SAVREMENI ROMAN

Tibor Deri (Tibor Dery, 1894–1977) znatan deo svog života provodi po zatvorima i u emigraciji. U progonstvu, u koje odlazi posle komune 1919, živi neko vreme i u Dalmaciji. Prvim novelama i ekspresionističkim stihovima javlja se posle Prvog svetskog rata, a svoje prvo značajno delo Nedovršena rečenica, snažnu sliku komunističkog pokreta i građanskih intelektualnih krugova između dva svetska rata, objavljuje tridesetih godina.
Po povratku u domovinu, posle oslobođenja; stvara punim poletom. Pripovetka Podzemne igre je veličanstveni dokumenat o opsadi Budimpešte, odnosno o iskrenom otkrivanju karaktera pod izvanrednim prilikama. Uskoro se pojavljuje i njegov drugi veliki roman Odgovor u kojem, kroz sudbinu slavnog naučnika, slika Mađarsku između dva svetska rata.
Deri se sve manje slaže sa Rakošijevim režimom i početkom pedesetih godina gotovo ne piše, no zato u pokretu, nastalom u krugu Petöfi (Petefi), koji igra znatnu ulogu u kritici Rakošijeve birokratske diktature, uzima veoma vidno učešće. U tom periodu piše svoje malo remek-delo Niki, u kome prikazuje nečovečan, pseudorevolucionaran, na strahu i sili zasnovan režim koji je neminovno morao dovesti do događaja 1956. godine. Uz Nedovršenu rečenicu ovaj mali roman je Derijev najveći međunarodni uspeh.

Vijanov opus obuhvata četrdesetak priča, objavljivanih posle njegove smrti pod različitim naslovima koje su im davali priređivači, ali zbirka ''Žmarci'' je jedina čiji je odabir, raspored i naslov napravio sam Vijan.

''Žmarci'' su objavljeni 1949. godine, u Izdavačkoj kući ''Editions du Scorpion''. Pripovetke su najverovatnije napisane u periodu od 1945. do 1948. godine, a planirano je da se devet, od ukupno jedanaest priča, pojavi sa posvetama džez muzičarima i njihovim mu¬zi¬čkim ostvarenjima čiji su nazivi postali naslovi Vijanovih pripovedaka, ali se od toga odustalo.

U Vijanovim pričama konvencionalna logika zamenjena je apsurdom, materijalni svet je personifikovan, pseudo-realizam se meša sa oniričkim delirijumom, crni humor sa sadizmom, a smrt je svuda prisutna. Posebnost ovih priča je njihova priroda stilskih vežbi, varijacija na zadatu temu – okamenjeni jezički izraz, poslovicu ili kliše oko kojih se gradi fabula sa ključem, rešenjem rebusa u poslednjoj rečenici.

Interesovanje za jezik, njegove izražajne mogućnosti i jezičke igre osnova su Vijanove poetike, njegov prepoznatljiv i osobeni znak. Upotreba žargona, igre doslovnim i metaforičkim značenjima reči, fonetske asocijacije i pozajmice iz engleskog, kovanice, različiti oblici deformacija reči, izmišljanje imena osoba ili gradova, znak su poetske kreacije i sredstva kojima je stvarao svet...

Od 1993. godine, kada je prvi put objavljen, ovaj roman je doživeo čak sedam izdanja. Sam naslov u sebi nosi ironiju, budući da svi znamo kakva sudbina očekuje diplomirane književnike u ovim vremenima. Ovo je ujedno i prvo delo Alesandra Karere koje prevedeno na srpski jezik. Urnebesna, zamršena priča zasnovana na komici situacije počinje kada Renato, sredovečni profesor književnosti, zaposlen u školi, odluči da promeni svoj život, tako što će završiti kurs za prodavca lekovitom glinom, te angažuje Rina, nezaposlenog mladog dioplomiranog profesora literature, da se preseli u njegov stan i zauzme njegovo mesto kao lažni bolesnik. U priču se zatim upliću bliznakinje Rozamarija i Marijaroza, doktorka i diplomirana književnica-striptizeta, koje na nesvakidašnji način postaju deo Rinovog života, živeći u ubeđenju da je on Renato… Šta će se dogoditi kada Renatovi prijatelji dođu u posetu bolesnom kolegi, a ne zateknu ga u stanu, i kada šef kineskog restorana dođe po svoju porudžbinu, 2000 ''poruka sreće'', koje jedan od diplomiranih književnika treba da sastavi, saznaćete ako pročitate do kraja ovaj roman, pun smeha, zabave, intrige...

