SAVREMENI ROMAN

Knjiga godine Fajnenšel tajmsa u kategoriji fikcije za 2023! Nova zbirka kratke proze proslavljene autorke istančanog umeća u ovom žanru i dobitnice međunarodne Bukerove nagrade! Priče iz zbirke Naši stranci, koja u svom naslovu nosi suptilan spoj suprotnosti, ponekad deluju kao beg od tehnološkog šuma, ponekad je reč o slikama humanosti na delu, a katkad u njima vidimo jasno postavljanje granica onima koji su nam dragi i bliski. Kako god bilo, Lidija Dejvis nijednog trenutka ne ispušta niti svog magičnog pripovednog tkanja: duhovitog, razigranog, zamišljenog, pametnog, saosećajnog, opsednutog gramatikom, čudnog, iznenađujućeg, uvek drugačijeg. Lidija Dejvis (1947), američka spisateljica, pojavila se na književnoj sceni polovinom sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada je, u maloj izdavačkoj kući koju je osnovala sa svojim prvim suprugom, piscem Polom Osterom, objavila zbirku priča pod naslovom Trinaesta žena i druge priče (Thirteenth Woman and Other Stories, 1976).

Nakon svetskog uspeha romana Vremensko sklonište, dobitnik Bukerove nagrade Georgi Gospodinov vraća se tamo gde je sve počelo – u baštu detinjstva i intimu sećanja. Baštovan i smrt, njegova najličnija knjiga do sada, istovremeno je hronika jedne porodice i filozofski ogled o tome kako pripovedanje može biti poslednja linija odbrane od konačnosti gubitka. Gospodinov zadržava svoju karakterističnu duhovitost i ironijski otklon, izbegavajući sentimentalnost, dok istovremeno gradi duboko promišljenu strukturu koja spaja ogromnu tugu sa vedrinom svakodnevice. Baštovan i smrt nije samo roman – to je nežni rekvijem za oca, ali i za čitav jedan svet koji nestaje.

Novela najvećeg čileanskog prozaiste, Hosea Donosa.

Bračni par zašao u godine sa užasom i strepnjom prati izgradnju moderne višespratnice u susedstvu svoje kuće, u stambenoj četvrti dobrostojeće građanske klase u čileanskoj prestonici Santjago.

Vreme je teške ekonomske krize koja je prosjacima, beskućnicima i siromasima zasula njihov grad. U jednom trenutku gradnja iznenadno prestaje - jer je graditelj bankrotirao - i od višespratnice ostaje samo nedovršeni skelet od čelika i betona.

Supružnici doživljavaju tu nedovršenu avetinjsku ruševinu kao pretnju svom svetu i intimi zaštićenim bukoličkim vrtom, kao simbol haosa, nasilja i bede, suprotnosti njihove građanske oaze koja ih izoluje od problema sveta koji ih okružuje, ali ne dodiruje.

Ovim ekonomičnim, uznemirujućim tekstom koji ne dopušta ravnodušnost, Rej Rosa potvrđuje svoju prefinjenu darovitost jednog od najznačajnijih srednjoameričkih pisaca. Lapidarnim stilom, preciznim ritmom i čvrstom unutrašnjom logikom pripovedanja,

Rej Rosa otkriva čitaocu društvenu pozadinu jedne Gvatemale koja se bori da preživi sopstvene protivrečnosti. Neki čovek slučajno zgazi kolima dečaka koji jaše konja ulicom. Vinovnik pobegne iz straha od posledica tog nesrećnog slučaja. Tako počinje, sjajno razvijen, teskobni zaplet: zlosrećni događaj poprima izuzetne društvene i političke identitet dečaka i njegovih staratelja.

Roman Čarobni sat zasniva se na priči o jednom pronalazaču i njegovom delu: Klodu Simeonu Pasmanu, zanatliji i učenjaku koji je osmislio astronomski sat Luja XV, napravljen da meri vreme sve do 9999. godine. Tom pričom opsednuti su likovi u romanu. Julija Kristeva vešto prepliće više narativnih niti koje povezuju sadašnje, degradirano stanje Francuske, Evrope i sveta – zahvaćenih nasiljem, fanatizmom, rigidnim identitetskim politikama, antiintelektualizmom i opštim padom kvaliteta života – sa predvečerjem Francuske revolucije krajem osamnaestog veka. Ona se zapravo bavi pitanjima subjektiviteta, vremena i identiteta, što je nastavak njenih gotovo pola veka dugih interesovanja u semiotici i psihoanalizi, ali ovde u fikcionalnoj formi. Čarobni sat postaje metafora za trenutak u kome se prošlost i sadašnjost prepliću, razotkrivajući krhku ravnotežu između razuma i nagona, reda i haosa. Ovaj ambiciozan, kompleksan i inovativan roman, koji traži posvećenog čitaoca, potvrđuje da je Julija Kristeva ne samo vrhunska teoretičarka već i izuzetna književnica.

