ROMANI

Beskompromisni romaneskni omaž tragično stradalom srpskom premijeru koji secira prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije.

U svom najnovijem romanu s ključem, dvostruki dobitnik NIN-ove nagrade, Svetislav Basara, donosi gorku, duhovitu i oštru satiru o atentatu na Zoranu Đinđiću. Pišući iz perspektive samog premijera koji se obraća „s one strane groba“, autor konstruiše raskošnu karnevalsku sliku srpskog društva i njegovih neuspelih modernizacijskih pokušaja.

Kroz sindrom atentata, Basara izvrgava ruglu primere naopakog srpskog mentaliteta i shvatanja države. Poput nadvojvode Franca Ferdinanda u kultnom romanu Anđeo atentata, Đinđić u ovoj knjizi iznosi svoju specifičnu anatomiju uzroka, predistorije i posledica strašnog čina koji mu je došao glave.

„Moje pogubljenje bilo je trijumf darvinizma, nužnost evolucije, u kojoj ne pobeđuju najbolji nego najprilagodljiviji nekrofilskoj životnoj sredini. Nije to bila politička borba, bila je to borba za opstanak. Da je moj politički projekat uspeo, jedna bi se ljudska podvrsta našla na pragu izumiranja, mislim na podvrstu homo semisapiens serbicus, na takozvane pozemljare, koji vekovima parazitiraju na biološkoj supstanci naroda, koja (narodna biološka supstanca) debelo zaslužuje da pozemljari na njoj parazitiraju, koja štaviše zaslužuje da i ona izumre i koja će – pre ili kasnije – i izumreti."

Ovaj je roman kombinacija male povijesti života i rada D. L. Parkinsona, te njegovih teorijskih i revolucionarnih tekstova, i svjedočenja i pripovijesti slavnih i manje slavnih suvremenika, recimo Vladimira Nabokova ili duha poginulog turskog oficira Mehmeta Alija Muratoglua. Već negdje na početku pisac objavljuje svoj prezir prema poštivanju vremenskih i kronoloških zadatosti i zakonitosti. To što se nešto u takozvanoj stvarnosti dogodilo prije nečega drugog ne znači ništa i ni na koji se način ne odnosi prema istinitosti kauzalnih veza. Ono što se zbilo u budućnosti vrlo često ostavlja posljedice u prošlosti. To je neobično važna pouka ne samo za čitatelje i čitaoce ovoga romana nego i cjelokupnog narativnog, romanesknog Basarinog djela, i ona je među zakonima Basarine naracije.

Stupivši na tle rezervisano samo za pisce sa najvećim nacionalnim ambicijama, a to je epoha Prvog srpskog ustanka, Basara je čitaocima podastro svet sa same ivice istorijske stvarnosti, čitluke, čibuke, divanhane, hanume i sahibije, svet kudikamo bliži bajkama iz Hiljadu i jedne noći nego bilo kakvoj realističkoj interpretaciji i prezentaciji…

Ono što je u Početku bune protiv dahija bilo različito u odnosu na dotadašnju Basarinu prozu jeste naglašenija linearnost u pripovedanju, kao i metaistorijski komentar na kraju romana, koji prilično jasno razdvaja autora od onoga što je napisano. U osnovi, Početak bune protiv dahija jeste povest sastavljena od dva kraća romana, od kojih se u prvom romanu prati sudbina gazde Uzun-Gvozdena Avakumovića, u vreme Karađorđa i Miloša, dok je drugi roman u vezi sa istorijom Bajine Bašte i okoline nekoliko godina pred Prvi svetski rat. Ove dve celine dopunjuje i zaokružuje kratka, ali ubitačna povest Srbije u poslednje dve decenije, kao neka vrsta istorijske odjavne špice, u kojoj, razumljivo, glavnu ulogu ima poznata ličnost – Čitluk Sahibija, poznat i pod imenom Palikuća.

Pripovedajući izvan sistema konvencionalnog poimanja pojavnog, tragajući za granicama metafizičkog, a otkrivajući tekst kao izveštaj o rastakanju kako ličnosti, tako i stvarnosti junaka, Svetislav Basara i u romanu DŽon B. Malkovič, naoko rimejku prethodnog romana, u seriji životnih mistifikacija, koncentrisano i usredsređeno vodi svog čitaoca u prostore svekolike stvarnosne sumnje. Uz pomoć srednjovekovne sholastike i mistike, psihoanalize, modernih strahova i paranoidnih mistifikacija, strategije ljubića i konceptualističkih projekata, te istorije i zaboravljene ideologije roka, ovaj pisac u romanu DŽon B. Malkovič ispisuje jednu od svojih najtipičnijih knjiga.

