DOMAĆE KNJIGE

U Beogradu osećate stalno da je život teži ali i skupoceniji nego u mnogim drugim gradovima, da čovek ovde živi sa većim ulogom i težim rizikom, i da svi, i oni koji gube i oni koji dobijaju, imaju srazmerno više od života.

(…)

Beograd je bar jednim delom bio i neposredni predmet mog književnog rada. A pogotovu je sigurno da su mnoge godine života u Beogradu uticale na moj rad ne samo u formalnom pogledu nego i suštinski. Koliki je i kakav taj uticaj, to ne bih mogao da kažem, i to nije moje da merim i određujem, ali da postoji, to je sigurno. Može se reći da sam veći deo svoga svesnog života proveo u Beogradu. U svakom slučaju, glavninu svojih književnih radova napisao sam u njemu.
– Ivo Andrić

Oduvek je selo, zajedno sa svima ovim visinskim krajevima, brinulo brigu i mučilo muku zbog te soli. Između soli i čoveka, skupe a neophodne soli i kletog čoveka kome uvek nešto treba, ubacuje se ko god može i ko god stigne, i hrišćanski vlastelin i ta nova turska vera i vojska, i trgovac Dubrovčanin i prekupci po gradovima, i skeledžija na vodi i haramija na putu, i carina i trošarina, i slučajna šteta i nezgoda... I tako čovek stoji na ovoj goloj i vetrovitoj visiji, ore i kopa planinsku zemlju, lebdi i kapa nad stokom, a osoliti se čestito nema čim, jer svak od njegovog dela pomalo krnji, a on ne može ni od čijeg.

(…)

Kad bude već jesen, odem malo u moje selo. I tamo je život! Jesi li ti slušao kad puca cerovina u peći, a napolju mraz srce steže?

(…)

Činilo mi se da sam odjednom prenesen u daleko planinsko selo na prisojnoj i pokošenoj strani proplanka, i da sam za vrelog letnjeg dana ušao u neku seosku ostavu koja je sva od smrčeva drveta, ispunjena medom, mlekom, raznim voćem i sasušenim travama.
– Ivo Andrić

U očima ljudi sa kojima je radio, on je izgledao kao osobenjak, bolešljiv i nedruževan čovek koji živi za svoju dužnost i svoj posao, a lišen je smisla za pun život i njegove radosti. Samo oni sa kojima je dolazio u bliži dodir mogli su da naslute kakav je to bolesnik i nesrećnik bio.

(…)

Sa strahom (i taštim stidom) odavno sam primetio da ne razlikujem lako ni brzo zle ljude i postupke od dobrih, ni pametne od ludih. Nije teško zamisliti kako je kobno i opasno bilo, sa takvim nedostatkom, živeti kao čovek među ljudima. Kad se to zna i uzme u obzir, ne treba se ničemu čuditi.

(…)

To je čovek ozbiljan i opšte uvažen, odmerenog držanja, sabran i ćutljiv. On malo govori, a i od onog što kaže polovinu ne razumeš. Toliko su njegove misli iznad onog što mi obični ljudi znamo i možemo da shvatimo. Kad čuješ neku njegovu reč, ostaje ti samo da ideš zbunjen i postiđen kući, i da žališ što ti priroda nije dala njegovu darovitost i što nisi imao prilike da učiš one škole koje je on učio.

– Ivo Andrić

Nismo mi stvoreni da putujemo daleko od svog kućnog praga, ni da živimo na moru. More nas privlači i očarava, ali se uvek, pre ili posle, pokaže da je za nas život na moru u stvari iskušenje kome nismo dorasli ni duhom ni telom. Taj je život slobodniji, lepši, pa možda i lakši od ovog našeg, ali tu razliku treba platiti skupom cenom koja je iznad naše moći. Zbog toga se, živeći na moru, osećamo stalno kao rđave platiše, uljezi, varalice. S vremenom, to osećanje raste i biva sve življe i sve mučnije, dok nas najposle ne otera sa morske obale i ne prisili da se vratimo svom tvrdom i oskudnom životu na kopnu.

