu, bio asistent Rejmonu Aronu i predavao na Visokoj školi društvenih nauka u Parizu. Tokom devedesetih godina uz Timoti Garton Eša i Mihaela Mertesa napisao je nekoliko pledoajea u korist proširenja Evropske unije i modernizacije evropskih institucija, verujući da je ujedinjenje Evrope najbolji način za prevazilaženje "tragedije prošlosti". Pored Geopolitike emocija i Geopolitike televizijskih serija objavio je sledeće naslove: Le nouveau contient: Plaidoyer pour une Europe renaissante (1991) sa Žakom Rupnikom, Les cartes de la France l'heure de la mondialisation (2000) i Un Juif improbable (2011).

Zašto su mediji bitni? Zašto mladi u razmišljanju o medijima zauzimaju tako važno mesto? Kako su sve naučnici shvatali i istraživali uticaj medija, to jest, njihovo dejstvo na omladinu?

Endi Radok govori o tome zbog čega je važno izučavati omladinske medije, ali i kako tom poslu treba pristupiti, odnosno kako treba tumačiti rezultate tih istraživanja. Nastoji da odgovori i na pitanja zbog čega društvo prvenstveno brine zbog uticaja medija na mlade i da li su mladi danas tek bespomoćne žrtve medijskih korporacija i politike koju one zastupaju ili im medijska pismenost omogućava da prozru namere kreatora medijskog sadržaja i iskoriste medijsku pažnju u vlastitom interesu. Kako mladi reaguju na reklame za alkoholna pića? Da li su mediji zaista uzrok masovnih oružanih napada u školama? Da li su strahovanja zbog uticaja nasilja u medijima na mlade opravdana? Ove i druge aktuelne teme u vezi s medijima obrađuju se u knjizi, a studentima i istraživačima daju se dragoceni saveti o izboru predmeta istraživanja, pristupu naučnom radu i strukturisanju medijskih studija.

Sadržaj:
1. Zašto omladinski mediji

2. Razumevanje medijske sadržine
Društveni i kulturni pristupi medijskim uticajima

3. Razumevanje uticaja tehnologije medija
Omladina, bunt, društveni mediji i društvena istorija

4. Razumevanje globalne medijske industrije
Kina, reality televizija i upravljanje medijima

5. Razumevanje korisnika medija
Devojke, mobilni telefoni i identitet

6. Razumevanje nasilja u medijima
Oružani napadi u školama, reportaže u medijima i uokvirivanje društvene stvarnosti

7. Razumevanje oglašavanja i marketinga
Studenti i alkohol

8. Razumevanje političke komunikacije
Barak Obama, konvergencija medija i medijatizovana intima

9.Razumevanje slavnih ličnosti
Bam Mardžera i uloga sporta u medijskoj konvergenciji

10. Razumevanje kritičkog istraživanja medija
Deca vojnici, medijske kuće i medijsko obrazovanje

11. Epilog: Pisanje knjige Omladina i mediji

12. Bibliografija

13. Indeks pojmova


Endi Radok:
Profesor je na australijskom Univerzitetu Monaš, bavi se istraživanjem medija i redovno objavljuje knjige i radove u stručnim časopisima, posvećene nasilju u medijima, političkim ličnostima, reality televiziji, kampanjama za zdrav život, sportu u medijima, teoriji masovnih komunikacija i slično. Pre Omladine i medija (2013), objavio je i knjige Understanding Audiences (2001) i Investigating Audiences (2007). Radio je kao predavač na univerzitetima u Sjedinjenim Državama, Velikoj Britaniji, Južnoj Koreji, Kini i na Novom Zelandu. Među omiljenim temama su mu medijska publika, korisnici medija i politika popularne kulture. Trenutno radi na knjizi Exploring Media Research. Redovno objavljuje stručne analize i komentare u svetskim medijima kao što su ABC, BBC, Herald, Metro i slični.