DARKO TATIĆ - MAG RADIOFONIJE

Digitalna tehnologija je svugde oko nas. Onako kako je mi vidimo i koristimo su njene alatke. Ono što ne vidimo su duboke posledice koje ona izaziva u duhovnoj sferi. Mrežom svih mreža kolaju trilioni poruka, ali i glasina, dubokih lažnih vesti, izmišljotina, propagande. U vreme informacionog potopa ugroženi su i ljudska autonomija i razum. A bez toga svi projekti demokratije, naročito one deliberativne, su neostvarivi. Građani misle da utiču na vlast dok u stvari deponuju na globalno smetlište svoje digitalne uradke.

" Štampanje prvog izdanja knjige OSMA SILA završeno je 4. novembra 1971. godine, što bi moglo ukazivati na to
da je njeno objavljivanje bilo prioritet i da je završeno u izuzetno kratkom roku, jer nije bila
reč tek o jednoj autorskoj monografiji, već o delu koje je ambiciozno dizajnirano (dizajn arh.
Slobodan Mašić; realizacija Studio Structure Beograd), za koje je pregovor pisao Jovan
Ćirilov, a čiji je sadržaj preveden na engleski, nemački i francuski jezik. Izbor fotografija, u
bloku od njih 25, sastavni je deo knjige. U vreme kada je „Osma sila“ bila široko čitana i diskutovana u kulturnoj javnosti, na našim fakultetima nisu postojali predmeti poput sociologije masovnih komunikacija, teorije medija, studija medija itd., niti magistarske i doktorske studije u ovom domenu. Značaj ove knjige danas je utoliko veći što je broj medija i medijskih profesionalaca izuzetno veliki, a da pri tom sami mediji u borbi za ostvarenje što većeg profita ne zapošljavaju najkvalitetnije i najstručnije profesionalce, a u procesu rada ne omogućavaju svojim zaposlenim doedukaciju koja je u svetlu savremenih društvenih i tehnoloških promena apsolutno neophodna. Stoga ovu knjigu vidim i kao specifičan pledoaje za samoedukaciju, jer je upravo i pisana u procesu samoedukacije jednog reditelja koji, iako je završio tri fakulteta, na njima nije imao prilike da se upozna za fenomenom televizije, i odlučio je da se samostalno obrazuje kroz proces istraživanja i pisanja knjige. Upravo mi se čini da je samoobrazovanje kroz istraživački rad danas zanemareno, jer se uvrežilo mišljenje da je učenje kroz praksu, kroz sopstvenoo iskustvo – dovoljno, uz povremeno (izuzetno retko) prisustvo nekom kraćem seminaru. -- (MIlena Dragićević Šešić)"

Medijska kultura namenjena je studentima osnovnih i master studija kao i široj publici, a posvećena je kritičkom tumačenju medijskog sadržaja i načina funkcionisanja medijskih industrija. Knjiga nudi osnovna saznanja iz oblasti: medijske pismenosti, vlasništva i kontrole nad medijima, medijskih industrija, produkcije informativnog programa, ekonomske igre medija, reklamne industrije, efekata medija, uslovljavanja publike, digitalnih medija, privatnosti i veštačke inteligencije. Autor knjige polazi od pretpostavke da, što nam je funkcionisanje medija i način njihovog uticaja na nas jasniji, to nad tim procesom možemo da imamo veću kontrolu ili čak možemo odustati od korišćenja pojedinih medija. U tom smislu bićemo u prednosti u odnosu na obične korisnike medija, koji se ovoj tematici nisu posvetili i prepustili su se njihovom uticaju, a da toga do kraja nisu ni svesni. Iz neopreznog korišćenja medija potiču mnoge opasnosti opisane u knjizi, kao što su zapadanje u filterski mehur, ugrožavanje privatnosti, gubitak kontrole nad korišćenjem pojedinih adiktivnih digitalnih medija i slično. Većina ljudi medije konzumira na ustaljen način, ne dovodeći u pitanje svoje prakse njihovog konzumiranja. Međutim svaki medij se bori za našu pažnju i u toj borbi je bespoštedan u pokušaju da nas uslovi da ga koristimo uvek i na jednoličan način. Mediji nisu samo štetni, od njih možemo imati puno koristi, međutim, moramo znati da izbegnemo zamke, kao i to da nešto što je danas korisno sutra, usled prevelike upotrebe, može izazivati zavisnost, dekoncentraciju, gubitak fokusa i slične probleme. Na nama je da pokušamo da se takvim pritiscima odupremo i koristimo što veću lepezu medija zarad ličnog informisanja, obrazovanja i zabave. Svrha ove knjige je da studentima i široj publici omogući da steknu veći stepen medijske kulture i veću sposobnost kritičkog odnosa prema medijima. Takođe, cilj je i da zainteresuje publiku da nastavi da produbljuje znanja iz oblasti medijske kulture čitajući dalje literaturu i prateći dešavanja u okviru razvoja medijskih industrija.

