POEZIJA

Nova knjiga Jane Rastegorac Vukomanović, Ooko, donosi pesničke tekstove visoke suptilnosti i višeslojnog odnosa prema jeziku i empirijskoj stvarnosti. Reč je o poeziji koja odražava imaginativno investiranje i oblikotvorno intervenisanje i u ravni materijalnosti sveta, i u polju korelacija jezičkih znakova. Kada je posredi prva sfera realizacije pesničkih tekstova zbirke Ooko, na delu je – u zgusnutom poetskom prostoru – kumulacija predmetnosti, gestova, organskih sadržaja, odnosno vrlo sugestivno oživljavanje opipljive stvarnosti. Paralelno sa tim odigravaju se pomeranja i preuređenja konvencionalnih i podrazumevanih kopči između pojmova, fenomena, jezičkih znakova, do transformacije očekivanog smisla, čak njegovog povlačenja radi afirmacije pesničke evokacije. Sledstveno svemu tome, pred sobom imamo složenu pesničku knjigu visokog estetskog kvaliteta i istančane upotrebe pesničkog jezika. - Goran Korunović

NEKOLIKO PITANJA O PESMAMA
za Pirsa Hačinsona & Martina Moja
Mogu li pesnici promeniti svet?
Gotfrid Ben
Da li je pesništvo
pre kontinent
ili okean?
Postoji li više napisanih
ili nenapisanih pesama?
Koliko košta
pravljenje
jedne pesme?
Koja pesma
govori više o svom autoru:
njegova prva ili njegova poslednja?
Sa koliko pesama mesečno
jedno prosečno
četvoročlano domaćinstvo
može spojiti kraj s krajem?
Da li u jednoj pesmi treba
da stoji sve ono,
što stoji u novinama,
ili sve ono,
što ne stoji u novinama?

Mora da je ovako bilo slušati Hesioda kako recituje svoje kosmogonijske pesme u osmom veku pre nove ere. Poput Hesioda, Inger Kristensen želi da pruži prikaz onoga što jeste – svega što jeste, kako jeste i šta smo mi usred toga.
Usred čega? To je njeno pitanje. - En Karson

To je ambiciozan i višeglasni žanrovski eksperiment, svojevrsna istorija svesti i jezičko-egzistencijalni mit o snu o slobodi, shvaćenoj kao zajedništvo među ljudima. Inger Kristensen ovde ne komentariše svet, već ga izvodi. - Jelena Vojinović

USAMLJENA TERASA

Gore, sasvim visoko, u jednom gradu, visila je
usamljena terasa,
gore na vetru, pod oblacima, na koju nijedan čovek
nije kročio
jer ispod je bilo vrlo duboko i bilo je hladno napolju.

Mislila je da je najusamljenija terasa na celom svetu
i svake je nedelje slušala zvona sata sa crkve
Svetog Bartolomeja,
i pitala se: – Zašto mi dobri Bog ne može pomoći,
i on je gore visoko,
i mogao bi me koristiti kao malu policu da sitnice poslaže.
Zapadni vetar ju je najbolje poznavao pa ga je molila
da pita.

Onda jednog dana stigoše skele i čovek se jedan pope
i za manje od 8 minuta iseče je acetilenskim plamenom
i okači pucketajuću crveno-plavu neonsku reklamu
za škotski viski.

Reč je o modernim bajkama lišenim empirijskog realizma. Serensenovi likovi delaju u uni¬verzumu u kojem zdrav razum i naučnu logiku narušavaju natprirodna ili pak nadlogična dešavanja.
Mete Estgor Serensen

Čudne priče su zbirka alegorijskih priča složene simbolike i istinski klasik književnosti danskog modernizma. Humo-ristički i nadrealistički intoniranim jezikom Serensen istražuje duboki raskol unutar modernog čoveka. -
Srđan Gagić

Biblioteka Homage donosi dvojezična izdаnja izbora iz poezije srpskih pesnikа kojima su bili priređeni omaži na Beogradskom festivalu poezije i knjige Trgni se! Poezija! Ovi izbori iz poezije naših pesnika najčešće su premijerna izdanja njihove poezije na nekom od svetskih jezika (engleskom, francuskom, itd.) i imаju zа cilj promociju srpske poezije van granica naše zemlje i našeg ezika.

Rastko Petrović u dvojezičnoj biblioteci Hommage u prevodu Maše Dabić.

