ROMANI

Ova knjiga je duhovno putovanje kroz 4000 misli, izreka, poslovica i aforizama – tragova ljudske mudrosti sabranih iz raznih epoha, kultura, iskustva. U ovoj knjizi susreću se unutrašnja snaga čoveka, najdublji simboli duše, temeljne kategorije mišljenja, ali i izazovi savremenog društva. Tu su poglavlja nadahnuta prirodom, i njenom tišinom, koja nas podsećaju na jednostavne, ali postojane oslonce ćivota. Ovo je knjiga namenjena svakome ko traži orijentir, podsticaj ili trenutak sabiranja.

Neobične zgode i nezgode iz života običnog čoveka, prepunog krupnih sitnica, rasutih kao petoparci od plemenitih metala, pretočene su u prekratke, kuse pričice iz kusorepog sveta prošlosti i sadašnjosti. Ulovljene na periferiji, u ćoškovima života, sročene su u duhovite, ponekad i jetke i opore priče za našte srca. Prokuvane gutaju se na prazan stomak, a pričalac ih je čuo i zabeležio ili doživeo i zapisao. Minijature, crtice i krupne sitnice izbrušenih detalja i pitkog narodnog jezika pokazuju da se i u lokalnom skriva ili bar nazire - univerzalno. U pričama najviše ima Šumadije koje više nema. A, biće je!

"Ovo je knjiga o najvišim tačkama iskustva, „vrhuncima“, kada gotovo u trenu dokučuješ sebe, društvo, čovekovu prirodu ispoljenu na granicama, na prelomima. Mihail Epštejn razmišlja o prekretnicama u svom životu i daje svoja iskustva najsnažnijih doživljaja. Knjiga obuhvata pregršt kratkih priča na različite teme – od ljubavno-romantičnih i porodičnih do društvenih, religioznih i stvaralačkih tema. Vrhunci o kojima autor piše nastaju na raskršću ličnih sižea sa događajima iz velike istorije i opšteljudskim duhovnim problemima, koji odjednom dobijaju konkretno ovaploćenje u njegovim iskustvima ekstremnih situacija. Pripovedač se nada da će ova knjiga, jedinstvena po oštrini introspekcije, pomoći čitaocima da bolje uviđaju ključne trenutke u njihovom životu.
Mihail Epštejn je autor 44 knjige i više od 800 članaka iz oblasti filosofije, kulturologije, književno¬sti, jezika, religije, politike. Prevođen je na 26 jezika i laureat je više međunarodnih nagrada."

Ova knjiga je duhovno putovanje kroz 5000 misli, izreka, poslovica i aforizama – tragova ljudske mudrosti sabranih iz raznih epoha, kultura, iskustva. Ovo nije samo zbirka lepih rečenica – to je knjiga pitanja, dilema, kontrasta i uvida. U njoj ćete pronaći reči koje ohrabruju, provociraju, osvetljavaju, razgaljuju i vode ka mudrijem sagledavanju sveta, ljudi i samoga sebe. Priređena sa posvešćenošću i strašću kroz decenije, ova knjiga je riznica mudrosti i poziv da svet sagledamo mudrije, pažljivije i sa više razumevanja.

"„Zemaljske niti“ je originalni porodični portret koji prikazuje vreme od 1967. pa sve do budućnosti, do 2036. godine. To je putovanje od Silkeborga šezdesetih godina prošlog veka do Njujorka posle 11. septembra, a odatle do samodovoljnog društva u budućim Sjedinjenim Državama pogođenim krizom. Erntoftov savremeni roman bavi se dubokim silama koje nas vezuju jedne za druge, za Zemlju i za univerzum.
Tokom svojih 640 stranica roman prati troje braće i sestara, razvijajući se u priču o tri generacije jedne porodice tokom perioda 1967-2036. Rasprostranjena priča o ljubavi i radu, prirodi i kapitalizmu, zlatu, srebru, nafti, mermeru i sporom padu Zapada, ali pre svega, o porodici od tri generacije povezanoj kroz vreme i prostor na načine koje oni čak ni ne shvataju.
Tejs Orntoft (rođen 1984. u Orhusu, Danska) je danski pisac. Proslavio se kao pesnik sa dve zbirke poezije: „Da, apartman“ (2009) i „Pesme 2014“ (2014). Njegov prvi roman „Solar“ objavljen je 2018. godine, a njegov drugi roman „Zemaljske niti“ je pored Nagrade EU osvojio i nagrade Pera Ulova Enkvista 2024. godine, a nominovan je i za Nagradu Nordijskog saveta za književnost 2024. dodine."

