ROMAN

"„Zemaljske niti“ je originalni porodični portret koji prikazuje vreme od 1967. pa sve do budućnosti, do 2036. godine. To je putovanje od Silkeborga šezdesetih godina prošlog veka do Njujorka posle 11. septembra, a odatle do samodovoljnog društva u budućim Sjedinjenim Državama pogođenim krizom. Erntoftov savremeni roman bavi se dubokim silama koje nas vezuju jedne za druge, za Zemlju i za univerzum.
Tokom svojih 640 stranica roman prati troje braće i sestara, razvijajući se u priču o tri generacije jedne porodice tokom perioda 1967-2036. Rasprostranjena priča o ljubavi i radu, prirodi i kapitalizmu, zlatu, srebru, nafti, mermeru i sporom padu Zapada, ali pre svega, o porodici od tri generacije povezanoj kroz vreme i prostor na načine koje oni čak ni ne shvataju.
Tejs Orntoft (rođen 1984. u Orhusu, Danska) je danski pisac. Proslavio se kao pesnik sa dve zbirke poezije: „Da, apartman“ (2009) i „Pesme 2014“ (2014). Njegov prvi roman „Solar“ objavljen je 2018. godine, a njegov drugi roman „Zemaljske niti“ je pored Nagrade EU osvojio i nagrade Pera Ulova Enkvista 2024. godine, a nominovan je i za Nagradu Nordijskog saveta za književnost 2024. dodine."

Kada je majka Sesilije Enger zbog demencije dospela u starački dom, okončalo se jedno razdoblje u autorkinom životu. Porodica je rešila da proda kuću u kojoj je Sesilije provela detinjstvo, jer o njoj više niko nije mogao ili hteo da vodi računa. Prilikom raspodele porodične imovine i razdvajanja dragocenih stvari od bespotrebnih predmeta, Sesilije je naišla na neobično otkriće – pronašla je svežanj belih listova ispisanih majčinim krasnopisom. Ispostavilo se da je reč o spiskovima božićnih poklona, darova i uzdarja, koje je majka, bez znanja ukućana, brižljivo popisivala tokom četiri decenije, od 1963. do 2003. godine. Time se otvorilo novo poglavlje u autorkinom životu, ali i sva poglavlja ove knjige. S polazištem u pomenutim spiskovima, Sesilije Enger ispisala je povest svoje porodice, koja seže daleko u prošlost, do kraja XIX veka.
Ovim zapaženim književnim ostvarenjem u isti mah je ispisala upečatljivu i dirljivu priču u kojoj je oslikala portret svoje majke, ujedno snažne, svojeglave i krhke, upadljivo drugačije majke koja ustaje protiv svake nepravde, koja se nepokolebljivo bori za prava uniženih i skrajnutih, i čija ličnost na kraju, protivno svemu onome kakva je nekada bila, postepeno iščezava u „maglovitom krajoliku“ Alchajmerove bolesti.
Roman Majčini darovi ne prikazuje samo koloplet različitih ljudskih sudbina, već se može čitati i kao kulturna istorija norveškog društva od 1963. godine do početaka novog milenijuma. U nastojanju da odgonetne prirodu darova i društveni značaj čina darivanja, autorka odgovore traži u antropološkim ogledima, u stihovima staronordijske Poetske Ede, u Rilkeovim esejima, i u doživljenoj stvarnosti. Ovaj nagrađivani autobiografski roman govori o darovima, gubicima i sećanjima, o porivu da se zaustavi vreme, i pokušaju da se bliske priče i osobe otrgnu od zaborava.

