ROMANI

Ovde, na proređenom vazduhu, duše se sele iz jednog privremenog tela u drugo, kako nikada ne bi prekidale put. Od svog dolaska u Tibet, razmišljao sam o težini neprekidnih života životinja. Ako je leopard iz doline sjedinjena duša, gde će pronaći utočište nakon sedam godina ubijanja? Koje bi drugo stvorenje prihvatilo da ponese taj teret? Može li da se izvuče iz tog ciklusa?

Duh preadamskog vremena prodirao je gde god da je pogled dosezao. Ove iste oči posmatrale su svet u kom je čovek lovio u „mršavim“ grupama, ne baš tako siguran u svoj opstanak. KOja li se zatočena duša krije ispod tog krzna?

Kad mi se leopard ukazao, pre nekoliko dana, pomislio sam da sam prepoznao lice moje pokojne majke: visoke jagodice i oštar pogled iznad njih. Tog dana, za mene, leopard je bio moja jadna majka. I ta ideja o kruženju duša po nešreglednim planetarnim zalihama živog mesa, ta ideja koju su, u 6. veku pre Hrista, u dvema udaljenim geografskim tačkama – u Grčkoj i u indo-nepalskoj ravnici – istovremeno izneli Pitagora i Buda, činila mi se kao eliksir utehe.

Silven Teson objavio je putopise U šumama Sibira (Nagrada Mediči za esej 2011), Berezina (Nagrada husara 2015) i Crnim stazama, kao i zbirku novela Život koji treba prespavati napolju (Gonkurova nagrada za novelu 2009). Ovaj putopis, Snežni leopard, ovenčan je nagradom Renodo 2019. godine.

Virtuozni roman u kom se logika susreće sa magijom, Anomalija istražuje onaj deo nas koji nam izmiče.

Erve Le Telije je za ovaj roman dobio prestižnu francusku nagradu za književnost Gonkur.

O piscu izuzetne crne komedije, a u stihovima, Rat i mir u kafani Snefl, Remou Forlaniju, rođenom 1927. u Parizu, nedovoljno se zna čak i u njegovoj rodnoj Francuskoj. Prikazujući francusko slavno vojevanje i njegove konsekvence prelomljene kroz prizmu jedne obične pariske kafane, ponudio je Francuzima svoju istinu o Drugom svetskom ratu, pa i svetu kakav on zaista jeste, i tako napravio onu fatalnu grešku koju čine pisci kojima dnevna politika i publika nikad ne opraštaju manjak rodoljublja. Zar može prijati smeh kroz suze i njegovo katarzično dejstvo stratezima i herojima slavnog vojevanja samo dvadesetak godina ranije, u Prvom svetskom ratu, tvorcima Mažino linije, te legende o neosvojivosti francuskog kineskog zida? Za veliku većinu Francuza, javno mnjenju i njegovu bezrazložnu nadmenost Forlanijeva drama nikad neće biti vrhunsko delo, a ona to zaista jeste.

sam o sebi / Žak Kabo ; s francuskog prevela Nataša Kerac

Žan-Pol SARTR biografija

Tibor Deri (Tibor Dery, 1894–1977) znatan deo svog života provodi po zatvorima i u emigraciji. U progonstvu, u koje odlazi posle komune 1919, živi neko vreme i u Dalmaciji. Prvim novelama i ekspresionističkim stihovima javlja se posle Prvog svetskog rata, a svoje prvo značajno delo Nedovršena rečenica, snažnu sliku komunističkog pokreta i građanskih intelektualnih krugova između dva svetska rata, objavljuje tridesetih godina.
Po povratku u domovinu, posle oslobođenja; stvara punim poletom. Pripovetka Podzemne igre je veličanstveni dokumenat o opsadi Budimpešte, odnosno o iskrenom otkrivanju karaktera pod izvanrednim prilikama. Uskoro se pojavljuje i njegov drugi veliki roman Odgovor u kojem, kroz sudbinu slavnog naučnika, slika Mađarsku između dva svetska rata.
Deri se sve manje slaže sa Rakošijevim režimom i početkom pedesetih godina gotovo ne piše, no zato u pokretu, nastalom u krugu Petöfi (Petefi), koji igra znatnu ulogu u kritici Rakošijeve birokratske diktature, uzima veoma vidno učešće. U tom periodu piše svoje malo remek-delo Niki, u kome prikazuje nečovečan, pseudorevolucionaran, na strahu i sili zasnovan režim koji je neminovno morao dovesti do događaja 1956. godine. Uz Nedovršenu rečenicu ovaj mali roman je Derijev najveći međunarodni uspeh.

