BIOGRAFIJE

Prvo izdanje pisama kubanskog revolucionara Če Gevare
Če nije bio samo intelektualac, on je bio najkompletnije ljudsko biće našeg vremena
Žan-Pol Sartr

Ernesto Če Gevara je mnogo putovao, a o svim tim putovanjima pisao je i u pismima. Pisma su sakupljena u jednoj knjizi i širokog su raspona: od pisama roditeljima tokom putovanja motociklom do opsežnog pisma Fidelu Kastru nakon uspeha Kubanske revolucije početkom 1959. godine. Tematski raspon ide i dalje: od duboko ličnih do intenzivno političkih.
Sva ta pisma nam otkrivaju nekoga ko je ne samo razmišljao o svemu što je susreo, već i nekoga kome je proces društvene transformacije bio stalni pratilac od mladosti, pa do pred samu smrt. Ovakav vid literarnog svedočanstva nam oslikava Čea kao sina, prijatelja, ljubavnika, gerilskog borca, političkog vođu, filozofa i pesnika. Mnogi intelektualci i ugledne ličnosti iz sveta politike i kulture markiraju Če Gevaru kao važnu figuru, naročito danas. Danas, kada su moralne i etičke vrednosti olako shvatane, borba kubanskog revolucionara ima još veću dimenziju (Rigoberta Menču).

Azar Nafisi je iransko-američka književnica i profesor engleske književnosti, dobitnica nekoliko značajnih književnih nagrada i drugih priznanja. Široj javnosti je postala poznata 2003. godine, po objavljivanju romana Čitati Lolitu u Teheranu.
Čitati Lolitu u Teheranu je autobiografska priča o neustrašivoj učiteljici koja tajno okuplja sedam učenica i sa njima čita zabranjene klasike u Iranu, tokom revolucije. Učenice, kojima je ona nekada predavala englesku književnost, pripadale su različitim društvenim i kulturnim slojevima (konzervativnim, religijskim, sekularnim, progresivnim), a neke od njih su bile i u pritvoru.
Islamski moralni odredi su vršili proizvoljne racije, fundamentalisti su zauzimali univerzitete, slepi cenzor je gušio svaki oblik umetničkog izražavanja. U suprotnosti sa atmosferom političke opresije, nalazila se neobična skupina mladih žena čije se priče prepliću sa sudbinama junaka književnih dela o kojima su diskutovale: Gordost i predrasuda, Vašington Skver, Dejzi Miler, Lolita. Roman je preveden na više od 32 svetska jezika, a poslužio je i kao inspiracija za istoimeni film iz 2024. godine.

Proza Emira Kusturice Vidiš li da ne vidim predstavlja originalni spoj nekoliko različitih vrsta pripovedanja. U njoj je prepoznatljiv dokumentarni sloj, koji počiva na autobiografskoj podlozi. Tu bez nedoumica prepoznajemo pripovedača i junaka kao istaknute umetničke ličnosti našeg vremena.
Sama priča ima dva junaka. To su Peter Handke i Emir Kusturica: Kusturica pripoveda o Handkeu, premda nam često – u tom pripovedanju – Handke kazuje nešto o Kusturici.
To je jedna naizgled jednostavna priča, veoma zanimljiva za čitanje, produbljena životnim iskustvom, u čijim naznakama prepoznajemo pripovedno razmišljanje o duhu i duši, o sluhu i vidu, o mislima i osećanjima, u tradicijama koje izviru iz filozofskih i religijskih daljina.
Iz pogovora Milo Lompara

Autentični filmski umetnik, višestruko i višestrano potvrđen, Kusturica oblikuje svoju poetičku misao o filmu naporedo sa beleženjem svojih raspoloženjaza vreme snimanja filma Podzemlje. To snimanje je praćeno teškoćama i odvija se u gradu piščevog filmskog školovanja: u Pragu. Unutar vremena prošlosti, pored vremena sarajevskog detinjstva, pojavljuje se vreme studija, godine učenja, hladni i sivi svet poznog komunizma, sedamdesete godine XX veka.
U svakoj kulturi umetničko obrazuje simbiotičke spojeve sa društvenim, političkim, opštim mišljenjem, ozakonjenim predrasudama.
U dnevničkim zapisima naš autor ispoljava svoju angažovanost, u nemirenju sa političkom korektnošću, u odnosu na dve vodeće teme sopstvenog životnog iskustva. To su rat u titoističkoj Jugoslaviji i opšte mišljenje kao nevidljivi postament i cilj svake političke korektnosti.
Iz pogovora Milo Lompara