U senci svetlećih reklama i brze modernizacije, Peking otkriva svoje drugo lice.
Trčeći kroz Peking je dinamična i snažna priča o životu na ivici – o onima koji trče, ne da bi stigli, već da ne bi pali. O generaciji „nevidljivih“ koja živi iz dana u dan, bez stalne adrese, bez prava, oslanjajući se na krhke ljubavi i tračak smisla u svetu koji ne nudi ni utehu ni budućnost.
Dunhuang, mladić upravo pušten iz zatvora, pokušava da pronađe svoje mesto u gradu koji melje bez milosti. Sloboda za njega ne znači novi početak, već povratak u svet sitnog kriminala – piratskih diskova, falsifikatora, improvizovanih stanova i prostitucije – u sistem u kojem opstaju samo oni koji nikada ne staju.
Dok grad diše ubrzano, jednako ravnodušno i nemilosrdno, Dunhuang trči. Za koru hleba. Za ljubav. Za dostojanstvo. Za svoje mesto u svetu koji nikome ništa ne duguje.
Brutalno iskrena i snažno životna, ovo je priča o trčanju kroz haos – u nadi da ćeš negde usput, možda, pronaći sebe.
Roman koji udara pravo u grlo i ne pušta do poslednje stranice. Nezaobilazno štivo za svakoga ko želi da upozna Peking ispod sjajne fasade savremenog kineskog društva.

Roman F20 Ane Kozlove je laureat nagrade «Nacionalni bestseler 2017« godine. Naslov knjige je medicinski kod za dijagnozu "paranoidna šizofrenija". Teška bolest, neizlečiva i nasledna... Narator je devojčica, školarac, obolela od šizofrenije. Ubrzo se i njenoj mlađoj sestri utvrđuje ista dijagnoza, tako da čitalac upoznaje faze bolesti i prati probleme koje ona izaziva u formiranju ličnosti od malena, pa i od posledica upotrebe konkretnih lekova. Halucinacije, mistična iskustva, nijanse u opažanju mladih bolesnica odvijaju se u porodici u kojoj su svi – majka i očuh – pacijenti registrovani kod nadležnih organa.... Svet u kome se vizije bolesnih devojaka ostvaruju je tu, svet u kome se može preživeti samo gutanjem pregršti tableta, svet u kome ljudi umiru od nedostatka ljubavi.

Knjiga „Dan crva“ (proglašena za Roman godine 2022. u Severnoj Makedoniji) govori o socijalnom i društvenom kontekstu od kojeg niko od nas ne može da pobegne. Umeće Simone Jovanoske je da glomaznost ovog turbulentnog doba preformuliše u pomenutu neminovnost protiv koje je gotovo nemoguće boriti se. Neminovnost je tužna misao svakog lika: Grete i Tomasa i Artura Lirija i Henrija (koji uživa u svojoj drami) i Donalda Spejda i mnogih likova koji, kao u Kratkim rezovima Roberta Altmana, tj. kao u pričama Rejmonda Karvera, oživljavaju svoje prisustvo i održavaju ga na prisustvu svih drugih oko sebe ili možda negde daleko od njih.
Likovi u ovom romanu na neki način oživljavaju prokletstvo detalja, koji su, pak, simbol monotonije koja vas, poput Grete, tera da ste „ljuti na sve“. Sve životne storije imaju svoj početak i kraj, ali Jovanoska te male životne priče sabija u nevidljivu zajednicu melanholičnih i depresivnih likova čija se želja za životom samo oseća. Otuda i izgled crva. Autorka na početku govori o dinamičnosti u suočavanju sa svim životnim izazovima, ali je reč o polemici iz koje izvlači samo momente u daljim pričama da bi odredila spoljašnje pomeranje ove civilizacije koja nas, prema njenim rečima, nikuda ne vodi, a pojava crva je neizbežna da bi sve krenulo iz početka.