Ivan Blatni rođen je 21. decembra 1919. godine u Brnu, a umro 5. avgusta 1990. u Кolčesteru u jugoistočnoj Engleskoj. Studirao je bohemistiku i germanistiku na Brnenskom univerzitetu Tomaš Masarik. Кao i mnogi drugi njegovi vršnjaci po završetku rata postao je član Кomunističke partije
Čehoslovačke.

Кao pesnik pripadao je veoma značajnoj, avangardistički orijentisanoj Grupi 42, koja se sastojala od pesnika, slikara, vajara, fotografa, teoretičara umetnosti (Jirži Кolarž, Josef Кainar, Jan Hanč, Miroslav Hak, Jiržina Haukova, Ladislav Zivr, Jan Skacel, Ivan Blatni, Jindržih Halupecki,
František Gros i drugi) nastaloj 1942. godine, čiji je manifest naslovljen Svet u kome živimo sastavio Jindržih Halupecki, a koja je posle Drugog svetskog rata, s obzirom na politiku Istočnog bloka, nazivana „grupom obrazovanih disidenata“.

,,Melanholične šetnje“ predstavljaju izbor iz poezije Blatnog, koji hronološki obuhvata celokupno pesnikovo stvaralaštvo..

U ovoj iznenađujućoj i potresnoj zbirci pesama, Boris A. Novak je „prevodilac lepote“. Odakle dolazi lepota i u šta je treba prevesti? Dolazi s one strane ruba sećanja, iza svetlosnog horizonta koji iscrtava mala osobna mitologija. Odande gde počinju da se zapliću sudbina i egzistencija, snaga i predanost biti. A kuda je treba prevesti? Treba je preneti preko „temeljnog ljudskog praga“ koji predstavljaju „potpisane reči“. Treba je sačuvati u domu potomaka, stojeći na raskrsnici vremena na promaji. To je moguće uraditi samo jezikom krvavo bolne usamljenosti, nasladom pesme koja nestaje u ljubavi do istine, nerazumljive istine… - Milan Dekleva

Za Novaka, istraživanje različitih formula stihovnih struktura nije ništa drugo do traženje estetski provokativnog načina da se pokaže kako je savršena pesma najelokventnije otkrovenje krvave, tragične, nemirne nesavršenosti sveta. - Aleš Debeljak

U jednom primorskom gradiću, dok traje Evropsko prvenstvo u fudbalu, junakinja romana Horror vacui promatra i proživljava svakodnevicu koja je okružuje. Zahvaćena ritualima iz te svakodnevice ona oseća prazninu usled nedostatka komunikacije s mužem i izloženosti malograđanskim navikama i pokušava, kako to zna i ume, da unese smisao u vlastiti život. Razmišlja o svojoj zemlji i bori se da je ne napusti. Razmišlja o ideji doma, o braku. Razmišlja kako da postavi grešku u taj mehanizam. Staša Aras maestralnim stilom, introspek- tivno i meditativno, opisuje slike i prizore, ukuse i mirise primorskog ambijenta, strahove i nadanja glavne junakinje, za koje u jednom trenutku shvatimo da ne znamo kad su se i kako – prelili i na
nas. - Bojan Krivokapić

Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju.

KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM

tog dana, evo, ginu konji
svi jahači moji kroz maglu, kopljima
kroz vodu, krv, šumu, vatru,
vatra, vatro, gorim, rekli su
ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja
na ivici, do kraja, uvek kroz tajne
vira, vihora, čizme su stradale,
talas je pucao, nikada, znaš,
goniči robova iz prošlog života
nisu ustuknuli, kćeri, vatra,
plamičci se kotrljaju, plivaj,
idi dalje od mene, preplivaj
svе bure, budi leden grumen uglja,
budi nevidljivi dijamant,
samo ne vuci prtljage incestuoznih
sinova za sobom, ne govori mnogo,
preobrazi se, preobrati, stišaj sve
ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži
merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi
cipele, dalje od svake bolesničke sobe,
ne obaziri se na moral,
ti, daleki prijatelju,
ne nosi belo, nemoj, nikada,
kao prkos ostani, hrid, cvet nara
ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka,
ne maši, preziri rastanke,
ne pružaj šake pri pozdravu,
ne uzgajaj metak u dlanu,
ne lomi strele, neka ih, u mesu,
drugi ih ne vide
ne grli kad ostavljaš
drugi ne vide
ne osmišljavaj odlaske i boli
drugi ne vide
kćeri, vatro, moja nisi, beži
samo nestani, drugi ne vide,
samo nestani

Za pjesnike poput Mensura Ćatića kaže se da su veliki i jedinstveni, a poezija koju nam oni daruju prestaje biti tek književna vrsta i čitalačka radost, pretvarajući se u trajno blago i sadržaj našeg vlastitog mentalnog, emotivnog i spoznajnog iskustva.