U dvanaest novela koje čine ovu knjigu, Pjer Rošel je u potpunosti ogolio i, na najtužniji način, prikazao savremenu realnost ljubavi.

Nadrealna razmišljanja o ljubavi u kojima se spajaju razum i misterija i koja ga na kraju možda vode ka braku, daleko od te kuće u kojoj ga guši jedan od brojnih primera seksualne bede tog vremena.

Svet bez odraslih je moguć. Hiljadama kilometara daleko od Francuske, živi narod koji nikada nije ubeležen ni na jednoj karti: Obojeni. Raspušteni, iskreni, žive samo za sadašnji trenutak, u svetu bez odraslih, u kojem su detinjstvo i igra postali posebna kultura.

Etnolog Ipolit le Ple, 2003. godine u Parizu sreće Dafnu, mladu, očaravajuću predstavnicu obojenog naroda. Nepredvidiva, vođena emocijama i neobičnim željama, ta “odrasla devojčica” odmah ga je zainteresovala. Ali, Obojeni nisu ptice koje je lako pripitomiti. Zbog toga se Ipolit upušta u neizvesnu potragu koja će ga odvesti daleko od kuće.

Sa Obojenima, koji su nežne i vragolaste ćudi, pisac Zubijala i Zebre nudi nam svoj najčudniji i najneobičniji roman. Istinski poziv da se uspnemo na izgubljene visove detinjstva.

Pjer Drije la Rošel (1893-1945), jedan je od najromantičnijih pisaca između dva svetska rata. Kao i junak "Isplamsavanja" Alan, i on je završio svoj život samoubistvom. Luj Mal je 1963. godine po ovom romanu snimio film "Lutajući plamen". "Zbogom Gonzagu" služi kao zaključak knjige, nađen u arhivama autora posle njegove smrti.

Dosta kasno shvatio sam da neću moći da uradim nešto veliko, nešto što bi promenilo svet. Zato sam sebi obećao da ću neko vreme provesti u brvnari, sam. U šumama Sibira.
Obezbedio sam brvnaru, daleko od svega, na obalama Bajkalskog jezera.
Tamo, na pet dana hoda od prvog sela, proveo sam šest meseci, izgubljen u nesagledivoj prirodi, i pokušao da budem srećan.
Verujem da sam u tome uspeo. Dva psa, peć na drva i prozor koji gleda na jezero, bili su mi dovoljni za život.
A šta ako se sloboda sastoji u tome da gospodarite vremenom?
A šta ako sreća proističe iz raspolaganja samoćom, prostorom i tišinom – svime onim što će nedostajati budućim generacijama?
Dokle god postoje brvnare u dnu šume, još uvek nije sve izgubljeno.

Neobičnim stilom koji kombinuje fantaziju, apsurd i potresnu osetljivost, Boris Vijan u romanu “Crvena trava” piše o avanturama naučnika kome njegov izum, fantastična mašina, omogućava da ponovo preživljava prošlost i sopstvene strahove. Naučna fantastika, elementi nadrealizma i egzistencijalistička teskoba stvaraju specifičnu atmosferu Vijanovih dela u kojima se muški junaci bore sa problemima, nemoćni da ih reše. Pod maskom crnog humora, Vijan grozničavom maštom stvara burleskni svet koji ga je proslavio, i koji skriva njegove najintimnije strepnje.

Boris Vijan, klasik novije francuske književnosti, vodi nas u začarani svet gde deca lete i gde kroz čudno naselje protiče potok ljudskog stida, gde svaka pojedinost na nenadmašno poetski način simbolično predstavlja novi vid sveta i ljudske sudbine. Kroz svet “Vadisrca” prolazi se kao kroz san, ali budnih čula i bez daha, sa interesovanjem koje ne opada do poslednje stranice.