Objavljen 2020. godine, Dolina cveća je roman grenlandsko-danske autorke Nivijak Kornelijusen (1990) koji je osvojio Nagradu za književnost Nordijskog saveta 2021. Roman govori o ljubavi, prijateljstvu i tome kako je biti deo postkolonijalnog društva. Ovo duboko dirljivo delo, kroz bolno surovu priču, nudi uvid u današnje živote Grenlanđana i traume koje i dalje duboko prožimaju njihov svakodnevni život.
Neimenovana glavna junakinja ove priče je svedočila prvom samoubistvu kada je imala 13 godina. Ona je sada mlada žena koja će krenuti svojim životnim putem. Nedavno se zaljubila i upravo je počela da studira na Univerzitetu u Orhusu. Ali, postoje neki demoni koje ne može da kontroliše – ne može da se uklopi u porodicu u kojoj je sve čisto, uredno i heteroseksualno, ne oseća ni da je zaslužila ljubav svoje devojke i često uništava stvari sebi i drugima. Kako radnja romana odmiče, priča grabi bezimenu protagonistkinju za gušu, koja se, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, oseća krivom za tuđu bol i polako se, ali sigurno, njeno skretanje ka ludilu i slomu ubrzava.
Roman teče na dva koloseka – đavolska priča o guranju junakinje ka tački bez povratka, i kratki tekstovi o samoubistvima koji čitaoca uvode u svako poglavlje, odbrojavajući od 45, što je broj samoubistava počinjenih na Grenlandu u godini pre objavljivanja romana. Ovo je inače ogroman društveni problem na Grenlandu, za koji je Kornelijusen lično veoma zabrinuta i optužuje odgovorne političare i društvene zvaničnike da čine premalo za njegovo rešavanje.
Ovaj roman je takođe nominovan i za nagradu za književnost danskog dnevnog lista Politiken i nagradu Montana 2020. godine.

„Gubitak jezika istovetan je gubitku sveta. To je duševna katastrofa“, tvrdi jedan od junaka poslednjeg romana višestruko nagrađivane norveške autorke Sesilije Enger.

Osta Kuper je u mladosti napustila svoju rodnu Norvešku vođena željom da svoj pređašnji život ostavi za sobom. Maštala je o međunarodnoj karijeri ispunjenoj dubokoumnim razgovorima o jeziku i književnosti, kao i o srećnom životu ispunjenom ljubavlju i priznanjima.
Sada je prešla sedamdesetu, živi u Varšavi, u nestabilnom braku sa britanskim diplomatom. U jeku pandemije korona virusa doživljava moždani udar koji se kobno odražava na njenu sposobnost govora. Engleski, koji je bio njen primarni, odabrani jezik gotovo pola veka, jezik na kome se, po svom mišljenju, izgradila kao ličnost i postala to što je danas, iščezava u afaziji. Preostao joj je samo norveški, jezik njenog detinjstva, jezik koji pripada drugačijoj, potisnutoj stvarnosti, i koga gotovo niko oko nje ne razume – izuzev četrdeset godina mlađe Ane Knutsen koja je prevodi njenom neposrednom okruženju.
Minut ćutanja je roman o neraskidivoj sponi između jezika i identiteta. O književnosti i sećanjima, i o tome kako se čovek pomera do krajnjih granica upirući se da se seti događaja od kojih je nekada bežao, ali koji su neporecivo oblikovali njegov život.

Roman "Zlatna reka" prati životnu priču poglavara porodice Mu – Jouhenga, tipičnog predstavnika prvih kineskih privatnih preduzetnika, čoveka koji je, za vreme takozvanog Perioda reformi i otvaranja, ušao u posao sa poslovičnog prosjačkog štapa i preko noći se obogatio.

Roman koji je pred nama, najviše liči na nemontirani materijal jednog dugometražnog dokumentarca o tome kako Kinezi zapravo žive i kakve se promene odvijaju u toj dalekoistočnoj zemlji; u osnovi, to je priča o onome šta se dešava nakon što režiser vikne – „rez!“, a kamera nastavi da radi. Iako nesumnjivo kineski, teme koje ovaj roman obrađuje, kao što su – pitanje porodičnog nasleđa, identiteta i trajnih posledica naših izbora, dodatno prožete pripovestima o beskrupuloznom bogaćenju, zloupotrebi dece po sirotištima bliske su i univerzalne.

Višestruko nagrađivan u Kini, ovaj živopisan i izuzetno pitak roman obiluje upečatljivim likovima i na njegovim stranicama sudaraju se: jedan prebogati starac i jedan zabludeli sin, jedna svojeglava devojka iz sirotišta i jedan dobroćudni džin.

