SAVREMENI ROMAN

Nacizam umire upravo tako. Mračno i besmisleno. Sa sobom u grob vodi ogroman broj slučajnih ljudi koji ne dele njegove ideale. Nacista je potpuno svestan da država koju je stvorio uranja u tamu, ali u isto vreme ide do samog kraja, vođen ozloglašenom ,,sudbinom”, mračnom, mističnom silom koja mu govori da ne štedi ništa i nikoga. U suštini, u ovoj mitologiji nema Boga. U njoj postoji samo tama, s kojom on čeka susret, i taj mrak svakim danom sve više raste u njegovoj sitnoj i podloj duši, koju on smatra veoma uzvišenom i herojskom.

Nova knjiga Ksenije Kirilove, Legenda o zabrajenom daru i na srpskom jeziku. Pred nama je jedna uzbudljiva priča Legenda o zabranjenom daru, o natprirodnim moćima dečaka Stefana, koju je Kesnija Kirilova ispričala tako uverljivo da vam sve vreme drži pažnju u stanju neizvesnosti i nemira. Na prelepoj zemlji gde vlada večno leto žive i rade ljudi. Svako od njih je obdaren jedinstvenim talentom koji im omogućava da prodru u same dubine prirode i da upravljaju prirodnim elementima. Međutim, neki od njih su rođeni sa jedinstvenim magičnim moćima koje još kao bebe daruju svetoj Gori i dobijaju ih nazad tek nakon smrti. Ali šta će se desiti ako se u jednom trenutku uobičajeni ritual prekrši i jedan običan smrtnik zadobije dar kakvom dosad nije bilo ravnog na zemlji.

Ksaver Bajer, savremeni austriski pisac, rođen je 1977. godine u
Beču gde živi i radi kao slobodni umetnik.
Glavni protagonisti njegove zbirke Priče s Marijanom, za
koju je 2020. godine dobio prestižnu austrisku nagradu za najbolju
knjigu godine, su izvesna Marijana, za koju, uzgred rečeno,
ne znamo kako izgleda i koliko je stara, i ja- pripovedač, isto
tako mlađi čovek, neodređenog izglega i nepoznatog porekla. Marijana
u svakoj od ovih priča nastupa kao incijatorka, pratilja,
partnerka, savetnica, pa čak i domina glavnog junaka koji pokorno
i predano izvršava sve njene zahteve. Ona je ta koja mu zadaje
neobične zadatke, predlaže naizgled zabavne zajedničke ili poje
dinačne poduhvate stavljajući ga na ispite izdržljivosti i
hrabrosti. No, isto tako imamo situacije u kojima se Marijana
i pripovevač drže skupa pokušavajući da se združenim snagama
odupru pretećoj opasnosti. Samo jedan jedini put pripovedač
na kraju dana odlazi zadovoljan na počinak „ispunjen osećajem
euforije zbog proteklog dana, tog lepog, divnog i neponovljivog
dana radosti i čiste sreće“, ali i ta izjava, tipično bajerovska
ima efekat potuđenja. Naime, glavni junak je izriče nakon što
su on i Marjana uništili sve vredne i skupocene stvari prethod
no kupljene pod srećnim okolnostima na buvljoj pjiaci.
Priče s Marijanom ove zbirke Ksavera Bajera nižu se u razantnom tempu. I
u svakoj od njih ponavlja se gotovo identičan predložak: sve
počinje naizgled bezazleno, pokatkad čak i romantično, no, kako
radnja odmiče i događaji se nižu, glavni protagonisti upadaju
u situacje koje izmiču kontroli i prelaze u iracionalno.
U nekom trenutku neminovno dolazi do dramatičnog obrta koji
na kraju dobija jeziv ili fantastičan, pokatkad groteskan, a neretko
i nasilnički i morbidan ishod.

O Taškentu, gradu hlebnom, Franc Kafka je u dnevnicima iz 1923. zapisao:„Zadivljujuća knjiga. Pročitao sam je za jedno veče“.
Neverov opisuje sebičnost, okrutnost, tuču za koricu hljeba, uzimanje iste te korice iz dlana umirućeg kome više neće biti potrebna. U prvom planu ove povjesti su dva dječaka: Miška i Serjoška, prvi čvrst – on je vođa, a drugi koji je mlađi godinu dana, ne može da se stara o sebi. Niz surovih slika prelomljenih kroz beslovesno čistu dječiju psihologiju.

„Godinu kroz noć ispričana”, Peter Handke, kontroverzni austrijski nobelovac, pisao je tako što se ustajao iz polusna, i zapisivao fantazmagorične misli koje bi mu u takvom stanju navirale u svijest.

„Naš pisac je godinama ustajao iz svog polusna kako bi zapiso misao što mu se poput kakve paslike obrazovala pred unutrašnjom olovkom. Zatim bi to uneo u svoje beleške i ostavio kao svedoka veze između nemirnog sna, burne jave, i spisateljskog nagona.”
Izvod iz predgovora Jana Krasnog

Aleksej Varlamov, savremeni ruski pisac, rektor na Moskovskom univerzitetu, predstavlja se romanom Rođenje. Rođenje je priča o traženju i traganju ali i bježanju od sebe, o ljubavi i svim njenim manifestacijama. Pored svega što može zadesiti jedan bračni par, rođenje djeteta je logičan sljed događaja. Međutim, kada pomisle da je sve izgubljeno, da se dijete neće roditi, ona ostaje trudna. I kada pomisle da dijete neće preživjeti sve nedaće koje ga dočekaju, ono volšebno preživi.