POEZIJA

Istinski bol duše pesnik pretače u stihove sagledavajući našu današnju stvarnost. Ne štedi reči, nesebično ih daruje, i samo želi da lјudi imaju uši da čuju i da svoju dušu i telo ne truju, već da se živeći dostojno čoveka, udostoje života budućeg veka…

O Lazi Kostiću i njegovom delu je napisano mnogo knjiga. Gotovo da nema u panteonu slavnih istoričara i teoretičara književnosti, književnih kritičara, stvaralaca u kulturi i književnosti, ali i mnogim drugim oblastima koji se o ovom višestrukom talentovanom i nadarenom umetniku i jednom od najumnijih Srba svoga vremena, nije oglasio i po pravilu izrekao najviše ocene gotovo do apoteoze, senčeći io slikavajući njegovo delo.

Ovo pesničko delo je kosmički pristup bitisanju i eksplicitinoj, odabranoj ontogenezi lika i dela Nikole Tesle. Blistavi um predstavlјen kao kaleidoskop, je retorički oslikan u dva krucijalna pristupa: Dodir vremena u prostoru i Dijalog slike i tela nebeskih. Kroz delo su isklesane misli, emocije, snovi i vizije naučnika. I život se rađa iz mašte, te je pesnikinja prepustila bezbroj metaforički gajenih momenata iz izvora sreće, do nepresušnog intelektualnog sinergizma moći i svetlosti zvezda.

Najnovija knjiga poezije Beise Romanić naslovlјena je autentičnim naslovom ,,Vreme posle vremena“. Ovaj naslov nosi duboku filozofsku i poetsku simboliku, naročito ako se uzme u obzir da ga potpisuje autorka u zreloj dobi života… Prvi sloj značenja ukazuje na promišlјanje o prolaznosti – o trenutku kada se „vreme“, u lјudskom, svakodnevnom smislu, već na neki način iscrpelo.

On je pesnik bez kože. I maslačak kad ga dodirne – boli. To nisu pesme. To je lelek. Lelek nad mrtvima koje niko olelekao nije… Bol je, lopovi moji, privatna svojina, zato ga ne zloupotrebljavajte. On je sam. Noći provodi kao čuvar u privatnoj neuropsihijatriji. Za njega drugog mesta nema. Sam sa ranama svoga roda. To su i njegove rane. Društvo mu prave poklana deca. 

Učeni čitalac zna da neandertalci nisu pisali.

Prvo pismo je nastalo 30.000 godina posle njihovog nestanka.

Ali su, nema sumnje, mislili i pričali pesnički, Iz tog uverenja su i nastale ove pesme.

Nastanak poezije u današnjem smislu teče uz nastanak čoveka – rada.

Otuda su ove pesme hipotetične, pretpostavka o misaonim i osećajnim razlikama od drugih bića.

Rad, jezik i pismo nastali su u istorijskoj kolevci, u kojoj su se ljuljali i prvi sapiensi. Preteča pisma su njihove pećinske slike.

Reč je dugo čekala na red.

Sećanja nikada ne odlaze potpuno.

Ona se povlače u tišinu, sa druge strane svetlosti, menjaju oblike i boje, ali ostaju – kao senke na zidovima duše. Nečujne, ali prisutne.

Nevidljive, dok ih ne dotakne svetlost trenutka.

Filozof u nama zna – ono što nazivamo prošlošću nije iza nas.

Ona je ispod nas, oko nas, u nama. Sećanja su ogledala u kojima se prepoznajemo, pa makar i kroz senke.

I zato od njih ne treba bežati, već ih razumeti. Jer u njihovim obrisima često leži istina o tome ko smo zaista.

Pesnička zbirka „Između oblaka“ mlade autorke Maje Angeline zavređuje pažnju zbog svoje sposobnosti da emotivnim prikazima otvori prostor u kojem ljubav, gubitak i bolno sećanje na nju postaju integralni deo njenog unutrašnjeg sveta. Njen izraz obiluje širokim spektrom pesničkih slika i prikazuje emotivni ambijent prožet nostalgijom i tugom, svetlošću i tamom.