Ovo je uzbudljiva, potresna proza iz pera potomka odanog patriotskom podvigu pradede, priča koja izaziva divljenje i ushićenje današnjeg čitaoca, udaljenog duže od jednog veka od zanosa i prkosa malog slobodoljubivog naroda, koji je u Velikom ratu svojom požrtvovanoću, hrabrošću i slobodoljubljem zadivio ceo svet. Knjiga „Hodočašće Ilije Ilića“ čita se bez zastoja, mami neodoljivo zanimljivim doživljajima glavnog junaka, izaziva simpatiju i emotivnu privrženost njegovoj epohalnoj rodoljubivoj pustolovini… Ilijina rešenost da savlada sve prepreke, da pređe polovinu zemaljske kugle ne bi li se pridružio braći koja se na Solunskom frontu bori za oslobođenje Srbije, jedinstven je primer iskonskog zova krvi, onog poriva odbrane nacionalnog bića, tradicionalno ukorenjenog u srpskom narodu tokom njegove slavne istorije.

Kada je majka Sesilije Enger zbog demencije dospela u starački dom, okončalo se jedno razdoblje u autorkinom životu. Porodica je rešila da proda kuću u kojoj je Sesilije provela detinjstvo, jer o njoj više niko nije mogao ili hteo da vodi računa. Prilikom raspodele porodične imovine i razdvajanja dragocenih stvari od bespotrebnih predmeta, Sesilije je naišla na neobično otkriće – pronašla je svežanj belih listova ispisanih majčinim krasnopisom. Ispostavilo se da je reč o spiskovima božićnih poklona, darova i uzdarja, koje je majka, bez znanja ukućana, brižljivo popisivala tokom četiri decenije, od 1963. do 2003. godine. Time se otvorilo novo poglavlje u autorkinom životu, ali i sva poglavlja ove knjige. S polazištem u pomenutim spiskovima, Sesilije Enger ispisala je povest svoje porodice, koja seže daleko u prošlost, do kraja XIX veka.
Ovim zapaženim književnim ostvarenjem u isti mah je ispisala upečatljivu i dirljivu priču u kojoj je oslikala portret svoje majke, ujedno snažne, svojeglave i krhke, upadljivo drugačije majke koja ustaje protiv svake nepravde, koja se nepokolebljivo bori za prava uniženih i skrajnutih, i čija ličnost na kraju, protivno svemu onome kakva je nekada bila, postepeno iščezava u „maglovitom krajoliku“ Alchajmerove bolesti.
Roman Majčini darovi ne prikazuje samo koloplet različitih ljudskih sudbina, već se može čitati i kao kulturna istorija norveškog društva od 1963. godine do početaka novog milenijuma. U nastojanju da odgonetne prirodu darova i društveni značaj čina darivanja, autorka odgovore traži u antropološkim ogledima, u stihovima staronordijske Poetske Ede, u Rilkeovim esejima, i u doživljenoj stvarnosti. Ovaj nagrađivani autobiografski roman govori o darovima, gubicima i sećanjima, o porivu da se zaustavi vreme, i pokušaju da se bliske priče i osobe otrgnu od zaborava.

