ROMAN

U impresionističkoj svetlosti gradića Kijbef, jedan čovek i jedna žena, francuski ljubavnici, traže utočište, zaborav u kafeu hotela „Marina“. Oni se vole kroz sećanje na njihovu ljubav. U tom okviru, tako bliskom Margerit Diras, još jedan čovek i jedna žena, engleski ljubavnici: Captain pred čašom crnog pilsena i njegova žena ispred čaše burbona. Već na prvi pogled vidi se da Captain voli tu ženu uništenu alkoholom, možda nekad lepu.


Dva francuska glasa mešaju se sa dva engleska kojima se katkad pridružuju glasovi ljubazne vlasnice kafea „Marina“, njene radoznale kćeri, i žagor gostiju koji dolaze i odlaze. Možda sve to nije dovoljno za jedan roman, ali za dirasovski jeste. Čitalac prisustvuje kraju jedne ljubavi − ljubavi za koju se postavlja pitanje da li je i postojala − i poslednjim zracima druge ljubavi koja se upravo gasi, tu u tom kafeu, tog letnjeg popodneva u Kijbefu.

Na seansama psihoanalize lekar pažljivo sluša Margerit Diras i čuje i ono što nije kazala. I onda joj daje savet: „Vama nije potrebna psihoanaliza. Za vas je rešenje: pisati."" Knjiga koja tad nastaje pod njenim perom, koju će nazvati Moderato cantabile, opisuje njenu razornu ljubavnu avanturu, pa je tako i ovaj roman, kao uostalom i svi ostali njeni romani, autobiografskog karaktera.

Banalna svakodnevnica An Debared, koja se sastoji od vođenja sina na časove klavira i ispijanja vina, biva prekinuta stravičnim zločinom u punom kafeu: nepoznati mladić, pred svima, ubija ženu koju voli. Taj zločin je ostavio toliki utisak na An Debared da se ona više puta vraćala na mesto zločina i tu uspostavila vezu sa mladićem koji je takođe bio svedok ubistva. Njih dvoje sede, piju vino, zamišljaju ljubavni odnos ubice i žrtve i pokušavaju da dokuče zašto je do njega došlo.

Glavni junak, Lorens Lucifer, čije ime saznajemo tek na poodmaklim stranama romana i koji sada obitava na grčkom ostrvu, priseća se važne godine koju je proveo u hotelu „Regina“ u Engleskoj. Iščašen i košmarni narativ podrobno se bavi umiranjem engleske kulture. Mašta glavnog junaka prebira po mitskim i literarnim motivima smrti, rođenja, utapanja, raspeća, a naročito su upadljivi eksplicitni seksualni detalji.

„Naravno, knjiga je samo divlja skica duhovnog i seksualnog iscrpljivanja, ali joj ne nedostaje sopstveni autoritet, i pored nasilnosti s kojom je pisana. Ispod sloja fantazmagorije raspravlja se o pravim vrednostima, artikulisani su i oslikani pravi problemi anglosaksonske psihe.“ – Lorens Darel

„Čitanje vaše knjige predstavljalo je doživljaj u mom životu. Naprosto sam imao utisak da sam pročitao kolosalno delo, nešto od dve-tri hiljade stranica.“ – Henri Miler

„Zemlja ljudi” je knjiga koja nam donosi uvid u razmišljanja Antoana de Sent Egziperija, pilota i pisca, o prijateljstvu, heroizmu, ratu, smrti, solidarnosti i pogledu na svet i život koji vredi živeti.

Centralno mesto u knjizi zauzima njegovo iskustvo iz 1935. godine kada je avion kojim je upravljao pao u Saharu, između Bengazija i Kaira. Pad je jedva preživeo, zajedno sa svojim mehaničarem. Egziperi i njegov mehaničar Andre Prevo su potpuno ostali bez hrane, vode i nade da će preživeti pustinju, kada ih je spasao beduin na kamili.

Iskustva iz knjige „Zemlja ljudi” bila su osnov za najpoznatiju Egziperijevu knjigu „Mali princ”, s posebnim akcentom na motiv prijateljstva.