(…)

Silazak na more veća je pustolovina nego što mi to u našoj lakomislenosti mislimo. U prvi mah izgleda nam da se nije mnogo izmenilo. Nešto malo oko nas, a gotovo ništa u nama. Rastinje našeg kraja pratilo nas je sve do nadomak morske obale; tu se doduše ono menja, ali zemlja i kamen ostaju isti. Tome treba samo još dodati more, veliku količinu slane vode, sa neobičnim ribama ispod glatke ili nemirne površine. I to je sve.

– Ivo Andrić

Čim pređeš turski prag, nađeš se odjednom – ali odjednom! – u posve novoj sredini koja u najmanjoj mogućoj meri zavisi od spoljnjeg sveta, okružen mirom i samopouzdanjem utvrđenog, odvojenog i izdvojenog porodičnog života koji nam svojom tišinom govori da se sve zna (sve što treba znati!) i da nema potrebe da se išta pita, kazuje i tumači.

(…)

Teško je naći na Orijentu građevinu koja je cela lepa, čista, i kojoj se ništa ne bi moglo prigovoriti. Ali, s druge strane, ne postoji na Istoku građevina koja, ma kako oronula i zapuštena bila, nema bar pedalj zelene bašte, ili česmu žive vode, ili samo jednu jedinu saksiju sa pažljivo negovanim cvećem minđušice ili ruže mesečarke.
– Ivo Andrić

Nemanja Radivojević je pozorišni glumac, reditelj i rep muzičar koji u „Ludaku na kiši“ spaja ulicu i scenu: njegov stih ima repersku rimu i ritam, a glumačko uho za rečenicu. Zbirka ide kroz tri kruga. „Gordost i sujeta“ je bunt: pesme o gradu koji te „polagano žvaće“, o poltronima, o rodama koje odlaze iz pustih mesta. „Tama i sećanje“ je razgovor sa smrću, s kojom se pesnik, kako sam kaže, sprijateljio: „Često pijemo zajedno. Ne plašim se ja nje a ni ona mene.“ A „Ljubav usamljenog dživdžana“ donosi ljubavne pesme bez holivudskih iluzija – od srednjoškolskih do današnjih – i završava „Besmrtnom“, pesmom o jedinom što prolaznosti odoleva. Poezija koja je oštra, iskrena i, uprkos svemu, emotivna.

„Znamo li šta je stvarnost? Utisci većine? Istina je tu negde. A najveća iluzija je naše uverenje da to znamo.“ Tako, umesto pogovora, autor sažima knjigu koja se događa „tokom blokada, na društvenim mrežama i Fejsbuku, u virtuelnim prostorima veštačke inteligencije i još ponegde između neba i zemlje“. Okosnica pripovesti je izum po kome će se ova knjiga pamtiti: iluzografija. Pripovedač, ostareli arhivar, od arhanđela dobija zadatak da „oblakografiju iluzija“ svede na nauku, i kroz knjigu se, kao svojevrsni meteorološki bilten epohe, nižu iluzografi: kumulusi smirene saglasnosti koja se „raspada bez upozorenja“, stratusi navike pod kojima se zaboravi „da postoji vedro nebo“, cirusi elita koje veruju da „vide dalje i bolje“ što su dalje od stvarnosti, nimbostratusi neizbežnosti pod kojima „otpor deluje naivno“. Oko te klasifikacije Anđelković plete fantazmagoriju u kojoj se smenjuju igralište u bloku i nebeska kancelarija arhanđela Mihaila, omladinski forumi i virtuelna pustinja sa kaktusom-kaplarom, blokaderi, svetski velikani i odsjaji sećanja i AMI, veštačka inteligencija „obučavana da bude lider, čuvar i obnovitelj sveta“, sa kojom pripovedač sarađuje i oko koje se otvara završno pitanje knjige: može li se AMI osamostaliti i sama određivati prioritete? Autor prvog srpskog internet-romana i „nekorektnih priča“ iz „Srpskog safarija“ ni ovde ne piše da bi udovoljio: „Loša karma“ je polemična knjiga o iluzijama svih strana, pisana sa ironijom i ilustrovana dokumentarnim objavama, fotografijama i signalističkim radovima „o drugoj strani stvarnosti“. Na koricama je autorova slika „Gogenova pitanja“.

