PRIPOVETKE

Knjiga godine Fajnenšel tajmsa u kategoriji fikcije za 2023! Nova zbirka kratke proze proslavljene autorke istančanog umeća u ovom žanru i dobitnice međunarodne Bukerove nagrade! Priče iz zbirke Naši stranci, koja u svom naslovu nosi suptilan spoj suprotnosti, ponekad deluju kao beg od tehnološkog šuma, ponekad je reč o slikama humanosti na delu, a katkad u njima vidimo jasno postavljanje granica onima koji su nam dragi i bliski. Kako god bilo, Lidija Dejvis nijednog trenutka ne ispušta niti svog magičnog pripovednog tkanja: duhovitog, razigranog, zamišljenog, pametnog, saosećajnog, opsednutog gramatikom, čudnog, iznenađujućeg, uvek drugačijeg. Lidija Dejvis (1947), američka spisateljica, pojavila se na književnoj sceni polovinom sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada je, u maloj izdavačkoj kući koju je osnovala sa svojim prvim suprugom, piscem Polom Osterom, objavila zbirku priča pod naslovom Trinaesta žena i druge priče (Thirteenth Woman and Other Stories, 1976).

U zbirci Mini-horor Barbi Marković pripoveda o Mini i Mikiju, dvoje mladih koji žive u Beču i trude se da se uklope i „urade sve kako treba“.

Uprkos tome, njihov svakodnevni život prerasta u noćne more – sa duhovitim, nadrealnim i često mračnim obrtima.

Ne progone ih samo brige, već i monstrumi, katastrofe i unutrašnje praznine. Barbi Marković promišlja „horor srednje klase“ – strah od savršenog porodicnog dorucka, mobinga na poslu, nezadovoljavajućh odmora, ali i sveprisutne usamljenosti, stvarajući spomenik ljudima čija je svakodnevica ispunjena strahom. Ova zbirka istovremeno nudi izuzetnu lakoću jezika, ali i filozofsku dubinu, obojena je saosećanjem i razoružavajućom ironijom, a čitanje je zabavno, uznemirujuće i dirljivo iskustvo.

Kritika je prepoznala originalnost i važnost ovog dela: zbirka Mini-horor je 2024. godine osvojila nagradu Sajma knjiga u Lajpcigu u kategoriji beletristike.

"Ovim izdanjem Geopoetika srpskim čitaocima prinosi plamičak ove iranske različitošću bogate proze 20. veka.
Sve do sredine devetnaestog veka persijskom prozom dominirale su tradicionalne narodne priče, didaktičke priče, bajke i istorijske i herojske sage. Tek s ustavnom revolucijom (1905–1907) i većim prodorom moderne civilizacije i novih kulturnih uticaja, persijska proza doživela je temeljne promene. Prilikom izbora priča za ovu zbirku, trudili smo se da obuhvatimo što širi vremenski period i predstavimo autore koji su stvarali tokom celog veka postojanja kratke priče u Iranu. Zbirka uključuje dvadeset tri priče koje obuhvataju tri ključne faze razvoja iranske kratke proze: formirajući period (dvadesete i tridesete godine dvadesetog veka), fazu utemeljenja (1953-1979) i period raznovrsnosti (1979. - danas)."

Kosmopolitsko gledište, svest o rodnoj ravnopravnosti, preispitivanje modernog odnosa prema oveštaloj tradiciji hispanoameričkog pisma, dijalog s magičnim i prljavim realizmom i otklon od njih, rušenje (ne samo književnih) tabua, samo su neke od zajedničkih odlika ove jeretičke antologije kojom nijedan čitalac neće izlečiti nesanicu. Pripovetka je u hispanoameričkoj književnosti oduvek bila ravnopravna s romanom, pesništvom, dramskim stvaralaštvom.

Knjiga Budući klasici nije tipična antologija pripovedaka – zasad je to opklada nas, kao priređivača, s vekom koji je takoreći počeo juče: naslućujemo – kladimo se – da će pisci i spisateljke čije su pripovetke svrstane u ovu knjigu biti pamćeni i rado čitani i na njegovom kraju.