„Pošta za jug” je prvi Egziperijev roman i govori o njegovim pionirskim letovima za francusku poštu, od njegove rodne zemlje do Severne Afrike. U njemu nam pisac čuvenog „Malog princa” približava svoja letačka iskustva i susrete sa „božanskim elementima u vidu Noći, Dana, Planine, Mora i Oluje” kroz romantizovanu priču o životu, ljubavi i detinjstvu koju su delili narator i pilot.

„Ratni pilot” je Egziperijevo lično svedočanstvo iz Drugog svetskog rata.

U ranoj fazi rata Egziperi je bio izviđački pilot u francuskoj avijaciji. Roman govori o samoubilačkoj misiji iz maja 1940. godine kada je Egziperi dobio zadatak da iz vazduha fotografiše položaje nemačke armije oko grada Arasa, nekih 180 kilometara severno od Pariza.

Iako pisac veoma detaljno iznosi podatke sa misije sa koje se jedva živ vratio, roman je pun autorovih razmišljanja i kontemplacija o motivaciji ljudi u ovim ekstremnim, ratnim situacijama.

„Noćni let” je za Egziperija pre svega himna noći, ona koja budi sećanja i poziva na duboku meditaciju, „noć koja brine”, „teška noć”...

„Vazduhoplovna društva morala su se takmičiti u brzini prevoza sa ostalim saobraćajnim sredstvima. To će u ovoj knjizi objasniti Rivjer, sjajni lik šefa: `Za nas je to pitanje života ili smrti, jer svake noći gubimo prednost, koju obdan steknemo pred železnicom i brodovima.` Ta noćna služba, koju su isprva oštro kritikovali, a kasnije prihvatali i, posle rizika u prvim pokušajima, praktički je upotrebljavali, beše, u doba kada se o ovom pripoveda, vrlo opasna. Neopipljivoj opasnosti na vazdušnim putevima, posejanim iznenađenjima, sad se još priključilo podmuklo tajanstvo noći. Ma koliko da su još uvek velike opasnosti, odmah ističem da one iz dana u dan postaju sve manje i da svaki novi let pomalo olakšava i osigurava sledeći. Ali i u avijaciji, kao i u istraživanju neznanih zemalja, postoji prvi period junaštva a Noćni let, koji nam opisuje tragičnu pustolovinu jednoga od tih vazdušnih pionira, sasvim prirodno poprima prizvuk epopeje. ” – Andre Žid

"Valter Faber je inženjer za koga postoji jedino ono opiplivo, izračunljivo i proverljivo. On predano služi svetu tehnologije. Kolege su ga prozvale homo faber – čovek delatnik. Međutim, tokom leta za Južnu Ameriku, Faber podleže onome što zove „fenomen zamora"", gubeći kontakt sa stvarnošću, i uskoro putuje uzduž i popreko po svetu – od Njujorka, preko Francuske i Italije do Grčke, u društvu jedne žene koja ga, iz njemu neobjašnjivih razloga, snažno privlači.


Čovek koji teži čistoj racionalnosti i potpunoj kontroli zatiče se na milost i nemilost sudbini u ,,romanu koji glasovito govori o usamljenosti, ljubavi i očajanju"" – Booklist"

Glavni junak romana, Matija Paskal, odlučuje da napusti kuću, porodicu, grad, jednom rečju − sve, usled nesreća koje su ga zadesile. Matija smatra da mu od te odluke zavisi sreća, a i sam život. Jednoga dana, u kockarnici u Monte Karlu, osvaja pozamašnu svotu novca i počinje da se premišlja, da ponovo preispituje svoju odluku i na kraju odlučuje da se ipak vrati kući. Ali kako to obično biva, sudbina ima druge planove, i naš junak u novinama saznaje da je − umro! Tačnije, u njegovom gradiću je pronađen leš i njegova supruga i njegova tašta su nesrećnika identifikovale kao − Matiju Paskala! Shvativši da je službeno mrtav, te time i slobodan čovek, prepoznao je šansu da započne novi život i da napokon živi onako kako on smatra da treba. Menja identitet, menja i svoj lični opis i započinje novi život, nadajući se da će biti srećniji od prethodnog.

