SAVREMENI ROMAN

Knjiga Staza paukovih gnezda Itala Kalvina postavlja sasvim jednostavno pitanje: koliko ste često probali da rat posmatrate očima deteta?
U vremenu u kom su sukobi postali titrajuće slike na ekranima, Staza paukovih gnezda Itala Kalvina vraćaju nas na mesto gde je sve mnogo bliže, sirovije i neshvatljivije. Tamo gde odrasli vode svoje beskrajne sukobe, a deca pokušavaju da im pronađu smisao.

No, pročitate li ovaj roman, videćete da se ipak nije puno toga promenilo od Drugog svetskog rata. Da su se odrasli uvek delili, po kafanama i na bojištima, u partizanskim četama ili protiv njih, da su se gložili među sobom samo zato što, po shvatanju jednog malog dečaka Pina: drugog razloga nije moglo ni biti, sem što su bili odrasli.

Možemo vam mi reći i da je ovo jedan od prvih romana italijanskog neorealizma, da sa sobom nosi ideje promene i drugačijeg odnosa prema svetu i ratu koji mu prethodi, da stoji postojano uz filmove De Sike i Viskontija, da Pin jednako luta među velikima kao i svi mali ljudi, ali vam to ništa neće značiti ukoliko niste spremni da prihvatite da i vi živite u svetu u kom ne možemo naći put do paukovih gnezda i da ih još jedino čitanjem možemo i tražiti.

O autoru

Italo Kalvino (1923–1985) bio je italijanski pisac i novinar. Pisao je romane i priče, a bio je i angažovani intelektualac. U svoja dela uključivao je različite ideje pozajmljene iz prirodnih nauka, semiotike, strukturalizma i lingvistike. Kalvinova privrženost svemu što je jednostavno, nekonvencionalno, neracionalno, ispoljilo se i u načinu pripovedanja. On nikada ne insistira na moralističkom kontekstu, nije didaktičan ni deklarativan, tako da filozofiji i moralu, koji tvore pozadinu njegovih književnih ostvarenja, daje maštovitu, narativnu formu.

Dobitnik je mnogih književnih nagrada i priznanja, bio je predlagan i za Nobelovu nagradu.

Najvažnija dela su mu Palomar, Kosmikomike i Ako jedne zimske noći neki putnik.

Da bi neko bio heroj, mora da može da kaže „ne“ kada svi kažu „da“.
—
U romanu Salaminski vojnici, u poslednjim trenucima Španskog građanskog rata, pedeset nacionalista čeka odstrel. Među njima i jedan pisac i fašista, a naspram njih možda i jedini pravi junak ove priče, osuđen na to da ga istorija zaboravi.
No, pripovedač Salaminskih vojnika ga ipak nije zaboravio. Njemu je, uprkos svemu, potreban jedan heroj isto koliko mu je potrebno i da dokaže kako posle svih nacionalnih stradanja i ličnih promašaja, ljudsko postojanje ipak ima autentičnu vrednost.

—
Pitao ga je: „Može li se jedan nazvati herojem u neherojskom vremenu?“
Rekao mu je: “Nema ih više, vreme je jedno i svi heroji njemu pripadaju.“
Da smo ih čuli tada sigurno bismo se setili svih onih malih heroja čija smo imena viđali po novinama ili slušali u kafanskim pričama. Imena onih koje možda danas tiho mimoilazimo na ulicama. Svih onih koji ne bi mogli sebe da prepoznaju među stranicama knjige, ali bi znali da vam odgovore da heroje ne određuje uniforma koju nose, strana kojoj pripadaju niti metak koji opale nasuprot sebe, nego spremost da stanu i puste život da se desi onako kako jedino može.