Odlazim(o), novi roman Džulijana Barnsa, započinje na samoj ivici jednog života i otvara prostor za tiho, duboko razmišljanje o prolaznosti, sećanjima i ljubavi. Umesto da se zadrži na kraju, priča se širi u pitanje koje nas sve dotiče: šta zapravo ostaje iza nas — dela koja smo učinili, ljudi koje smo voleli ili uspomene koje nosimo?

Sa svojom prepoznatljivom preciznošću, suptilnim humorom i emocionalnom jasnoćom, Barns gradi smirenu, ali snažnu meditaciju o rastancima i onome što, uprkos svemu, traje. Ovo je roman o prihvatanju, o potrazi za unutrašnjim mirom i o nenametljivoj hrabrosti potrebnoj da se oprostimo — od drugih, od sopstvenih verzija i od sveta koji se polako menja.

U zbirci Mini-horor Barbi Marković pripoveda o Mini i Mikiju, dvoje mladih koji žive u Beču i trude se da se uklope i „urade sve kako treba“.

Uprkos tome, njihov svakodnevni život prerasta u noćne more – sa duhovitim, nadrealnim i često mračnim obrtima.

Ne progone ih samo brige, već i monstrumi, katastrofe i unutrašnje praznine. Barbi Marković promišlja „horor srednje klase“ – strah od savršenog porodicnog dorucka, mobinga na poslu, nezadovoljavajućh odmora, ali i sveprisutne usamljenosti, stvarajući spomenik ljudima čija je svakodnevica ispunjena strahom. Ova zbirka istovremeno nudi izuzetnu lakoću jezika, ali i filozofsku dubinu, obojena je saosećanjem i razoružavajućom ironijom, a čitanje je zabavno, uznemirujuće i dirljivo iskustvo.

Kritika je prepoznala originalnost i važnost ovog dela: zbirka Mini-horor je 2024. godine osvojila nagradu Sajma knjiga u Lajpcigu u kategoriji beletristike.

Kraj Sahare ne predstavlja uobičajen primer kriminalističke fantastike, već Said Hatibi vešto koristi taj žanr da u svojevrsnom filmskom maniru, dinamičnim i slojevitim narativom stvori u suštini istorijski roman u kom promišlja postkolonijalnu stvarnost Alžira, društvene običaje i odnose, položaj žene i svih običnih pojedinaca, dajući dragocen književni doprinos stvaranju autentičnog arapskog noara kao posebnog žanra koji pruža nov stvaralački i ekspresivni prostor. - Dragana Đorđević

"Ovim izdanjem Geopoetika srpskim čitaocima prinosi plamičak ove iranske različitošću bogate proze 20. veka.
Sve do sredine devetnaestog veka persijskom prozom dominirale su tradicionalne narodne priče, didaktičke priče, bajke i istorijske i herojske sage. Tek s ustavnom revolucijom (1905–1907) i većim prodorom moderne civilizacije i novih kulturnih uticaja, persijska proza doživela je temeljne promene. Prilikom izbora priča za ovu zbirku, trudili smo se da obuhvatimo što širi vremenski period i predstavimo autore koji su stvarali tokom celog veka postojanja kratke priče u Iranu. Zbirka uključuje dvadeset tri priče koje obuhvataju tri ključne faze razvoja iranske kratke proze: formirajući period (dvadesete i tridesete godine dvadesetog veka), fazu utemeljenja (1953-1979) i period raznovrsnosti (1979. - danas)."

Ima nečeg bergmanovskog u ovom prikazu sasvim obične porodice koji zadire duboko i kida srce! - Adresseavisen

Nagrada norveških knjižara i više od 100.000 prodatih primeraka!

Nakon četrdeset godina braka, u svojim sedamdesetim, Turil i Svere odlučuju da se razvedu. Njihovo troje odrasle dece - Liv, Elen i Hakon - suočavaju se sa za njih šokantnom odlukom svojih roditelja, koja pokreće lavinu potisnutih osećanja, pitanja lojalnosti, pogrešnih pretpostavki i narativa koje su godinama gradili o svojoj porodici, a to utiče ne samo na njihove međusobne odnose već odjekuje i u domovima koje su sami stvorili.

Iz različite perspektive troje dece Helga Flatland iz poglavlja u poglavlje briljantno portretiše savremene porodične dinamike, emotivne distance i međugeneracijske tenzije. Moderna porodica je dirljiva istinita knjiga o ljubavi, razočaranju i pokušaju da se iznova povežemo - sa sobom i sa drugima. U vremenu kada su tradicionalne porođične uloge sve fuidnije, a emocionalne veze složenije nego ikad ovaj roman otvara prostor za razumevanje i prepoznavanje.