U zborniku su sabrani neki od najvažnijih tekstova inostranih autora koji su uticali na konstituisanje studija igara u poslednjih dvadeset godina, kao i novi tekstovi domaćih teoretičara medija, sociologa, teoretičara književnosti, filologa i antropologa.

Studije igara su interdisciplinarno akademsko polje koje obuhvata proučavanje igara i igrača, kao i njihove društvene i kulturne kontekste. Studije video-igara su poddisciplina studija igara, koja se – bilo da se koriste termini video-igre, igre za kućne ili ručne konzole, igre za mobline telefone, kompjuterske igre, arkadne igre, digitalne igre ili, u manjoj meri, elektronske i interaktivne igre – fokusira na igre koje su, pre svega, zasnovane na računarskoj tehnologiji.

Osim što su namenjene igranju, video-igre nam gotovo uvek i nešto govore, one su kanal komunikacije za prenošenje poruka i značenja. One nas nas zabavljaju ali, istovremeno, i oblikuju našu svest o svetu u kojem živimo, utvrđuju sisteme vrednosti i ideja ili su njihov deo, interpeliraju pojedinca kao subjekta i preko avatara mu dodeljuju ulogu, ne samo u video-igri, jer ga posredno uče šta uopšte znači biti muškarac ili žena, crnac, Kinez ili belac, vitez, detektiv, kriminalac, vojnik i tako dalje. Ljudi se povezuju i socijalizuju preko igara, a virtuelni svet nije lažan svet, već svet prepun potencijalnosti, što i jeste smisao reči virtual, koja potiče od latinske reči virtualis, označavajući mogućnost ili kapacitet za ostvarenje.

"Zbornik Studije video-igara i obrazovni koncepti Manojla Maravića kolekcija je značajnih radova iz raznorodnih oblasti proučavanja video-igara. Kao izdanje namenjeno pre svega humanističkim i društvenjačkim istraživačima i predavačima, ova zbirka izuzetan je doprinos srpskoj videoigračkoj nauci. Knjiga predstavlja nastavak spisateljskog, uređivačkog i obrazovnog rada Manojla Maravića, jednog od najznačajnijih videoigračkih naučnika i edukatora u regionu, u čije se zasluge između ostalog ubrajaju: osnivanje studijskog programa dizajna video-igara na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu; pokretanje naučnog skupa posvećenog studijama video igara (SVI Conference); i autorstvo prvog istorijskog pregleda razvoja video-igara na srpskom jeziku, ,,Totalne istorije video-igara” (2022, Clio)."

doc. dr Miloš Jocić

Knjiga Medijska pismenost i kritičko mišljenje ubedljivo i argumentovano dokazuje da medijskoj pismenosti, kao osnovnom generatoru razvoja kritičkog mišljenja, u srednjoškolskom obrazovanju treba posvetiti posebnu pažnju. U isti mah, ona pruža odsudan doprinos definisanju ovog, do sada neodređeno i preširoko shvatanog, pojma.

Zasnovana na kritičkoj pedagogiji, ova sistematična, pregledna, interdisciplinarna studija kao primarni cilj obrazovanja ističe podsticanje kritičke svesti učenika, tj. razvijanje njihove kompetencije za analizu socijalnih, ekonomskih i političkih protivrečnosti u društvu. Dometi kritičkog mišljenja se, kako autorka pokazuje, ne iscrpljuju samo sa kritičkim razumevanjem medijskih sadržaja. Ono je smisleno, samo ako je operacionalizovano – ako, dakle, vodi plemenitim akcijama na ličnom i kolektivnom planu. Participacija pojedinca u građanskom društvu i, u konačnici, demokratizacija građanskog društva krajnji su ishodi do kojih medijska pismenost i kritičko mišljenje treba da dovedu.

Studija Medijska pismenost i kritičko mišljenje originalno je i kompleksno empirijsko istraživanje čiji će rezultati biti dragoceni kreatorima javnih politika u oblasti srednjoškolskog obrazovanja, ali i svima koji uviđaju da proces vaspitanja i širenja potrebnih znanja u digitalnom dobu, više ne može da se zasniva na konvencionalnim praksama analognog društva.