`Slavna zbog svoje glume i svog zlatnog glasa, bila je sposobna za sve. Kao sto je napisao jedan od njenih ljubavnika: `mogla bi se zatvoriti kod karmelicanki, otkriti Severni pol, ubrizgati sebi mikrob besnila, ubiti kakvog imperatora ili udati se za nekog crnackog kralja, nista me ne bi zacudilo.`
Ova fascinantna biografija ozivljava tu neobicnu zenu praveci portret jedne epohe u kojoj je ona neosporno bola jedna od najvecih heroina.` (izdavač)

Vijanov opus obuhvata četrdesetak priča, objavljivanih posle njegove smrti pod različitim naslovima koje su im davali priređivači, ali zbirka ''Žmarci'' je jedina čiji je odabir, raspored i naslov napravio sam Vijan.

''Žmarci'' su objavljeni 1949. godine, u Izdavačkoj kući ''Editions du Scorpion''. Pripovetke su najverovatnije napisane u periodu od 1945. do 1948. godine, a planirano je da se devet, od ukupno jedanaest priča, pojavi sa posvetama džez muzičarima i njihovim mu¬zi¬čkim ostvarenjima čiji su nazivi postali naslovi Vijanovih pripovedaka, ali se od toga odustalo.

U Vijanovim pričama konvencionalna logika zamenjena je apsurdom, materijalni svet je personifikovan, pseudo-realizam se meša sa oniričkim delirijumom, crni humor sa sadizmom, a smrt je svuda prisutna. Posebnost ovih priča je njihova priroda stilskih vežbi, varijacija na zadatu temu – okamenjeni jezički izraz, poslovicu ili kliše oko kojih se gradi fabula sa ključem, rešenjem rebusa u poslednjoj rečenici.

Interesovanje za jezik, njegove izražajne mogućnosti i jezičke igre osnova su Vijanove poetike, njegov prepoznatljiv i osobeni znak. Upotreba žargona, igre doslovnim i metaforičkim značenjima reči, fonetske asocijacije i pozajmice iz engleskog, kovanice, različiti oblici deformacija reči, izmišljanje imena osoba ili gradova, znak su poetske kreacije i sredstva kojima je stvarao svet...

Od 1993. godine, kada je prvi put objavljen, ovaj roman je doživeo čak sedam izdanja. Sam naslov u sebi nosi ironiju, budući da svi znamo kakva sudbina očekuje diplomirane književnike u ovim vremenima. Ovo je ujedno i prvo delo Alesandra Karere koje prevedeno na srpski jezik. Urnebesna, zamršena priča zasnovana na komici situacije počinje kada Renato, sredovečni profesor književnosti, zaposlen u školi, odluči da promeni svoj život, tako što će završiti kurs za prodavca lekovitom glinom, te angažuje Rina, nezaposlenog mladog dioplomiranog profesora literature, da se preseli u njegov stan i zauzme njegovo mesto kao lažni bolesnik. U priču se zatim upliću bliznakinje Rozamarija i Marijaroza, doktorka i diplomirana književnica-striptizeta, koje na nesvakidašnji način postaju deo Rinovog života, živeći u ubeđenju da je on Renato… Šta će se dogoditi kada Renatovi prijatelji dođu u posetu bolesnom kolegi, a ne zateknu ga u stanu, i kada šef kineskog restorana dođe po svoju porudžbinu, 2000 ''poruka sreće'', koje jedan od diplomiranih književnika treba da sastavi, saznaćete ako pročitate do kraja ovaj roman, pun smeha, zabave, intrige...

U dvanaest novela koje čine ovu knjigu, Pjer Rošel je u potpunosti ogolio i, na najtužniji način, prikazao savremenu realnost ljubavi.

Nadrealna razmišljanja o ljubavi u kojima se spajaju razum i misterija i koja ga na kraju možda vode ka braku, daleko od te kuće u kojoj ga guši jedan od brojnih primera seksualne bede tog vremena.

Svet bez odraslih je moguć. Hiljadama kilometara daleko od Francuske, živi narod koji nikada nije ubeležen ni na jednoj karti: Obojeni. Raspušteni, iskreni, žive samo za sadašnji trenutak, u svetu bez odraslih, u kojem su detinjstvo i igra postali posebna kultura.

Etnolog Ipolit le Ple, 2003. godine u Parizu sreće Dafnu, mladu, očaravajuću predstavnicu obojenog naroda. Nepredvidiva, vođena emocijama i neobičnim željama, ta “odrasla devojčica” odmah ga je zainteresovala. Ali, Obojeni nisu ptice koje je lako pripitomiti. Zbog toga se Ipolit upušta u neizvesnu potragu koja će ga odvesti daleko od kuće.

