ROMANI

Knjiga o Fidelu je priča o burnom životu jedne legendarne ličnosti, roman iz novinarskog pera. Ako u svetu postoji revolucija jednog čoveka, onda je to bila kubanska revolucija. Kastro nije postao komunista iz ubeđenja, nego iz nužde. Teško da će mu istorija to uzeti kao olakšavajuću okolnost kada bude sudila o njegovoj utopističkoj viziji "komunizma u tropima".

Ova knjiga je duhovno putovanje kroz 4000 misli, izreka, poslovica i aforizama – tragova ljudske mudrosti sabranih iz raznih epoha, kultura, iskustva. U ovoj knjizi susreću se unutrašnja snaga čoveka, najdublji simboli duše, temeljne kategorije mišljenja, ali i izazovi savremenog društva. Tu su poglavlja nadahnuta prirodom, i njenom tišinom, koja nas podsećaju na jednostavne, ali postojane oslonce ćivota. Ovo je knjiga namenjena svakome ko traži orijentir, podsticaj ili trenutak sabiranja.

"Ovo je knjiga o najvišim tačkama iskustva, „vrhuncima“, kada gotovo u trenu dokučuješ sebe, društvo, čovekovu prirodu ispoljenu na granicama, na prelomima. Mihail Epštejn razmišlja o prekretnicama u svom životu i daje svoja iskustva najsnažnijih doživljaja. Knjiga obuhvata pregršt kratkih priča na različite teme – od ljubavno-romantičnih i porodičnih do društvenih, religioznih i stvaralačkih tema. Vrhunci o kojima autor piše nastaju na raskršću ličnih sižea sa događajima iz velike istorije i opšteljudskim duhovnim problemima, koji odjednom dobijaju konkretno ovaploćenje u njegovim iskustvima ekstremnih situacija. Pripovedač se nada da će ova knjiga, jedinstvena po oštrini introspekcije, pomoći čitaocima da bolje uviđaju ključne trenutke u njihovom životu.
Mihail Epštejn je autor 44 knjige i više od 800 članaka iz oblasti filosofije, kulturologije, književno¬sti, jezika, religije, politike. Prevođen je na 26 jezika i laureat je više međunarodnih nagrada."

Ova knjiga je duhovno putovanje kroz 5000 misli, izreka, poslovica i aforizama – tragova ljudske mudrosti sabranih iz raznih epoha, kultura, iskustva. Ovo nije samo zbirka lepih rečenica – to je knjiga pitanja, dilema, kontrasta i uvida. U njoj ćete pronaći reči koje ohrabruju, provociraju, osvetljavaju, razgaljuju i vode ka mudrijem sagledavanju sveta, ljudi i samoga sebe. Priređena sa posvešćenošću i strašću kroz decenije, ova knjiga je riznica mudrosti i poziv da svet sagledamo mudrije, pažljivije i sa više razumevanja.

"„Zemaljske niti“ je originalni porodični portret koji prikazuje vreme od 1967. pa sve do budućnosti, do 2036. godine. To je putovanje od Silkeborga šezdesetih godina prošlog veka do Njujorka posle 11. septembra, a odatle do samodovoljnog društva u budućim Sjedinjenim Državama pogođenim krizom. Erntoftov savremeni roman bavi se dubokim silama koje nas vezuju jedne za druge, za Zemlju i za univerzum.
Tokom svojih 640 stranica roman prati troje braće i sestara, razvijajući se u priču o tri generacije jedne porodice tokom perioda 1967-2036. Rasprostranjena priča o ljubavi i radu, prirodi i kapitalizmu, zlatu, srebru, nafti, mermeru i sporom padu Zapada, ali pre svega, o porodici od tri generacije povezanoj kroz vreme i prostor na načine koje oni čak ni ne shvataju.
Tejs Orntoft (rođen 1984. u Orhusu, Danska) je danski pisac. Proslavio se kao pesnik sa dve zbirke poezije: „Da, apartman“ (2009) i „Pesme 2014“ (2014). Njegov prvi roman „Solar“ objavljen je 2018. godine, a njegov drugi roman „Zemaljske niti“ je pored Nagrade EU osvojio i nagrade Pera Ulova Enkvista 2024. godine, a nominovan je i za Nagradu Nordijskog saveta za književnost 2024. dodine."