U senci svetlećih reklama i brze modernizacije, Peking otkriva svoje drugo lice.
Trčeći kroz Peking je dinamična i snažna priča o životu na ivici – o onima koji trče, ne da bi stigli, već da ne bi pali. O generaciji „nevidljivih“ koja živi iz dana u dan, bez stalne adrese, bez prava, oslanjajući se na krhke ljubavi i tračak smisla u svetu koji ne nudi ni utehu ni budućnost.
Dunhuang, mladić upravo pušten iz zatvora, pokušava da pronađe svoje mesto u gradu koji melje bez milosti. Sloboda za njega ne znači novi početak, već povratak u svet sitnog kriminala – piratskih diskova, falsifikatora, improvizovanih stanova i prostitucije – u sistem u kojem opstaju samo oni koji nikada ne staju.
Dok grad diše ubrzano, jednako ravnodušno i nemilosrdno, Dunhuang trči. Za koru hleba. Za ljubav. Za dostojanstvo. Za svoje mesto u svetu koji nikome ništa ne duguje.
Brutalno iskrena i snažno životna, ovo je priča o trčanju kroz haos – u nadi da ćeš negde usput, možda, pronaći sebe.
Roman koji udara pravo u grlo i ne pušta do poslednje stranice. Nezaobilazno štivo za svakoga ko želi da upozna Peking ispod sjajne fasade savremenog kineskog društva.

Roman F20 Ane Kozlove je laureat nagrade «Nacionalni bestseler 2017« godine. Naslov knjige je medicinski kod za dijagnozu "paranoidna šizofrenija". Teška bolest, neizlečiva i nasledna... Narator je devojčica, školarac, obolela od šizofrenije. Ubrzo se i njenoj mlađoj sestri utvrđuje ista dijagnoza, tako da čitalac upoznaje faze bolesti i prati probleme koje ona izaziva u formiranju ličnosti od malena, pa i od posledica upotrebe konkretnih lekova. Halucinacije, mistična iskustva, nijanse u opažanju mladih bolesnica odvijaju se u porodici u kojoj su svi – majka i očuh – pacijenti registrovani kod nadležnih organa.... Svet u kome se vizije bolesnih devojaka ostvaruju je tu, svet u kome se može preživeti samo gutanjem pregršti tableta, svet u kome ljudi umiru od nedostatka ljubavi.

Šta sad? Pitanje je koje sebi postavlja neimenovani narator ovog romana, naizgled sasvim običan tinejdžer, koji jednog, isto tako ni počemu posebnog dana, odlučuje da namami u stan, a potom i ubije drugaricu iz razreda. Radnja romana, pripovedanog iz prvog lica, počinje nekoliko dana uoči ubistva i čitalac učestvuje u planiranju ovog zlodela. Počinilac nam je, dakle – poznat. Poznati su nam i nagoveštaji motiva. Sve je tu. Osim kajanja, svrhovitosti i stvarnog razloga da se na ovaj način straće ne jedan, već dva života.

Iako ova knjiga poseduje sve elemente jednog krimi romana – zločin, poteru, hvatanje i presudu, pisac je odlučio da naglasak sa ovih poznatih književnih tropa prebaci na osvetljavanje psihološke pozadine jedne vrste ubistva koja predstavlja boljku savremenog doba – ubistva radi skretanja medijske i svake druge pažnje na sebe, kratkotrajnog bega od dokolice vlastitog života i potrebe da se osetimo živim. Rečenice su britke i kratke, povremeno neodoljivo slične onima iz nekog Hemingvejevog romana. Ovo ne treba da čudi naročito ako se uzime u obzir da je autor A Ji (pravo ime Ai Guodžu) pre nego što se u otisnuo u spisateljske vode – bio policajac.

U tom pogledu ovaj roman predstavlja pravi novitet i osveženje na domaćoj književnoj sceni, budući da se radi o prvom prevodu jednog krimi-psihološkog štiva sa kineskog na srpski jezik.

