Autor pokušava da „isprati“ razvoj nauke o književnosti, književnih rodova i vrsta polazeći od antičkih osnova, postavljenih pre svega u delima Platona i Aristotela (s posebnim osvrtom na Aristotelov pojam katarze i njegovo kasnije tumačenje), kroz srednji vek sve do naših dana. U tom pokušaju on i uspeva: naime, erudicija i lucidnost, ništa manje i zavidna pismenost i „načitanost“, te dar da na razumljiv i sažet način izloži tuđe i svoje ideje, omogućuju mu da da pregledan i precizan opis tog razvoja, zbog čega će ova knjiga svakako biti nezaobilazan priručnik za sve studente koji imaju nameru da se bave teorijom i istorijom književnosti uopšte, ili pak nekih njenih posebnih vrsta i žanrova
Autor u ovoj „književno-teorijskoj“ studiji razmatra „ulazak Rusije u Boga“ kroz tumačenje dela Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Za središnju se uzima ideja Dostojevskog, koju inače izriče starac Zosima u romanu „Braća Karamazovi, da su „svi krivi za sve“. I da je sve povezano, kao okean. „Na jednom kraju sveta se podižu talasi, na drugom – udaraju“, takođe su reči starca Zosime. Ovu ideju autor potkrepljuje svojom ispovešću, to jest pričom o Velikom sudiji, koji se u sudnici suočava sa dvostrukim ubicom, koga na prvom ročištu prepoznaje – tog ubicu je on, kao malog dečaka, naučio da puca...
primena semiotičko-strukturalističke metode na pesme Puškina, Vedenskog, Zabolockog, Majakovskog, Hlebnjikova i drugih značajnih ruskih i sovketskih pesnika
Glava prva – Gogoljev stvaralački proces
Glava druga – Gogoljev siže
Glava treća – Slikovitost kod Gogolja
Glava četvrta – Stil Gogoljeve proze
Glava peta – Gogolj u devetnaestom i dvadesetom veku