Kada je majka Sesilije Enger zbog demencije dospela u starački dom, okončalo se jedno razdoblje u autorkinom životu. Porodica je rešila da proda kuću u kojoj je Sesilije provela detinjstvo, jer o njoj više niko nije mogao ili hteo da vodi računa. Prilikom raspodele porodične imovine i razdvajanja dragocenih stvari od bespotrebnih predmeta, Sesilije je naišla na neobično otkriće – pronašla je svežanj belih listova ispisanih majčinim krasnopisom. Ispostavilo se da je reč o spiskovima božićnih poklona, darova i uzdarja, koje je majka, bez znanja ukućana, brižljivo popisivala tokom četiri decenije, od 1963. do 2003. godine. Time se otvorilo novo poglavlje u autorkinom životu, ali i sva poglavlja ove knjige. S polazištem u pomenutim spiskovima, Sesilije Enger ispisala je povest svoje porodice, koja seže daleko u prošlost, do kraja XIX veka.
Ovim zapaženim književnim ostvarenjem u isti mah je ispisala upečatljivu i dirljivu priču u kojoj je oslikala portret svoje majke, ujedno snažne, svojeglave i krhke, upadljivo drugačije majke koja ustaje protiv svake nepravde, koja se nepokolebljivo bori za prava uniženih i skrajnutih, i čija ličnost na kraju, protivno svemu onome kakva je nekada bila, postepeno iščezava u „maglovitom krajoliku“ Alchajmerove bolesti.
Roman Majčini darovi ne prikazuje samo koloplet različitih ljudskih sudbina, već se može čitati i kao kulturna istorija norveškog društva od 1963. godine do početaka novog milenijuma. U nastojanju da odgonetne prirodu darova i društveni značaj čina darivanja, autorka odgovore traži u antropološkim ogledima, u stihovima staronordijske Poetske Ede, u Rilkeovim esejima, i u doživljenoj stvarnosti. Ovaj nagrađivani autobiografski roman govori o darovima, gubicima i sećanjima, o porivu da se zaustavi vreme, i pokušaju da se bliske priče i osobe otrgnu od zaborava.

U senci svetlećih reklama i brze modernizacije, Peking otkriva svoje drugo lice.
Trčeći kroz Peking je dinamična i snažna priča o životu na ivici – o onima koji trče, ne da bi stigli, već da ne bi pali. O generaciji „nevidljivih“ koja živi iz dana u dan, bez stalne adrese, bez prava, oslanjajući se na krhke ljubavi i tračak smisla u svetu koji ne nudi ni utehu ni budućnost.
Dunhuang, mladić upravo pušten iz zatvora, pokušava da pronađe svoje mesto u gradu koji melje bez milosti. Sloboda za njega ne znači novi početak, već povratak u svet sitnog kriminala – piratskih diskova, falsifikatora, improvizovanih stanova i prostitucije – u sistem u kojem opstaju samo oni koji nikada ne staju.
Dok grad diše ubrzano, jednako ravnodušno i nemilosrdno, Dunhuang trči. Za koru hleba. Za ljubav. Za dostojanstvo. Za svoje mesto u svetu koji nikome ništa ne duguje.
Brutalno iskrena i snažno životna, ovo je priča o trčanju kroz haos – u nadi da ćeš negde usput, možda, pronaći sebe.
Roman koji udara pravo u grlo i ne pušta do poslednje stranice. Nezaobilazno štivo za svakoga ko želi da upozna Peking ispod sjajne fasade savremenog kineskog društva.