Bajkina ispovest ispisana u stihovima i pričama naš je zajednički imenitelj života koji je prošao tako brzo, kao da ga je Bajka pretrčao po desnom krilu – često brži od lopte i života. I nije čudo što je ovu knjigu kao testamentarno sećanje posvetio ćerki i unucima. Ostavio im je deo svoga života i pozdrav koji će uvek biti živ i vidljiv kad je lep i sunčan dan. Kad je život kao Bajka. – Dušan Kovačević

Pesnički glasovi stariji i ovovremeni, iz veka u vek, usložnjavaju svoje posvećenosti ovoj blagodatnoj reci, pronalazeći u metaforama obnovljive elemente sa svekolikim životodajnim značenjima, nadasve ugrađenim u identitet naroda nastanjenih pored Dunava…

U svojoj drugoj zbirci poezije, Na rubu dana i noći, Zoran Marošan ne samo da nastavlja putevima kojima je tako smelo i uspešno krenuo u prethodnom pesničkom poduhvatu, već otvara i mnoge nove staze za pevanje i mišljenje. Suština plodotvorne paradoksalnosti Marošanove poezije ogleda se pre svega u tome što je njen autor s jedne strane duboko introspektivno zagledan u sebe, a s druge neprestano okrenut prema spoljašnjem svetu, sa zabrinutošću koja još jednom potvrđuje staru istinu da su pesnici savest svog vremena.

Samo oni koji budu površno i neoprezno čitali ovu knjigu neće u njoj pronaći radost. I samo oni koji ne budu oprezno otvarali školjku pesničke duše neće u njoj pronaći bisere.

Vladan Živaljević peva strofičnim stihovima za duhove u proviđenju koji kao da prolaze kroz zidove malog stana, i žele senkama svojim da se nastane Na razglednici, Koju čuvam pod jastukom. Ah, taj mediteran s morskim plavilom u nesanici.

Pesnička zbirka Gordane Pešaković Osunčani vetar ima osobenu dužnost i upečatljiv cilj – oneobičavanje običnog. Snaga poezije nadrasta stih i od svakodnevnih stvari poput raširenog veša stvara letnji ples, veštim odabirom reči svedočeći o životu iza stiha i pesme.

Naučno i književno stvaralaštvo Vukomana Jokanovića daje potpun i autentičan odgovor o stanju duha savremenog čoveka, društava i naroda kome pripada. Formom različite, ipak su sve pesme i svi ciklusi u ovoj zbirci povezani: jezikom, njegovim slikama, ritmom i zvukom zavičajnim, materinskom melodijom svesrpske osećajnosti i dubinskom mišlju tihog otpora.

„Mnoga zagubljena lica mogu se naći u lirskim slogovima Snežane Pečujlije koja upozorno peva i o zloupotrebljenim rečima. Opasno je igrati se mislima svojim nad sudbinski tuđim glavama, jer očas se otvara sirovi u surovi pad pred ponorom.

„Ciklusi pesama ove zbirke kao zasebni kameni blokovi (koji nekad možda bejahu vrata Otrantska ), naslonjeni jedan drugom uz bok, brane obalu od hidre talasanja koja hoće da ukrade smisao, koji pak hoće da se uspostavi i održi na tlu.

„U fokusu zbirke je borba subjekta sa vremenom, u širem smislu to je i borba čoveka za mesto pod suncem. Citatne veze kojima se pesnik koristi su pretežno interliterarnog tipa, što znači da je u poetici prisutan autorov kritički osvrt na prototekstove.

Knjigu, izdeljenu u tri ciklusa – „Slatka tišina“, „Zabuna prepoznavanja“ i „Poverenje u odelo tela“ – čine 33 pesme visokoestetizovanog izraza, prepoznatljivog za Šaponjino stvaralaštvo.

Pesnička imaginacija Sunčice Radulović Torbice oblikovana je sinestezijski, tako da se vizuelne, akustične, taktilne i olfaktivne slike ulivaju jedna u drugu i tvore jedinstvene čulne utiske. Ta vrsta sveopšte otvorenosti i ljubavi koja živi u svim manifestacijama i preobražajima može se reći da je pesnikinjina osnova pevanja i odbrana pesništva. Jesenji adađo obeležile su upečatljive figure ženskog glasa lirskog subjekta i njene majke i bake, što implicira trojnost pesničkog glasa i manifestaciju same poezije kroz prizmu antičke Trojne boginje, koja je odraz ženskog načela u tri- ma životnim dobima (mladosti, zrelosti i starosti).