Iz romana Salaminski vojnici:


Neko je rekao, ne znam ko, da su, bez obzira ko je pobednik u ratu, pesnici uvek gubitnici; znam da sam, neposredno pre odlaska u Kankun, pročitao da je Hose Antonio Primo de Rivera, koji je uvek bio okružen pesnicima, rekao, 29. oktobra 1933, u prvom javnom predstavljanju Španske falange, u Teatru komedije u Madridu, da su „narode uvek pokretali samo pesnici”. Prva tvrdnja je čista glupost; druga, nije: istina je da se ratovi vode zbog novca, jer novac je moć, ali mladi ljudi odlaze na front i ubijaju i bivaju ubijeni zbog reči, a one su poezija, i zato pesnici uvek pobeđuju u ratu, i zato je Sanćes Masas, koji je uvek bio u blizini Hosea Antonija i sa tog povlašćenog mesta stvarao žestoku patriotsku poeziju o žrtvovanju i jarmu i strelama i vatrenim pokličima, koja je raspalila maštu stotinama hiljada mladih ljudi da bi ih na kraju poslala na klanicu, više zaslužan za pobedu frankističkog oružja nego svi trapavi vojni poduhvati Fransiska Franka, generala iz devetnaestog veka.

Poznaješ li Sajrusa Šamsa? Ne? Jesi li siguran?
Sajrus je stranac koji ti u nekim trenucima ide u susret u ogledalu. Onaj kog prepoznaješ na svojim fotografijama. Čovek sa previše identiteta od kojih nijedan nije postojan. Vidiš ga kako luta galerijama i traži odgovore među umetnicima, pesnicima, u samosažaljenju. On se plaši da će pogrešiti ko je i nada se da će nekada biti dovoljno dobar. Poznaješ Sajrusa kao što poznaješ samog sebe. Ipak, uvek ostane nešto neukrotivo što nam izmiče, zbog čega nam čovek ostane zauvek nepoznat.

Ali hrabro je – i oslobađajuće – tragati za smislom.

U suprotnom, priznajemo da nas je život prevazišao i da ga nismo razumeli.

Svet opisan u romanu „Mučenik!” je svet koji ćeš prepoznati u sebi – jer svako mora da se intimno upozna sa sopstvenom žalošću, zavisnošću i identitetom.

Nezaboravan i suštinski originalan, „Mučenik!” je svedočanstvo nesavršenim čudima koja nas održavaju u životu dovoljno dugo da postavimo prava pitanja. Idealan za ljubitelje Oušna Vonga, Han Kang i svih tragičnih umetnika kojima ne možemo, a da se ne divimo.

Naelektrisan, duhovit i pre svega hrabar roman, „Mučenik!” je knjiga puna kontradiktornosti. I filozofska i zabavna i bolna i puna nade i oštra poput žileta. Akbar piše sa razumevanjem da svako od nas ponekad traži prosvetljenje, a ponekad saputnike. A činjenica da neke stvari nikada nećemo znati i da ćemo možda zauvek tumarati u mraku, postaje sopstveno otelotvorenje ljudskog iskustva.

Trideset devet žena i jedna devojčica godinama su zatočene u podzemnom bunkeru, bez sećanja na to kako su u njega dospele.

U besmislenoj okrutnosti njihovog zatočeništva odjekuje surovost logora, mučna svakodnevica i lišenost svega što čoveka čini čovekom. A ipak, Arpmanova bira da priču započne životom – u liku devojčice koja nikada nije upoznala spoljašnji svet. Ja, koja nikada nisam poznala čoveka je alegorijski i distopijski roman o ljudskoj otpornosti, prijateljstvu i solidarnosti.

Potresna i introspektivna priča o preživljavanju i traženju smisla u svetu iz kojeg su nestali i sigurnost i represija, ali u kom se i dalje može roditi nada.

Kakva je to prava čovekova priroda kada misli da ga niko ne posmatra?

U pariskom pansionu početkom 20. veka jedan mladić u zidu svoje sobe otkriva rupu. Naizmenično voajer i gledalac, on opsesivno proučava privatne trenutke i tajne aktivnosti svojih komšija: porođaj, prva ljubav, brak, izdaja, bolest i smrt – svi mu se predstavljaju kroz improvizovanu i neprimećenu špijunku.

“Pakao” je najpoznatiji roman Anrija Barbisa koji je još po objavljivanju šokirao široku publiku. Filozofska, introspektivna i intertekstualna, ova knjiga postala je i ostala kultni, moderni klasik francuske književnosti, postavljajući jedno od fundamentalnih pitanja: šta je ono što leži u srži čoveka što na površinu isplivava tek onda kada misli da niko ne gleda. I da li, na kraju krajeva, postoji suštinska bliskost drugom ljudskom biću ili smo svi mi ipak zauvek sami.