Roman F20 Ane Kozlove je laureat nagrade «Nacionalni bestseler 2017« godine. Naslov knjige je medicinski kod za dijagnozu "paranoidna šizofrenija". Teška bolest, neizlečiva i nasledna... Narator je devojčica, školarac, obolela od šizofrenije. Ubrzo se i njenoj mlađoj sestri utvrđuje ista dijagnoza, tako da čitalac upoznaje faze bolesti i prati probleme koje ona izaziva u formiranju ličnosti od malena, pa i od posledica upotrebe konkretnih lekova. Halucinacije, mistična iskustva, nijanse u opažanju mladih bolesnica odvijaju se u porodici u kojoj su svi – majka i očuh – pacijenti registrovani kod nadležnih organa.... Svet u kome se vizije bolesnih devojaka ostvaruju je tu, svet u kome se može preživeti samo gutanjem pregršti tableta, svet u kome ljudi umiru od nedostatka ljubavi.

Šta sad? Pitanje je koje sebi postavlja neimenovani narator ovog romana, naizgled sasvim običan tinejdžer, koji jednog, isto tako ni počemu posebnog dana, odlučuje da namami u stan, a potom i ubije drugaricu iz razreda. Radnja romana, pripovedanog iz prvog lica, počinje nekoliko dana uoči ubistva i čitalac učestvuje u planiranju ovog zlodela. Počinilac nam je, dakle – poznat. Poznati su nam i nagoveštaji motiva. Sve je tu. Osim kajanja, svrhovitosti i stvarnog razloga da se na ovaj način straće ne jedan, već dva života.

Iako ova knjiga poseduje sve elemente jednog krimi romana – zločin, poteru, hvatanje i presudu, pisac je odlučio da naglasak sa ovih poznatih književnih tropa prebaci na osvetljavanje psihološke pozadine jedne vrste ubistva koja predstavlja boljku savremenog doba – ubistva radi skretanja medijske i svake druge pažnje na sebe, kratkotrajnog bega od dokolice vlastitog života i potrebe da se osetimo živim. Rečenice su britke i kratke, povremeno neodoljivo slične onima iz nekog Hemingvejevog romana. Ovo ne treba da čudi naročito ako se uzime u obzir da je autor A Ji (pravo ime Ai Guodžu) pre nego što se u otisnuo u spisateljske vode – bio policajac.

U tom pogledu ovaj roman predstavlja pravi novitet i osveženje na domaćoj književnoj sceni, budući da se radi o prvom prevodu jednog krimi-psihološkog štiva sa kineskog na srpski jezik.

Knjiga „Dan crva“ (proglašena za Roman godine 2022. u Severnoj Makedoniji) govori o socijalnom i društvenom kontekstu od kojeg niko od nas ne može da pobegne. Umeće Simone Jovanoske je da glomaznost ovog turbulentnog doba preformuliše u pomenutu neminovnost protiv koje je gotovo nemoguće boriti se. Neminovnost je tužna misao svakog lika: Grete i Tomasa i Artura Lirija i Henrija (koji uživa u svojoj drami) i Donalda Spejda i mnogih likova koji, kao u Kratkim rezovima Roberta Altmana, tj. kao u pričama Rejmonda Karvera, oživljavaju svoje prisustvo i održavaju ga na prisustvu svih drugih oko sebe ili možda negde daleko od njih.
Likovi u ovom romanu na neki način oživljavaju prokletstvo detalja, koji su, pak, simbol monotonije koja vas, poput Grete, tera da ste „ljuti na sve“. Sve životne storije imaju svoj početak i kraj, ali Jovanoska te male životne priče sabija u nevidljivu zajednicu melanholičnih i depresivnih likova čija se želja za životom samo oseća. Otuda i izgled crva. Autorka na početku govori o dinamičnosti u suočavanju sa svim životnim izazovima, ali je reč o polemici iz koje izvlači samo momente u daljim pričama da bi odredila spoljašnje pomeranje ove civilizacije koja nas, prema njenim rečima, nikuda ne vodi, a pojava crva je neizbežna da bi sve krenulo iz početka.