Sa Obojenima, koji su nežne i vragolaste ćudi, pisac Zubijala i Zebre nudi nam svoj najčudniji i najneobičniji roman. Istinski poziv da se uspnemo na izgubljene visove detinjstva.

Pjer Drije la Rošel (1893-1945), jedan je od najromantičnijih pisaca između dva svetska rata. Kao i junak "Isplamsavanja" Alan, i on je završio svoj život samoubistvom. Luj Mal je 1963. godine po ovom romanu snimio film "Lutajući plamen". "Zbogom Gonzagu" služi kao zaključak knjige, nađen u arhivama autora posle njegove smrti.

Biografija Erika Satija, objavljena je prvi put 1974. godine u ediciji ""Solfež"". Sadašnje izdanje, pregledano i prošireno, sadrži iscrpan popis muzičkih dela, novu diskografiju i sređenu bibliografiju.

Vivaldijev genije stran je klišeima komercijalne muzike, kakvu Venecija nudi na filmskim festivalima ili izrežiranim svadbenim putovanjima. Njihovo blago uvek će izmaći užurbanim putnicima našeg doba, metodičnim fotografima u potrazi za slikama koje će čuvati za uspomenu, rasejanim kolekcionarima ploča, dijapozitiva i različitih utisaka.
U neprestanom spajanju vode i kamena, Republika začuđenoj Evropi već vekovima predstavlja svoje kontradiktorno lice. Ozbiljna i frivolna, poštena i amoralna, demokratska i aristokratska, propala i zanosna, profana i sveta, tečna i okamenjena... Venecija je bez sumnje, tih prvih godina XVIII veka, zaboravljala da je nekada dominirala morima i bila glavni grad jedine kolonijalne imperije u srednjem veku. Bio je to kraj dekadencije započete dva veka ranije. Ali taj grad pod maskama, u kojem sada sladostrasno prede lav svetog Marka, nikada nije toliko fascinirao putnike u potrazi za lepotom, zadovoljstvom i misterijom.

Vagnerov život je neverovatna avantura koju je on, igrom sudbine ili svojom voljom, uspeo da pretvori u mit. Nije dozvolio ni svom, a ni vremenu koje će doći, da od njegovog života stvori legendu – on ju je sam utvrdio. I kao što balzamitelj na licu pokojnika vaja poslednji osmeh, on je, svojevoljno, svoje postojanje učinio nestvarnim. To ga, ipak, nije sprečilo da razmišlja i oseća shodno vremenu u kojem je živeo, da oseti taj strastveni nemir svog vremena: jednaku potrebu za verovanjem i poricanjem, za slobodom i verom. Isto tako, Vagnerov život otkriva i iste razdore, iste protivrečnosti, iste ponore ali sa odsjajem na nepristupačnom ogledalu umetnosti. Spasenje koje nam on predlaže počiva na mističnoj igri, na pozorišnoj iluziji koja pročišćava.

život i film Federika Felinija

Inženjer, džez trubač, glumac, pevač, tekstopisac, podražavalac američkih kriminalističkih romana, kritičar, autor pripovedaka i pozorišnih dela, Boris Vijan (1920-1959) nije bio, za života, priznat kao veliki romanopisac bujnog stila, koji prepliće apsurd i osećanja, paradoks i maštu. A bio je upravo to, pre svega drugog. Povređen, autor "Pene dana" umire sa 39 godina, 23. juna 1959.

Neobičnim stilom koji kombinuje fantaziju, apsurd i potresnu osetljivost, Boris Vijan u romanu “Crvena trava” piše o avanturama naučnika kome njegov izum, fantastična mašina, omogućava da ponovo preživljava prošlost i sopstvene strahove. Naučna fantastika, elementi nadrealizma i egzistencijalistička teskoba stvaraju specifičnu atmosferu Vijanovih dela u kojima se muški junaci bore sa problemima, nemoćni da ih reše. Pod maskom crnog humora, Vijan grozničavom maštom stvara burleskni svet koji ga je proslavio, i koji skriva njegove najintimnije strepnje.

Boris Vijan, klasik novije francuske književnosti, vodi nas u začarani svet gde deca lete i gde kroz čudno naselje protiče potok ljudskog stida, gde svaka pojedinost na nenadmašno poetski način simbolično predstavlja novi vid sveta i ljudske sudbine. Kroz svet “Vadisrca” prolazi se kao kroz san, ali budnih čula i bez daha, sa interesovanjem koje ne opada do poslednje stranice.