PRIPOVETKE

Zapitamo li se zašto čitati Anđelu Karter, ubrzo ćemo se naći pred srodnim pitanjem: zašto uopšte čitati bajke? Bajkovne predstave odavno prate čoveka i za to silno vreme u njima se sabralo toliko toga što znamo o svetu, ali i ono što samo naslućujemo da znamo o sebi. U bajke je utisnuto kulturno nasleđe koliko i kolektivno nesvesno; one svedoče o našim nahođenjima i potrebama, onda i o našim gresima i strahovima.

Priče iz Krvave odaje su u tesnoj vezi sa mitovima, legendama ili folklorom kao ishodištima čovečanstva. Iako se naslanjaju na bajke koje većina pamti iz detinjstva, ove priče odlaze korak dalje u čitanju simboličke sprege između stvarnosti i uobrazilje. Karterova Crvenkapi i Vuku, Lepotici i Zveri ili Mačku u čizmama daje mogućnost izbora, krojenja jedne nove sudbine, makar ona katkad bila i surovija. A može li, zaista, dobro poznata priča doneti išta bolje od toga da nas, ne gubeći sebe, iznenadi i zahvaljujući neočekivanim, čarobnim ili duhovitim pripovednim iskoracima postane nešto drugo?

Stvarnost Šulcovih priča je sasvim identična stvarnosti, recimo, realističkog romana, samo što je stvarnost koju on opisuje izmešana sa ogromnom količinom sna, mašte, fantastičnih grotesknih scena. Njegova maštanja i fantazija podležu istim zahtevima i zakonima kao i realni događaji ili ličnosti, oni u priči žive istim umetničkim životom.

U zbirci priča Letnje laži Šlink slika savremeni svet koji je sveden na površne i ne mnogo lične odnose, čak i među ljudima koji bi mogli i trebalo da budu bliski.

Junaci Šlinkovih priča su ljudi koji duboko proživljavaju svet ali koji svoja osećanja sputavaju i zadržavaju za sebe. Iako okruženi prijateljima i ljudima koji ih vole oni su uvek sami.
Svaka od tih priča je mala drama, a leto je pozornica zbivanja.

Za neke junake to leto je početna stanica, a za neke poslednja na životnom putu. Ono što njihove drame pokreće nisu bele laži koje jedni drugima saopštavaju već ono što ne govore, o čemu ćute.

Markovaldo je zbirka od 20 priča, po 5 za svako godišnje doba.

Zbirka priča Vrtoglavica je prvo od četiri dela koja čine jezgro Zebaldovih književnIh ostvarenja na terenu fikcije. Objavljena je 1990, dve godine pre Iseljenika, pet godina pre Saturnovih prstenova i sedam godina pre Austerlica. Pojavljivanjem prvog prevoda zbirke Vrtoglavica na srpski jezik, čitaoci dobijaju mogućnost uvida u razgranjavanje motiva i genezu ovog pisca koga smatraju jednim od najznačajnih književnih stvaralaca s kraja XX veka i početka XXI veka.
Neimenovani pripovedač, ophrvan nervnim tegobama, vodič je na putovanju kroz prošlost. Delom roman, delom putopis u kome se prepliću razmišljanja o Stendalovoj neuzvraćenoj ljubavi, Pizanelovom umeću, seriji ubistava tajne organizacije, Kazanovi, Kafkinoj priči o ukletom lovcu i zatvorenoj piceriji u Veroni. Iz svega toga, niče nezaboravno štivo jedinstvenog pisca koga je nemoguće imitirati.
Zebaldove knjige je možda najlakše opisati kao „san koji ne biste voleli da se završi“.