Možda za čitaoce uopšte nije važno ko će od dvadeset šest izabranih hispanoameričkih pisaca zaista postati klasik u osvit dvadeset drugog veka; kako god bude, to neće promeniti činjenicu da njihove priče predstavljaju skup izvrsnih, raznovrsnih, stilski i tematski međusobno veoma različitih ali krajnje uspešnih književnih ostvarenja.

Kratke priče Andreja Blatnika - vrsnog majstora ovog žanra - pod mikroskop stavljaju sudbinske trenutke koji raznolike protagoniste drže u procepu. Hoće li hirurzi spasiti mogućeg ubicu svog kolege, koji snajperista će pogoditi metu prvi, dokle seže dodir ispod stola? Učiniti nešto ili ništa, i jedno i drugo podjednako je nemoguće. Odgovornost je utoliko veća što jedna jedina odluka može imati neočekivane posledice ne samo za pojedinca nego i za ceo svet i istoriju, sve do poslednjeg preživelog čoveka, koji se, možda, još zaslepljuje verom da je sve bilo plod puke slučajnosti.

Ako ste voleli Biblioteku noću i Pakujem svoju biblioteku, voleće te i Bajkovita čudovišta, knjigu koja na veoma originalan način prikazuje kako književni junaci mogu da preinače knjige u vodiče naših života. Napisana rukom jednog od najvažnijih svetskih knjigoljubaca. Alberto Mangel šarmantno i eruditski preispituje kako književni likovi žive zajedno sa nama od detinjstva nadalje. Kroz godine, oni menjaju svoje identitete i izlaze iz svojih priča da nas poduče kompleksnosti ljubavi, gubitka, i sveta samog… Deleći s nama njegove jedinstvene čitalačke moći, Mangel nas podstiče da ustanovimo svoje sopstvene književne odnose. „Zabavno, razuzdano putovanje kroz Svet čuda jednog od naših najnezasitijih i najvećih čitalaca.“
Margaret Atvud

Zamišljam ga kao vlasnika tijesnog dućana, negdje u staroj skopskoj čaršiji, kako od jutra do ranog predvečerja unutra majstoriše, bavi se svojim obrtom i zanatom, za koji običan svijet previše ne mari, jer i ne zna što se unutra, u tom dućanu zbiva... ja njega vidim s plavom majstorskom pregačom, blatnjavog od zemlje kojom su prošli njegovi junaci i crnog od kolomasti što izvire iz njegova starinskog pisaćeg stroja, kako se bavi svojim veličanstvenim zanatom. Jednog će jutra, bit će to ponedjeljak, u skopsku čaršiju zaći Borhes i Bruno Šulc, da traže Sašin dućan. Pitat će ljude gdje je to, nitko neće znati gdje je to, pa će do dućana doći krećući se uz jednu veoma dugu paukovu nit. Ovo je knjiga koju mađioničar-pisac piše svojim čitateljima mađioničarima. Dok čitate njegove priče, postajete svjesni svojih vlastitih, za koje niste ni znali da postoje. Čudo, kažem vam! - Miljenko Jergović

Znam da je u Skoplju sve moguće – tokom jedne kratke posete, u staroj čaršiji sreo sam Toma Stoparda lično. U staroj čaršiji jedan od Prokopievljevih likova takoreći susreće Čehova. Takve su i ove priče – s osećajem svakodnevnog čuda, s lucidnim snovima i tumačenjem tuđih snova, s neprestanim iznenađenjima, ali i spokojem, da smo uvek tu, prisutni, ali i negde drugo. - Georgi Gospodinov

Aleksandar Prokopiev nas zabavlja svojom prozom. Poigravajući se stvaranjem, on iznova stvara priču. Poseduje sopstveno pletivo, neguje sopstveni prozni vez... Njegovo uputstvo drugima jedino bi bilo moguće – u vidu antiuputstva. Nemojte se ugledati na mene! Ako već morate na nekog da se ugledate, ugledajte se jedino na unutarnjeg sebe. Tada, i samo tada, bićete priča. - Dušan Stojković