Tolak je čovek sazdan od protivrečnosti, ponosit i plahovit, pravičan i nežan. Vodi bitku sa novim, neprepoznatljivim svetom koji mu je odavno izgubio smisao, a pun je ljubavi prema svojoj srdačnoj i plemenitoj ženi Ingeborg koja je nestala pre nekoliko godina. Tolaku su dani u svakom pogledu odbrojani. Deca ga retko posećuju, uz njega je ostao samo usvojeni Odo, ili Debilodo, kako ga zovu komšije kada ih Tolak ne čuje. On, ipak, insistira da mu se ćerka i sin vrate kući samo još jednom – došlo je vreme da čovek od malo reči progovori i konačno otkrije tajnu koja ga je godinama nagrizala iznutra.

U ovom kratkom romanu koji se ujedno čita kao napeti triler i ljubavna priča, Ture Renberg je oslikao dirljiv, kompleksan i uznemirujući portret čoveka „jučerašnjeg sveta“ koji je danas veoma aktuelan. Od trenutka kada je objavljen, roman Tovoj Tolak jedna je od najpriznatijih i najprodavanijih knjiga u Norveškoj. Pored toga što je pobrala sjajne kritike i osvojila srca čitalačke publike, proglašena je knjigom 2020. godine i nagrađena uglednom nagradom Bokhandlerprisen, koju dodeljuje Udruženje norveških knjižara. Kritičari je upoređuju sa delima cenjenih autora poput Tarjeja Vesosa i Kormaka Makartija, a Renbergov zreli stil budi reminiscencije i na dela čuvenog norveškog nobelovca Knuta Hamsuna. Sviknut da tvrdoglavo i nepokolebljivo korača kroz život dosledno odbijajući da se povinuje zakonima promene koje nameće novo doba, Renbergov Tolak je po mnogo čemu srodan Hamsunovim antijunacima.

Sofija de Melo Brejner Andersen je jedna od najznačajnijih spisateljica portugalskog govornog područja u drugoj polovini dvadesetog veka. Dobitnica je najviših priznanja za literaturu na njenom maternjem jeziku.

Aktivno je učestvovala u rušenju Salazarove fašističke diktature, a u svojim javnim istupima znatno je doprinela demokratskom preobražaju svoje zemlje.

"Književnost-govorila je Sofija de Melo-"je moje razumevanje univerzuma, moj način na koji se odnosim prema stvarima, moje učešće u stvarnosti, moj susret sa glasovima i slikama. To je razlog zašto moja književnost ne govori o idealnom životu, već sasvim, realno, kao što je: ugao prozora, rezonanca ulica, gradova i sobe, senka zida, lice koj se iznenada pojavilo, tišina, udaljenosti svetlost zvezda, noć, dah, miris lipe i origana."

U središtu ovog romana poznate francuske spisateljice Kolet (Sidonie-Gabrielle Colette) je muškarac između dve žene – jedne dvadesetpetogodišnje, površne i izdržavane, koja ima prilično materijalistički pogled na ljubav i druge – tridesetšestogodišnje, samosvesne i emotivne, koja od veze s muškarcem očekuje i zahteva mnogo više. Nica, Kan, Pariz s početka dvadesetog veka i jezik ove čudotvorke reči i psiholoških dubina tako su savremeni da se tokom čitanja dobija utisak kao da se događaju upravo sada.

...Kažu da žena teško zadržava hladnokrvnost pred muškarcem koji plače. Ne sećam se da su me Maksove suze, onog dana kada je tako naivno plakao zbog mog najavljenog odlaska, posebno potresle. Čini mi se, međutim, da jedna žena, u bolu neke druge, često prepoznaje onu dirljivu predstavu, iz koje se rađa očiti i sebičan strah, nazvan slutnja. Gotovo uvek, u tuđem ženskom bolu, žena vidi sebe samu: kao da joj se javlja slika suvog pijanice spram onog koji se valja u blatu, u stilu: „takva ću ja biti u nedelju...”