Objavljen 2020. godine, Dolina cveća je roman grenlandsko-danske autorke Nivijak Kornelijusen (1990) koji je osvojio Nagradu za književnost Nordijskog saveta 2021. Roman govori o ljubavi, prijateljstvu i tome kako je biti deo postkolonijalnog društva. Ovo duboko dirljivo delo, kroz bolno surovu priču, nudi uvid u današnje živote Grenlanđana i traume koje i dalje duboko prožimaju njihov svakodnevni život.
Neimenovana glavna junakinja ove priče je svedočila prvom samoubistvu kada je imala 13 godina. Ona je sada mlada žena koja će krenuti svojim životnim putem. Nedavno se zaljubila i upravo je počela da studira na Univerzitetu u Orhusu. Ali, postoje neki demoni koje ne može da kontroliše – ne može da se uklopi u porodicu u kojoj je sve čisto, uredno i heteroseksualno, ne oseća ni da je zaslužila ljubav svoje devojke i često uništava stvari sebi i drugima. Kako radnja romana odmiče, priča grabi bezimenu protagonistkinju za gušu, koja se, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, oseća krivom za tuđu bol i polako se, ali sigurno, njeno skretanje ka ludilu i slomu ubrzava.
Roman teče na dva koloseka – đavolska priča o guranju junakinje ka tački bez povratka, i kratki tekstovi o samoubistvima koji čitaoca uvode u svako poglavlje, odbrojavajući od 45, što je broj samoubistava počinjenih na Grenlandu u godini pre objavljivanja romana. Ovo je inače ogroman društveni problem na Grenlandu, za koji je Kornelijusen lično veoma zabrinuta i optužuje odgovorne političare i društvene zvaničnike da čine premalo za njegovo rešavanje.
Ovaj roman je takođe nominovan i za nagradu za književnost danskog dnevnog lista Politiken i nagradu Montana 2020. godine.

„Gubitak jezika istovetan je gubitku sveta. To je duševna katastrofa“, tvrdi jedan od junaka poslednjeg romana višestruko nagrađivane norveške autorke Sesilije Enger.

Osta Kuper je u mladosti napustila svoju rodnu Norvešku vođena željom da svoj pređašnji život ostavi za sobom. Maštala je o međunarodnoj karijeri ispunjenoj dubokoumnim razgovorima o jeziku i književnosti, kao i o srećnom životu ispunjenom ljubavlju i priznanjima.
Sada je prešla sedamdesetu, živi u Varšavi, u nestabilnom braku sa britanskim diplomatom. U jeku pandemije korona virusa doživljava moždani udar koji se kobno odražava na njenu sposobnost govora. Engleski, koji je bio njen primarni, odabrani jezik gotovo pola veka, jezik na kome se, po svom mišljenju, izgradila kao ličnost i postala to što je danas, iščezava u afaziji. Preostao joj je samo norveški, jezik njenog detinjstva, jezik koji pripada drugačijoj, potisnutoj stvarnosti, i koga gotovo niko oko nje ne razume – izuzev četrdeset godina mlađe Ane Knutsen koja je prevodi njenom neposrednom okruženju.
Minut ćutanja je roman o neraskidivoj sponi između jezika i identiteta. O književnosti i sećanjima, i o tome kako se čovek pomera do krajnjih granica upirući se da se seti događaja od kojih je nekada bežao, ali koji su neporecivo oblikovali njegov život.

Roman "Zlatna reka" prati životnu priču poglavara porodice Mu – Jouhenga, tipičnog predstavnika prvih kineskih privatnih preduzetnika, čoveka koji je, za vreme takozvanog Perioda reformi i otvaranja, ušao u posao sa poslovičnog prosjačkog štapa i preko noći se obogatio.

Roman koji je pred nama, najviše liči na nemontirani materijal jednog dugometražnog dokumentarca o tome kako Kinezi zapravo žive i kakve se promene odvijaju u toj dalekoistočnoj zemlji; u osnovi, to je priča o onome šta se dešava nakon što režiser vikne – „rez!“, a kamera nastavi da radi. Iako nesumnjivo kineski, teme koje ovaj roman obrađuje, kao što su – pitanje porodičnog nasleđa, identiteta i trajnih posledica naših izbora, dodatno prožete pripovestima o beskrupuloznom bogaćenju, zloupotrebi dece po sirotištima bliske su i univerzalne.