Iskustva koja je stekao živeći u zabačenim krajevima Kine kao učesnik Maovog društvenog eksperimenta slanja omladine iz gradskih sredina u ruralne krajeve, poslužila su A Čengu kao tematska okosnica književne trilogije o tri "kralja". On zadire u tri važna aspekta kineske tradicionalne kulture (potreba za duhovnim razvojem, značaj obrazovanja i harmonija između prirode i čoveka), a ove tri novele povezuje gotovo potpuno odsustvo opisa zlostavljanja za vreme Kulturne revolucije, svojstvenih mnogim proznim delima postmaoističke književnosti. Bilo da je reč o gladi, sveopštoj nemaštini, nedostatku duhovne hrane, tuzi zbog rastanka s porodicom, ili teškom i napornom radu, ti aspekti revolucionarne svakodnevice samo su skicirani u pozadini ovih priča, a u prvi plan stavljeni su prizori koji opisuju ličnu borbu mladih ljudi koji, u vrtlogu burnih istorijskih dešavanja, na različite načine pokušavaju da savladaju životne nedaće.

Priče obuhvaćene ovom zbirkom nastale su osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Ju Hua i ostali postmaoistički avangardisti u svom stvaralaštvu odlaze korak dalje od svojih prethodnika iz prvog talasa kineskog modernizma, jer se ne bune samo protiv maoističke ideologije, već kritikuju i mnoštvo ideala bliskih ranim modernistima. Ju Hua istražuje intimni svet svojih junaka i preispituje iluzorne granice kojima su omeđeni njihovi emotivni prostori. Retki su savremeni kineski, a i svetski pisci koji tako dosledno i hrabro ukazuju na probleme s kojima se suočavaju ugroženi i marginalizovani slojevi društva. Poput junaka priče „Ja nemam svoje ime“ koji se zbog neljudskog ponašanja okoline odriče sopstvenog imena i pristaje da se odaziva na svako ime koje mu nadenu, Ju Hua u svom stvaralaštvu preuzima imena svih onih potlačenih Kineza koji nemaju mogućnost da progovore o teškom položaju koji im je namenio protivurečni društveni sistem. Jednostavnije rečeno, Ju Hua velikodušno pozajmljuje vlastito ime svima onima koji često nemaju pravo ni na sopstveno ime, podsećajući nas pritom da su, u stvari, istinski bezimeni svi oni koji do sopstvene sreće dolaze gazeći po dostojanstvu drugih, jer ne zaslužuju da se nazovu čovekom.

„Zbirku čini pedeset kratkih bodljikavih, udaraca, šaljivih zagonetki vezanih u čvor... Svaka od priča (većina je kraća od jedne stranice) pršti i ključa od čudnog, suvog humora.“

Publishers Weekly, 2014



„Vrhunska proza uzbudljivog novog pisca.“

Kirkus Review, 2010



Prvo objavljivanje prozne knjige na srpskom jeziku Andreja Blatnika, svojevremeno jednog od utemeljivača slovenačke postmoderne, a danas svakako jednog od najvažnijih, najpriznatijih i najprevođenijih autora iz te zemlje.



Kapiraš? je obimom mala, a po značaju prelomna knjiga književne modernosti Slovenije. Ona u sebi sadrži simboličku i doslovnu mladost, skoro japijevsku savremenost „centra sveta“ (ma šta i ma gde on bio), a opet i mudrost svojstvenu filozofiji vanevropskih kontinenata.



Centralna tema većine ovih proznih krokija, anegdota, priča... jeste ljubav. Najčešće joj se prilazi vrcavim, duhovitim monolozima pripovedača, ponekad žene, ali i nepostojećim dijalozima koji grade neobične spirale. Ti (samo)imaginarni razgovori puni su žestokih osećanja, ali i erotike, suprotstavljanja, apsurda, obrta i, iznad svega, svedenosti i jezičke jednostavnosti. Blatnik je majstor spajanja intimnog sa opštim, uvezivanja raznovrsnog u jedno, ili u lanac zajedničkog.

Najbolji je u kratkoći: priča o čuvarima koncentracionih logora ima četiri rečenice, priča o romanu (zapravo njegovom kraju, a stavljena na kraj knjige) ima dve rečenice. Moderni haibun.

Vladislav Bajac



Andrej Blatnik (1963) pisac, prevodilac, univerzitetski profesor i putnik, autor je dvanaest knjiga koje su objavljene u 29 stranih izdanja. Priče su mu prevedene na 34 jezika.