Abdulah Sidran

Ako si pjesnik, prijatelju, ako pišeš ili namjeravaš pisati poeziju, znaj da se Mensur Ćatić ne može plagirati, ali da se, s druge strane, od njega i te kako može i ima šta naučiti! Ako si pak čitalac koji nema književnih ambicija (velik i važan kao svaki veliki književnik!), onda ti preporučujem da se prevashodno opustiš, čitaš i uživaš u njenoj velikoj ljepoti!

Dragan Mićević

Poetske slike koje Mensur Ćatić stvara su melemaste, kolevkaste i potresne, u najlepšem mogućem smislu, do temelja. Vraćam im se kad god poželim da se vratim sebi, i još češće. Kad poželim da zaćutim nad mekotom, nad ljudskošću, nad nadliteraturom.

Stefan Tićmi

Poezija Mensura Ćatića je hronika našeg vremena i sveta, čiji hroničar — bilo da peva o ratu i ratnom nasleđu, migracijama ili o umetnosti samoj — vešto i u dubokoj vezi s maternjim jezikom i njegovim ritmom, svoj politički i društveni komentar pretvara u gest čistog čovekoljublja.

Srđan Gagić

BANDIT OU POÈTE

Le futur me pardonnera-t-il les hiéroglyphes obscurs
sur le papier vierge,
Mon cœur gros de bandit et de poète ?
– Peuh ! Même s’il me condamne… quoi qu’il arrive
j’ai déjà tout perdu…
Si jamais je me rassasie de la poésie, je me tuerai ! Aux yeux
affreusement souillés par le réveil atroce.
Promis, juré, craché ! de toute façon un jour l’ultime goutte
boueuse de pluie s’écoulera de vaisseaux sanguins,
Et ensuite ?
Croyez-moi, c’est ainsi gravé sur les paumes de mes mains.
Même si l’on me tue sur les docks comme un cleptomane qui
dérobe les tuniques ensanglantées aux aurores océaniques,
Sois béni, mon poème, par un léger gonflement des
ganglions lymphatiques !
Le ciel par mes fenêtres est effroyable…
Ou bien c’est la nuit toujours catastrophique qui a effacé
tous les horizons ?
Voici 27 ans que je me noie dans l’écœurant océan
de la poésie :
Est-ce ainsi que la locomotive pleure sur le quai de gare,
La pluie dans le saxophone,
Un oiseau au Salvador ?…
À quoi bon apporter à l’humanité ce point du jour
balkanique fermé à clef dans ma valise ?

Marija Vujošević (1995) je osnovne i master studije psihologije završila na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Igra makazama je autorkina prva knjiga poezije (nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2021).

Pesnički prvenac Marije Vujošević sabira jezički komunikativnu poeziju svedenog i ritmičnog izraza, a u tematskom pogledu prati genezu motiva ženskosti kroz različita kolektivna i individualna iskustva koja autorka nenametljivo, ali precizno mapira na intimnoj ruti svoje lirske junakinje. Porodično iskustvo, patrijarhat, rodne uloge i stereotipi, biološka i kulturološka uslovljenost – tačke su na kojima se junakinja ove poezije zaustavlja, prikupljajući pesničke ožiljke u nespretnoj igri makazama. Na tom putu sazrevanja javljaju se i drugi junaci njene mladosti, koje istovremeno čitamo i kao arhetipske figure i kao različite nivoe sopstva i sadržaje ličnosti nestabilnih međusobnih granica. -

Srđan Gagić

Treća zbirka pesama Natalije Jovanović nastaje na tragu autorkine poznate poetike, na jednom polu zaokupljene stvarnošću, na drugom sublimisanim strahovima i nesigurnostima koje svakodnevica produkuje. Na momente gorka, cinična i nemoćna pred sopstvenom zbiljom, ova poezija zaokuplja najpre svojim – kao retko kad u savremenoj poeziji – uspelim humorom, eliptičnim i direktnim stihom. Iza intimnog obračuna junakinje sa svetom nazire se želja za iskakanjem iz šina – napuštanje i narušavanje sveta koji je svakome dat.