O autoru: Anri Barbis (1873 – 1935) bio je francuski novinar, književnik, pacifista i komunistički aktivista. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, ali se ubrzo razočarao, izrazivši ogorčenost u romanu „Oganj” u kojem je opisao stravičnu sliku rata i digao glas u odbranu mira.

Za ovaj roman dobio je i Gonkurovu nagradu, najprestižniju književnu nagradu u Francuskoj. 1923. godine se priključio Komunističkoj partiji Francuske. Kao saradnik Romena Rolana nastojao je stvoriti proletersku književnost.

Najznačajnija dela su mu: Oganj, Pakao i Svetlost.

„Svojom ultimativnom knjigom – kratkim romanom Mesec i kresovi (1950) – Čezare Paveze je učvrstio status autora reprezentativnog ne samo za italijansku nego i za evropsku prozu koja je evocirala pustoš iza Drugog svetskog rata. U ovom se romanu neimenovani pripovedač, odrastao bez roditelja (tip takozvanog obeskorenjenog junaka) suočava sa svojevrsnom inverzijom odisejskog iskustva povratka u zavičaj. Rat u kom nije neposredno učestvovao, ipak je promenio sve u njegovom životu. Umesto Penelope dočekuje ga razočarani, ali i stoički raspoložen prijatelj Nuto. Zamenivši Kaliforniju rodnom italijanskom provincijom, pripovedač tek inicira putovanje – ono kroz vreme. Lica iz njegove mladosti su izbrisana, ili pak istrajavaju skrhana posledicama kolektivnog i intimnog stradanja. Tek odvažno samopromišljanje od čoveka kao bezimenog statiste u istorijskom metežu pravi ličnost. U Mesecu i kresovima takvo se iskustvo posreduje lirski snažno i patetično u meri koja ne dopušta sentimentalne viškove. Pavezeov roman tako sa čitaocem rezonuje i kao otrežnjujuće svedočanstvo, i kao reč utehe kojoj se veruje.”

Milan Vurdelja

Zapitamo li se zašto čitati Anđelu Karter, ubrzo ćemo se naći pred srodnim pitanjem: zašto uopšte čitati bajke? Bajkovne predstave odavno prate čoveka i za to silno vreme u njima se sabralo toliko toga što znamo o svetu, ali i ono što samo naslućujemo da znamo o sebi. U bajke je utisnuto kulturno nasleđe koliko i kolektivno nesvesno; one svedoče o našim nahođenjima i potrebama, onda i o našim gresima i strahovima.

Priče iz Krvave odaje su u tesnoj vezi sa mitovima, legendama ili folklorom kao ishodištima čovečanstva. Iako se naslanjaju na bajke koje većina pamti iz detinjstva, ove priče odlaze korak dalje u čitanju simboličke sprege između stvarnosti i uobrazilje. Karterova Crvenkapi i Vuku, Lepotici i Zveri ili Mačku u čizmama daje mogućnost izbora, krojenja jedne nove sudbine, makar ona katkad bila i surovija. A može li, zaista, dobro poznata priča doneti išta bolje od toga da nas, ne gubeći sebe, iznenadi i zahvaljujući neočekivanim, čarobnim ili duhovitim pripovednim iskoracima postane nešto drugo?

Godina je 1941. i kapetan Antonije Koreli, mladi i poletni italijanski oficir stacioniran je na grčkom ostrvu Kefalonija kao vojnik okupacije. Iako ga meštani isprva izopštavaju i ne prihvataju kao deo zajednice, Koreli vremenom uspeva da im dokaže da je civilizovan i duhovit – i nadasve vrstan muzičar.
Kada Pelagija, ćerka ostrvskog lekara, shvati da ne dobija odgovore na pisma koja uporno šalje vereniku, Antonije i ona postepeno se sve više zbližavaju, što ih naizbežno smešta u uglove ljubavnog trougla. Ali može li ova krhka romansa preživeti kada surovi i nemilosrdni rat kuca na vrata i kada se između okupatora i okupiranih povlače sve jače granice?

“Kosmikomike” su zbirka kratkih priča o evoluciji univerzuma. Knjiga se bavi temom kosmosa i ljudske egzistencije, gde se fantastika prepliće sa filozofskim pitanjima.

