Pol Bouls je jednom rekao da priča treba da ostane napeta do kraja, poput strune. Takva napeta atmosfera vlada u svih 17 priča u ovoj zbirci autora najpoznatijeg po delu The Sheltering Sky (Čaj u Sahari).
Može se učiniti da je Gi Helminger u zbirci „Rđa” svet isteglio preko gubera, razvukao ga do nadrealnog, ali verujem da je svet mnogo nadrealniji u odnosu na to kako ga ovaj luksemburški pisac predstavlja. Ma koliko koketirale s fantastikom, ma koliko delovale kao noćna mora, ove nas priče prikazuju u punom svetlu, koje se neće svakom svideti. Ali sviđanje nikad nije bilo Helmingerova želja.
"Kad bi se svi usamljeni ljudi poređali jedni pored drugih, bilo bi ih toliko da bi nekoliko puta mogli da obaviju Zemlju."
U svojoj drugoj knjizi Haštad jeste odmakao. To je svakako isti autor, nema sumnje, ali stabilniji u namerama, s manje izraženom željom da sablazni i uznemiri čitaoce po svaku cenu, nešto povučeniji i diskretniji, tiši. Tako, tiši. Precizan, odmeren, duhovit, šarmantan, čak i kad zadire u najintenzivnije ljudske traume.
Srđan Srdić
Juhan Haštad (Johan Harstad), rođen 10. februara 1979. u Stavangeru, norveški je romanopisac, pripovedač, dramaturg i grafički dizanjer koji živi i radi u Oslu. Debitovao je kao dvadesetdvogodišnjak 2001. godine zbirkom kratkih proznih tekstova Nadalje ćeš samo stariti, a 2002. je objavio zbirku kratkih priča Ambulanta kola. Njegov prvi roman, Baz Aldrin, gde si nestao u svoj ovoj zbrci? Objavljen 2005. u Norveškoj, preveden je na više od deset jezika. Haštad je tokom 2009. bio angažovan kao prvi dramturg-rezident Norveškog narodnog pozorišta u njegovoj istoriji. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada i priznanja.
Siguran sam da su Muževljeva leđa Arijana Leke veoma dobar uvod u ono što albanska literatura predstavlja danas, po svim osnovama i kriterijumima. Nisam siguran da će objavljivanje ove knjige biti dovoljno za promenu čitavog jednog odvratnog narativa koji prati ukupne srpsko-albanske odnose, toliko naivan i ambiciozan u ovim godinama ne mogu da budem. Ali da su na ovom prostoru mali gestovi umeli da budu dovoljni, to neizostavno znam. U ime elementarne ljudske pristojnosti i prave književnosti.
Priče Berija Kalahana izvesno neće ostaviti čitaoce ravnodušnim. U što manje njih se prepoznaju, tim bolje. Prefinjena surovost kojom odišu samo potvrđuje njihovu suštinski oksimorosnku prirodu. One na najlirskiji mogući način progovaraju o ljudskim slabostima i o nemogućnosti zajedništva.