Celovita politička, intelektualna u ljudska biografija Henrija Kisindžera, najznačajnijeg diplomate XX veka, čija su politička i intelektualna avantura uticali na neke od ključnih tokova modernog doba.

Istorija može biti prava avantura! Kreni na put u prošlost i otkrij kako su neke od najistaknutijih ličnosti dobile svoje neobične nadimke: od „Čizmice“, „Lavljeg Srca“, „Jovana bez Zemlje“, preko „Kralja Sunca“ i „Bake Evrope“, do „Velikih“, „Lepih“, „Prokletih“ i „Slepih“… Iza svakog nadimka stoji jedna uzbudljiva priča – o hrabrosti i ambiciji, mudrosti i zabludama, velikim pobedama i kobnim greškama. Uz duhovito ilustrovane tekstove, na zabavan način saznaćeš mnogo toga o istoriji svog i drugih naroda.

Ovo nije običan leksikon – ovo je knjiga uspomena!

Prvo ga popuni ti, a zatim ga prosledi svojim drugaricama (može i drugovima) da ostave svoj trag!
Kada ga ponovo otvoriš, setićeš se svih lepih trenutaka vašeg drugarstva.

Interaktivan leksikon sa pitanjima na koje treba odgovoriti i knjiga za čuvanje uspomena, u kojoj vaši prijatelji beleže informacije o sebi. Živopisne ilustracije krase svaku stranicu

Ciljna grupa: uzrast 7–9 godina.

Ovo nije običan leksikon – ovo je knjiga uspomena!

Prvo ga popuni ti, a zatim ga prosledi svojim drugovima (može i drugaricama) da ostave svoj trag!
Kada ga ponovo otvoriš, setićeš se svih lepih trenutaka vašeg drugarstva.

Interaktivan leksikon sa pitanjima na koje treba odgovoriti i knjiga za čuvanje uspomena, u kojoj vaši prijatelji beleže informacije o sebi. Živopisne ilustracije krase svaku stranicu

Ciljna grupa: uyrast 7–9 godina.

U ediciji Velikani srpske politikologije je objavljen rimejk čuvene knjige „Dinar i zlatnovalutni standard“ prof. dr Živojina Rakočevića koji decenijama važi za najboljeg poznavaoca monetarne politike u nas.

NJeno objavljivanje u sadašnjem trenutku kada velika ratna i monetarna kriza preti čovečanstvu i novac iz časa u čas gubi svoju vrednost, a zlatnovalutni standard nikada nego sada nije bio važniji za svaku zemlju, jeste pun pogodak u smislu tematske aktuelnosti.

O neprolaznoj vrednosti ovog dela, na koje su se decenijama kao na monetarno „zlatno runo“ oslanjale najznačajnije monetarne analize, dovoljno govori to što ono i danas predstavlja nezamenljiv i aktualan uputstvenik svakome ko hoće da razume tajanstvenu prirodu novca, njegovu konvertibilnost i način njegovog funkcionisanja.

Ova knjiga je monografija o Aleksandru Karakuševiću - Klasu. Klas je bio, kroz svoje karikature, dnevno-humoristički analitičar stanja u našoj državi tokom cele druge polovine prošlog veka. Time je ne samo zasmejavao svoje savremenike već je ostavio i značajne informacije o tim vremenima. Osim karikatura, ova knjiga posebno valorizuje i njegove zaboravljene stripove iѕ 60-ih godina prošlog veka.