Svaka priča istražuje različite aspekte svemira, unikatne svetove i ideje o prirodi stvarnosti. Kalvino koristi maštovite narative da istraži konceptualne teme poput vremena, prostora i postojanja, često kroz humorističan i apsurdan pristup. Njegov stil je nadrealan, s bogatim slikama i simbolikom koja poziva na razmišljanje. Kalvino pravi likove od matematičkih formula i jednostavnih ćelijskih struktura. Oni putuju kroz galaksije, doživljavaju učvršćivanje planeta, prelaze iz vodenog u zemaljsko postojanje, igraju igre sa atomima vodonika – i imaju vremena za ljubavni život.

Kroz “Kosmikomike”, Kalvino poziva čitatelje da razmišljaju o svom mestu u univerzumu, kako fizički, tako i metafizički, stvarajući tako delo koje je istovremeno zabavno i duboko promišljeno.

Sedamdesetšestogodišnji Martin dobija uznemirujuću dijagnozu –
preostaje mu svega još nekoliko meseci života. Posvećen je mladoj supruzi
i šestogodišnjem sinu, i promišlja šta još može da im pruži. Šta da im ostavi
kao emotivno zaveštanje? Martin želi da u svemu postupi ispravno, da sve
uradi kako treba. Ali i za pozni život važi da je pun iznenađenja i izazova
sa kojima će se morati suočiti.

Bernhard Šlink jedan je od najdarovitijih stvaralaca u savremenoj nemačkoj književnosti. U pitanju je empatičan, pronicljiv i nadasve inteligentan pripovedač. Njegov prozni izraz odlikuju jasnoća, preciznost i elegancija.

Čudesne avanture Kavalijera & Kleja, remek-delo Majkla Šejbona i raskošni američki roman XXI veka ovenčan Pulicerovom nagradom, seže preko tri kontinenta i nepune dve decenije. Podvig generacije suđenih i nesuđenih umetnika, pokušaj da novinsku karikaturu pretvore u strip kao samostalan i punopravan oblik umetničkog izraza, napraviće od dvojice rođaka žive legende novonastalog žanra. Dok je Evropa razbijena u paramparčad, a Amerika izvodi svoj istorijski ples po ivici između euforije novog doba i Velike depresije, dva mladića stvoriće vrtoglave izmaštane svetove u mrežama mastila na hartiji.


Šta pokreće junaka da navuče masku i pođe u pohod protiv mraka i zla?


Koliko monumentalno mora biti delo da bi se pod njim zakopala lična kajanja i odricanja?


I da li svetovi nikli u bunilu mogu poslužiti kao utočište od stvarnosti i temelj za novi život?

Knjiga o onome što je najvažnije i najdelikatnije svakome od nas – osećanjima.

“Bekstva od ljubavi” Bernharda Šlinka mnogo je više od obične zbirke priča. To je zbirka ljudskih sudbina isprepletanih oko ideje o ljubavi – ljubavi koju tražimo i od koje bežimo, ljubavi u obliku žudnje, krivice, zbunjenosti, navike, afere i izdaje.

Pišući o mladima i starima, o neuzvraćenim ljubavima ili onima koje su zauek nestale, kroz sedam kratkih priča autor svetskog bestselera „Čitač“ vraća se u novom izdanju Plato izdavaštva sa neverovatnim uvidima o ljudskoj prirodi.

Šlinkova pripovedna moć leži u njegovom hladnom saosećanju i inteligenciji koja je u stanju da prozre ljudska ponašanja i motive koji stoje iza njih. Baveći se ovoga puta, ne pitanjima istorije, već pitanjima srca, ovaj nemački pisac forenzičnom preciznošću spreman je da secira naša osećanja do najsitnijih čestica od kojih su sačinjena.

Stvarnost Šulcovih priča je sasvim identična stvarnosti, recimo, realističkog romana, samo što je stvarnost koju on opisuje izmešana sa ogromnom količinom sna, mašte, fantastičnih grotesknih scena. Njegova maštanja i fantazija podležu istim zahtevima i zakonima kao i realni događaji ili ličnosti, oni u priči žive istim umetničkim životom.

U zbirci priča Letnje laži Šlink slika savremeni svet koji je sveden na površne i ne mnogo lične odnose, čak i među ljudima koji bi mogli i trebalo da budu bliski.