„Špilmanovo izvođenje Šopena 23. septembra 1939. bio je poslednji prenos poljske nacionalne radio-stanice pre njenog uništenja; u godinama koje slede izgubio je više nego što bi ijedan čovek i umetnik mogao da podnese. Nakon dvogodišnjeg zatočeništva u Varšavskom getu u kome su se svakodnevno borili za opstanak i nalazili oči u oči sa smrću, cela njegova porodica je u avgustu 1942. poslata u Treblinku i tamo ubijena. Nisu preostale ni fotografije ni lični predmeti. Kao da je izbrisana cela porodica Špilman, zajedno sa svojim korenima i istorijom. Mog oca je popularnost spasla od deportacije: prepoznao ga je policajac Jevrejin i skinuo sa stočnog kamiona koji mu je porodicu odneo u sigurnu smrt.
O njegovom iskustvu se danas priča u školama u mnogim državama, uključujući Nemačku, Poljsku i Sjedinjene Države. Film Romana Polanskog snimljen po ovoj knjizi je bez sumnje jedan od najvažnijih ratnih filmova svih vremena; osvojio je tri Oskara, Zlatnu palmu u Kanu, deset Poljskih orlova i druge važne nagrade. Kako je Edrijen Brodi rekao na dodeli Oskara, ova priča nas upozorava na tugu i dehumanizaciju sa kojima se suočavaju pojedinci u ratna vremena, pokazujući posledice takvog zla."

Andžej Špilman

„Ljubavnik" je objavljen u leto 1984, i nekoliko meseci kasnije dobio je Gonkurovu nagradu za najbolji roman godine. Od tog trenutka, sa tiražom od dva miliona primeraka, koji se neprestano povećavao, „Ljubavnik" je postao najčitaniji i najprevođeniji francuski roman svih vremena. Preveden je na 43 jezika.

„Veoma rano u mom životu postalo je suviše kasno. U osamnaestoj godini već je bilo suviše kasno. Između osamnaeste i dvadeset pete, moje lice pošlo je u nepredviđenom pravcu. Ostarila sam u osamnaestoj godini. Ne znam da li je tako sa svima, nikada nisam pitala." (odlomak iz romana)

„Smešimo se. Pitam ga da li je uobičajeno biti tužan kao što smo mi. Kaže mi da je to zato što smo vodili ljubav po danu, u vreme najveće vrućine. Kaže da je posle uvek užasno. Smeši se. Kaže: i kad se voli i kad se ne voli, uvek je užasno. Kaže da će to proći noću. Kažem mu da to nije samo zbog toga što je bilo po danu, da sam obuzeta tugom koju sam očekivala i koja proizilazi iz mene same. Da sam uvek bila tužna. Da vidim tu tugu i na fotografijama na kojima sam sasvim mala. Da bih danas toj tuzi, iako prepoznajem da je to ona ista koju oduvek osećam, mogla gotovo da dam svoje ime, toliko mi je slična." (odlomak iz romana)

Margerit Donadije, poznata kao Margerit Diras (1914 — 1996), bila je francuski romanopisac, dramatičar, scenarista, esejista i režiserka avangardnih filmova. U svetsku književnu baštinu je ušla kao jedna od najprevođenijih i najproučavanijih francuskih pisaca. Rođena je u francuskoj koloniji Indokini. Bila je aktivan član Komunističke partije Francuske i Pokreta otpora za vreme Drugog svetskog rata. Dobar deo književnih znalaca i čitatelja Margerit Diras smatraju autorkom čija dela sadrže izrazitu feminističku crtu u pristupu temama i likovima, ali i formi književnog teksta. Njeno najpoznatije i najbolje delo je autobiografski roman Ljubavnik (fran. L' amant) u kojem opisuje svoj život u siromaštvu i ljubavnu aferu koju je imala sa samo petnaest i po godina. Napisala ga je sa 70 godina.