Od dvadesetak knjiga koje je čuveni gvatemalski pisac do sada objavio jedna od najzapaženijih je novela Bol, za koju je dobio mnoštvo nagrada i priznanja, među kojima je i francuska Nagrada za najbolju stranu knjigu (Prix du Meilleur Livre Etranger, 2018).Bol je knjiga o konstrukciji svesti o porodičnoj prošlosti, o proboju kroz njene tajne, uskom stazom između apokrifnih sećanja, zabranjenih tema i nepouzdane istine. Halfonov pripovedač putuje u Poljsku, Italiju, SAD i Gvatemalu u potrazi za porodičnim korenima ali i za sopstvenim identitetom Jevrejina lutalice. Pokušava da pronikne u suštinu legendarne priče o utapanju u jezeru svog strica Salomona, ali i da sebi rasvetli bolnu prošlost svoga dede koji je preživeo logoraške godine u Aušvicu zahvaljujući savetima jednog poljskog boksera.

Distopična minijatura Kristine Peri Rosi budi maštu čitaoca željnog da pročita delo koje bi Hulio Kortasar i Dino Bucati napisali u četiri ruke, u nekom zaboravljenom pariskom bistrou.
Da li je u pitanju čudna ptica ili neidentifikovani leteći objekat, leteći tanjir koji lebdi iznad sasušenih oranica krajolika koji čitalac u bilo kom delu sveta prepoznaje kao distopičan i koji je istovremeno deo neke moguće, neželjene zemaljske budućnosti, bliske koliko i sadašnjost, nije glavna zagonetka ovog minijaturnog bisera u obimnom delu autorke, već činjenica da postoji koegzistencija između stvarnog i nestvarnog, između pojavne stvarnosti i magije. Klimatske promene, preispitivanje sećanja, muški i ženski pogledi na svet, ljudsko otuđenje, neke su od tema majstorski utkanih u priču koja podstiče ne samo likove nego i čitaoce da pogledaju unutar i oko sebe.

Deseti roman Džulijana Barnsa, Artur & Džordž, istovremeno detektivska priča, psihološki i ljubavni roman zasnovan na stvarnim događajima, s pravom je dospeo do najužeg izbora za nagradu Man Buker za 2005. godinu. Dokumentarna građa poslužila je Barnsu kao istorijska potka u koju je utkao fikcionalne elemente i sačinio presek viktorijanskog društva sa samog kraja XIX i pocetka XX veka
u Engleskoj.
Šta imaju zajednicko Artur Konan Dojl i Džordž Edaldži, čija su se imena našla na koricama ove knjige? Uglavnom ništa. Za Dojla, ili za njegovog čuvenog detektiva Šerloka Holmsa znaju gotovo svi. Za Džordža, mladog advokata, ne zna skoro niko. Iz živopisne viktorijanske prošlosti izvukao ih je Džulijan
Barns, majstor besprekornog stila i pripovedačkog izraza koji svoje vrhunsko umeće u spisateljskom zanatu iznova pokazuje svih godina duge i zavidne književne karijere.

Ko smo mi bez priče koju sebi i drugima pričamo o sebi? U ovom snažnom i potresnom romanu, Keićiro Hirano, književna japanska senzacija, vodi nas kroz lavirint emocija dok istražuje upravo ta pitanja porekla, ali i nasleđa, sa kojima živimo i umiremo, te krhkost ljudske egzistencije. Hirano suptilno, ali nemilosrdno, secira temu potrage za identitetom u društvu koje nas oblikuje i uslovljava. Maestralnom naracijom i atmosferom neizvesnosti, ovaj roman postavlja pitanje da li istina može da nas zarobi i kako? Neki čovek više je od priče o prevari i laži – to je filozofska i psihološka meditacija o tome koliko znamo o sebi i drugima, ali i uzbudljivo štivo puno napetosti o snazi ljubavi i neminovnosti gubitka; ljubavi, koja nekad oslobađa, a nekad još više zatvara krug nesigurnosti i bola. Ovenčan je prestižnom nagradom Jomiuri, a na osnovu njega snimljen je i film u režiji Keija Išikave, koji je osvojio brojne nagrade kako u Japanu tako i na međunarodnim filmskim festivalima.

Protagonistkinje romana su sestre Ana i Sonja koje odrastaju u predgrađu Ljubljane. Nakon studija, Ana se pridružuje grupi anarhista, a potom prelazi u radikalniju grupu.

Pod njihovim uticajem, odlazi u evropsku prestonicu, menja ime i počinje da radi kao prostitutka pod imenom Manon, s posebnom misijom. Zabrinuta za sestru, Sonja kreće u potragu za Anom, prateći njene korake i ulazeći u slične situacije.

