PUTOPISI

Nominovana za književnu (putopisnu) nagradu Krilata kornjača (Krilata želva) 2019. godine i uvrštena me u deset najčitanijih knjiga u Sloveniji! Antropološkinja dr Nataša Rogelja provela je sedam godina ploveći sa svojom porodicom između obala Mediterana, koristeći etnografsku metodu da posmatra i upoznaje morske nomade, a književni stil da ih opiše. Antropolozi inače ovaj način života zovu „migracija kao životni stil“. Trinaesti mesec je književna zbirka fascinantnih životnih priča morskih nomada, koje su isprepletene s putovanjima autorkine porodice kroz luke i uvale Mediterana.

"Prekratak život Milana Milišića (1941–1991) bio je ispunjen delima svih žanrova, objavljenih jednako za života i posle smrti. Nešto od ovog unikatnog umetničkog glasa Geopoetika je stavila među korice svojih edicija (Dubrovačka zrcala, eseji, 2007; Oficirova kći, roman, 2011). Trideset godina od autorovog odlaska, pred ovdašnjim čitaocima je knjiga putopisa Otoci.
Kao što je Milišićeva sveukupna stvaralačka ličnost pripadala jednako i lokalnom i univerzalnom, tako su i ovi eseji, mahom posvećeni dubrovačkom otočju, preko severa Jadrana, stigli sve do ostrva – Menhetn. Njegova duboka umetnička individualnost, koliko god bila sazdana od mikrosvetova u kojima je sebe oblikovao, i dalje jednako pripada makrosvetu književnih vrhova. No, centralni deo Milišićeve ličnosti i dela najpre pripada definiciji ostrva."

Tragom mnoštva evropskih putnika namernika, koji su stizali sa raznih strana i različitim povodima, Đorđe S. Kostić nas svojom knjigom – kulinarskim bedekerom i azbučnikom srpskog "blagoutrobija", vodi kroz Srbiju devetnaestog veka. U zemlji koja je postepeno dobijala svoje prepoznatljive obrise na karti Evrope, kao ulazna kapija na putu ka nepoznatom, haotičnom ali izazovnom "Orijentu", stranci su srdačno dočekivani i ugošćavani za kneževskom i kraljevskom trpezom, u prvim beogradskim modernim hotelima, palanačkim kafanama, manastirskim konačištima, putničkim svratištima, seoskim krčmama i kolibama ili uz ognjište pod vedrim nebom. Zapažajući posebnosti "srpskog jelovnika", uočavali su uticaje, različite lokalne kuhinje, njegove dobre i – povremeno za njih – njegove teško svarljive osobine, oslobađali se predrasuda o domaćinima i zemlji. Kroz "prizmu jelovnika" prelamali su se i procesi "deorijentalizacije", i "evropeizacije" promene socijalnih, privrednih i kulturoloških obrazaca mladog srpskog modernog društva. "Uvek treba znati šta u kojoj zemlji ljudi jedu; od seljaka u kolibi do princa... Jer to omogućava da se shvati nacionalno bogatstvo i sazna više o lokalnim resursima."

"Javnost je imala sreću i privilegiju da se pisanja knjige o Kairu latio jedan od najboljih egipatskih književnika kakav je Gamal el Gitani. Njegovo poznavanje ovog drevnog mesta toliko je suptilno da biste komotno mogli vezanih očiju da ga pratite lavirintima grada na Nilu. A kada su vam oči otvorene, i dok pratite stranice ovog teksta, učini vam se da se knjiga zove Kairo u 1001 noći. Šta je čini takvom? Znanje, ljubav i jezik.

"Znanje" je toliko suvereno da se čini kako je Gitani jednako star kao i Kairo.

"Ljubav" je tolika da postanete ljubomorni na grad.

"Jezik" je kao putovanje kroz svemir: tama koju osvajate svetlošću hiljada zvezda koje vam jure u susret.

Teško je razlučiti da li je Kairo u 1000 godina književno-istorijsko delo, intimna istorija Kaira ili pak lična istorija pisca koji je prigrlio i prisvojio grad.

U dvadeset i dva poglavlja Gitanijevog Kaira nižu se kafedžinice, duvan i nargile, turbani, konji, bazari, roblje, džamije i minareti, kuće, piramide, Kairo Nagiba Mahfuza, arabeske i ornamentika u građevinarstvu i književnosti i, iznad svega, ljudi.

Ova knjiga – vodič kroz sve vekove i slojeve Kaira prvobitno je nastala 1997. godine. Nadopunjena je i obimnim uvodnim tekstom leta 2007. napisanim posebno za Geopoetikino izdanje."

