DOMAĆE BIOGRAFIJE, MEMOARI, DNEVNICI, PISMA

Proza Emira Kusturice Vidiš li da ne vidim predstavlja originalni spoj nekoliko različitih vrsta pripovedanja. U njoj je prepoznatljiv dokumentarni sloj, koji počiva na autobiografskoj podlozi. Tu bez nedoumica prepoznajemo pripovedača i junaka kao istaknute umetničke ličnosti našeg vremena.
Sama priča ima dva junaka. To su Peter Handke i Emir Kusturica: Kusturica pripoveda o Handkeu, premda nam često – u tom pripovedanju – Handke kazuje nešto o Kusturici.
To je jedna naizgled jednostavna priča, veoma zanimljiva za čitanje, produbljena životnim iskustvom, u čijim naznakama prepoznajemo pripovedno razmišljanje o duhu i duši, o sluhu i vidu, o mislima i osećanjima, u tradicijama koje izviru iz filozofskih i religijskih daljina.
Iz pogovora Milo Lompara

Autentični filmski umetnik, višestruko i višestrano potvrđen, Kusturica oblikuje svoju poetičku misao o filmu naporedo sa beleženjem svojih raspoloženjaza vreme snimanja filma Podzemlje. To snimanje je praćeno teškoćama i odvija se u gradu piščevog filmskog školovanja: u Pragu. Unutar vremena prošlosti, pored vremena sarajevskog detinjstva, pojavljuje se vreme studija, godine učenja, hladni i sivi svet poznog komunizma, sedamdesete godine XX veka.
U svakoj kulturi umetničko obrazuje simbiotičke spojeve sa društvenim, političkim, opštim mišljenjem, ozakonjenim predrasudama.
U dnevničkim zapisima naš autor ispoljava svoju angažovanost, u nemirenju sa političkom korektnošću, u odnosu na dve vodeće teme sopstvenog životnog iskustva. To su rat u titoističkoj Jugoslaviji i opšte mišljenje kao nevidljivi postament i cilj svake političke korektnosti.
Iz pogovora Milo Lompara

U knjizi Smrt je neprovjerena glasina pripovedanje je kozersko i zanimljivo, sa likovima živopisnim i raznovrsnim, sa situacijama dramatičnim i komičnim, ono je promišljeno u sudovima i proosećano u doživljajima, umetnički uverljivo i tematski raznostrano, od kontinenta do kontinenta, od grada do velegrada, premreženo lajtmotivima kao stožerima pripovedne organizacije.
Kao u mnogim autobiografijama, i u knjizi Smrt je neprovjerena glasina, pripovedanje je organizovano u hronološkom i linearnom poretku. Oni su katkad ispresecani retrospekcijama pripovedača: kao „upadima“ naknadnog vremena u poredak kazivanja. No, očuvane su žiže u kojima je sadržan sav značaj životnog iskustva koje protkiva autobiografiju. Pojavljuju se oblikotvorni momenti kao konstante autobiografskog pripovedanja. To su prikaz dečaštva, momenat junakovog preobraćenja, dominantna figura pripovedne svesti.
Iz pogovora Milo Lompara

“Ovu knjigu, van svake sumnje, doživljavam kao višestruko značajnu, jer nam ona između redova ukazuje da smo protokom vremena izgubili iskonske i neke druge važne ljudske vrednosti, koje inače stičemo samim činom rođenja.
Može se, naravnom, ovo štivo tumačiti i kao opomena da se previše ne poigravamo sami sa sobom i onim životnim resursima, za koje umišljamo da su nam darovani kako bismo ih jednog dana – uništili! Baš iz tog razloga na ovom mestu mi se nameće jedno korektno i retoričko pitanje: kako tumačiti osećaj i onu vrstu tuge (i teskobe), koja je tako uporno, nemilosrdno i opsesivno pratila čitavu karijeru Tome Zdravkovića? Najčešće je teško ili nemoguće proniknuti u tu i takvu vrstu emotivnosti, iz koje je – eto – iznedreno nebrojeno divnih pesama.
Upravo zbog toga je jednistveni i neponovljivi Toma, kao ličnost neobično uzburkanog, neizbalansiranog i turbulentnog života, sa sobom ostavio stihove, čija se vrednost ni sa čim ne može porediti ili, ne daj Bože, kupiti.“

Obimna knjiga Viktorije Radič je rezultat temeljnih proučavanja autorovih dela, dokumenata njegovog života, razdoblja, kulturnog i književnog konteksta u kojem je delovao.(...)
Monografija Viktorije Radič se u svojim osnovnim stavovima, otvorenošću, nadahnućem i odanošću izdvaja iz današnje biografske prakse. Nastavlja posredovanje između kultura, zatim prati u stopu liniju Kišovih kretanja i u smislu biografskog čitanja, i u smislu istorijskog i kritičkog prikaza autorovog životnog dela.
Svojim čitaocima monografija ostaje u sećanju po strasnoj vezanošču biografa i tumača za predmet svojih istraživanja.
Dr Beata Tomka

„Otkako je komunizam počeo umirati po cijelom svijetu, u meni se počeo sve više buditi, pa premda odavno već ne pripadam ni jednoj organiziranoj komunističkoj partiji, osjećam da moje ljevičarstvo svakim danom raste", piše Šerbedžija na početku ove knjige idući uz nos, tako se kaže, vremenu u kojem živimo. Meni je ova rečenica mera za pristojnost posle propalog veka za nama i jednog možda još goreg pred nama. Nije važan taj propali komunizam, važna je volja da se ne robuje nalogu jednog doba. Čovek treba da bude svoj, a neodoljivi Šerbedžija je to uvek umeo da bude. I u svemu je trijumfovao, ali ne bez teškoća. Otkako sam ga pre oko milion godina video na dubrovačkoj plaži kada je glumio na Lovrijencu, do ovogodišnjeg koncerta u Budvi, čudio sam se kako je toliko dobar u svemu što radi, ne samo na filmu i pozornici, ili na fudbalskom igralištu i u kafani, i još ponegde, kako je pisao u prošloj knjizi. Koliko Rade ima u sebi ima radosti i tugovanja, toliko dobro piše. A piše dobro i u stihu i u prozi. O tome ponešto možda i znam, pa bi vam već vremešni profa rekao: čitajte Šerbedžiju. Dobro štivo, ima dušu. Glumac koji ima dušu neodoljiv je i kad na trenutke šmira. To je danas najređe: pisati dušom. Pa kojoj god književnosti to pripadalo, posle svih naših toksičnih kiša. Reče Rade proletos dok se u Budvi dogovarala ova knjiga: „Pokisao sam. Ko vam jebe mater." Tačno. To mora da piše na njenim koricama. Uvek se nađe neki profesor da zabeleži ono što treba.

Aleksandar Jerkov