Za Županiča je anarhizam primamljiv i uverljiv skelet za napetu priču koja pruža romanesknu refleksiju o efikasnosti i smislenosti umerenog ili radikalnog anarhizma, s tezom da bilo koji čin u javnoj sferi ne mora, a često i ne može imati očekivane posledice. „Behemot se pri kraju pretvara u krimić, što nas ne sprečava da ga čitamo i kao klasičan bildungsroman, premda se, naravno, može čitati i kao „roman odgovaranja“, u svrhu čega se služi specifičnim formama znanja ne bi li ukazao na razliku. Da bi to postigao, koristi svu mnogostrukost i ambivalentnost sveta koji opisuje.

Najbolja knjiga 2023. godine prema Fajnenšel tajmsu, Pablišers vikli i Kirkus rivjus, te najuži izbor za Nacionalnu nagradu za knjigu 2023. godine u kategoriji prevedene književnosti. „Hipnotički, moćan istorijski roman u kojem se priče smeste jedna unutar druge poput lutki...

Sve se savršeno povezuje i fascinira.“ - The New York Times Book Review

„Vrata za put bez povratka“ je ime dato ostrvu Gore blizu glavnog grada Senegala, sa kojeg su milioni Afrikanaca odlazili u vreme trgovine robljem.

U Senegal, ono što je bila francuska koncesija 1750. godine, stigao je mladi botaničar da proučava lokalnu floru i neguje san o uspostavljanju univerzalne enciklopedije živih bića, u veku kada je došlo vreme za prosvetiteljstvo. Kada čuje priču o mladoj afričkoj devojci koja je uspela da pobegne nakon što je prodata u ropstvo, njegovo putovanje i njegova sudbina pretvaraju se u potragu za njom. U pratnji svog vodiča, on se upućuje duboko u senegalsku divljinu, na putovanje koje otkriva ne samo surovost francuske kolonijalne okupacije već i neverovatne puteve ljudskog srca.

Ovaj snažan, uzbudljiv i duboko potresan roman – ljubavna priča, koja se bavi temama postkolonijalizma, identiteta i transatlantske trgovine robljem, dobio je izuzetne pohvale kritičara zbog svog rafinirano emotivnog i intelektualnog pristupa temi. David Diop koristi bogat jezik i moćnu naraciju kako bi ispričao priču o postojanju lične i kolektivne traume u kontekstu istorije ropstva.

Po oceni kritike ovo je najbolji roman Sali Runi do sada!

Ajvan ima 22 godine, uspešan je šahista, tih i introvertan. Njegov deset godina stariji brat Piter je elokventan i harizmatičan advokat. Naizgled je tako.

U nedeljama nakon gubitka oca, a kroz poglavlja koja naizmenično donose perspektivu jednog ili drugog brata, Sali Runi snažno, duboko, emotivno, a bez ustupaka sentimentalizmu, prikazuje kako protagonisti ruše pa iznova grade, gube pa pronalaze svoj put.

Pet likova – pomenuta dva brata i tri žene – odupiru se kategorizaciji društveno prihvatljivih veza, čime Sali Runi pokreće jednu od svojih omiljenih tema – uklapanje intimnih veza u društveni život. Njen jednostavan, realističan stil iz prethodnih romana evoluirao je, i precizni dijalozi sa prelivaju u živopisne unutrašnje monologe. Najdirljiviji roman do sada donosi nam bolnu priču o razornoj moći tuge i nerazumevanju među najbližima, ali i nežnu priču o ljubavi – od skrivene, potisnute i pogrešnim potezima urušene, do vidljive, ostvarene i lekovite.

„Ovo je najpotpunije delo Sali Runi, naročito dok oponaša modernističke stilove Džejmsa Džojsa i Virdžinije Vulf.“ - Publishers Weekly

Topla, nostalgična i, iz današnje perspektive, setna priča o letnjim raspustima koje dečak rođen u Nemačkoj provodi kod majčine rodbine u Jugoslaviji osamdesetih godina. Centralna figura je deda Boba, koji je imao snažan uticaj na život glavnog junaka, ali su tu i drugi živopisni likovi.

Nezaključavanje ulaznih vrata, druženje komšija pod senicom, šetnja po korzou, pa čak i čekanje u redu za benzin predstavljaju, u pravom smislu tog izraza, sitnice koje život znače. Stil pisanja, jednostavan, gotovo naivan, s namerom je takav – da bi savršeno dočarao opuštenost, mir, spokoj i sreću kojima odišu stranice ove nevelike i nepretenciozne knjige o svakodnevnom životu (ne)običnih ljudi jedne nestale zemlje. - Jasna Novakov Sibinović.

„Vi ste stvorili nešto jedinstveno, prostrano, iznad svega čovekoljubivo – i o liku i o zemlji (JUGOSLAVIJA).” - Peter Handke

Knut je sredovečni pisac koji nikako ne uspeva da ponovo dosegne nivo svog uspešnog romana koji je objavio pre dvadeset godina. Sada je pozvan na književni festival u Lilehameru, doduše kao zamena, i namerava da maksimalno iskoristi neočekivanu priliku – svojevrsnu novu šansu.