Prateći stope svog idola Marka Pola, pustolov vesele naravi i zaljubljenik u sve kinesko, mladi Italijan Polino di Marko, 1901. godine dolazi u Kinu u kojoj još odjekuje poklič „Podrška Ćingu, smrt strancima“ i nad kojom se, deceniju pre pada poslednje kineske dinastije Ćing, nadvija atmosfera poraza i propasti drevnog carstva.
Sa svojom svitom koju čine prevodilac Sije Pingjao i kuvar-nosač Šao Čanglai, Polino se ukrcava na brod i Velikim kanalom, i sa relativno mirnog i bogatog juga putuje na sever, pravo ka centru antiimperijalističke aktivnosti bokserskog pokreta. Na svom putu Polino i njegovi pratioci obilaze istorijske znamenitosti na Velikom kanalu i susreću se sa brojnim slikovitim likovima iz svih slojeva kineskog društva od visokih carskih činovnika do ustanika i razbojnika.
Više od sto godina kasnije, potomci onih koji su plovili Velikim kanalom još su tu. Fragmenti porodičnih priča i predmeti koje su nasledili od predaka putokazi su koji ih vode nazad na dugo putovanje u prošlost u potragu za svojim identitetom i korenima.
U ovom delu koje kroz fikciju teži da rekonstruiše kompleksan istorijski kontekst ratnog konflikta s početka 20. veka pisac Sju Cečen suprotstavlja ciljeve političkog vrha i želje i nade pojedinca koji je igrom sudbine postao učesnik sukoba, sučeljavajući kineski i zapadni pogled na svet.
Za roman Putovanje Polina di Marka, koji je pored srpskog preveden i na arapski i letonski jezik, Sju Cečen osvojio je najprestižniju kinesku nagradu za književnost Mao Dunovu nagradu.

Nagrada „Tarjej Vesos“ 2019. za debitantsko književno delo

Nagrada „Osloprisen“ 2019. za književno delo godine

Karin se čitavog života suprotstavljala očekivanjima. Ima posao do kog joj nije stalo, ćerku sa kojom retko razgovara, unuke koje ne poznaje. Viđa se isključivo sa muškarcima koje upoznaje preko interneta. Nema obaveza i ništa ne traži od drugih. Nikome nije na teretu. Ali nije egocentrična. Samo je povučena i u svakom času spremna da digne sidro. Međutim, kada njena ćerka Helene otkrije da je muž vara, Karin biva primorana da se uključi u njen život. Da zauzme stav. Da se založi za drugu osobu. Da pođe sa Helene u „pravi devojacki provod“ u London, i tamo, daleko od kuće, preispita odnos sa njom i svima ostalima sa kojima je ukrstila puteve.

Ništa je roman o navikama iza kojih se krijemo, o ukusima koji nas definišu, o vezama koje lažiramo. O škripi kavijara o zubne fasete, kampovima za meditaciju, dizajnerskom nameštaju i asistentima za šoping. Ali, pre svega, ovo je roman o iluzijama koje o sebi gradimo, i njihovim odrazima u očima drugih. „Stoltenbergova piše jasno i precizno, sa fino podešenim, na momente oštrim pogledom na manire, vrednosti i potrošacke navike norveške srednje klase.“

U Evropi 1749. godine stvarnost puca po šavovima. Čuma hara Francuskom, a na severu, u Švedskoj, grozomorne larve gmižu u oknima rudnika bakra. Ptice padaju sa neba, dotad neviđene oklopljene životinje desetkuju varoš, a misteriozni čovek u crnom luta po tajnim kanalima ispod grada. Žan-Batis dolalzi na imanje vlasnika rudnika s namerom da se oženi njeovom kćeri, ali –njena majka je lepša. I miriše na drugog muškarca. Međutim, pre svadbe treba ispitati uzroke neobičnih događaja – što će dovesti do sukoba između ljudskog racija i srednjevekovnog sujeverja. Na tragu Bokača, Didroa, Voltera, Fon Minhauzena, Tristma Šendija i Fon Klajsta, ovaj kratki roman nastavlja tradiciju žanra čudesnog putovanja – i predstavlja pravu poslasticu za književne sladokusce.

Robert Zola Kristensen napisao je sulud istorijski roman o mračnoj strani ljudskog razuma.