Roman je moguće čitati i u širem kontekstu, već poznatom basarijanskom vidokrugu interesovanja o resagledavanju velikih ideja u istoriji, dok se neki od motiva, poput ideje da su bolest i zdravlje u istoriji često menjali mesta, čine odveć poznati, kao i istorijski likovi (Niče, Jakob Beme, Frojd, a ponekad zaluta i lik iz prethodnog romana, Parkinson). Akcenat je u ovom romanu ipak na ocu psihoanalize Sigmundu Frojdu, koji je predstavljen kao lični analitičar Marte Koen. Jedan od Martinih identiteta preuzeće lik poznatog Frojdovog slučaja, pacijentkinje Elfride K., a poslužiće Basari za obračun sa idejom psihoanalize.

Svetislav Basara kao vrhunski mistifikator, učenik velikog vavilonskog adepta H. L. Borhesa, u ovom romanu oživljava „kiparske dane“ Fridriha Ničea, koji nikada nogom nije kročio na ovo mediteransko ostrvo. Metodom „trganja za izgubljenim rukopisom“ originala, odnosno argentinskog izdanja ovog romana, on otvara jednu perspektivu fikcionalizacije, a s pogovorom srpskom izdanju, odnosno storiji o Ničeovoj praunuci, zatvara sasvim drugu perspektivu jer između ove dve „lokalizacije“ izvornog rukopisa ničeanski brkovi postaju ne samo paradigma „volje za moć“, od čije se harizme neće spasti ni Josif Visarionovič Staljin, Kemal Ataturk, Vagner, Frojd, Lu Salome... pa čak ni Svetislav Basara, već i ubedljiva parabola o patološkim strastima, večnom obnavljanju i preoblikovanju zla u svetu koji se gasi u utopističkim konceptima svojih „usrećitelja“.

Posle pojave Fame o biciklistima, slobodno se može tako reći, srpska proza više nije bila ista, kao što ni Basara nije bio isti pisac, kao što ni ja nisam bio isti čitalac.

Tim romanom Basara je uspostavio prozni model kojim će se u narednim godinama često služiti, model zbornika, kako Famu o biciklistima predstavlja priređivač S. B. u svom predgovoru. Već prvom rečenicom on uspostavlja vezu sa Borhesovom Vavilonskom bibliotekom i postmodernističkim stavom da je pisanje, pre svega, naša reakcija na već napisano, ne na stvarni svet, nego na svet stvoren u knjigama.

Svet je privid, a pisanje je privid privida. - David Albahari

Bajina Bašta je, za one koji istočno ne idu, lijepa i pomalo zaturena varošica na srbijanskoj strani Drine, koja se u novijoj historiji, istina sporadično, počela pojavljivati u vrijeme austrougarske okupacije Bosne, i kasnije, u vrijeme ratnih operacija za Prvoga svjetskog rata.

Basara se poslužio minimumom povijesnih činjenica, oko kojih je, zatim, mistificirao i fikcionalizirao svoju “Tajnu istoriju Bajine Bašte”, u koju je, u duhu svih svojih velikih proznih mistifikacija, upisivao karakteristične elemente epohe, izmišljao gegove i anegdote, rugao se palanačkim kronikama i sentimentima njihovih autora, ali i nježno evocirao estetiku nekoga našeg, balkanskog i provincijskog Belle Epoquea, prvih pokretnih slika, dramaturgije nijemoga filma. I tako je nastao roman koji istovremeno jest posveta Bajinoj Bašti i ruganje svim zavičajnim posvetama.- Miljenko Jergović

Olajisani pod najednom se preispuni stonogama i stenicama, a po vazdušnom prostoru Kasine poleteše Velzevulove mušice veličine kopca, iz kuhinje izađe ružičasto slonče i prdnu mu u uvo, reče Pavlović, i sve se raspade. Ugledah u Duhu Srbiju, sa svih strana, iz svih dimenzija – od kojih su u Srbiji dozvolјene samo dve – videh krst sklepan od jagnjećih ražnjeva, poboden na vašarskom gumnu, na kome se, uz ciku i pisku trubačkih orkestara, Isus danonoćno razapinje, na koji su i s leve i desne Isusove strane razapete dve sorte razbojnika, od kojih se ne zna koja je gora – da li oni koji će, poput pokajanog razbojnika, naslediti Carstvije nebesko, ili oni nepokajani, poput drugog razbojnika, koji će, višestruko zasluženo, završiti u paklu, u tami najkrajnjoj, tamo gde je škrgut zuba i gde crv nikada ne umire.