Nina Like je ranije pisala o učiteljima i lekarima. Sada je na redu autoironija u ime književnog staleža. Autorka se jednostavnim i laganim stilom uspešno obračunava s autofikcijom i potvrđuje svoj status jednog od najoštrijih i najzabavnijih hroničara svog vremena.

„Kao i u njenim prethodnim romanima, pogled Nine Like oštar je kao žilet. Obrće stvari naglavačke, uočava spone i sučeljava suprotnosti. Tekst je prožet autorkinim prepoznatljivim satiričnim humorom ‒ nekoliko puta sam se glasno nasmejala dok sam čitala.“ - Mete Sulberg Fjelhejm, bok365.no

Radnja romana koji je u velikom broju zemalja naišao na izuzetan odziv čitalaca i kritike, odvija se u savremenoj Finskoj i postsovjetskoj Ukrajini, gde korumpiranost Istoka susreće i hrani pohlepu Zapada. Na toj su raskrsnici dve žene, koje s malo drugih opcija da pobegnu od siromaštva, bivaju uhvaćene u mrežu industrije vantelesne oplodnje, iskorišćavanja i komercijalizacije ženskog tela.

Sofi Oksanen majstorski plete surovu i realističnu priču trilerske napetosti, koja teme odanosti, ljubavi, ambicije i narušenog poverenja donosi na izuzetno dubok način.

“Intenzivno oslikavanje postsovjetske države u kojoj gangsteri vladaju, a iskorišćavanje ženskog tela je unosan posao.” - The Guardian

“U višestruko zastrašujućoj priči o doniranju jajnih ćelija i crnom tržištu, čitalac je na klackalici između frustracije i fascinacije.” - Daily Mail

Novela Tri svetla (Foster), prvobitno objavljena kao kratka priča u Njujorkeru, osvojila je nagradu „Dejvi Birns“ i uvrštena je u najbolje američke kratke priče 2011. godine. Potom je ovo prozno delo objavljeno kao novela kod prestižnog izdavača Faber i Faber, a Tajms ga je proglasio jednom od 50 najboljih proznih knjiga objavljenih u 21. veku.

Reditelj i scenarista Kolm Bared adaptirao je novelu Tri svetla i snimio film Tiha devojčica (The Quiet Girl), nominovan 2023. godine za najbolji strani dugometražni film Američke akademije za film (Oskar za strani film).

Zbog teških uslova u porodici, mala devojčica je poslata da živi sa hraniteljima na farmi u ruralnoj Irskoj, ne znajući koliko će tu ostati. U kući svojih daljih rođaka, koji su za nju potpuno nepoznati ljudi, u svojoj „drugoj porodici“ – pronalazi toplinu i ljubav kakve pre nije poznavala i, obasuta njihovom pažnjom, polako procvetava i slobodno raste. A onda iznenada uviđa koliko je ta njena idila krhka.

Prekrasna, tužna i zloslutna, ovo je priča zadivljujuće emocionalne dubine, koja pokazuje ogromnu veštinu i talenat Kler Kigan.

Nova edicija Hispanoamerička novela! Sorijano vaskrsava Filipa Marloua (privatnog detektiva kojeg je izmislio Rejmond Čendler) koga u romanu posećuje ostareli Sten Laurel (Stanlio), jer ga više niko ne angažuje.

Nakon Stenove smrti i to baš na grobu komičara, upoznaju se Marlou i Sorijano, pretvoren u fiktivnog junaka. Ovaj susret pokreće najluđi i najtragikomičniji niz događaja koji spaja plač i smeh, glumce i likove, stvarnost i fikciju i u kojima srećemo i Olivera Hardija (Olio), Džona Vejna i Čarlija Čaplina. Uzbudljiva, i parodijska i elegična, ova novela spaja detektivski žanr i stari bioskop.

Nesuđeni fudbaler, novinar i pisac, Osvaldo Sorijano je rara avis argentinske, pa i hispanoameričke književnosti dvadesetog veka. Osamdesetih i devedesetih godina prošlog stoleća najčitaniji argentinski autor koji je prodao više od milion primeraka svojih knjiga u preko dvadeset zemalja, koji je bio preveden na petnaest svetskih jezika i stekao mnoga domaća i međunarodna priznanja.

Nova edicija Hispanoamerička novela!