Lazar, i pored neljudskog drila, nije mislio da je Goli otok bio najveće mučilište, ali svakako jedinstveno. Možda bez premca,izuzev nacističkih kazamata, ali, bez sumnje, neljudsko naličje socijalizma. Posle šest godina izgubljenog života, osećao je neku prazninu, razočarenje, ali ne i mržnju... "Nisam bezgrešan, ali izdajnik i banda nisam bio..."

Knjiga „Dan crva“ (proglašena za Roman godine 2022. u Severnoj Makedoniji) govori o socijalnom i društvenom kontekstu od kojeg niko od nas ne može da pobegne. Umeće Simone Jovanoske je da glomaznost ovog turbulentnog doba preformuliše u pomenutu neminovnost protiv koje je gotovo nemoguće boriti se. Neminovnost je tužna misao svakog lika: Grete i Tomasa i Artura Lirija i Henrija (koji uživa u svojoj drami) i Donalda Spejda i mnogih likova koji, kao u Kratkim rezovima Roberta Altmana, tj. kao u pričama Rejmonda Karvera, oživljavaju svoje prisustvo i održavaju ga na prisustvu svih drugih oko sebe ili možda negde daleko od njih.
Likovi u ovom romanu na neki način oživljavaju prokletstvo detalja, koji su, pak, simbol monotonije koja vas, poput Grete, tera da ste „ljuti na sve“. Sve životne storije imaju svoj početak i kraj, ali Jovanoska te male životne priče sabija u nevidljivu zajednicu melanholičnih i depresivnih likova čija se želja za životom samo oseća. Otuda i izgled crva. Autorka na početku govori o dinamičnosti u suočavanju sa svim životnim izazovima, ali je reč o polemici iz koje izvlači samo momente u daljim pričama da bi odredila spoljašnje pomeranje ove civilizacije koja nas, prema njenim rečima, nikuda ne vodi, a pojava crva je neizbežna da bi sve krenulo iz početka.

Objavljen 2020. godine, Dolina cveća je roman grenlandsko-danske autorke Nivijak Kornelijusen (1990) koji je osvojio Nagradu za književnost Nordijskog saveta 2021. Roman govori o ljubavi, prijateljstvu i tome kako je biti deo postkolonijalnog društva. Ovo duboko dirljivo delo, kroz bolno surovu priču, nudi uvid u današnje živote Grenlanđana i traume koje i dalje duboko prožimaju njihov svakodnevni život.
Neimenovana glavna junakinja ove priče je svedočila prvom samoubistvu kada je imala 13 godina. Ona je sada mlada žena koja će krenuti svojim životnim putem. Nedavno se zaljubila i upravo je počela da studira na Univerzitetu u Orhusu. Ali, postoje neki demoni koje ne može da kontroliše – ne može da se uklopi u porodicu u kojoj je sve čisto, uredno i heteroseksualno, ne oseća ni da je zaslužila ljubav svoje devojke i često uništava stvari sebi i drugima. Kako radnja romana odmiče, priča grabi bezimenu protagonistkinju za gušu, koja se, kako u prošlosti tako i u sadašnjosti, oseća krivom za tuđu bol i polako se, ali sigurno, njeno skretanje ka ludilu i slomu ubrzava.
Roman teče na dva koloseka – đavolska priča o guranju junakinje ka tački bez povratka, i kratki tekstovi o samoubistvima koji čitaoca uvode u svako poglavlje, odbrojavajući od 45, što je broj samoubistava počinjenih na Grenlandu u godini pre objavljivanja romana. Ovo je inače ogroman društveni problem na Grenlandu, za koji je Kornelijusen lično veoma zabrinuta i optužuje odgovorne političare i društvene zvaničnike da čine premalo za njegovo rešavanje.
Ovaj roman je takođe nominovan i za nagradu za književnost danskog dnevnog lista Politiken i nagradu Montana 2020. godine.