Ovu zbirku naseljava jedan svet pre svega muških protagonista koji traže odgovore, a oni se kriju u telefonskom pozivu s neba, pojavi jedne kornjače, u znacima, poput jedne ženske cipele koja se bez razloga nađe u stanu, upaljaču koji nestane negde u automobilu. Život ovih priča pulsira u sferama koje nam izgledaju kao da su u snu, a zapravo su stvarne. Sa retkom preciznošću i posvećenošću detaljima, Veronezi ispisuje raznolike priče pune neočekivanih obrta. Otkrivajući nam u svakodnevnim situacijama, licima, predmetima, nešto što sami na prvi pogled ne vidimo, ukazuje nam da se uobičajeno zapravo najteže razume. Najmanje važni potezi koje učinimo mogu imati nesagledive posledice. Otac i sin, život i smrt, nadanje i razočaranje, mnogo je dijalektičkih parova koji se susreću u ovim pričama, a u skladu s tom dinamikom uslovnih značenjskih sukoba, ovaj razumljiv i pitak jezik tako lako dopire do neuhvatljivog i apsurdnog.

"Prvorazredno delo književnosti i istine... Veronezi je seizmograf različitih stanja našeg duha." - Paolo di Paolo, L'Unitá

Saidov Bestijarijum, u kojem ima i nekoliko izmišljenih životinja, odlikuje se osobenim jezikom i stilom svojevrsne poetske fantastike, apsurdističkog humora i iznenadjujuće inventivnih, sažetih "portreta" iz životinjskog sveta.
Said je istaknuti nemački pisac iranskog porekla. Dela su mu prevedena na više jezika i dobitnik je velikog broja uglednih nagrada. Bio je predsednik PEN centra Nemačke.

Zbirka priča istaknutog arapskog pisca Abdusetara Nasira Zločin dostojan poštovanja drugo je, znatno prošireno i izmenjeno izdanje prve zbirke istog autora Najsrećniji čovek na svetu, koju je Geopoetika objavila 2004. godine.

U ovoj knjizi ima desetak starih i dvadesetak novih priča i iz svake se – „čuju vapaji duše i tela ukleštenih u stegu seksualnih uskraćenosti, koje je u arapsko-islamskom društvu zabranjeno i spominjati, a bogohulno osporavati. U mešavini alegoričnih i realističkih sižea, atmosfera iz Nasirovih vizija varira od prozračne, oko lepršavih likova željnih radosti, do tamne što najavljuje nastupe individualnog zla, i dalje, do guste kao testo i naturalistički tmaste, u kojoj se davi obeznađeni mali čovek, gde šizofrene ubice kasape svoje žrtve, a razobručeni sadizam gospodara rata stravom ispunjava srca celih naroda…

Nasirova ironija gorka je kao čemer, a satira jetka i ispunjena grozom. Humor blesne tu i tamo, utkan u pokoji lik ili dijalog, ređe lak i igričav, češće očajan i bolan.

Izuzetno popularan, ali istovremeno zabranjivan i osporavan u rodnom Iraku, Nasir je boravio deset meseci u samici zbog jedne priče („Naš gospodar kalifa“). Nijedan arapski roman i nijedan arapski pisac nisu prikazali gušenje slobode izražavanja, smrt knjige pod diktatorskim režimima, bezumni gnev modernih tirana i svu tragiku obespravljenosti čoveka i građanina u arapskom svetu onako plastično i svestrano kako je to u svojim bezbrojnim pričama učinio Nasir.“

Srpko Leštarić, iz Pogovora

Mnogo se toga promenilo od 1979. godine kada su Viktora Jerofejeva, jednog od pokretača književnog časopisa Metropol, izbacili iz Saveza pisaca SSSR, ali uprkos svemu on i dalje ostaje enfant terrible ruske književnosti, spreman da svaki put iznova iznenadi čitaoce svojom prozom. On ostaje dosledan sebi, odbijajući da se uklopi u književni mejnstrim, uspevajući ne samo da zadrži svoje stare poklonike, koji ga upravo zbog buntovnog duha i nepokorne reči i misli i vole, već i da privuče mladu publiku dvadeset prvog veka.