Knjiga Dragana Hamovića Izmeštenik, sva u vezanom stihu i vrlo pažljivo razvrstana u 14 krugova, odlikuje se raskošnim tematsko-motivskim spektrom. U njoj, skladno i promišljeno izvedenoj, poetsko i intelektualno delatno su sadejstveni i saobraženi jedno drugom.

Zbirka srpske poezije „Srbobranke iz Mađarske, Austrije i Rumunije”, koje je priredio Dejan Tomić, čine kulturnu zaostavštinu srpske rodoljubive poezije pesnika iz ovih zemalja. Iz njih saznajemo o istoriji i o tome kakav je srpski duh – slobodarski, ponosan i pravdoljubiv. Ova dragocena antologija pesama zavređuje pažnju i čuvanje od zaborava.

Zapis duše, svetlosni kod, koji svako od nas poseduje, samo ga svako nije svestan, Milorad je ovaplotio kroz poeziju a poezija je najviši način, najveći stepen samospoznaje. 

Zbirka Bili smo dobri momci jeste angažovana u najboljem smislu te riječi. Njena angažovanost nije proizvod određenih spoljnih okolnosti, već unutrašnjih osjećanja tjeskobe i skrivanja od društva, od porodice i na kraju od sebe samog. Zato ona ne predstavlja samo djelo u kojem se pjeva o LGBT temama, već knjigu u kojoj se iz pozicije margine problematizuju svi savremeni problemi našeg društva. Iako je osjećanje straha dominantno u mnogim od ovih pjesama, ono što odlikuje zbirku jeste izuzetna hrabrost, koja se ostvaruje prije svega u jeziku, u jasnom iskazivanju sopstvene prirode i sopstvene ljubavi.

Kosmičko vreme plesaće sa zemaljskim dok energetsdke niti niko više neće morati kriti. Ljubav i boje pokazaće lekovite učinke svoje. Bol će uvek postojati, ali niko se nikog neće bojati. Čovek će svakom prijatelj biti, u znak zahvalnosti mnogo će od drugih bića dobiti. Verujte u ove reči jer kosmički glasnik pozvan je da doprinese vašoj sreći.

Noseća metafora je kap. Kap je po sebi neznatna, i neznatno minijaturna. Kap je sve samo ne večna. MAda, kap je veoma složena struktura, i verovatno nosi strukturu celog Univerzuma. Dakle, postoji, vidljiva je – bar za onog ko za kap zna, ume da je primeti, posmatra, razmišlja o njoj, i brine za njenu sudbinu, ili joj se, naprotiv, raduje. Jedna kap manje u okeanu, okean čini manjim; jedna kap više u okeanu, okean čini večnim.

Borhes je voleo onu misao Ficdžeralda, iskazanu u nekom pismu, koja veli, parafraziram, da svaki čovek u sebi nosi pregršt pesama, dovoljno pesama za jednu malu knjigu, samo ako nađe strpljenja i sluha da ih tokom vremena zapiše. Te trenutke bremenite poezijom većina ljudi, rekao bih, čak i zapamti, ali ne uspeva da ih „sabije u čvrste misli”.

Ovo je ratna, ali i ljubavna knjiga, z kojoj ne samo da sam morao za sebe da pronađem novi glas, nego i novi identitet. Govorio sam da je napisana za sedam godina, ali je najveći njen deo zapravo napisan u poslednje dve godine u kojima sam izgubio skoro sve i u kojima sam morao sebe suštinski ponovo da stvorim.
Socijalna poezija, poezija trauma i opsesija, nemoći, ali i poezija ponovnog pronalaženja, ponovnog zaljubljivanja u jednu stvarnost koja je uvek fascinantnija i preplavi te jače nego ikakav mrak.

Pred čitaocima je treća knjiga poezije mladog pesnika Miloša Švonje, koja sa naslovima Hostel Beatrice i Bela Eva čini svojevrsnu trilogiju.

Nenad Šaponja rođen je 1964. godine u Novom Sadu. Bavio se različitim poslovima – lekara, psihijatra, televizijskog autora, slobodnog kritičara i sekretara Društva pisaca, a 2002. je osnovao izdavačku kuću „Agora“. Piše poeziju, esejistiku i prozu. Zastupljen u različitim antologijama i izborima poezije. Dobitnik je nekoliko književnih nagrada.