Neko je već davno rekao da je svet bez knjige – svet divljaka! Ona, kao živ glas, kao uteha tolikih nesrećnika, tiho i dostojanstveno stiže pred nas i dozvoljava da je onako, ćutke, bez reči uzimamo u ruke, razlistavamo…
Ćutimo jer, duboko negde, postoji arhetipska svest o toj veličini, toj vrednosti, prikrivenoj u filigranskom vezu znakova koji nas uvode u nov svet, novu priču, nov život.
To je onaj razlog zbog kojeg pokušavam uporno, uvek iznova, makar i bezuspešno, nešto suvislo da zapišem. To što mi nikada ne uspeva da dovršim započeto, moguće je da ima i dobrih strana.

„Gubitak jezika istovetan je gubitku sveta. To je duševna katastrofa“, tvrdi jedan od junaka poslednjeg romana višestruko nagrađivane norveške autorke Sesilije Enger.

Osta Kuper je u mladosti napustila svoju rodnu Norvešku vođena željom da svoj pređašnji život ostavi za sobom. Maštala je o međunarodnoj karijeri ispunjenoj dubokoumnim razgovorima o jeziku i književnosti, kao i o srećnom životu ispunjenom ljubavlju i priznanjima.
Sada je prešla sedamdesetu, živi u Varšavi, u nestabilnom braku sa britanskim diplomatom. U jeku pandemije korona virusa doživljava moždani udar koji se kobno odražava na njenu sposobnost govora. Engleski, koji je bio njen primarni, odabrani jezik gotovo pola veka, jezik na kome se, po svom mišljenju, izgradila kao ličnost i postala to što je danas, iščezava u afaziji. Preostao joj je samo norveški, jezik njenog detinjstva, jezik koji pripada drugačijoj, potisnutoj stvarnosti, i koga gotovo niko oko nje ne razume – izuzev četrdeset godina mlađe Ane Knutsen koja je prevodi njenom neposrednom okruženju.
Minut ćutanja je roman o neraskidivoj sponi između jezika i identiteta. O književnosti i sećanjima, i o tome kako se čovek pomera do krajnjih granica upirući se da se seti događaja od kojih je nekada bežao, ali koji su neporecivo oblikovali njegov život.

Roman "Zlatna reka" prati životnu priču poglavara porodice Mu – Jouhenga, tipičnog predstavnika prvih kineskih privatnih preduzetnika, čoveka koji je, za vreme takozvanog Perioda reformi i otvaranja, ušao u posao sa poslovičnog prosjačkog štapa i preko noći se obogatio.

Roman koji je pred nama, najviše liči na nemontirani materijal jednog dugometražnog dokumentarca o tome kako Kinezi zapravo žive i kakve se promene odvijaju u toj dalekoistočnoj zemlji; u osnovi, to je priča o onome šta se dešava nakon što režiser vikne – „rez!“, a kamera nastavi da radi. Iako nesumnjivo kineski, teme koje ovaj roman obrađuje, kao što su – pitanje porodičnog nasleđa, identiteta i trajnih posledica naših izbora, dodatno prožete pripovestima o beskrupuloznom bogaćenju, zloupotrebi dece po sirotištima bliske su i univerzalne.

Višestruko nagrađivan u Kini, ovaj živopisan i izuzetno pitak roman obiluje upečatljivim likovima i na njegovim stranicama sudaraju se: jedan prebogati starac i jedan zabludeli sin, jedna svojeglava devojka iz sirotišta i jedan dobroćudni džin.

Zapis protiv zaborava

Proza Srebrenke Ilić pripada ovom vremenu. Ona nas upućuje na neke bitne, a nerazrešive antinome egzistencije u kojoj kao da je nemoguće svako ravnotežno stanje duše i spokojstvo mira.