Zbirka priča u kojima je telo samo uslovni zajednički imenitelj, nudi čitaocima čitavu hrpu jezičko-intelektualnih poslastica sakupljanih tokom dugog niza godina na različitim meridijanima, u kojima su glavni akteri poznati i nepoznati junaci, a opisani događaji koji su važni piscu često imaju i mnogo širi značaj. U nekima će, poput priče „Tuča kod klozeta“, u slikovito opisanom sukobu dve Rusije, srpski čitaoci naći zaprepašćujuće očiglednu sličnost sa našom savremenom stvarnošću.

Jerofejev je i dalje zabavan, britkog jezika, pronicljivog uma i preciznih zapažanja, majstor kratke forme koji, decenijama dosledan sebi, istovremeno uspeva da ide ukorak s vremenom nastavljajući da šokira konzervativno javno mnenje i svojim verbalnim talasanjima trese kavez s medvedima.

Natalija Nenezić

Zbirka priča Irački Hristos dobila je 2014. godine prestižnu književnu nagradu lista Indipendent, koja se preko četvrt veka svake godine dodeljuje za najbolju stranu beletrističku knjigu u Velikoj Britaniji. Prethodna zbirka priča Ludak sa Trga slobode (Geopoetika, 2015) ušla je ranije u širi izbor za istu nagradu. Obe zbirke bile su hvaljene, pa je i kritičar britanskog Gardijana napisao o Blasimu: „Možda najbolji živi arapski pisac.“

Irački Hristos donosi nastavak serije priča u kojima se oslikava život u sadašnjem Iraku kao u nadrealnom paklu. To su priče profanog lirizma, iskošene simbolike i jezive, zagrobne romantike. Ispričane su brzo, neposredno, često kratkim rečenicama i uvek jednostavnim jezikom, lišenim svih ukrasa uz primerenu spisateljsku tehniku i realističke opise tako čudesnih doživljaja da se u njih prosto ne može poverovati. Centralna tema zbirke je procesuiranje traume, ili, radije, nemogućnost njene obrade. „Te priče nisu samo posvećene mrtvima već ih i pričaju mrtvi, ili oni koji su obuzeti smrću i odjecima smrti u dušama živih.“

Teme nisu isključivo iračke – ponekad je to sudbina preneta iz Iraka u čemerno izbeglištvo. Mnogi likovi su pasionirani čitaoci i priče o njima pune su prividnog teoretisanja o pisanju. Mračnim metaforama pisac razvija svoju filozofiju u kojoj u normalnom životu neprestano odjekuju ratne strahote, kao da je rat osnovni model stvarnosti.

Dva veka od pojave Geteovog Zapadno-istočnog divana, tog ohrabrenja Zapadu i Istoku da stupaju u živu kulturnu razmenu, zasad više-manje uzaludnog, jer su za sve vreme na toj relaciji hipertrofirali samo interesi krupnog kapitala, korupcija, krvoprolića i živa mržnja, Blasimov trud da tu zlokobnu vezu svojim pisanjem razotkriva i, možda, utiče da se ona menja, izgleda vredan poštovanja, a na trenutke i divljenja.

Srpko Leštarić, iz Pogovora

Nagrada Evropske unije za književnost 2011. godine

Izgnanstvo je zbirka priča o patnjama potlačenog, iz društva izgnanog pojedinca. Čiler Ilhan pokazuje duboko razumevanje prema nepravdi i životnom bolu, prema osobama koje su izgnane, svojom ili tuđom voljom otuđene od svoje domovine, od svojih porodica, a time i od samih sebe. To su melanholične priče slivene u jednu, zajedničkom empatijom spojene u zamišljeni roman.

Monološki ispričane sudbine različitih, izmišljenih i stvarnih likova, najčešće izvučenih sa margina novinskih vesti, od Turske do Iraka i Evrope, od narušenih elementarnih ljudskih prava u sopstvenoj otadžbini i drugim zemljama, do ratova i izgubljenih života diljem sveta.

Autorka objašnjava da su priče iz novinskih vesti nadgrađene pitanjem koje je sebi postavljala: šta su u trenucima tragedije ti obespravljeni i nesrećni ljudi mogli da osećaju? Čiler Ilhan im je ustupila svoj glas.