Roman Večera za šestoro opisuje kužni oblak promena prouzrokovanih vratolomnom modernizacijom koja preti da proguta one koji nisu kadri da s njom održe korak. Ispovedajući priču o dvoje samohranih roditelja i njihovoj deci Lu Min podiže zastor iza kog se otkriva život običnog čoveka u društvu sa najvećom stopom ekonomskog rasta. Poprište dešavanja je nepoznata industrijska zona, gde udavna isparenja grabe prolaznike za gušu, a vazduh je toliko težak da ga bezmalo možete okusiti.
Šarolika lepeza junaka – alkoholičar koji se ne miri sa promenama, devojka što sanja o begu iz učmale sredine i uključivanju u viši sloj društva, momak koga muči sopstvena seksualnost, žena rastrzana između vlastitih želja i tuđeg mišljenja... – čini ovaj roman aktuelnim u kom god kutku planete živeli, bez obzira na prepoznatljivi kineski pečat. Životi šestoro protagonista klize tamo-amo po vremenskoj skali, omogućavajući nam da kinesko društvo sagledamo iz više uglova, ali takođe i kao jedinstveni portret.
Dirljiv, ali nipošto tugaljiv, roman Večera za šestoro predstavlja vrhunski prikaz klasne i moralne podvojenosti kineskog društva, i muke svih onih koji pokušavaju da se održe na površini u burnim vodama novog kineskog čuda. Premda je ovo nesumnjivo savremena kineska priča, povremeno se stiče utisak kako pred sobom imamo delo čija atmosfera podseća na pripovesti iz doba evropske industrijske revolucije i ulice opervažene smogom, terajući nas da na časak zastanemo i zapitamo se – kolika je cena kineskog sna!

U ovom jezgrovitom, nevelikom romanu koji čitaoca drži bez daha, napisanom sredinom osamdesetih godina prošlog veka, fokus je još jedanput na generacijskog paradigmi koja je predstavljena u Kairskoj trilogiji. Ovog puta Mahfuz prati život kairske porodice iz srednje klase, ranih osamdesetih, kada je na vlasti predsednik Anvar el-Sadat. To je doba promena u Egiptu, vreme oštre krize, kada su obični ljudi gurnuti i „ambis infitaha“ – ekonomskih reformi kojima se završava dominacija javnog sektora u društvu i podstiču privatne investicije. Dok su nevini bespomoćno posmatrali kako se njihov svet raspada u ludoj jurnjavi, u društvu je prisutna slutnja o bliskoj propasti i osećanje straha. Čitav način života sa svojim vekovnim tradicijama i sistemom vrednosti jednostavno gubi snagu i ruši se, ostavljajući prostor za nemilosrdan, novi materijalizam u „kraljevini korumpiranih“ gde opstaju samo najspremniji. Roman dostiže vrhunac prikazom ubistva predsednika Sadata 6. oktobra 1981. godine, događaja oko koga Mahfuz spretno gradi izmišljen zaplet. Bogat ironijom i prepun političkih tonova, u pitanju je dobro napisan, snažan i efektan roman uprkos, svom malom obimu.

Kada je 1991. godine roman poznatog kineskog prozaiste Lu Jaoa Običan svet dobio prestižnu književnu nagradu Mao Dun, u obrazloženju je rečeno da je ova knjiga sjajni biser u kruni ovoga priznanja.

Tri pripovedna toka romana prate dešavanja u periodu od 1975. godine i kraja Kulturne revolucije u provinciji Šansi, do 1985, tačnije početka reformskog perioda i politike otvaranja Kine, koje je započeo tadašnji kineski lider Deng Sjaoping. Likovi u ovome romanu pripadaju širokom socioekonomskom spektru, preplićući se sudbinski na različite načine.

Na jednom kraju romana nalaze se protagonisti, obični ljudi, koji pripadaju nerazvijenoj unutrašnjosti Kine, koja prolazi kroz epohalne promene u načinu života, dok na drugom kraju društvenog spektra delo prati sudbine visokokotiranih rukovodilaca, koji direktno učestvuju u društvenim promenama i rukovode njima, i prolaze kroz raznovrsne lične i opšte drame.