Višestruko nagrađivan u Kini, ovaj živopisan i izuzetno pitak roman obiluje upečatljivim likovima i na njegovim stranicama sudaraju se: jedan prebogati starac i jedan zabludeli sin, jedna svojeglava devojka iz sirotišta i jedan dobroćudni džin.

Tolak je čovek sazdan od protivrečnosti, ponosit i plahovit, pravičan i nežan. Vodi bitku sa novim, neprepoznatljivim svetom koji mu je odavno izgubio smisao, a pun je ljubavi prema svojoj srdačnoj i plemenitoj ženi Ingeborg koja je nestala pre nekoliko godina. Tolaku su dani u svakom pogledu odbrojani. Deca ga retko posećuju, uz njega je ostao samo usvojeni Odo, ili Debilodo, kako ga zovu komšije kada ih Tolak ne čuje. On, ipak, insistira da mu se ćerka i sin vrate kući samo još jednom – došlo je vreme da čovek od malo reči progovori i konačno otkrije tajnu koja ga je godinama nagrizala iznutra.

U ovom kratkom romanu koji se ujedno čita kao napeti triler i ljubavna priča, Ture Renberg je oslikao dirljiv, kompleksan i uznemirujući portret čoveka „jučerašnjeg sveta“ koji je danas veoma aktuelan. Od trenutka kada je objavljen, roman Tovoj Tolak jedna je od najpriznatijih i najprodavanijih knjiga u Norveškoj. Pored toga što je pobrala sjajne kritike i osvojila srca čitalačke publike, proglašena je knjigom 2020. godine i nagrađena uglednom nagradom Bokhandlerprisen, koju dodeljuje Udruženje norveških knjižara. Kritičari je upoređuju sa delima cenjenih autora poput Tarjeja Vesosa i Kormaka Makartija, a Renbergov zreli stil budi reminiscencije i na dela čuvenog norveškog nobelovca Knuta Hamsuna. Sviknut da tvrdoglavo i nepokolebljivo korača kroz život dosledno odbijajući da se povinuje zakonima promene koje nameće novo doba, Renbergov Tolak je po mnogo čemu srodan Hamsunovim antijunacima.

Sofija de Melo Brejner Andersen je jedna od najznačajnijih spisateljica portugalskog govornog područja u drugoj polovini dvadesetog veka. Dobitnica je najviših priznanja za literaturu na njenom maternjem jeziku.

Aktivno je učestvovala u rušenju Salazarove fašističke diktature, a u svojim javnim istupima znatno je doprinela demokratskom preobražaju svoje zemlje.

"Književnost-govorila je Sofija de Melo-"je moje razumevanje univerzuma, moj način na koji se odnosim prema stvarima, moje učešće u stvarnosti, moj susret sa glasovima i slikama. To je razlog zašto moja književnost ne govori o idealnom životu, već sasvim, realno, kao što je: ugao prozora, rezonanca ulica, gradova i sobe, senka zida, lice koj se iznenada pojavilo, tišina, udaljenosti svetlost zvezda, noć, dah, miris lipe i origana."

U središtu ovog romana poznate francuske spisateljice Kolet (Sidonie-Gabrielle Colette) je muškarac između dve žene – jedne dvadesetpetogodišnje, površne i izdržavane, koja ima prilično materijalistički pogled na ljubav i druge – tridesetšestogodišnje, samosvesne i emotivne, koja od veze s muškarcem očekuje i zahteva mnogo više. Nica, Kan, Pariz s početka dvadesetog veka i jezik ove čudotvorke reči i psiholoških dubina tako su savremeni da se tokom čitanja dobija utisak kao da se događaju upravo sada.

