Naizgled obične svakodnevne price pretvaraju se u ogledalo u kojima vidimo skrivene strane ljudske prirode – pohlepu, strah, strast, stid, opsesije i sitne laži koje govorimo ili čujemo u životu. Junaci ovih priča ne otkrivaju sve: ono što prećute u razgovoru dok im makaze šušte oko ušiju, izbija na površinu u neočikivanim trenucima – kroz grotesku, ironiju ili crni humor. Agata Tomažič vodi nas u svet u kojem realnost klizi u fantazmologiju, a trivijalni životni detalji prerastaju u zastrašujuće i komične prizore. U njima prepoznajemo i sebe – ono što nikada ne bismo priznali naglas, a što ipak određuje našu intimu. “Ono što ne možeš da ispričaš frizerki” je izazovan, duhovit i surovo iskren mozaik priča, koje nam ne daju da se opustimo. Jer, ono što krijemo u tišini, možda najviše govori o nama.
U Rusiji je svaki pisac zaista bio strogo individualan, ali sve ih je objedinjavala jedna istrajna težnja - da razumeju, osete, naslute budućnost zemlje, sudbinu njenog naroda i njenu ulogu u svetu.
Cilj književnosti je da pomogne čoveku da razume sebe samog, da povrati njegovu veru u sebe i da razvije u njemu težnju ka istini, da se bori sa prostaklukom u ljudima, da ume da pronađe dobro u njima, da izaziva u njihovim dušama stid, bes, hrabrost, da učini sve da ljudi postanu plemeniti i snažni i da mogu da produhove svoj život svetim duhom lepote...