Ponor se može prevazići, slutimo, samo ako intenzivna pozitivna osećanja, iznad svega ljubavi, jesu, u izvesnom smislu, kreativna.

iz recenzije Đorđa Malavrazića

Zejnep je odrastala i živela u surovom svetu u Turskoj u drugoj polovini 20. veka. Prošla je kroz pravu golgotu još kao beba, koju je rođena majka čak tri puta pokušala da ubije. Suočila se sa surovošću života već tokom školovanja, kada je, tokom nemira usled političkih previranja u zemlji, hapšena zbog svojih uverenja. Ta uverenja su je povezala i sa čovekom koji je postao njena najveća i jedina ljubav, ali i razlog zbog kojeg je veliki deo života provela praktično u izgnanstvu, iako u sosptvenoj zemlji. Tek kada je cela njena porodica uspela da dobije azil u Švajcarskoj, ova hrabra žena mogla je da pokaže sve svoje kvalitete i da udahne život punim plućima.
„Zejnep i ja upoznale smo se pre skoro dve dece¬nije, daleke 2006. u školi za prevodioce u Bernu. Od prvog trenutka mi je bila draga, iako se na tim časovima držala malo po strani. Govorila je samo kad je morala. Nešto iz nje ukazivalo je mom no¬vinarskom instinktu da ta žena nosi u sebi neku veliku tajnu...”
Koja je to tajna, otkriće vam Milena Vukoje Stamenković u ovoj knjizi, koja se čita bez daha.

"„Priče Ivane Elezović Babić dovode nas do one tačke sažimanja u kojoj je sve moguće. Iz nje će junaci njenih tekstova izaći drugačiji: nekada jači, a nekada ranjiviji, ali nikada isti. Umeti dovesti narativ u takvu napetost, a to raditi sa lakoćom i pouzdanošću pripovednog glasa – to može samo neko ko zna šta radi i ko zna da piše.”

Iz recenzije Vladimira Arsenića
"

Ja sam „gastos“, pravi gastarbajter!
A možda i nisam to sasvim do kraja.

Razmišljam o tome godinama. Pitanje identiteta je istovremeno pitanje slobode i sopstvenog porobljavanja. Mada je moguće da na čitavu stvar gledam pogrešno. Kada sve saberem i oduzmem, ipak sam ja upravo taj stranac, dezorijentisan i uvek negde između. Sa glavom ovde, a srcem i mislima u Pothomolju, mom zavičaju. Stranac ovde, a stranac i tamo.

Napravio sam jednu belešku, koju ne mogu nazvati ni memoarima, ni reportažom, a još manje romanom. Možda je to samo pokušaj da dotaknem istinu ili je prikažem onako kako je ja vidim. Ovo je moje iskustvo, koje se odnosi na dolazak, susret i patnju. - Vića Mitrović

Tolak je čovek sazdan od protivrečnosti, ponosit i plahovit, pravičan i nežan. Vodi bitku sa novim, neprepoznatljivim svetom koji mu je odavno izgubio smisao, a pun je ljubavi prema svojoj srdačnoj i plemenitoj ženi Ingeborg koja je nestala pre nekoliko godina. Tolaku su dani u svakom pogledu odbrojani. Deca ga retko posećuju, uz njega je ostao samo usvojeni Odo, ili Debilodo, kako ga zovu komšije kada ih Tolak ne čuje. On, ipak, insistira da mu se ćerka i sin vrate kući samo još jednom – došlo je vreme da čovek od malo reči progovori i konačno otkrije tajnu koja ga je godinama nagrizala iznutra.

U ovom kratkom romanu koji se ujedno čita kao napeti triler i ljubavna priča, Ture Renberg je oslikao dirljiv, kompleksan i uznemirujući portret čoveka „jučerašnjeg sveta“ koji je danas veoma aktuelan. Od trenutka kada je objavljen, roman Tovoj Tolak jedna je od najpriznatijih i najprodavanijih knjiga u Norveškoj. Pored toga što je pobrala sjajne kritike i osvojila srca čitalačke publike, proglašena je knjigom 2020. godine i nagrađena uglednom nagradom Bokhandlerprisen, koju dodeljuje Udruženje norveških knjižara. Kritičari je upoređuju sa delima cenjenih autora poput Tarjeja Vesosa i Kormaka Makartija, a Renbergov zreli stil budi reminiscencije i na dela čuvenog norveškog nobelovca Knuta Hamsuna. Sviknut da tvrdoglavo i nepokolebljivo korača kroz život dosledno odbijajući da se povinuje zakonima promene koje nameće novo doba, Renbergov Tolak je po mnogo čemu srodan Hamsunovim antijunacima.

