Knjiga o kralјu Milutinu dr Snežane Milojević predstavlјa tematski usredsređenu i analitički pregnantnu monografiju o postupcima oblikovanja svetačke biografije kralјa Stefana Uroša Drugog Milutina Nemanjića u žitiju/hagiografiji kao najprominentnijem žanru srpske srednjovekovne književnosti.
Ova knjiga ne samo da ispravlјa nepravdu učinjenu Jovanu Steriji Popoviću, nego i baca jednu novu svetlost na istoriju nacionalne filologije. Studija obiluje novim podacima važnim za istoriju srpske kulture i filologije i iz tog razloga je važno što je objavlјena.
Analiza mitskih i folklornih obrazaca u savremenoj srpskoj književnosti uključiće neminovno interdisciplinarni pristup i metatekstualna pitanja koja se tiču specifičnosti usmene umetnosti reči, razmatranja konteksta nastajanja, modaliteta trajanja i usmenog tradiranja, recepcije, fenomena autorstva, te najširih kulturoloških aspekata proučavanja. Nove okolnosti iziskuju i nova iščitavanja, hermeneutički pristup interpretacije dela, situiranja u drugačiji kulturni ili istorijski kontekst, što sve na legitiman način obogaćuje delo novim i drugačijim tumačenjima, sagledavanjima i kritičkom procenjivanju.
Biografija profesora Mladenovića jedinstvena je poruka čoveka koji je proživeo čitavo jedno stoleće i pripadao samoj našoj intelektualnoj eliti. Ona istovremeno svedoči o njegovom relativnom „neprisustvu” i „nevidljivosti” u kulturnoj i naučnoj javnosti njegovog/našeg vremena (u obrnutoj koliko objektivne činjenice radne biografije to pokazuju).
Gledano okom Andrićevog života, period proveden u diplomatskoj službi u Španiji, u odnosu na piščev celokupan život, predstavljao je neveliku i nepoznatu epizodu. Budući da je ona bila gotovo neistražena, najpre usled činjenice da su drugi aspekti Andrićevog života više zanimali kritičku javnost, vremenom je prerasla u jedan sasvim skrajnut omanji polisistem.
Sve je krenulo od trenutka jedne davne godine kada je u izlogu knjižare provincijalnog grada M. Ž. Pavlov ugledao lepezasto postavljenu nisku od knjiga pod jedinstvenim paradoksalnim naslovom U potrazi za izgubljenim vremenom. Od tog trenutka, punih pedeset godina, ta obuzetost Marselom Prustom kompulsivno će trajati, sa neutoljivom potrebom da zađe u taj zagonetni narativni prostor, u jezički otelotvoreni imaginarijum, da u njemu što duže ostane i da, novim raščitavanjem dela, iznutra destruiše narativne strukture i dekodira neke umetničke istine kako bi se bolje mogli sagledati određeni mehanizmi na kojima se drži ta duhovno i u jeziku raskošno izvedena katedralna tvorevina…
I upravo zahvaljujući narativno-refleksivnim pristupom, sa jezičkim elementima poetizacije svoje bogate sintakse, M. Ž, Pavlov uspeva da sa puno unutrašnje energije progovori o samom Prustu, o umeću Prusta…
Reč je ovde o arheologiji književnog dela koja traga za (auto)poetičkim referentnim određenjima, ali, ponajviše, preko postupka označenog kao – njim samim, čime se brani autentično prisustvo pisca, jezička svežina stvorenog i punoća doživljenog, i delo čuva od spolja nametnutih okivanja što vapi za slobodnijim obelodanjenjem sebe kroz nova raščitavanja. Delo ište lov na iracionalne provale koje epistemologija, u njihovoj neuhvatljivosti, shematizmom svog jezika, mimoilazi, iako bez njih nema ponornih mesta u delu, posebno kada je reč o Prustovom – U potrazi za izgubljenim vremenom.
Po M. Ž. Pavlovu, samo tako se može osetiti koliko je Prust opijen divotom pisanja, i zašto je sam kraj takvog umetničkog pisanja izveden kao Nađeno vreme (…)