Knjiga Izgnanstvo prevedena je na desetak jezika.

Tišina je najveći neprijatelj žive književne reči i zato je potpuno razumljiva činjenica da su kineski pisci krajem sedamdesetih godina prošlog veka, spremno dočekavši kraj Kulturne revolucije, oslobodili sopstveni stvaralački duh i tako započeli sasvim novu epohu u kineskoj književnoj istoriji. U ovoj antologiji obuhvaćeno je šesnaest pisaca koji su osamdesetih i devedesetih godina u svojoj prozi, na sebi svojstven način, nastojali da nadoknade „izgubljene“ godine, da progovore o svojim iskustvima tokom revolucije, opišu postrevolucionarnu stvarnost u Kini, ili da se smelo upuste u inovativne stvaralačke eksperimente koji su prkosili dotadašnjoj književnoj praksi. Birajući pripovetke različitih tematskih i stilskih opredeljenja („književnost ožiljaka“, „književnost traženja korena“, avangardna književnost) pokušali smo da na što reprezentativniji način predstavimo eklektičnost kineske književne scene u uzbudljivom vremenu obeleženom novim kineskim doživljajima modernosti.
Zoran Skrobanović i Mirjana Pavlović

Ne mogu i neću, naslov najnovije zbirke pripovedaka Lidije Dejvis, mogao bi, recimo, da posluži kao uvod u rečenicu, „Ne mogu i neću da pišem kao drugi“, ili „Ne mogu i neću da pravim kompromise s umetničkim izrazom“.

I zaista, kratke proze u ovoj zbirci jesu i nalik nekim drugim pričama, i potpuno različite od svih drugih, što je američkog pisca Dejva Egersa navelo da izjavi kako su proze ove autorke žanr za sebe. Stil, poetska obojenost rečenice, svedenost i skrupuloznost sa svakim od njenih elemenata, kod čitalaca stvaraju utisak da svet koji je njima oslikan posmatraju kroz besprekorno čisto prozorsko okno povremeno zasenčeno i njihovim vlastitim odrazom. Književno odnegovana na delima Kafke, Beketa, Dos Pasosa, Džojsa i drugih pisaca koji su imali visoku svest o jeziku i formi, Lidija Dejvis svoje priče, čija dužina varira od jedne rečenice do tridesetak strana, konstruiše kao zaokružene celine, ali koje svojim značenjem podstiču čitaoca da se i sam bavi kreativnim domišljanjem okruženja njihovog nastanka. Inspirisana svojom svakodnevicom, radom na prevodima, komunikacijom s prijateljima, studentima i neznancima, onim što nam se svima dešava na javi, ali i onim što sanjamo, autorka sastavlja sliku našeg postojanja između dva veka, iz koje izbijaju tuga i strepnja lečene apsurdom i humorom.

Forma kratke priče, u slučaju Lidije Dejvis, upotrebljena je besprekorno i u potpunosti.

Ovaj izbor kratkih priča iz opusa Hasana Blasima potresna je i uzbudljiva proza koja iz priče u priču oduzima čitaocu dah donoseći nezamislive prizore iz najnovijeg vremena, posle pada diktatorskog režima u Iraku 2003, tragičnih zbivanja u uslovima američke okupacije i gotovo nadrealnih izbegličkih epopeja na stazama krijumčarenja ljudi sa Srednjeg istoka prema Zapadu.

Blasim, kada piše, ide za svojom pričom, koristeći se sirovim i surovim jezikom, jer je i sama priča surova. A ona je od početka do kraja zaokružena, uvek potpuna, ubitačno potresna i savršeno jasna, čak i kada autor posegne za sredstvima iz nadrealističkog arsenala.