U knjizi „Tajna kajmakčalanske šume“, Živorad V. Plećić ispripovedao je snažnu priču o životu, borbi i veri, oblikujući tako delo koje nosi emocionalnu dubinu i univerzalnu snagu. Iako je reč o prvom romanu ovog autora, on je napisan tako da poziva čitaoce da se odupru površnim pričama savremenog doba i da se upuste u dublje razmišljanje o sebi i svetu. Živorad V. Plećić piše sa neverovatnom toplinom i iskrenošću. Njegov jezik je bogat, ali istovremeno jednostavan i razumljiv. On je na stranicama ove knjige prikazao lične tragedije ljudi i njihove borbe za ideal, ističući da snaga svakog čoveka uvek počiva na njegovim najdubljim uverenjima. Istražujući prošlost kroz priče jedinstvenih, ali ipak običnih ljudi – onih koji su deo svakodnevice svih nas – pisac na kraju ove sage ostavlja čitaoce sa uverenjem u to da je život u svim svojim oblicima velika tajna koja čeka da bude otkrivena.

Izabrana dela Ive Andrića sadrže 6 knjiga: „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“, „Pripovetke I“, „Pripovetke II“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“. Izbor i raspored pripovedaka u navedenim knjigama odraz je piščeve želje.

Gospođica Rajka Radaković jeste još jedna prepoznatljiva junakinja u galeriji likova Ive Andrića, nesvakidašnja po tome što je do danas ostala najautentičniji ženski lik tvrdice u okvirima srpske književnosti. Iza njenog tvrdičluka krije se strast prema sticanju novca – kao jedina životna težnja, smisao i svrha. Nakon što joj je otac na samrti ostavio zaveštanje da bi nadalje trebalo da živi usredsređena na štednju u svim aspektima egzistencije i da bude nemilosrdna prema ljudima, Gospođica sa nenavršenih petnaest godina stupa u svet izmenjena, nepoverljiva i drugačija od svojih vršnjaka, sa jednim jedinim uporištem – očevim rečima. S vremenom postaje sve zatvorenija za svet u kojem obitava, kao „kruška divljaka“. Pošto je usledila i smrt njenog ujaka, jedinog čoveka u kojem je prepoznala sve principe od kojih je odustala kada je prihvatila očeve reči kao jedinu moguću istinu, Gospođica je dopustila sebi izlet u ljubav sa Ratkom Ratkovićem. Međutim, kada se ispostavi da je to varka, ona će sva svoja htenja i delanja podrediti sticanju novca, suprostavljajući se tako svemu onome drugom što čini život.


Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Travniku. Osnovnu školu završio je u Višegradu, koji je obeležio njegovo stvaralaštvo. Već kao đak Velike gimnazije u Sarajevu bio je pripadnik revolucionarnog pokreta Mlada Bosna i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Tokom 1920. godine započeo je diplomatsku karijeru postavljanjem u poslanstvu pri Vatikanu. Početkom 1923. godine postao je vicekonzul u Gracu, gde je upisao Filozofski fakultet i diplomirao 1924. godine odbranivši doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Celokupni iznos nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Preminuo je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

Izabrana dela Ive Andrića sadrže 6 knjiga: „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“, „Pripovetke I“, „Pripovetke II“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“. Izbor i raspored pripovedaka u navedenim knjigama odraz je piščeve želje.

Antologija španske novele i pripovetke (od XVII do XIX veka) obuhvata reprezentativne narativne tekstove 16 autora koji pripadaju različitim književnoumetničkim epohama: baroku, neoklasicizmu, romantizmu i realizmu.

Cilj ovog izbora jeste, pre svega, upoznavanje srpske kulturne sredine i čitalaca s najvrednijim izdancima kratke proze, nastale iz pera znamenitih španskih pripovedača.
Takođe, ova antologija sadrži novele i pripovetke nekih španskih pisaca do sada nepoznatih kod nas, te omogućava njihovu recepciju u okvirima srpske kulturne, kri-
tičke i akademske sredine.

Španske novele i pripovetke, ali i druge narativne forme nastale u periodu od XVII do XIX veka, predstavljaju autentičnu riznicu nacionalne kulture i pokazuju nepre-
stanu težnju pisaca da, uzimajući u obzir pripovedačku tradiciju, istražuju i pomeraju granice sopstvene stvaralačke originalnosti.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem.

Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo. Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem. Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo.

Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

Ivo Andrić je u ovaj roman utkao priču o Mehmed-paši Sokoloviću, koji je kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen je.