Čitalac ima priliku da se susretne sa jednom od najupečatljivijih i umetnički najboljih literarnih panorama novije kineske istorije, koja uspešno spaja različite poglede na korenite reforme kineskog društva i brojne izazove koje su one sa sobom donele, pokazujući kako je unutrašnji, lični pogled na epohu uvek znatno suptilniji i značenjski bogatiji od hladnih istoriografskih činjenica.

.

U maloj luci ostrva Nisa, pod grčkim suncem, blizu ruševina hrama posvećenog Dioniziju i vizantijskog manastira, svetski poznat kanadski pisac kriminalnih romana pokušava da napusti policijsku literaturu i piše o lepoti sveta i njegovoj svetlosti. Zapravo, on želi da zaboravi taj predvidivi i stereotipni svet mraka i nasilja, serijskih ubica, u koji je slučajno uronio trideset godina ranije, i na pragu svoje šezdesete stvori bezvremeno delo koje će kao i Šekspira čitati buduća pokolenja.
Međutim, tu počinje i drama...


Ovaj neobični roman s nesvakidašnjim nazivom Kukuriku, pun suptilne erotike i humora, kao filozofsku potku ima pitanje: zašto se od svih životinja na svetu samo petao s prvim znacima svitanja oglašava ikukuriče?

Savremena Grčka, ali i ona hipika, antike i Vizantije, kao i doba nemačke okupacije, kulise su živopisnog pripovedanja Pana Bujukasa, poreklom Grka, rođenog u Libanu, koji od svoje dvadesete godine živi u Montrealu.

Које se tajne i patnje kriju iza паših najgnusnijih postupaka? Klijentkinja је roman koji navodi nа гаzmišlјапје о površnim sudovima koje možemo imati о ропаšаnјu drugih. Pisca Рјега Asulina пагоčitо zanima proces koji običnog građanina pretvara u ubilačkog potkazivača.

U meandrima istorije ništа nije ni сmо ni belo. Postoje prevoji, sticaji okolnosti, sluičajnosti. Navodni dželat, iako to пе želi, pretvara se u žrtvu pripovedača koji igra ulogu pravednika, а iz sopstvenog пеzпапја, i sam postaje mučitelj. Nešto što Lе otkriti prekasno.

Napisan jasnim i, naizgled, jednostavnim stilom s novim pogledom, kako па istorijske činjenice, tako i nа samu iracionalnost, rоmап se bavi anatomijom zla i snagom predrasuda postavljajući suštinska mоrаlnа рitапја о vremenu nacizma i okupacije, koje sobom uvek nosi i izvesnu misteriju.

Ova sjajna i potresna knjiga, рuпа neodekivanih obrta, čita se u dahu, а čitalac ostaje zapanjen ргеd ljudskom prirodom koja skriva nebrojene tajne.

Zagrobni darovi : fragmentarijum : roman / Tur Ulven ; s norveškog preveo Predrag Crnković

Trinaestogodišnja devojčica koju su silom udali, njena ljubavna afera i dve ćerke koje napušta. Jedna od njih, ona mlađa je Hanan el Šejh, proslavljena libanska spisateljica, novinarka i dramaturg koja će napisati potresnu priču svoje majke Kamile. Rapsodiju o hrabrosti nepismene Libanke da u zatvorenoj, tradicionalnoj sredini u Bejrutu pedesetih godina prošlog veka proživi svoj ljubavni san.
I kao što je Kamile rušila sva pravila strogog arapskog društva, boreći se za svoju slobodu i pravo na izbor, tako i autorka, Hanan el Šejh, ruši zapadnjačke stereotipe o ženama u islamu i skida koprenu s njihovog života. Od pisaca iz arapskog sveta ona ide i korak dalje otvoreno pišući o tabu temi – ženskoj seksualnosti.
Skakavac i ptica tako postaje univerzalna priča o porodičnoj drami, ljubavi, preljubi, razvodu, napuštanju dece, ali i o praštanju.