Priča o odrastanju i sazrevanju fićfirića iz dobrih, bogataških kuća jednog mikrokosmosa zvanog Miraflores (najbogatija opština, ne samo u Limi, već u čitavom Peruu), koji će u svojim tridesetim — kada se novela završava — postati ono što se današnjom ironičnom urbanom terminologijom zove beautiful people, ispričana je istovremeno realistički i parodijski. Vargas Ljosa je pune dve godine (1965. i 1966) posvetio strpljivom uobličavanju ovog malog remek-dela koje se danas može posmatrati kao sinteza, kao komprimirana esencija njegovog obimnog stvaralaštva.

Bez obzira kakvu će sudbinu Fićfirići imati u celokupnom opusu Vargasa Ljose, taj koktel tema (nasilje, socijalna nepravda, maćizam, otuđenje, osuda društvenog licemerja), stila i omiljenih narativnih tehnika peruanskog nobelovca, ostaje kao sažeti vodič kroz njegovo veliko delo i pouzdana kapija za to uzbudljivo putešestvije.

"Nagrada „Ratbouns Folio“ (2022) za najbolje delo fikcije na engleskom jeziku!

Proglašena knjigom godine od redakcija Vašington posta, Voga, NPR, Vol Strit džornala i Blumberg biznisvika! Romansirana biografija ili prozni portret Tomasa Mana, od njegovog detinjstva i početaka književnog stvaralaštva pa sve do najvećih uspeha i Nobelove nagrade za književnost; uzbudljiva, epska porodična saga smeštena u pedeset godina koje naročito obeležavaju ratni periodi i dolazak Hitlera na vlast – što familiju Man primorava na egzil i putovanja po turbulentnoj Evropi prve polovine 20. veka, pa do Amerike i nazad. „Neverovatno… Spektakularno… Uživacete u svakoj stranici.“ - Vogue

„Uverljivo. Ovo je izuzetno ambiciozna knjiga u kojoj vlada izvanredna ravnoteža između intimnog i velikog i bitnog… Toubin je stvorio ep.“ - The Guardian"

Poslednji roman Pola Ostera, Baumgartner, kritičari su pre svega predstavili kao prozu koja se bavi starenjem, sećanjem i gubicima. Ali za njegovog protagonistu, Saja Baumgartnera, profesora filozofije i etike na Prinstonu, koji se nalazi na kraju svog profesionalnog puta, one su povod za pokušaj da se nastavi dalje. Onog dalje, iz Nemuštog Samjuela Beketa: „Ne mogu dalje. Idem dalje“. Starenje je tu da bi Baumgartner naučio da uvažava nove zakonomernosti svog tela, što on i čini, mada ponekad pravi grube, smešne i trapave greške. Ta starost u kojoj zatičemo junaka romana nije naročito duboka, ona više zastrašuje brojevima, Osterovim omiljenim linijama za iscrtavanje vremenskih mapa: godine rođenja, odlaska na studije, ključnih susreta s najdragocenijim osobama, i šire, godine istorijski važnih dešavanja koje utiču na njegove junake. Ali sve je to zapravo periferno, sva ta fakta su samo sigurnosni planinarski klinovi da se njegov junak ne bi survao u ambis ličnih i kolektivnih sećanja, parališućih gubitaka i nesavladivog bola. Oni su za njega materijalni dokaz da postoji i da shvata svet oko sebe. Vedrina i tama, humor i tragika, ali i potreba za ljubavlju i zajedništvom, boje ovu priču čiji je kraj takav da sve može krenuti ispočetka. - Ivana Đurić Paunović

Srž romana Grad i njegove nestalne zidine čini istoimena novela objavljena pre četrdeset godina.

U Pogovoru, koji vrlo retko piše u svojim knjigama, Murakami navodi da je bio svestan da prvobitna verzija nije postigla pun potencijal narativa i zaključuje: "Na kraju sam osetio ogromno olakšanje što sam uspeo da ponovo ovako, u novoj formi, doradim novelu Grad, i njegove nestalne zidine. Jer ovo delo je sve vreme predstavljalo nešto što mi nije davalo mira, kao mala riblja kost zaglavljena u grlu.

Brojne su reference u ovom romanu koje upućuju na druga Murakamijeva dela, ali i na druge autore, pre svega Markesa.

Japanski mag magičnog realizma, Murakami, svoje junake odvaja i spaja sa njihovim senkama i time upućuje na promišljanje odnosa tela i duše, srca i razuma. On vešto, u svom prepoznatljivom stilu, pripovedački balansira na svim stranicama ovog romana između snova i budnosti, podsvesnog i svesnog. Granice nisu tamo gde bi trebalo da budu, jer se zidine, kao simbol fizičke, ali i psihološke i emotivne barijere, koje razdvaju dva sveta, same kreću.

Odvažan i izvanredan roman Saida Hatibija, Sarajevsko drvo za ogrev, predstavlja putovanje kroz lavirint, sa Alžirom na jednom svom kraju, Bosnom na drugom i Slovenijom koja služi kao neutralni međuprostor.