Junaci Šlinkovih priča su ljudi koji duboko proživljavaju svet ali koji svoja osećanja sputavaju i zadržavaju za sebe. Iako okruženi prijateljima i ljudima koji ih vole oni su uvek sami.
Svaka od tih priča je mala drama, a leto je pozornica zbivanja.

Za neke junake to leto je početna stanica, a za neke poslednja na životnom putu. Ono što njihove drame pokreće nisu bele laži koje jedni drugima saopštavaju već ono što ne govore, o čemu ćute.

Jedanaestogodišnji Martin nema nikakvog poseda sem košulje na leđima i crnog petla, koji mu je i zaštitnik i prijatelj. Seljani izbegavaju dečaka, isuviše je neobičan. Previše pametan, previše mio. Lakše im je da budu zlobni nego da prihvate njegovu izuzetnost.

Suočivši se sa najvećim tragedijama i ogromnim zlom, Martin sebi zadaje zadatak da pronađe tračak svetlosti koji bi otklonio tamu koja je natkrila avetinjki svet u kom se nalazi.

Roman Dečak sa crnim petlom delom je bajka, delom horor, predstavlja sliku surovog sveta obojena daškom nadrealnog. Slika koja stoji kao podsetnik da se najveće strahote uvek pojavljuju sa ljudskim likom.

Štefani for Šulte, rođena u Hanoveru 1974. godine, studirala je scenski dizajn i kostimografiju. Živi u Marburgu sa suprugom i četvoro dece. Njen prvi roman Dečak sa crnim petlom nagrađen je nagradom Mara Kasens za najbolji debitantski roman na nemačkom jeziku 2021.

"
U kratkoj, ali zlatnoj vladavini kralja Edvarda VII, Rouzi Makoš i njene tri sestre odrastaju u idiličnom i čudnovatom domaćinstvu u Kentu, sa svojim drugarima „Pitovcima“ s jedne strane ograde i „Pendenijevcima“ s druge.
Ali njihov dečji svet pun bezbrižnosti i avantura se odrastanjem u potpunosti urušava.
Put koji se nalazi pred Rouzi prepun je izazova: rastrzana između ljubavi koju oseća prema dvojici mladića, osećaja dužnosti i njene želje da proživi
život punim plućima, ona mora da se snalazi u teškim vremenima koja su je zadesila. Mogu li ona i njene sestre da izgrade nove živote iz prilika i razaranja koja prate Veliki rat?
Veličanstveni i dirljivi roman Luja de Bernijera prati živote nezaboravnih likova u trenucima tranzicije iz Edvardijanskog doba u Veliki rat, koji pokušavaju da pronađu i sačuvaju nešto od sreće koja se nazire iz prethodnih vremena.
"

Markovaldo je zbirka od 20 priča, po 5 za svako godišnje doba.

Zbirka priča Vrtoglavica je prvo od četiri dela koja čine jezgro Zebaldovih književnIh ostvarenja na terenu fikcije. Objavljena je 1990, dve godine pre Iseljenika, pet godina pre Saturnovih prstenova i sedam godina pre Austerlica. Pojavljivanjem prvog prevoda zbirke Vrtoglavica na srpski jezik, čitaoci dobijaju mogućnost uvida u razgranjavanje motiva i genezu ovog pisca koga smatraju jednim od najznačajnih književnih stvaralaca s kraja XX veka i početka XXI veka.
Neimenovani pripovedač, ophrvan nervnim tegobama, vodič je na putovanju kroz prošlost. Delom roman, delom putopis u kome se prepliću razmišljanja o Stendalovoj neuzvraćenoj ljubavi, Pizanelovom umeću, seriji ubistava tajne organizacije, Kazanovi, Kafkinoj priči o ukletom lovcu i zatvorenoj piceriji u Veroni. Iz svega toga, niče nezaboravno štivo jedinstvenog pisca koga je nemoguće imitirati.
Zebaldove knjige je možda najlakše opisati kao „san koji ne biste voleli da se završi“.

Gradovi su kao i snovi sazdani od želja i strahova, iako je nit njihovog govora sakrivena, njihova pravila su apsurdna, prerspektiva je varljiva, i svaka stvar sakriva neku drugu.