Kod Šumadinaca je razvijen i smisao za komično, koji potiče od inteligentnog i finog posmatranja tuđih akcija, naročito njihovih pobuda. Sve ono što se ne dopada javno se iznosi šalama, humorom i ismevanjem. Teško onima koji ističu svoje osobine, teško nastrljivcima i sujetnima. Nijednom od ovih nedostataka Šumadinac neće učiniti milost i progledati mu kroz prste".

Sofija de Melo Brejner Andersen je jedna od najznačajnijih spisateljica portugalskog govornog područja u drugoj polovini dvadesetog veka. Dobitnica je najviših priznanja za literaturu na njenom maternjem jeziku.

Aktivno je učestvovala u rušenju Salazarove fašističke diktature, a u svojim javnim istupima znatno je doprinela demokratskom preobražaju svoje zemlje.

"Književnost-govorila je Sofija de Melo-"je moje razumevanje univerzuma, moj način na koji se odnosim prema stvarima, moje učešće u stvarnosti, moj susret sa glasovima i slikama. To je razlog zašto moja književnost ne govori o idealnom životu, već sasvim, realno, kao što je: ugao prozora, rezonanca ulica, gradova i sobe, senka zida, lice koj se iznenada pojavilo, tišina, udaljenosti svetlost zvezda, noć, dah, miris lipe i origana."

Priče Viće Mitrovića govore o različitim vremenima, ali im je zajedničko to što nastoje da osvetle ono što je najzagonetnije u ljudskoj sudbini. I kada prikazuje ljude iz davnih vremena i kada slika život naših savremenika rasutih po Evropi, Vića Mitrović nastoji da otkrije osnovni sudbinski impuls, nastoji da dođe do osnove iz koje se rađa ili ljudska sreća ili nesreća.

Polazeći uvek od konkretnih životnih situacija, Mitrović želi da bude tumač svakodnevnince, tumač one dimenzije modernog doba za koju se čini da razara čovekov unutarnji svet i otvara prostor za tragične nesporazume među ljudima.

U središtu ovog romana poznate francuske spisateljice Kolet (Sidonie-Gabrielle Colette) je muškarac između dve žene – jedne dvadesetpetogodišnje, površne i izdržavane, koja ima prilično materijalistički pogled na ljubav i druge – tridesetšestogodišnje, samosvesne i emotivne, koja od veze s muškarcem očekuje i zahteva mnogo više. Nica, Kan, Pariz s početka dvadesetog veka i jezik ove čudotvorke reči i psiholoških dubina tako su savremeni da se tokom čitanja dobija utisak kao da se događaju upravo sada.

...Kažu da žena teško zadržava hladnokrvnost pred muškarcem koji plače. Ne sećam se da su me Maksove suze, onog dana kada je tako naivno plakao zbog mog najavljenog odlaska, posebno potresle. Čini mi se, međutim, da jedna žena, u bolu neke druge, često prepoznaje onu dirljivu predstavu, iz koje se rađa očiti i sebičan strah, nazvan slutnja. Gotovo uvek, u tuđem ženskom bolu, žena vidi sebe samu: kao da joj se javlja slika suvog pijanice spram onog koji se valja u blatu, u stilu: „takva ću ja biti u nedelju...”