Zbirka priča Ludak sa Trga slobode objavljena je u Jordanu 2012. godine tako osakaćena da je pisac smatrao da bi bolje bilo da nije ni štampana. Cenzorske makaze su je nemilosrdno „očistile“ od svih piščevih nepočinstava – upotrebe opscenih reči i segmenata koji diraju u političke i verske tabue, te je smesta bila zabranjena u više arapskih zemalja.
Srpsko Leštarić, iz Pogovora

Pisane u žanru autobiografske umetničke proze, ove priče se mogu čitati i kao poglavlje modernogpovezanog romanesknog štiva. Životni putradoznale, maštovite i promućurne devojčice čije odrastanje do pune ljudske zrelosti teče od druge polovine XX veka u vrtlozima sučeljavanja i konfrontacija razuđenih oprečnih opštih filozofskih, ideoloških i individualnih ljudskih koncepcija života, beskrajno je polje za različite oblike čitalačke identifikacije na svim meridijanima zemaljske kugle, zahvaćene "tihom vatrom" svekolikog višemislenog rasejanja. Postoje li "laki svetovi"? Jesu li oni tek "dim i senka"?

Astronomija definiše tamnu materiju kao nevidljivu supstancu koja se prepoznaje samo po svojim efektima. Istoimena zbirka poznate slovenačke književnice napisana je preciznim, kontrolisanim jezikom, bez bilo kakvog nagoveštaj da će uspeti da se otrgne iz carstva tišine. Mojca Kumerdej izbegava direktne, šokantne upade u svakodnevicu, ali s druge strane uvodi autentične, polifone glasove, obeležene često dramatičnim događajima. Sa istančanim osećanjem za psihološka prelamanja i nijanse, autorka otkriva tanku liniju između lične slobode i različitih pokušaja koegzistencije u društvu koje ne trpi odstupanja ili kreativnost i teži da ljudsko biće svede na nivo serijskog broja, robota ili puke biološke materije. U središtu autorkine pažnje nalazi se ljudsko telo koje pokušava da erosom nadiđe tanatos, suočavajući se, neprestano, u tom pokušaju, sa sopstvenim granicama i prolaznošću. Pored analitičke oštrine i bogatstva svog rafiniranog, briljantnog jezika, Mojca Kumerdej u svet slovenačke proze donosi još jednu retku dragocenost, a to je – inteligentan humor.

Džang Ailing (1921–1995) najčitanija je spisateljica u istoriji moderne kineske književnosti. Ljubav zbog koje je pao jedan grad je prvi prevod njene proze na srpski jezik obuhvaćen jednom knjigom. Reč je o novelama napisanim četrdesetih godina prošlog veka. U svojoj prozi Džang Ailing istražuje unutrašnji svet pojedinca, naročito ženskih likova, kao i tradicionalni način života koji polako nestaje. U njenim opisima ništavila i dekadencije modernih Kineza, promašenih ljubavi, brakova bez ljubavi, fizički ili emotivno obogaljenih ljudi, preovladavaju tragičan ton i ironija. Oslikavši mnoštvo detalja iz svakodnevnog života, autorka je oživela Šangaj i Hongkong prve polovine dvadesetog veka, dve glamurozne metropole u kojima se prožimaju tekovine tradicionalne i moderne kulture, Istoka i Zapada. Upravo su novele „Ljubav zbog koje je pao jedan grad“, „Zlatne klade“ i „Crvena i bela ruža“ – prvi put predstavljene srpskim čitaocima – Džang Ailing donele reputaciju najdarovitije spisateljice 20. veka na kineskom jeziku i najvažnijeg modernističkog pisca u Kini.

Ova antologija predstavlja izbor od deset pripovedaka i novela nekih od najreprezentativnijih pripovedača dvadesetih i tridesetih godina minulog veka, koje mnogi kritičari vide kao zlatno doba kineske moderne proze. Rukovodeći se načelom da odabrana priča nikada nije bila prevođena na srpski jezik, u izbor su uglavnom ušla dela po kojima su se ti pisci proslavili. S obzirom na to da su autori ranog kineskog modernizma u svom stvaralaštvu baštinili tekovine kako predmodernističkih zapadnih pravaca kao što su realizam i romantizam, tako i najnovijih modernističkih strujanja, priređivači su pri sastavljanju ove antologije vodili računa da u njoj budu zastupljeni predstavnici svih tih književnih poetika. U pogledu tema, bilo da je reč o mukotrpnom životu seljaka ili problemima i nedoumicama mladih ljudi iz urbanih sredina, u ovim pričama upečatljivo se opisuju dileme i sudbina Kineza uhvaćenih u vihoru društvenih promena i ratnih nemira. U tom kontekstu, ova antologija jeste pokušaj da se što je moguće celovitije predstavi eklektičnost kineske književne scene i ukaže na razmišljanja, osećanja i duhovnu promenu Kineza u vreme stvaranja njihove modernosti.