Tri romana Svetislava Basare – Uspon i pad Parkinsonove bolesti (Ninova nagrada 2006. godine), Dnevnik Marte Koen i Početak bune na dahije – predstavljaju, svaki ponaosob, hroniku lične povesti u kontekstu istorijskog perioda preoblikovanog subjektivnim i fikcionalnim postupcima.
Totalitarne ideologije, istoriografske aproksimacije, tajna istorija i njen književni podtekst... samo su neki rukavci ovih nesvakidašnjih romana. Junaci ovih knjiga nikada neće biti nacionalni heroji, arhetipski i mitski građani „nebeske Srbije“ i opomena „budućim generacijama“.

Oni svedoče sebe i svoju egzistenciju u karikaturalnoj slici istorije koja se igra sa svima onima koji naivno poveruju da se sve dogodilo onako kako su to kasniji hroničari napisali.

Izabrane i nove priče

„Dakle, oni koji su rado čitali moje dosadašnje knjige, pročitaće i ovu, pretpostavljam sa zadovoljstvom, a oni drugi, oni kojima bodem oči i uši ili će ćutati ili zapomagati i naricati jer oni ništa drugo ne umeju da rade. Ili ćute ili kukaju.“ Svetislav Basara

Očaj od nane je knjiga sastavljena iz dva dela. Prvi je izbor najboljih priča iz Basarinog pripovedačkog opusa koji pokazuje sve odlike njegove postmoderne proze: apsurd, mistifikaciju, pomeranje vremenskih i prostornih granica pripovedanja, poigravanje književnim konvencijama i piscima, stvarnim i izmišljenim – u „basarijanskoj“ literarnoj oblandi humora i satire. Drugi deo sastoji se od novih priča, prvi put sakupljenih na jednom mestu, uključujući i priče o srpskim klasicima kao što su „Nepoznati detalji o smrti Miloša Crnjanskog“ i „Poslednji dani i smrt Ive Andrića“.

„Jedino literatura ima tu sposobnost i slobodu da kaže sve. Najpre, da se kaže ponovo sve što je kazano. Potom, da se kazano nekako dovede do ruba, da se u svako središte, u svaku prividnu ravnotežu pogleda kao u tačku ponora, kao u rušenje svemira. Pritom, literatura je sloboda da se kaže i ono što još nije kazano, na drugačiji način. Tu slobodu literaturi nudi priča u koju se literatura zaogrće ne bi li se sačuvala kao naše jezgro slobode.“ Novica Milić

Zar nije bolje, govorio je, da od ove načisto razvaljene i upropašćene Srbije, najgoreg mesta za umiranje u Evropi, a i šire, zajedničkim snagama napravimo mesto u kome će biti milina umreti, Srbiju u koju će – kada je deratizujemo, dezinfikujemo, okrečimo, počistimo i dovedemo u red – nagrnuti bogati samrtnici iz cele Evrope da ovde, u Srbiji, umru na miru, takoreći na visokoj nozi, kao što su u XIX veku u velikom stilu umirali u Marijenbadu i drugim mondenskim, evropskim banjama. Srbija, pravo mesto za vašu smrt, Srbija, vaša poslednja destinacija, tako bi mogala da glasi naša reklamna poruka na CNN-u, tako je govorio Ðinđić, čovek sa istančanim smislom za humor. Ako već ne možemo da živimo bez smrti, takođe je govorio Ðinđić, šaljivdžija, hajde da od smrti napravimo biznis...

Mandarić i Masleša, dva glavna lika ovog romana, obračunavaju se sa srpskim primitivizmom i mentalitetom, ali ovoga puta kolektivno izopačenje oličeno je u novijoj političkoj psihopatologiji, koja u još jednoj bespoštednoj Basarinoj satiri dodaje nove, manične crte u karakterologiji nacije. Njihovo se poimanje demokratske Srbije u osnovi ne razlikuje, samo su različite njihove reakcije na nastalu epohu navodno oslobođenu jednoumlja: jedan protagonista, rastrzan između euforije i depresije, dobija napade bipolarnog poremećaja, a drugi se trudi da ga smiri i uveri da je to sudbina koju ne možemo izbeći...

U pozadini njihovog dijaloga, koji će do suza nasmejati čitaoce i na kraju im ostaviti gorak okus u ustima, naći će se lik Zorana Đinđića, čoveka koji se, po mišljenju obojice protagonista, upustio u zaludan naum da dovede svoje sunarodnike u kakav-takav red.