Nova drama Ronalda Harvuda, jednog od najznačajnijih dramskih pisaca današnjice, i od 2010. godine nosioca plemićke titule, pojavljuje se na našem tržištu gotovo istovremeno kada i na britanskom. Radnja je smeštena u London tridesetih godina XX veka. U izjavi zahvalnosti prijateljima Klausu i Meri Mozer koji su mu skrenuli pažnju na dve izuzetne ličnosti tog vremena – Rejfa Vigrema i Dezmonda Mortona, Harvud napominje da bi želeo jasno da stavi do znanja da “Državni službenici” nisu dokumentarno delo “već nešto o čemu ja volim da mislim da je istorijski komad koji sledi, mada neubedljivo, stope bogate tradicije koju vode veliki majstori tog žanra, Šekspir i Šiler. Mada sam uvažio glavne činjenice priče o Rejfu Vigremu, kao i mnoge detalje koji se odnose na njega, njegovu ženu i druge likove, ja sam isto tako i izmišljao i zamišljao bez ustezanja”. Zaplet drame vodi se oko odavanja tajnih informacija izmedju dva visoka državna službenika – Rejfa Vigrema i Vinstona Čerčila. Ronald Harvud je dobro poznat dramski pisac i romansijer u Srbiji, gde su mu više uzastopnih sezona izvodjene drame, a njegova “Istorija pozorišta” je po objavljivanju rasprodata.

U Dablinu s početka XX veka sudbine troje ljudi se ukrštaju u teško razmrsivi ljubavni trougao. Snažni likovi, pitanje individualne slobode, pravo žene na sopstveni izbor, društveni ugled, karijera, sudbina samostalne Irske - sve je to poput akorda smešteno U džojsovu dramu koja je istovremeno minuciozna analiza građanskog duha jedne epohe i duboka psihološka studija muško - ženskih odnosa.Drama "Izgnanici" prvi put se pojavljuje na srpskom jeziku.

Prateći stope svog idola Marka Pola, pustolov vesele naravi i zaljubljenik u sve kinesko, mladi Italijan Polino di Marko, 1901. godine dolazi u Kinu u kojoj još odjekuje poklič „Podrška Ćingu, smrt strancima“ i nad kojom se, deceniju pre pada poslednje kineske dinastije Ćing, nadvija atmosfera poraza i propasti drevnog carstva.
Sa svojom svitom koju čine prevodilac Sije Pingjao i kuvar-nosač Šao Čanglai, Polino se ukrcava na brod i Velikim kanalom, i sa relativno mirnog i bogatog juga putuje na sever, pravo ka centru antiimperijalističke aktivnosti bokserskog pokreta. Na svom putu Polino i njegovi pratioci obilaze istorijske znamenitosti na Velikom kanalu i susreću se sa brojnim slikovitim likovima iz svih slojeva kineskog društva od visokih carskih činovnika do ustanika i razbojnika.
Više od sto godina kasnije, potomci onih koji su plovili Velikim kanalom još su tu. Fragmenti porodičnih priča i predmeti koje su nasledili od predaka putokazi su koji ih vode nazad na dugo putovanje u prošlost u potragu za svojim identitetom i korenima.
U ovom delu koje kroz fikciju teži da rekonstruiše kompleksan istorijski kontekst ratnog konflikta s početka 20. veka pisac Sju Cečen suprotstavlja ciljeve političkog vrha i želje i nade pojedinca koji je igrom sudbine postao učesnik sukoba, sučeljavajući kineski i zapadni pogled na svet.
Za roman Putovanje Polina di Marka, koji je pored srpskog preveden i na arapski i letonski jezik, Sju Cečen osvojio je najprestižniju kinesku nagradu za književnost Mao Dunovu nagradu.

"Šapat magije, roman Viće Mitrovića, imaće posebno mesto u našoj književnosti.
Čitaoca vodi u svet različitih vrlo intenzivnih ličnih iskustava magije.
Knjiga se čita u jednom dahu i nudi odgovore kako na svakodnevna pitanja tako i na ona filozofska, običnim smrtnicima skrivena.
Ovim romanom Vića Mitrović je ušao u krug savremenih afirmisanih pisaca.
"