U knjizi Smrt je neprovjerena glasina pripovedanje je kozersko i zanimljivo, sa likovima živopisnim i raznovrsnim, sa situacijama dramatičnim i komičnim, ono je promišljeno u sudovima i proosećano u doživljajima, umetnički uverljivo i tematski raznostrano, od kontinenta do kontinenta, od grada do velegrada, premreženo lajtmotivima kao stožerima pripovedne organizacije.
Kao u mnogim autobiografijama, i u knjizi Smrt je neprovjerena glasina, pripovedanje je organizovano u hronološkom i linearnom poretku. Oni su katkad ispresecani retrospekcijama pripovedača: kao „upadima“ naknadnog vremena u poredak kazivanja. No, očuvane su žiže u kojima je sadržan sav značaj životnog iskustva koje protkiva autobiografiju. Pojavljuju se oblikotvorni momenti kao konstante autobiografskog pripovedanja. To su prikaz dečaštva, momenat junakovog preobraćenja, dominantna figura pripovedne svesti.
Iz pogovora Milo Lompara

U ovoj dubokoj i inspirativnoj knjizi, Viktor Frankl istražuje temeljnu ljudsku potragu za smislom, čak i u najtežim okolnostima. Kroz lična iskustva iz logora smrti, Frankl otkriva kako je pronašao svrhu usred beznađa. Njegov pristup, poznat kao logoterapija, naglašava važnost lične odgovornosti i sposobnosti da pronađemo smisao čak i u patnji.
Ova knjiga nije samo refleksija o preživljavanju, već i vodič za svakoga ko se suočava s teškoćama u životu. Frankl nas podstiče da prepoznamo svoje unutrašnje vrednosti i smisao, pružajući nam alate da izdržimo i razvijamo se kroz najteže izazove.
U svetu koji često deluje beznadežno, Patnja zbog života lišenog smisla je poziv na buđenje: poziv da preispitamo svoje živote i pronađemo snagu u svakom trenutku.

“Ovu knjigu, van svake sumnje, doživljavam kao višestruko značajnu, jer nam ona između redova ukazuje da smo protokom vremena izgubili iskonske i neke druge važne ljudske vrednosti, koje inače stičemo samim činom rođenja.
Može se, naravnom, ovo štivo tumačiti i kao opomena da se previše ne poigravamo sami sa sobom i onim životnim resursima, za koje umišljamo da su nam darovani kako bismo ih jednog dana – uništili! Baš iz tog razloga na ovom mestu mi se nameće jedno korektno i retoričko pitanje: kako tumačiti osećaj i onu vrstu tuge (i teskobe), koja je tako uporno, nemilosrdno i opsesivno pratila čitavu karijeru Tome Zdravkovića? Najčešće je teško ili nemoguće proniknuti u tu i takvu vrstu emotivnosti, iz koje je – eto – iznedreno nebrojeno divnih pesama.
Upravo zbog toga je jednistveni i neponovljivi Toma, kao ličnost neobično uzburkanog, neizbalansiranog i turbulentnog života, sa sobom ostavio stihove, čija se vrednost ni sa čim ne može porediti ili, ne daj Bože, kupiti.“

Pred vama se nalazi posebno izdanje poznate knjige memoarske proze Viktora Frankla Čovekova potraga za smislom – izdanje za mlade. Ovo izdanje obuhvata hronologiju autorovog života, rečnik pojmova, kao i predgovor Džona Bojna, autora romana Dečak u prugastoj pidžami. Franklovo iskustvo u logoru tokom perioda Holokausta, neobičan je primer potrage za smislom kroz patnju, stradanje i traumatična iskustva. Poput Dnevnika Ane Frank Franklov klasik psihologije pruža univerzalne lekcije o načinu prevazilaženja teškoća i pronalasku svrhe života, daje nezaboravne poruke utehe i vođstva.

S lakoćom izlažem, ali mi nije lako da pišem-pisanje od mene zahteva velike žrtve. Mnogo sam nedelja, po lepom vremenu, proveo sedeći za pisaćim stolom doterujući rukopise, iako bih vrlo rado umesto toga išao na planinarenje. I moja žena je morala da se žrtvuje. Možda se Eli i više od mene žrtvovala da bi moje životno delo stalo na noge – bilo je tu puno odricanja. Ona me dopunjuje, ne samo kvantitativno nego i kvalitativno, ono što ja radim glavom ona radi srcem ili, kako je to profesor Jakob Nidlman jednom lepo formulisao govoreći o tome kako uvek ide sa mnom kad putujem da bih držao predavanja: ona je toplota koja prati svetlost.

Krajem 1951. godine Ernesto Gevara de la Serna, argentinski mladić koji će jednoga dana postati Če Gevara, ali je u tom trenutku još uvek samo student medicine, zajedno s prijateljem, biohemičarom Albertom Granadom, hrabro će se, na poluraspadnutom motoru od milošte zvanom Moćnica, upustiti u nezamislivu avanturu: obilazak Latinske Amerike. Mladalački pustolovno i nepromišljeno, oni polaze na put da otkriju dušu susednih zemalja za koje već slute da u njima kuca isto i jedinstveno srce Latinske Amerike. U tom ih nastojanju neće pokolebati čak ni gubitak Moćnice za koju se ovakav poduhvat pokazao kao preveliki napor.