Na osnovu deceniju i po dugog iskustva u medijima, Saša Ozmo u ovoj knjizi objedinjuje sve ono što pravi sportski novinar treba da zna. U neformalnom tonu i sa mnogo primera iz sopstvene karijere, Ozmo na pitak način piše o umetnosti pravljenja intervjua, važnosti naslova, društvenim mrežama, odnosima sa sagovornicima i mnogim drugim aspektima novinarstva, uz praktične savete i anegdote iz profesionalnog života. Knjiga će biti zanimljiva i korisna sportskim novinarima i onima koji žele to da postanu, zatim studentima novinarstva, a biće zabavna i onima koje jednostavno zanimaju sport i ugao gledanja sportskog novinara.

"Pitanje uticaja ekrana na lјudski mozak u srcu je
današnje zabrinutosti za budućnost sveta.

Na stranicama ove knjige Francuska akademija nauka
prvi put sa različitih aspekata izveštava o uticaju
ekrana na mozak deteta i daje preporuke o opreznosti
u pogledu preterane izloženosti mladih ekranima
svih vrsta, kao i dokaze o dobrim stranama njihove
upotrebe. Istaknuti su rezultati naučnih, medicinskih
i kliničkih istraživanja ili pak zaklјučci brižlјivog
promišlјanja o pitanjima na koja istraživanja još
nemaju jasan odgovor.

Date smernice pomoći će roditelјima, nastavnicima,
zdravstvenim radnicima i drugima koji vode brigu
o deci i omladini, kao i samim mladima kako bi, u
susretu sa svetom ekrana, naučili da ih koriste bez
pratećih problema i razvoja loših navika.

Ne uvodite prerano neinteraktivne ekrane; nastojte da
nikakve ekrane ne stavlјate u dečije sobe; upražnjavajte
aktivnosti takve da deca u vrtićkom uzrastu budu
dovolјno odvojena od ekrana; učite decu da ih isklјučuju,
učite ih SAMOKONTROLI i podržavajte njihovu
upotrebu u kreativne svrhe; nisu sve igrice tako zle...

NEOPHODNO JE NAPRAVITI RAZLIKU
IZMEĐU PRETERANE UPOTREBE, KOJA
PREDSTAVLjA OSIROMAŠENјE ŽIVOTA
I ONE KOJA ZNAČI OBOGAĆENјE ŽIVOTA.
"

Medijske industrije predstavljaju pojavu koja se dugo rađala i razvijala i dosegla takve razmere da je postala jedan od najvažnijih faktora savremenog društva, koji utiče na skoro sva društvena kretanja. Njihov se uticaj očituje kako na kulturnom, tako i na informacionom, ali i na ekonomskom polju. Možemo slobodno reći da se medijske industrije nalaze danas u središtu kulturnih, društvenih i ekonomskih kretanja. One ne samo da prenose već i aktivno učestvuju u stvaranju nove slike sveta i novih bogatstava, one govore o našim životima ali ih istovremeno iz temelja menjaju, da bi, možda, uskoro upravljali njima.

Kako je mladić tako skromnih vokalnih mogućnosti ostvario takav, skoro holivudski uspeh?

Đorđe Marjanović na sebe skreće pažnju krajem pedesetih, kada je skinuo svoj sako i zavitlao ga u publiku. Ova je reagovala jedinstveno, zaljubila se u njega zauvek, bez obzira što su medijski poslenici uglavnom mislili da je reč o scenskom klovnu i nenadarenom pevaču. No, Đorđe je vremenom izrastao u vrhunskog šoumena, kompletnog scenskog umetnika kakvog popularna muzika nikad ranije na ovim prostorima nije imala; zauvek je promenio estradu i ovdašnju popularnu muziku. Čaroliju ritma Zapada pomešao sa poetikom slovenske duše. To je naišlo na prijem preko svih očekivanja. Trasirao je put rokenrolu i bio prvi u socijalističkoj epohi koji je osetio sve dimenzije neviđene (a ne programirane) slave i popularnosti.

Knjiga Marijane Dujović je muzikološka studija u okvirima popularne muzike na našim prostorima u razdoblju od ‘50ih godina do današnjih vremena, čiji je glavni fokus pevač Đorđe Marjanović. Namera autorke je da integriše sve do sad poznate informacije o pevaču u jednu knjigu, prikaže neka novasaznanja, pri čemu je napravljena selekcija podataka, tako da trivijalne priče nisu deo ove knjige.Težište nije na dogodovštinama iz života pevača, već na prikazivanju šireg konteksta, odnosno vremena u kojem je Đorđe Marjanović delovao, u cilju sagledavanja njegove monumentalne popularnosti u Jugoslaviji (i šire) tokom druge polovine XX veka.