Mirjana Pavlović i Zoran Skrobanović

Anđeo Esmeralda okuplja devet priča napisanih u periodu između 1979. i 2011. godine. Iako prostorno, tematski i vremenski raštrkane na udaljene tačke, one ne samo da formiraju jednu doslednu stilsku ravan već pomeraju granice do kojih smo mislili da savremena književnost doseže.

Dva usamljena astronauta-vojnika u fiktivnom svemirsko-zemaljskom ratu, žena opsednuta ponovnim potresima nakon razornog zemljotresa, iznenadni ljubavnici zarobljeni na tropskom ostrvu... deo su jednog sveta čija složenost u isto vreme i uznemirava i teši.

DeLilova neverovatna moć zapažanja zaustavlja trenutak, usporava ga i vivisecira. U ulozi posmatrača i jezičkog hirurga, on je surov i odlučan u dubinama u koje zalazi, a ipak delikatan u potezu. Ova zbirka priča svedoči o nesvakidašnjoj britkosti jednog od najvećih spisateljskih umova današnjice koji, za trideset godina koliko pokriva, ni na trenutak ne gubi na svojoj oštrini.

Priče o gospodinu Kojneru potiču iz fascikle koja je decembra 2000. Godine pronađena u Cirihu, u ostavštini autorke dokumentarnih filmova Renate Mertens Bertoci. Ta fascikla sadrži 88 listova sa 132 teksta, uglavnom o gospodinu K. Izdanje koje je pred nama identično je originalnom, premijernom nemačkom, i kao i ono nosi podnaslov "Ciriška verzija". No, ono što ovo izdanje čini posebnim, i svrstava ga u ediciju Retro premijere, jeste petnaest tekstova koji se po prvi put u svetu pojavljuju 2004. godine, a sada i na srpskom jeziku.

Breht se tokom celokupnog književnog i pozorišnog rada dosledno i neumorno bavio pitanjima građanske odgovornosti, stvarao društveno angažovane komade koji i dan-danas imaju uticaja na najznačajnije savremene umetnike i donosio novine na polju teorije. Priče o gospodinu Kojneru nastale su između 1920. i 1950, u istorijski turbulentnom periodu u kojem je Breht bio u konstantnoj borbi sa nacističkim režimom, a gospodin K. predstavljao mu je alter ego, masku, lik kroz koji progovara.

Iako šaljive i koncizne poput zen priča, ove crtice otkrivaju provokativna zapažanja o nemačkom čoveku, religiji, moralu, kapitalizmu. Čitanje ovih filozofičnih, a opet pitkih i šaljivih slika je poput dešifrovanja kodirane poruke – one su višeslojne i duboke, pa prazan prostor na papiru koji ostaje ispod teksta sugestivno navodi čitaoca na dalje razmišljanje, pa i na upisivanje sopstvenog iskustva.

Alek Popov se, u svom maniru, otvoreno ismeva pojedinim bugarskim, ali i slovenskim osobinama, a njegovi dobro znani motivi – opšta nekultura, neznanje, nepoštenje, (ne)snalaženje, bahatost – ptisutni su i u svim pričama Nivoa za napredne. Uz to, još su im pridodati i kafkijanski zapleti i neočekivana rešenja.

U britkoj kritici bugarskog mentaliteta, Popov ne štedi ni sveobećavajući Zapad (naročito u pričama koje se bave prostorom bivše Jugoslavije). Ta autorova oštrina i gruba iskrenost ponekad su prosvetljujuće, a uvek duhovite – do suza; no beskompromisnost cinizma, ironije i crnog humora ponekad dovedenog do nelagode, zalečena je jasnom dobronamernošću i željom da ljudi i svet oko njih – budu bolji. Autor, ipak, kao da nam poručuje da taj proces teče veoma teško i sporo. Da li zato što je to zaista tako, ili samo zato da bi sebi obezbedio još dovoljno materijala za ismevanje a zarad dobrobiti čitaoca i njegove književne zabave?