Iz beležaka koje je usput vodio upoznajemo jednog drugog Čea, mladog i željnog da upozna svet, i pratimo kako se u njemu budi društvena svest i kako se, posmatrajući kontinent u svoj njegovoj surovoj lepoti, i sve nepravde i patnje ljudi koji na njemu žive, formiraju osnovne crte ličnosti budućeg slavnog revolucionara; kako se mladi pustolov postepeno pretvara u čoveka rešenog da promeni svet.

Ovaj priručnik o metodama gerilskog ratovanja i podizanju revolucije napisao je Ernesto Če Gevara, kao nezavršenu verziju, kako je sâm izjavio, nameravajući da ga proširi i nadopuni nakon što njegov tekst pročita i ispravi njegov saborac Kamilo Sijenfuegos. Pišući ovaj priručnik, Če Gevara se oslanjao na vlastito iskustvo stečeno u borbama na Kubi, gde je odigrao jednu od ključnih uloga u gerilskom ratu koji se završio pobedom revolucionara 1959. godine.

Priručnik se sastoji od četiri poglavlja: Opšti principi gerilskog ratovanja, Gerilska grupa, Organizacija gerilskog fronta i Dodaci.

Amblematski tekst Čeovih poznatih spisa, koji je postao jedna od njegovih najpoznatijih knjiga. Koristeći formu hronike u sopstvenom specifičnom stilu, Če nam u njoj pripoveda odlomke i epizode iz kubanske borbe za oslobođenje. Prvo izdanje revidirao je i uredio sâm Če, ali je knjiga objavljena u mnogim delovima i zemljama sveta, kao ključno štivo za upoznavanje i razumevanje istorije Kubanske revolucije.

Obimna knjiga Viktorije Radič je rezultat temeljnih proučavanja autorovih dela, dokumenata njegovog života, razdoblja, kulturnog i književnog konteksta u kojem je delovao.(...)
Monografija Viktorije Radič se u svojim osnovnim stavovima, otvorenošću, nadahnućem i odanošću izdvaja iz današnje biografske prakse. Nastavlja posredovanje između kultura, zatim prati u stopu liniju Kišovih kretanja i u smislu biografskog čitanja, i u smislu istorijskog i kritičkog prikaza autorovog životnog dela.
Svojim čitaocima monografija ostaje u sećanju po strasnoj vezanošču biografa i tumača za predmet svojih istraživanja.
Dr Beata Tomka

Ovo je poslednji dnevnik Če Gevare, sastavljen iz beležnica njegovog dnevnika otkrivenih kada ga je uhvatila i pogubila bolivijska vojska u oktobru 1967.

Sama priča o ovom dnevniku je političko-književna saga. Otkriven u Čeovom rancu, kada je zarobljen u planinama u Boliviji, zaplenjen je od strane bolivijske vojske koja je primerke uputila dalje u Vašington. CIA je potom objavila lažnu verziju dnevnika koja je korišćena za opravdanje masovnih hapšenja političkih aktivista u Boliviji i Latinskoj Ameriici i diskreditaciju Čea i Kubanske revolucije. To je podstaklo Fidela Kastra da napiše „Neophodan uvod“ koji je razotkrio laži u izdanju CIE.

„Otkako je komunizam počeo umirati po cijelom svijetu, u meni se počeo sve više buditi, pa premda odavno već ne pripadam ni jednoj organiziranoj komunističkoj partiji, osjećam da moje ljevičarstvo svakim danom raste", piše Šerbedžija na početku ove knjige idući uz nos, tako se kaže, vremenu u kojem živimo. Meni je ova rečenica mera za pristojnost posle propalog veka za nama i jednog možda još goreg pred nama. Nije važan taj propali komunizam, važna je volja da se ne robuje nalogu jednog doba. Čovek treba da bude svoj, a neodoljivi Šerbedžija je to uvek umeo da bude. I u svemu je trijumfovao, ali ne bez teškoća. Otkako sam ga pre oko milion godina video na dubrovačkoj plaži kada je glumio na Lovrijencu, do ovogodišnjeg koncerta u Budvi, čudio sam se kako je toliko dobar u svemu što radi, ne samo na filmu i pozornici, ili na fudbalskom igralištu i u kafani, i još ponegde, kako je pisao u prošloj knjizi. Koliko Rade ima u sebi ima radosti i tugovanja, toliko dobro piše. A piše dobro i u stihu i u prozi. O tome ponešto možda i znam, pa bi vam već vremešni profa rekao: čitajte Šerbedžiju. Dobro štivo, ima dušu. Glumac koji ima dušu neodoljiv je i kad na trenutke šmira. To je danas najređe: pisati dušom. Pa kojoj god književnosti to pripadalo, posle svih naših toksičnih kiša. Reče Rade proletos dok se u Budvi dogovarala ova knjiga: „Pokisao sam. Ko vam jebe mater." Tačno. To mora da piše na njenim koricama. Uvek se nađe neki profesor da zabeleži ono što treba.

Aleksandar Jerkov