Marijana Dujović:
Marijana Dujović (1989, Beograd) deluje kao samostalni istraživač – muziklog u oblasti nacionalne istorije muzike, koncertna delatnost u Beogradu do Prvog svetskog rata, istorija srpske muzike i muzičara tokom Prvog svetskog rata, biografija Stanislava Biničkog itd. Osnovne i master studije muzikologije završila je na Fakultetu muzičke umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Saradnik je na projektu „Velikanima u pohode“ fondacije Nada. Napisala je nekoliko muzikoloških studija, koje su objavljene u domoćim i inostranim naučnim časopisima i zbornicima. Autorka je izložbe Moja mala bibliografija (2016) i koautorka izložbe Srpska Afrikijada 1916−1919 (2017). Održala je niz predavanja iz oblasti nacionalne istorije muzike u zemlji i inostranstvu.

Lujo Davičo (1908 – 1942) bio je baletski igrač, koreograf i pedagog, antifašista i učesnik Narodnooslobodilačkog pokreta. Njegovo ime poznato je u kulturnom životu Beograda. Prva i najznačajnija baletska škola osnovana u Jugoslaviji 1948, od 1960. godine nosi ime Luja Daviča. Ali, njegova ličnost, život i smrt nisu bili predmet istraživačke pažnje, te su ostali malo poznati. Za razliku od obilja informacija koje se mogu dobiti o školi „Lujo Davičo“, one o samom Luju Daviču svode se, u svim medijima, na nekoliko rečenica. Ova knjiga nastoji to da promeni. Njen nastanak podstaknut je poštovanjem prema talentu i hrabrosti Luja Daviča.

Dr Saša Brajović

Knjiga Saše Brajović na sveobuhvatan način osvetljava nedovoljno poznatu ličnost Luja Daviča, čije delovanje se odvijalo tridesetih godina prošlog veka. Osim pomno prikupljenih, proverenih, istraženih i verodostojih podataka o samom umetniku, baletskom igraču, koreografu i pedagogu, čoveku modernih shvatanja, učesniku Narodnooslobodilačkog pokreta i, naravno, antifašisti Luju Daviču, tekst Saše Brajović osvetljava i mesto koje je njegova jevrejska porodica imala u predratnom Beogradu, slika kontekts u kome se on školovao i radio, opisuje kretanje, prepreke i uspehe i blago skicira karakter. U tekstu srećemo likove poput Mage Magazinović, Rafaila Blama, Vojislava Vučkovića, Josipa Slavenskog... kao i prikupljena dragocena svedočenja onih koji su ga poznavali. Tačnije, onih koji su ga poznavali i nešto o njemu zapisali.

Saša Brajović:
SAŠA BRAJOVIĆ, istoričarka umetnosti, redovni je profesor na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Predaje istoriju evropske umetnosti od 15. do 20. veka. Bavi se fenomenima i konceptima vizuelne kulture od renesanse do impresionizma. Težište njenog naučnog interesovanja je vizuelna kultura Crne Gore, posebno Boke Kotorske. Posvećena je fenomenu identiteta, njegove kontekstualizacije i vizualizacije, kao i percepciji i interpretaciji evropskog umetničkog nasleđa u oblasti jugoistočne Evrope.
Objavila je knjige: Gospa od Škrpjela – marijanski ciklus slika (2000), U Bogorodičinom vrtu. Bogorodica i Boka Kotorska – barokna pobožnost zapadnog hrišćanstva (2006), Renesansno sopstvo i portret (2009), više studija, kao i knjigu zajedno sa koleginicom Tatjanom Bošnjak, Imaginarni vrtovi Ibera Robera (2012).

Kao prva detaljna i sveobuhvatna analiza vizuelne estetike novih medija, ova knjiga postavlja nove medije unutar istorije vizuelne kulture, ukazujući na veze i različitosti između novih i starih medija.

Nalazeći poreklo estetike novih medija u slikarstvu, fotografiji, filmu i televiziji, Manovič razmatra pitanja digitalnog stvaranja slika, interfejsa čoveka i računara, hipermedija, računarskih igrica, komponovanja, animacije, teleprisustva i virtuelnih svetova. Pri tom, on se eklektički i vispreno poziva na teoriju filma, teoriju književnosti i društvenu teoriju.

Podjednako je značajno to što se on poziva na sopstveno radno iskustvo sa tehnologijama novih medija i računarskom naukom da bi iskazao osnovne principe koji čine razliku između novih i starih medija. U toj analizi on daje detaljna objašnjenja određenih pojava u umetnosti i popularnoj kulturi.