Vladislav Bajac

"U Kairu u 1000 godina Gitani je zakoračio u civilizacijsku, kulturnu, istorijsku i humanističku anatomiju drevne metropole. Dopustivši svakom kamenu i simbolu da progovori o svojoj prošlosti i nastanku, pisac na osoben način u sadašnjem vremenu traga za znamenjem koje bi moglo da predskaže budućnost ovog grada.

Gitani je do sada objavio preko deset zbirki kratkih priča i osam romana. Dobio je podsticajnu državnu nagradu za mlade pisce (1980), najvažniju panarapsku književnu nagradu – Emiratsku nagradu „Oveis“ (1997), te francuski Orden viteza reda književnosti i umetnosti (1987), a francuski prevod njegovog dela Iluminacije 2005. godine je dobio nagradu za najbolji prevod. U toku leta 2007. dobio je najznačajnije egipatsko postojeće priznanje – Državnu nagradu za zasluge u književnosti. Njegova dela prevedena su na desetak jezika. Ovo je prvo njegovo delo prevedeno na srpski."

Dragana Đorđević

"U celoj ovoj priči postoji nešto što nikako ne smemo smetnuti s uma: očuvanje starog Kaira, tog izvornog gnezda metropole, odnosi se i na ljude u njemu, a ne samo na kamen i ulice. Kao pokušaj u tom pravcu, Kairo u 1000 godina vijuga stazama prošlosti i sadašnjosti ovog grada. Na ovo putovanje prvi put ću povesti srpske čitaoce i pokazati im obrise njegovog vremena, kako bi mogli i sami da vide ono što je iščezlo, kao i ono što u njemu još istrajava."

Gamal Gitani,

Iz predgovora srpskom izdanju, Kairo 2007.

Jedan od najvećih putnika današnjice, kojem je osim životne ljubavi putovanje odavno postalo i profesija i književni kredo, geopoetičar i „kum“ beogradskoj kući Geopoetika s početka devedesetih, napisao je novu knjigu hodočašća po evropskom kontinentu. Među opisima delova „garderobe“ ove Stare dame našlo se i nešto „odevnih predmeta“ iz Srbije, Crne Gore, Hrvatske. No, tu su i skandinavski predeli, poseta Trstu, Galiciji, Parizu, Veneciji... Knjiga počinje i završava se posetom njegovoj rodnoj Škotskoj (da podsetimo, Vajt decenijama živi u francuskoj Bretanji). Svoj sopstveni gost? Da, jer cela knjiga odiše čudnovatim odmakom od samoga sebe, pa i slika koje se opisuju... kao da je reč o nekom ubrzanom putovanju, prolasku kroz već viđeno, potvrđivanju već znanog. Doduše, ako je ikome svet poznat – onda bi to trebalo da je Kenetu Vajtu. Otud je svejedno na koje vreme se odnose putešestvija po Beogradu, Puli, obodu Balkana, Jadrana ili raznih severnih mora Evrope: to su pre svega susreti s ljudima i prirodom. Čitaoci Vajtovih knjiga setiće se da je ovaj redosled u većini njegovih ranijih knjiga bio, ipak, obrnut!

Ideja za zajednički naslov ovim putopisima nalazi se u tzv. Gvidovoj mapi iz 1119. godine čiji je autor bio Gvido iz Pize, a na kojoj je oslikana kolorna, čudnovata i maštovita mapa sveta, a pre svega tri kontinenta: Evrope, Afrike i Azije. Karta se čuva u Kraljevskoj biblioteci Belgije u Briselu i ona je glavni inspirator ovom hodočašću: ono je em asketski šturo (čak i u jeziku) em ima svoje suštinsko, metajezgro u prevashodno i ovde nedosledno zastupljenom posebnom prostoru – na Mediteranu.

Priče sa Galiole Arsenija Jovanovića mnogo su više od putopisa. Vlasnik dinastije „Galiola” – jer svi Arsenijevi čamci i brodice na kojima je plovio zvali su se Galiola – pripoveda priču o svetu još od vremena kada je kao sedmogodišnjak spustio mamino korito za veš u reku i otisnuo se sa dvogodišnjim bratom u daleki svet. Otada, malo vremena je proveo na sidrištu, svejedno da li je u Rovinju ili u Beogradu. Luke postoje da bi se iz njih isplovilo.
U ovoj knjizi pluta rasuti teret jednog života koji se živeo punim jedrima. To su studije o pomorstvu, brodski dnevnik, avanturistički roman, memoari, vodič za plovidbu Savom i Dunavom, Crnim, Mramornim, Egejskim, Jonskim i Jadranskim morem. Brodio je Arsenije na svojim Galiolama mnogo dalje. I po horizontali, i po vertikali. „Galiola” nisu samo brodovi i čamci. Galiola je i hrid na Severnom Jadranu, tačka sa kojom se okončava ovaj putopis.

Dragan Velikić