Ognjen Aksentijević

Biblioteka Homage donosi dvojezična izdаnja izbora iz poezije srpskih pesnikа kojima su bili priređeni omaži na Beogradskom festivalu poezije i knjige Trgni se! Poezija! Ovi izbori iz poezije naših pesnika najčešće su premijerna izdanja njihove poezije na nekom od svetskih jezika (engleskom, francuskom, itd.) i imаju zа cilj promociju srpske poezije van granica naše zemlje i našeg jezika.

Rade Drainac u dvojezičnoj biblioteci Hommage u prevodu Novice Petrovića.

Biblioteka Homage donosi dvojezična izdаnja izbora iz poezije srpskih pesnikа kojima su bili priređeni omaži na Beogradskom festivalu poezije i knjige Trgni se! Poezija! Ovi izbori iz poezije naših pesnika najčešće su premijerna izdanja njihove poezije na nekom od svetskih jezika (engleskom, francuskom, itd.) i imаju zа cilj promociju srpske poezije van granica naše zemlje i našeg jezika.

Rade Drainac u dvojezičnoj biblioteci Hommage u prevodu Maše Dabić.

Prijateljica, koja se prošle godine prvi put susrela s Mehmedovom poezijom, otpuhnula je i izjavila kako njegove pjesme pulsiraju erotikom. Ta je erotika i dalje tu samo što se sada upustila u borbu sa smrću. Postala je zadnja brana ljudskog prava na ideju vječnosti u kojoj ćemo moći nadoknaditi svu ljubav koja nam nije pružena i svu ljubav koju nismo pružili čekajući prokleti pravi trenutak koji nam stalno izmiče. Divlja tama je Mešin pravi trenutak. Mehmed ga je velikodušno podijelio s nama. A za ljubav se ne treba zahvaljivati. Ljubav treba uzvratiti. Vrijeme je da se zaljubite u Mešine stihove. Bestidno pozovite još nekoga. Ovo je takva igra. Nema kompromisa. Divlja je i tamna. Zove se ljubav.

Marko Tomaš

Moj drug Meša živi u kutijama. Može se to uzeti i idiomatski – selio se već više puta, s kraja na kraj planete, a zadnjih se godina skrasio u krilu otoka Hispaniola. Poznato je: tropska je tama divlja, a detektivi koji je
prate tajna su braća onih Bolañovih. No mislio sam zapravo na nešto drugo – budući uglavnom iz daljine, Mešin glas dopire do mene (pa i kad nije u strogom smislu njegov) iz pojačala i zvučnika gramofona, prašnih video-rekordera na kojima se vrte trake lmova koje volimo, iz okvira kompjutorskih ekrana. Posebno prisno, naravno, javlja se iz magičnog
kvadrata knjige. Tako i ovog puta: Mešini stihovi vode nas trasom onih poznatih divnih gubitnika, njihovi putokazi upućuju u meku propast i snažnu samoću, u njima ništa osim poraza / nije izvjesno. Ljubav je – nastavimo njegovim riječima – teg od 420 kilograma i visi na svakom drvetu, ali mi nismo sigurni što bi s tom biljkom, ona se suši na našim rukama, jer – niko ne posjeduje / našu usamljenost.

