PRIPOVETKE

Zapitamo li se zašto čitati Anđelu Karter, ubrzo ćemo se naći pred srodnim pitanjem: zašto uopšte čitati bajke? Bajkovne predstave odavno prate čoveka i za to silno vreme u njima se sabralo toliko toga što znamo o svetu, ali i ono što samo naslućujemo da znamo o sebi. U bajke je utisnuto kulturno nasleđe koliko i kolektivno nesvesno; one svedoče o našim nahođenjima i potrebama, onda i o našim gresima i strahovima.

Priče iz Krvave odaje su u tesnoj vezi sa mitovima, legendama ili folklorom kao ishodištima čovečanstva. Iako se naslanjaju na bajke koje većina pamti iz detinjstva, ove priče odlaze korak dalje u čitanju simboličke sprege između stvarnosti i uobrazilje. Karterova Crvenkapi i Vuku, Lepotici i Zveri ili Mačku u čizmama daje mogućnost izbora, krojenja jedne nove sudbine, makar ona katkad bila i surovija. A može li, zaista, dobro poznata priča doneti išta bolje od toga da nas, ne gubeći sebe, iznenadi i zahvaljujući neočekivanim, čarobnim ili duhovitim pripovednim iskoracima postane nešto drugo?

“Kosmikomike” su zbirka kratkih priča o evoluciji univerzuma. Knjiga se bavi temom kosmosa i ljudske egzistencije, gde se fantastika prepliće sa filozofskim pitanjima.

Svaka priča istražuje različite aspekte svemira, unikatne svetove i ideje o prirodi stvarnosti. Kalvino koristi maštovite narative da istraži konceptualne teme poput vremena, prostora i postojanja, često kroz humorističan i apsurdan pristup. Njegov stil je nadrealan, s bogatim slikama i simbolikom koja poziva na razmišljanje. Kalvino pravi likove od matematičkih formula i jednostavnih ćelijskih struktura. Oni putuju kroz galaksije, doživljavaju učvršćivanje planeta, prelaze iz vodenog u zemaljsko postojanje, igraju igre sa atomima vodonika – i imaju vremena za ljubavni život.

Kroz “Kosmikomike”, Kalvino poziva čitatelje da razmišljaju o svom mestu u univerzumu, kako fizički, tako i metafizički, stvarajući tako delo koje je istovremeno zabavno i duboko promišljeno.

U zbirci priča Letnje laži Šlink slika savremeni svet koji je sveden na površne i ne mnogo lične odnose, čak i među ljudima koji bi mogli i trebalo da budu bliski.

Junaci Šlinkovih priča su ljudi koji duboko proživljavaju svet ali koji svoja osećanja sputavaju i zadržavaju za sebe. Iako okruženi prijateljima i ljudima koji ih vole oni su uvek sami.
Svaka od tih priča je mala drama, a leto je pozornica zbivanja.

Za neke junake to leto je početna stanica, a za neke poslednja na životnom putu. Ono što njihove drame pokreće nisu bele laži koje jedni drugima saopštavaju već ono što ne govore, o čemu ćute.

Markovaldo je zbirka od 20 priča, po 5 za svako godišnje doba.

Zbirka priča Vrtoglavica je prvo od četiri dela koja čine jezgro Zebaldovih književnIh ostvarenja na terenu fikcije. Objavljena je 1990, dve godine pre Iseljenika, pet godina pre Saturnovih prstenova i sedam godina pre Austerlica. Pojavljivanjem prvog prevoda zbirke Vrtoglavica na srpski jezik, čitaoci dobijaju mogućnost uvida u razgranjavanje motiva i genezu ovog pisca koga smatraju jednim od najznačajnih književnih stvaralaca s kraja XX veka i početka XXI veka.
Neimenovani pripovedač, ophrvan nervnim tegobama, vodič je na putovanju kroz prošlost. Delom roman, delom putopis u kome se prepliću razmišljanja o Stendalovoj neuzvraćenoj ljubavi, Pizanelovom umeću, seriji ubistava tajne organizacije, Kazanovi, Kafkinoj priči o ukletom lovcu i zatvorenoj piceriji u Veroni. Iz svega toga, niče nezaboravno štivo jedinstvenog pisca koga je nemoguće imitirati.
Zebaldove knjige je možda najlakše opisati kao „san koji ne biste voleli da se završi“.