...Kažu da žena teško zadržava hladnokrvnost pred muškarcem koji plače. Ne sećam se da su me Maksove suze, onog dana kada je tako naivno plakao zbog mog najavljenog odlaska, posebno potresle. Čini mi se, međutim, da jedna žena, u bolu neke druge, često prepoznaje onu dirljivu predstavu, iz koje se rađa očiti i sebičan strah, nazvan slutnja. Gotovo uvek, u tuđem ženskom bolu, žena vidi sebe samu: kao da joj se javlja slika suvog pijanice spram onog koji se valja u blatu, u stilu: „takva ću ja biti u nedelju...”

Nova drama Ronalda Harvuda, jednog od najznačajnijih dramskih pisaca današnjice, i od 2010. godine nosioca plemićke titule, pojavljuje se na našem tržištu gotovo istovremeno kada i na britanskom. Radnja je smeštena u London tridesetih godina XX veka. U izjavi zahvalnosti prijateljima Klausu i Meri Mozer koji su mu skrenuli pažnju na dve izuzetne ličnosti tog vremena – Rejfa Vigrema i Dezmonda Mortona, Harvud napominje da bi želeo jasno da stavi do znanja da “Državni službenici” nisu dokumentarno delo “već nešto o čemu ja volim da mislim da je istorijski komad koji sledi, mada neubedljivo, stope bogate tradicije koju vode veliki majstori tog žanra, Šekspir i Šiler. Mada sam uvažio glavne činjenice priče o Rejfu Vigremu, kao i mnoge detalje koji se odnose na njega, njegovu ženu i druge likove, ja sam isto tako i izmišljao i zamišljao bez ustezanja”. Zaplet drame vodi se oko odavanja tajnih informacija izmedju dva visoka državna službenika – Rejfa Vigrema i Vinstona Čerčila. Ronald Harvud je dobro poznat dramski pisac i romansijer u Srbiji, gde su mu više uzastopnih sezona izvodjene drame, a njegova “Istorija pozorišta” je po objavljivanju rasprodata.

U Dablinu s početka XX veka sudbine troje ljudi se ukrštaju u teško razmrsivi ljubavni trougao. Snažni likovi, pitanje individualne slobode, pravo žene na sopstveni izbor, društveni ugled, karijera, sudbina samostalne Irske - sve je to poput akorda smešteno U džojsovu dramu koja je istovremeno minuciozna analiza građanskog duha jedne epohe i duboka psihološka studija muško - ženskih odnosa.Drama "Izgnanici" prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku.

Prateći stope svog idola Marka Pola, pustolov vesele naravi i zaljubljenik u sve kinesko, mladi Italijan Polino di Marko, 1901. godine dolazi u Kinu u kojoj još odjekuje poklič „Podrška Ćingu, smrt strancima“ i nad kojom se, deceniju pre pada poslednje kineske dinastije Ćing, nadvija atmosfera poraza i propasti drevnog carstva.
Sa svojom svitom koju čine prevodilac Sije Pingjao i kuvar-nosač Šao Čanglai, Polino se ukrcava na brod i Velikim kanalom, i sa relativno mirnog i bogatog juga putuje na sever, pravo ka centru antiimperijalističke aktivnosti bokserskog pokreta. Na svom putu Polino i njegovi pratioci obilaze istorijske znamenitosti na Velikom kanalu i susreću se sa brojnim slikovitim likovima iz svih slojeva kineskog društva od visokih carskih činovnika do ustanika i razbojnika.
Više od sto godina kasnije, potomci onih koji su plovili Velikim kanalom još su tu. Fragmenti porodičnih priča i predmeti koje su nasledili od predaka putokazi su koji ih vode nazad na dugo putovanje u prošlost u potragu za svojim identitetom i korenima.
U ovom delu koje kroz fikciju teži da rekonstruiše kompleksan istorijski kontekst ratnog konflikta s početka 20. veka pisac Sju Cečen suprotstavlja ciljeve političkog vrha i želje i nade pojedinca koji je igrom sudbine postao učesnik sukoba, sučeljavajući kineski i zapadni pogled na svet.
Za roman Putovanje Polina di Marka, koji je pored srpskog preveden i na arapski i letonski jezik, Sju Cečen osvojio je najprestižniju kinesku nagradu za književnost Mao Dunovu nagradu.