U bašti sede ostareli Kublaj Kan i mladi Marko Polo – mongolski car i venecijanski putnik. Kublaj Kan je osetio da će uskoro doći do kraja njegovog carstva. Marko Polo okupira pažnju svog domaćina pričama o gradovima koje je video na putovanjima po carstvu: gradovi i pamćenje, gradovi i želje, gradovi i znakovi, gradovi i mrtvi, gradovi i nebo, trgovinski gradovi, skriveni gradovi. Dok je Marko Polo razvijao svoje priče, car otkriva da su ova fantastična mesta više nego što se čine.



U jednom gradu ne uživaš u sedam ili sedamdeset sedam lepota, već u odgovoru koji da na neko tvoje pitanje. – Ili pitanje koje ti postavlja terajući te da odgovoriš, kao Teba kroz usta Sfinge.



Italo Kalvino (1923–1985) bio je italijanski pisac i novinar. Rođen je na Kubi a detinjstvo proveo u San Remu. Poslednje godine Drugog svetskog rata priključio se partizanskom pokretu. Kasnije se politički aktivirao u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi. Kalvino je jedan od najznačajnijih italijanskih pisaca dvadesetog veka, a svakako najoriginalniji: tematski i stilski sasvim različit od svih dominantnih književnih struja i pravaca tog doba.

Dobitnik je mnogih književnih nagrada i priznanja, bio je predlagan za Nobelovu nagradu.
Njegov književni opus je obiman i značajan gotovo u celosti a najznačajnija dela su: Ako jedne zimske noći neki putnik, trilogija Naši preci, Kosmikomike, Nevidljivi gradovi, Američka predavanja.

Jednostavna, uzbudljiva priča o samospoznaji; o krhkosti, slabosti i prolaznosti ljudskog bića, snova, želja i nadanja… Ali i o zlu, pohlepi, surovosti kapitalizma koji sažeže sve koji poveruju u njegovu toplinu.
Pisac prefinjenog stila i neponovljivog dara za vođenje mirne naracije koja donosi buru unutrašnjih proživljavanja junaka, Džon Vilijams, u romanu Bučers Krosing otkriva jedno namerno zaboravljano poglavlje u istoriji Amerike. Trgovina bizonskom kožom i izlovljavanje bizona na tlu američkog (divljeg) Zapada, ne samo da je utkano u temelje nastanka ove zemlje, već postaje simbol njene ideologije profita i svake prekomernosti. Postavljajući svog junaka kao mlado biće koji želi da spozna šta mu je svrha u životu i kako se postaje čovek, Vilijams oslikava njegov preobražaj nakon odlaska u pustolovnu avanturu lova na bizone. Lovačka naseobina Bučers Krosing iz naslova romana, smeštena negde na prelazu iz Misurija u Kolorado, postaje, tako, simbol besmisla i svake vrste pustoši koja nastaje usled nekontrolisane pohlepe i slepe jurnjave za zaradom.
Vilijamsova tiha ali snažna kritika surovosti i samodestruktivnosti američkog kapitalizma i otkrivanje naličja američkog sna, u romanu napisanom polovinom prošlog veka, čini ovog pisca neverovatno aktuelnim danas.

Romanom Čitač Bernhard Šlink je ušao među velikane svetske književnosti. Čitač spada u red onih retkih knjiga koje se sa uživanjem čitaju više puta i pamte čitavog života. Obimom nevelika, to je priča o velikoj ljubavi, strasti, posvećenosti jednoj ženi, ali i priča o moralnoj i istorijskoj odgovornosti, krivici, nedužnim žrtvama.
Iz perspektive odraslog čoveka koji je već sve proživeo junak pripoveda o svojoj mladosti, preranim prvim ljubavnim iskustvima sa neobičnom i neodoljivom Hanom Šmic, ženom dvadeset godina starijom od njega, koja je označila čitav njegov život. Iako izvor najveće strasti i topline, ona je u isto vreme za njega povod za najteže unutrašnje konflikte. Kada ga je kasnije, kao pravnika, život ponovo doveo Hani, dilema je bila mnogo složenija. Trebalo je voljenu ženu opravdati pred sobom i pred zakonom zbog nacističkih zlodela u koje je bila umešana. Ali čak i onda kada izglda da je dug namiren, da život pruža izvesnost za ponovnu sreću i ljubav, prošlost se nadvija nad sadašnjošću i ne dopušta mir, zaborav i oprost.