Kad dvoje naratora, Selim iz Alžira i Ivana iz Sarajeva, budu izloženi šokantnim otkrićima o svom porodičnom poreklu, krećemo na putovanje unutar putovanja. Na tom putovanju primorani smo da preispitamo sve što mislimo da znamo o oslobođenju, nacionalizmu, dekolonizaciji i ratu, dok Hatibi naš fokus majstorski prebacuje sa države na porodicu i stalnu traumu razumevanja sebe u procesu stvaranja pojedinca.

Roman Sarajevsko drvo za ogrev prvo je ostvarenje Saida Hatibija u prevodu na srpski jezik, a ujedno i prvo delo alžirske književnosti prevedeno sa arapskog na srpski.

Said Hatibi (Busaada, 1984), jedan je od vodećih alžirskih pisaca mlađe generacije. Završio je francusku književnost na Univerzitetu u Alžiru, a na Sorboni je magistrirao studije kulture. Do sada je objavio četiri romana: Knjiga grehova (2013), Četrdeset godina čekajuci Izabelu (2016) za koji je 2017. dobio nagradu Katara za najbolji arapski roman, Sarajevsko drvo za ogrev (2019, Geopoetika 2024) koji se 2020. našao u najužem izboru za najznačajnije arapsko književno priznanje, Međunarodnu nagradu za arapsku književnost (IPAF) i Kraj Sahare (2022) za koji je 2023. ovenčan nagradom Šejh Zajid za najbolji roman u kategoriji mlađih autora.

Objavio je i jednu knjigu putopisa, o Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Srbiji i Ukrajini: Istočni vrtovi u plamenu: putovanje po slovenskim zemljama (2015) za koji je iste godine dobio nagradu Ibn Batuta za najbolji putopis, kao i više studija, među kojima se ističe ona o istoriji i značaju alžirske raj muzike: Vatrene svadbe: priča o raju (2010).

"„Roman je inspirisan životom samog Lovrenskog. Snažan je, duhovit, nežan i srčan. Lovrenski, još uvek tinejdžer, pokazuje ogroman talenat svojom impresivnom kreativnošću, jezičkom genijalnošcu i sposobnošću da čitaoca zarobi od prve rečenice. Kad smo bili mlađi je fantastična savremena
književnost stvorena autentičnim glasom koji istinski zna o čemu govori. To je roman koji je teško ispustiti iz ruku i teško ga je zaboraviti. Roman u koji se prosto zaljubite.“ - Žiri nagrade Brage, Norveška „Gromoglasan debi od retke vrste, koji je zadesio i knjižare i čitaoce kao oluja.“ - Udruženja knjižara Norveške
„Izuzetno portretisanje likova autentičnom, stilizovanom i važnom pričom o današnjoj omladini Osla.“ - Odbor za kulturu i obrazovanje Gradskog veca Osla, Iz odluke o dodeli Umetničke nagrade grada Osla za 2024. Svoj književni prvenac Oliver Lovrenski je napisao sa 19 godina i njime je promešao i poremetio književne karte u Norveškoj! Kad smo bili mlađi roman je o sirovom odrastanju u modernom gradu, o
prijateljstvu i nadi, o prebrzom sazrevanju i čežnji za onim što se nikada nije imalo.
Oni su mladi, puni zebnje, pilula, nade i ljubavi. Roditelji su nemoćni, policija se prezire, a služba za brigu o deci nema kontrolu. Ivor i njegovi najbolji drugovi Marko, Junas i Ardžan imaju šesnaest godina. Žive usred savremenog grada i sve dublje gaze u svet opijata, nasilja i kriminala. Ali pored toga, tu je prijateljstvo, smeh, ljubav, žudnja za porodicom i nesalomiva veza između ovih dečaka-mladića.
Stil je frenetičan, u skladu sa životom koji opisuje. Ovo bi trebalo da bude roman koji tera mlade da čitaju, ali istovremeno i da natera odrasle da razumeju jezik i osećanja mladih danas."

"Do sada neobjavljeni, prvi roman-novela Lenarda Koena (1934–2016) Balet gubavaca, pronađen u njegovoj zaostavštini, priređen je i premijerno objavljen 2022. godine. Nastao između 1956. i 1961. godine u Montrealu, napisan je pre romana Divni gubitnici (1963) i Omiljena igra (1966).

Iako stvaran u autorovim dvadesetim godinama, on je zbir svih budućih Koenovih tema iz njegovog ukupnog stvaralaštva. Za njega je i on sam svojevremeno rekao, ne pokazavši ga javnosti, da je „bolji roman“ od proslavljenog – Omiljena igra. Roman je začetak uvida u Koenovu maštu i kreativni proces; u njegovo celoživotno istraživanje stida, osećaja bezvrednosti, otuđenosti, seksualne želje, žudnje za ljubavlju ili porodicom, ili pak za duhovnom promenom iza racionalnog. Iznenađenje je tema nasilja, ali ne i ironija i humor.