Posebno pleni autorova erudicija, koja se naročito ogleda u njegovom korišćenju obimne, što izvorne, što sekundarne literature i njegovom znalačkom snalaženju u tom ogromnom istraživačkom materijalu i uspehu da na jednostavan, razumljiv i prevashodno instruktivan način misaono obuhvati i protumači sva relevantna posredovanja i uticaje na Majnekeovo delo i njegov uticaj na istoriografiju i istoriju ideja. To doprinosi da se radi o jednoj vrednoj studiji, koja nadilazi svoj formalno - monografski karakter i putku interpretaciju ideja jednog važnog i uticajnog mislioca.

U tradiciji dobre istoriografske analize, autor nas izveštava o mnogima aspektima krupnih onovremenih problema nemačke političke i socijalne misli.

Nagrada „Tarjej Vesos“ 2019. za debitantsko književno delo

Nagrada „Osloprisen“ 2019. za književno delo godine

Karin se čitavog života suprotstavljala očekivanjima. Ima posao do kog joj nije stalo, ćerku sa kojom retko razgovara, unuke koje ne poznaje. Viđa se isključivo sa muškarcima koje upoznaje preko interneta. Nema obaveza i ništa ne traži od drugih. Nikome nije na teretu. Ali nije egocentrična. Samo je povučena i u svakom času spremna da digne sidro. Međutim, kada njena ćerka Helene otkrije da je muž vara, Karin biva primorana da se uključi u njen život. Da zauzme stav. Da se založi za drugu osobu. Da pođe sa Helene u „pravi devojacki provod“ u London, i tamo, daleko od kuće, preispita odnos sa njom i svima ostalima sa kojima je ukrstila puteve.

Ništa je roman o navikama iza kojih se krijemo, o ukusima koji nas definišu, o vezama koje lažiramo. O škripi kavijara o zubne fasete, kampovima za meditaciju, dizajnerskom nameštaju i asistentima za šoping. Ali, pre svega, ovo je roman o iluzijama koje o sebi gradimo, i njihovim odrazima u očima drugih. „Stoltenbergova piše jasno i precizno, sa fino podešenim, na momente oštrim pogledom na manire, vrednosti i potrošacke navike norveške srednje klase.“

U Evropi 1749. godine stvarnost puca po šavovima. Čuma hara Francuskom, a na severu, u Švedskoj, grozomorne larve gmižu u oknima rudnika bakra. Ptice padaju sa neba, dotad neviđene oklopljene životinje desetkuju varoš, a misteriozni čovek u crnom luta po tajnim kanalima ispod grada. Žan-Batis dolalzi na imanje vlasnika rudnika s namerom da se oženi njeovom kćeri, ali –njena majka je lepša. I miriše na drugog muškarca. Međutim, pre svadbe treba ispitati uzroke neobičnih događaja – što će dovesti do sukoba između ljudskog racija i srednjevekovnog sujeverja. Na tragu Bokača, Didroa, Voltera, Fon Minhauzena, Tristma Šendija i Fon Klajsta, ovaj kratki roman nastavlja tradiciju žanra čudesnog putovanja – i predstavlja pravu poslasticu za književne sladokusce.

Robert Zola Kristensen napisao je sulud istorijski roman o mračnoj strani ljudskog razuma.