Jedinstvena po svojoj dubini i obuhvatu, ova knjiga nije zanimljiva samo za univerzitetske radnike, već i za umetnike i dizajnere koji žele bolje da razumeju istoriju i teoriju onoga čime se bave.


Lev Manovič:
Lev Manovič je profesor u Fakultetskom centru Univerziteta grada Njujorka, (The Graduate Center, City University of New York). Predavao je niz godina na Odeljenju za vizuelne umetnosti Univerziteta u San Dijegu (UCSD) gde je od 1996. do 2012. godine vodio nastavu iz digitalne umetnosti, nove teorije medija i digitalnih humanističkih nauka.

Njegova knjiga The Language of New Media (2001), koja uskoro izlazi u prevodu Aleksandra Luja Todorovića na srpski jezik, smatra se najiscrpnijom istorijom medija posle MakLuanove.

Rođen je u Moskvi, gde je studirao slikarstvo, arhitekturu i računarsko programiranje. Jedan od vodećih teoretičara novih medija. Od 1981. živi u Njujorku gde je magistrirao na studijama eksperimentalne psihologije. Osnivač je i direktor centra za softverske studije (Software Studies Initiative).

Televizijske igrane serije nisu postale samo ekvivalent onoga što su u XIX veku bili feljtoni, odnosno glavna odrednica kulture. Scenaristi televizijskih serija, barem oni najbolji, mogu se porediti s najboljim romansijerima onog vremena, od Balzaka, preko Dikensa do jednog Flobera. Zapravo, scenaristi televizijskih serija su postali najbolji analitičari društva i savremenog sveta, ako ne i najpouzdaniji futurolozi.

U vreme globalizacije, televizijska serija je kao žanr postala možda jedina univerzalna, ako ne i nezaobilazna kulturna referenca za svakog ko bi pokušao da proučava emocije sveta. Kao što je nemoguće razumeti svet bez dimenzije emocija, danas se postavlja pitanje da li je uopšte moguće zaista razumeti emocije sveta bez gledanja televizijskih serija.

Televizijske igrane serije nisu postale samo ekvivalent onoga što su u XIX veku bili feljtoni, odnosno glavna odrednica kulture. Scenaristi televizijskih serija, barem oni najbolji, mogu se porediti s najboljim romansijerima onog vremena, od Balzaka, preko Dikensa do jednog Flobera. Oni se ne zadovoljavaju hladnom analizom stvarnosti. Snagom intuicije, hrabrošću i lucidnošću svoje imaginacije oni tu stvarnost osećaju i predviđaju. Zapravo, scenaristi televizijskih serija su postali najbolji analitičari društva i savremenog sveta, ako ne i najpouzdaniji futurolozi.

U svojoj prethodnoj knjizi, Geopolitika emocija: kako kulture straha, poniženja i nade utiču na oblikovanje sveta, prvi put objavljenoj 2008. godine i kasnije više puta preštampavanoj, autor je nastojao da mapira emocije u svetu. Ovaj novi esej o geopolotici televizijskih igranih serija je nastavak i aktualizacija njegovih ranijih razmišljanja.


Predgovor

Uvod

I Vreme serija

II Igra prestola ili opčinjenost haosom

III Dauntonska opatija ili nostalgija za redom

IV Domovina ili američka kultura straha

V Kuća od karata ili kraj američkog sna

VI Okupirani ili povratak ruske pretnje

VII Ravnoteža moći ili razumeti nadolazeći svet

Zaključak

Zahvalnosti

Indeks serija

Indeks filmova

Indks književnih i stručnih dela

Indeks slika

Indeks imena


Dominik Mojsi:
Jedan od osnivača i viših savetnika Francuskog instituta za međunarodne odnose (IFRI) i šef Odeljenja za geopolitiku na Evropskom koledžu u Varšavi. Profesor je na Institutu političkih nauka u Parizu i gostujući profesor na Univerzitetu Harvard. Često piše članke za Financial Times, Die Welt i druge časopise.

Diplomirao je političke nauke na Sorboni i Harvardu, bio asistent Rejmonu Aronu i predavao na Visokoj školi društvenih nauka u Parizu. Tokom devedesetih godina uz Timoti Garton Eša i Mihaela Mertesa napisao je nekoliko pledoajea u korist proširenja Evropske unije i modernizacije evropskih institucija, verujući da je ujedinjenje Evrope najbolji način za prevazilaženje "tragedije prošlosti". Pored Geopolitike emocija i Geopolitike televizijskih serija objavio je sledeće naslove: Le nouveau contient: Plaidoyer pour une Europe renaissante (1991) sa Žakom Rupnikom, Les cartes de la France l'heure de la mondialisation (2000) i Un Juif improbable (2011).