Kada je 1965. objavljen, Stoner Johna Williamsa prošao je gotovo posve nezapaženo. Danas, pola stoljeća pre­poruka poslije, remek-djelo američkog romanopisca voljom se oduševljenih čitatelja pretvorilo u svjetsku književnu senzaciju. No u čemu je tajna zavodljivosti priče o tihom profesoru engleske književnosti, o njegovu “malom” životu na malome sveučilištu u Missouriju? Je li u njegovu nesretnom braku ili u njegovoj iz­van­bračnoj ljubavi? U njegovu odnosu s kćeri, ili u njegovoj strasti prema književnosti, zbog koje će kao mladić napustiti roditeljsku farmu, opčinjen čarolijom jednog Shakespeareova soneta? Tajna je, jednostavno, u Sto­neru. William Stoner nije junak na kakve smo navikli i koje je lako reklamirati. Nije najhrabriji, ni najbolji u svome poslu, nije najuspješniji, ni najsretniji, a opet – ljudski život teško da se može proživjeti hrabrije, punije, sretnije i bolje od onoga kako je živio Stoner. Stoner je iznimna knjiga o naizgled nimalo iznimnom čovjeku, u kojoj ćemo se, uz malo sreće, prepoznati.

Muzička karijera Roberta Beka, koja je bila završena još pre deset godina kada je izbačen iz benda u kojem je svirao, tišti ga kao opomena na sopstvenu prosečnost i neostvarenost. U takvom stanju, svojevrsni uragan u njegovom životu izazvaće pojavljivanje problematičnog ali muzički nadarenog učenika Raulija, emigranta iz Litvanije. Izazov da od njega napravi muzičku zvezdu, postaće Bekov jedini cilj u životu, ali do pravog sučeljavanja sa sopstvenim ograničenjima, sposobnostima za prijateljstvo, odanost i zalaganje za drugog, dogodiće se tokom iznenadnog putovanja kolima od Minhena do Istanbula, na koje će Bek krenuti sa svojim hipohondričnim prijateljem, Afro-Nemcem Čarlijem, i učenikom Raulijem.

Železnička stanica u Beču 1978, na kojoj se muvaju zabrinuti sovjetski emigranti tražeći slobodno mesto u vozu za Rim, otvara svet romana Davida Bezmozgisa, istovremeno simbolizujući njegov naslov. Nekoliko meseci koje će jevrejska porodica iz Letonije provesti u Rimu, kao sabirnom centru ili birokratskom „čistilištu“ pred stupanje u „slobodni“ zapadni svet Amerike i Kanade, predstavljaće prinudni intermeco u njihovim životima. Dok zamišljaju budućnost, oni preispituju svoje odnose ali i svoje odluke da napuste prethodni život. Česta pripovedačka sećanja na prošlost skiciraju glavne likove romana, dajući istovremeno pomalo nostalgičnu sliku sovjetskog socijalizma, suprotstavljajući ga slobodnom svetu u koji junaci stupaju.

Tunel je zgusnuta unutrašnja drama čoveka koji je paralisan svojom opsesivnom ljubavlju prema ženi koju slučajno sreće i na koju projektuje svoju potrebu za istinskim podudaranjem sa drugim ljudskim bićem. Ernesto Sabato u ovom romanu-minjonu otvara problem psihologije- tunela kod onih ličnosti koje postaju robovi sopstvene senzitivnosti, nesposobni da sagledaju svet objektivno i uključe se u njega.

Jerg, revolucionar, pobunjenik protiv nemačkog i zapadnog sistema, optužen za terorizam, iznenada je pomilovan nakon dvadeset godina provedenih u zatvoru. Njegova sestra Kristijana želi da njegov prvi vikend na slobodi proslave van grada, u krugu starih prijatelja, daleko od reportera i kamera. Njegovi prijatelji koji su svojevremeno podržavali revoluciju, danas su čvrsto pozicionirani u građanski život i došli su iz lojalnosti, radoznalosti, nostalgičnosti. Svi oni rado daju savete, ali žele da sačuvaju distancu. Ipak, ne uspevaju da izbegnu suočavanje sa vlastitom biografijom, nekadašnjim snovima o životu i sadašnjim životnim lažima. Prošlost oživljava, računi se svode u atmosferi kamerne drame nabijene emocijama.