Marko Pogačar

… Bez upuštanja u detaljniju analizu pesama koja bi čitaocu mogla da nametne određeno (i nužno nedovoljno) tumačenje i poremeti njegovo otiskivanje na lirsku struju zbirke Pas i anđeo, ipak treba istaći njenu treću celinu. Ona je veoma značajna i sadrži pesmu (čamac u tami), koja spada u najpoznatija Foseova poetska dela, i u izvesnom smislu predstavlja središnju tačku zbirke Pas i anđeo. A s obzirom na to da ova zbirka ima svoj tok, odnosno pokret do određene tačke, neosporno se treba osvrnuti i na devetu celinu. U poslednjoj pesmi zbirke nalazimo stihove „naši pokreti uvek su i nikad nisu sami / Jer kiša ima svetlo / i tama ima svetlo / kao kada svetli / čamac u fjordu / ili usamljena kuća /negde kraj kopna.“ Kao dopunu ovih stihova, a donekle možda i kao kontrast, treba navesti deo monologa iz Foseove čuvene drame Letnji dan, objavljene šest godina nakon zbirke Pas i anđeo: „I osetio sam kako se sve više praznim / osetio sam da postajem prazan / kao kiša i tama / kao vetar i drveće / kao ovo more / i više nisam bio nemiran / i bio sam velik i prazan mir / bio sam tama / crna tama / bio sam ništa / tiho / i bez značenja / a ujedno sam osetio da / pa, da na neki način svetlim / duboko u sebi / iz prazne tame / osetio sam da prazna tama svetli / tiho / i bez značenja / i bez reči / svetlela je tama iz mene.“ Pojam svetlosti tame može se naći u tekstovima mistika i alhemičara, a svetlost u čoveku podseća na gnostičku božansku iskru, odnosno pneumu. No spoznaja ili pak slutnja te svetlosti je tiha, povezana s prazninom i nalazi se u susretu sa nečim drugim, što nije čovek sam, bio to drugi čovek, priroda ili nešto tajnovito u duši. U potragu za njom ne odlazi se na daleka nebesa ili ponor poništenja, ona se dešava u onome što jednostavno jeste, što je tiho prisutno i što traje, jer je i ta jastvu potrebna drugost uvek i svugde tu: „ iznova i iznova / ovo se dešava: pas i anđeo / čamac na moru / pokreti novi stari iznova“. Tom Egil Verven razmatra jastvo u Foseovim delima i ističe učestalost formulacije „više ne postojim“ ili „nema me više“. Iako će Fose jednom prilikom sebe okarakterisati kao klasičnog modernistu, Verven ističe da kod njega ne nalazimo egzistencijalno raspadanje modernističkog jastva u ništavilu i angstu. Fose se nadovezuje na tradiciju poetskog nihilizma, ali na njoj ne ostaje. Jastvo se kod njega menja ili nestaje, ali se taj nestanak može shvatiti i kao nestajanje izolovanog jastva modernističke lirike. Zaista ima nečeg predmodernog kod Fosea, kako Knausgor ističe, na šta u zbirci Pas i anđeo ukazuje i lirski dijalog s Helderlinom, velikim tragaocem za svetlošću u prirodi, kao i sa Traklom i Rilkeom na drugim mestima. Susret sa prazninom, odsustvom i tamom nije strašan kao kod mnogih modernista, nije gubitak niti izgubljenost, ili ako jeste, to je gubitak koji nešto donosi i izgubljenost u kojoj se nešto pronalazi. Taj susret donosi mir, ali mir u pokretu, u neizvesnom, nesaznatljivom i neizrecivom. „Nema me više“ predstavlja otkriće svetlosti tame: „naši pokreti uvek su i nikad nisu sami / Jer kiša ima svetlo / i tama ima svetlo“. Jastvo više ne počiva u sebi ili u svom očajanju, a ako ne može da postoji samo, može da postoji kroz drugog ili kroz drugo. Postoji kroz osećanja i sećanja, kroz pokret (u najširem smislu) prema drugome i sa drugim, i prisustvom u prostoru koji ga okružuje. Drugim rečima, jastvo može da postoji upravo tamo gde pronalazi svetlost. Svetlost tame je njegovo postojanje. Ili je možda bolje reći da u svetlosti tame i pomoću nje jeste. Jer Fose uspostavlja razliku između „postojati“ i „biti“: „Sve govori da Bog jeste. Ništa ne govori da Bog postoji. /Zašto bi Bog postojao? Bog koji jeste? / Postojati znači biti daleko od Boga / da bi Bog mogao da bude i da bi time sve moglo da bude.“
Ovo je jezik mistike. Ali mistik zna da svoju istinu gubi čim je izgovori. I ma koliko da je značajan za Fosea, možda ipak ne treba takvim jezikom zaokružiti priču o zbirci Pas i anđeo. Ona svakako nije gnostički traktat. Ona obitava među fjordovima i planinama, vetrovima i kišama, ona počiva u čamcu na mračnim talasima i pokazuje nam svoje obitavalište i svoje slutnje. Možda je najbolje završiti sledećim stihovima:
običan je dan i tiho je
kad beli psi, tako spokojni, prolaze svojim krajolikom

Radoš Kosović