Roman Večera za šestoro opisuje kužni oblak promena prouzrokovanih vratolomnom modernizacijom koja preti da proguta one koji nisu kadri da s njom održe korak. Ispovedajući priču o dvoje samohranih roditelja i njihovoj deci Lu Min podiže zastor iza kog se otkriva život običnog čoveka u društvu sa najvećom stopom ekonomskog rasta. Poprište dešavanja je nepoznata industrijska zona, gde udavna isparenja grabe prolaznike za gušu, a vazduh je toliko težak da ga bezmalo možete okusiti.
Šarolika lepeza junaka – alkoholičar koji se ne miri sa promenama, devojka što sanja o begu iz učmale sredine i uključivanju u viši sloj društva, momak koga muči sopstvena seksualnost, žena rastrzana između vlastitih želja i tuđeg mišljenja... – čini ovaj roman aktuelnim u kom god kutku planete živeli, bez obzira na prepoznatljivi kineski pečat. Životi šestoro protagonista klize tamo-amo po vremenskoj skali, omogućavajući nam da kinesko društvo sagledamo iz više uglova, ali takođe i kao jedinstveni portret.
Dirljiv, ali nipošto tugaljiv, roman Večera za šestoro predstavlja vrhunski prikaz klasne i moralne podvojenosti kineskog društva, i muke svih onih koji pokušavaju da se održe na površini u burnim vodama novog kineskog čuda. Premda je ovo nesumnjivo savremena kineska priča, povremeno se stiče utisak kako pred sobom imamo delo čija atmosfera podseća na pripovesti iz doba evropske industrijske revolucije i ulice opervažene smogom, terajući nas da na časak zastanemo i zapitamo se – kolika je cena kineskog sna!

U ovom jezgrovitom, nevelikom romanu koji čitaoca drži bez daha, napisanom sredinom osamdesetih godina prošlog veka, fokus je još jedanput na generacijskog paradigmi koja je predstavljena u Kairskoj trilogiji. Ovog puta Mahfuz prati život kairske porodice iz srednje klase, ranih osamdesetih, kada je na vlasti predsednik Anvar el-Sadat. To je doba promena u Egiptu, vreme oštre krize, kada su obični ljudi gurnuti i „ambis infitaha“ – ekonomskih reformi kojima se završava dominacija javnog sektora u društvu i podstiču privatne investicije. Dok su nevini bespomoćno posmatrali kako se njihov svet raspada u ludoj jurnjavi, u društvu je prisutna slutnja o bliskoj propasti i osećanje straha. Čitav način života sa svojim vekovnim tradicijama i sistemom vrednosti jednostavno gubi snagu i ruši se, ostavljajući prostor za nemilosrdan, novi materijalizam u „kraljevini korumpiranih“ gde opstaju samo najspremniji. Roman dostiže vrhunac prikazom ubistva predsednika Sadata 6. oktobra 1981. godine, događaja oko koga Mahfuz spretno gradi izmišljen zaplet. Bogat ironijom i prepun političkih tonova, u pitanju je dobro napisan, snažan i efektan roman uprkos, svom malom obimu.

Prihvatio sam se ovog posla u nameri da od zaborava bude otrgnuto, da ne ispiri, ovo svedočanstvo o tako burnom, dramatičnom životu jednog čoveka našeg podneblja a našeg naroda.

Milenko Kovačević



Kada su se pojavili Leh Valensa i Solidarnost u Poljskoj, moj sin Moma mi je rekao da će tamo, najverovatnije, pasti komunizam. “Takav komunizam, u takvom izdanju niti je doneo, niti ikome može doneti nešto”, odgovorio sam svom sinu, da mu stavim do znanja da to komunizam nije ni bio.

Periša Kostić

Unuka Mahatme Gandija je još u detinjstvu upoznala mnoge borce za slobodu i lidere koji su postavili temelje nezavisne Indije. Bila je svedok Drugog svetskog rata, previranja koja su donela slobodu Indije, kao i tragičnog ubistva Mahatme Gandija 1948. godine. Prisustvovala Gandijevim večernjim molitvama u Nju Delhiju, posećivala ga u Palati Age Kana, gde je bio u kućnom pritvoru. Iz ugla jednog deteta predstavljena je Gandijeva satjagraha – filozofija nenasilja, njegovi napori da ukine socijalne razlike u Haridžan ašramu, bivšoj prestonici provincije Gudžarat, naklonost prema svakom ko je od njega tražio savet i njegov život kao porodičnog čoveka, roditelja, dede. Iako knjiga nije obimna, ona predstavlja dragocenu zbirku uspomena oblikovanih u velikoj eposi indijske istorije.