Svih petnaest priča ispituje unutrašnje demone njegovog karaktera od kojih se mnogi mogu poistovetiti sa njim samim. Mračni i razuzdani Koen, čak i u (poslednjem) tekstu koji je definisan kao skica za dramu. Vezivno tkivo celokupne proze ovog izdanja je Koenov jezik: nežan i grub, šaputav
i gromoglasan, lirski i epski istovremeno. U celini i iznad svega – šta drugo no ono u čemu je najbolji – pesnički jezik.Svih petnaest priča ispituje unutrašnje demone njegovog karaktera od kojih se mnogi mogu poistovetiti sa njim samim.

Mračni i razuzdani Koen, čak i u (poslednjem) tekstu koji je definisan kao skica za dramu. Vezivno tkivo celokupne proze ovog izdanja je Koenov jezik: nežan i grub, šaputav i gromoglasan, lirski i epski istovremeno. U celini i iznad svega – šta drugo no ono u čemu je najbolji – pesnički jezik.

Lični i očaravajući esej u stilu Biti Džon Mekinro, ili O Čemu govorim kada govorim o trčanju Harukija Murakamija!

Sa entuzijazmom i oštrog oka, Erlend Lu nas vodi na jednogodišnju odiseju na jednom točku. Sa slobodnim asocijacijama, razigrano, ali uvek uravnoteženo, uvek nagnut unapred, uvek u pregovorima sa stvarnošću. A u tim pregovorima i stvarnost dolazi do reči na nove i neočekivane načine.

„Prvo sam se vozio na četiri točka. Pa na tri. Potom dugo na dva. Sada se vozim na jednom. U toku je proces redukcije. Na kraju, za nekoliko godina, neću imati nijedan točak. I postaću zemlja po kojoj sam celog života toliko voleo da okrećem pedale.“

„Krotkim egzibicionizmom i ekstatičnim naivizmom […] napisao je zabavnu i lucidnu knjigu o utisku lebdenja, padanju, lomljenju prstiju i veštini ostajanja na sedištu, u vožnji na samo jednom točku. Po svakom vremenu, u svako godišnje doba. Autor povremeno pomišlja da je to što prelazi četrdeset milja mesečno zapravo vrsta bega od sveta, ali i bega ka dozi adrenalina i svega dobrog što uz to ide, zbog čega svet možda ne postaje bolji, ali autor postaje bolji deo tog sveta. ‘A ako ja postanem bolji deo sveta, i svet će postati bolji.’ Ovde možemo parafrazirati Bernhardovo Hodanje, tako što ćemo reč ‘hodati’ zameniti rečju ‘voziti’: ‘Moramo voziti da bismo mislili, kao što moramo misliti da bismo vozili.’ Ideje, opažanja, usredsređenost i čulni utisci brojni su tokom autorovih vožnji.

Nadahnut dokumentarni izveštaj sa poetičnim brojem obrtaja, o vožnji na jednom točku.“

Adreasseavisen

Erlend Lu, pisac i scenarista, rođen je 1969. godine u Norveškoj. Pravio je kratke filmove i muzičke spotove, radio je u pozorištu, na psihijatrijskoj klinici, kao književni kritičar, učitelj i prevodilac poezije.

Objavio je romane: Prohujalo sa ženom (1993), Naivan. Super. (1996), L (1999), Činjenice o Finskoj (2001), Dopler (2004), Volvo Kamioni (2005), Mulej (2007), Mirni dani u Miksing Partu (2010), Fvonk (2011), Popis (2013), Kraj nama poznatog sveta (2015), Životinje u Africi (2018), Pakao (2019), O Jeverima i Junkerima (2022), knjigu eseja Pregovori sa stvarnošću: Godinu dana na jednom točku (2020), kao i nekoliko knjiga za decu. Njegove dečje knjige o Kurtu doživele su veliki uspeh i pretvorene su i u animirani film.

Po njegovom scenariju 2000. godine snimljen je film Detektor. U našim pozorištima (Atelje 212, Boško Buha…) s uspehom su se izvodile ili se izvode predstave nastale po delima Erlenda Lua.

Knjige ovog kultnog norveškog pisca prevedene su u četrdeset zemalja širom sveta.

Dobitnik je više nagrada i priznanja, među kojima su najvažnije: Nagrada Ministarstva kulture Norveške za dečju slikovnicu Veliki crveni pas, 1996. godine; Nagrada kritike za dečji roman Kurte, quo vadis?, 1998; Nagrada knjižara za roman L, 1999. U Strazburu je 2006. godine dobio Evropsku nagradu mladih čitalaca (Prix européen des jeunes lecteurs) za roman Naivan. Super. Njegov roman Dopler u Gardijanu je proglašen knjigom godine.