S godinama je postao veliki vezir i odlučio je da na Drini u Višegradu izgradi veliki kameni most na jedanaest lukova kako bi spojio sebe nekadašnjeg sa sobom sadašnjim – i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Ratne godine donele su velike promene.

Most na Drini oštećen je 1914. godine tokom povlačenja trupa Austrougarske monarhije. Od početka do kraja romana, odnosno od izgradnje mosta do njegovog oštećenja, proći će četiri veka, o kojima pisac pripoveda na stranicama ove knjige. Most na Drini ostaće simbol trajnog i neprolaznog.

Oko njega će se isplesti bezbroj priča o ljudima i njihovim sudbinama, kao i o istorijskim zbivanjima. Te priče i danas spajaju obalu prošlosti sa obalom sadašnjosti potvrđujući reči koje je Ivo Andrić zapisao u eseju Mostovi: Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.

Ivo Andrić je na jednom mestu u ovoj knjizi napisao kako oseća da se za svakog od nas, u samom trenutku našeg rođenja, plete zamka, malena i tanka, koja raste uporedo sa nama i jača sa našim godinama, pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda. Uzaludni su svi čovekovi napori da se odvoji od te zamke i sagleda je u celosti kako bi je bolje shvatio i savladao. Ona nam je data kao nekakva tajna rođenja, duboko srasla sa životom. Nikada je nećemo tačno oceniti ni razumeti, ali ipak ćemo pokušavati da je dokučimo, misleći da ćemo tako doći do smisla. Ipak, ta zamka je samo povod da gledamo u čudo života širom otvorenih očiju. Svi predeli koje otkrijemo i sva lica koja susretnemo jesu znaci da život nije ništa drugo do neprestana potraga za sobom. Na stranicama pred vama sačuvani su piščevi dnevnički zapisi, beleške, utisci o prilikama, ljudima i putovanjima, ali i ideje koje su kasnije prerasle u zaokružene prozne celine. Posthumno objavljena, ova knjiga koju je Ivo Andrić pisao celoga života dragocena je zbog toga što pobuđuje nova čitanja i tumačenja njegovih dela.

U eseju Razgovor sa Gojom Ivo Andrić zapisao je da su proste i uboge sredine pozornice za čuda i velike stvari. Ta misao je značajna jer predstavlja osnovu za sagledavanje i razumevanje celokupne piščeve poetike, u okviru koje se posebno ističe Travnička hronika, delo čija je radnja smeštena između stešnjenih i uskih travničkih kasaba. I upravo tu, u Travniku, pronalazimo sliku sveta kao pozornice na kojoj se smenjuju sudbine sasvim običnih i malih ljudi. Međutim, na toj istoj pozornici istorija se rašila otkrivajući svoje naličje. Tako je zapodenuto pripovedanje i ispričana je priča u kojoj je Ivo Andrić postavio mnoga pitanja, ali i ono esencijalno – kako dokučiti smisao postojanja u svetu u kojem je ljudska sloboda ograničena i osujećena?

Naslov Prokleta avlija ima višeznačno simboličko značenje, ali jedna od prvih asocijacija jeste zatvor. U tom stambolskom zatvoru obreli su se i krivi i nedužni. To što će upravnik Karađoz kazati da tu nema nevinih svedoči o tome da je reč o prostoru koji je odvojen od ostatka sveta, ustrojen po unutrašnjim pravilima, potpuno drugačijim od stvarnih i opštevažećih. Prstenasta struktura, odnosno priča u priči zasniva se na kružnom smenjivanju pripovedača, pa se pripovedanje u ovom delu može zamisliti poput koncentričnih krugova koji se sužavaju do samoga jezgra u kojem se nalazi centralna priča o Džem-sultanu. O tragičnoj sudbini ovog istorijskog junaka iz XI veka pripoveda ćamil. Poistovećujući se sa njim, ćamil će javno reći: Ja sam to!, osvetljavajući tako vrlo značajno identitetsko pitanje. O ćamilu pripoveda Haim. Međutim, svi ovi junaci deo su fra-Petrovih sećanja iz Proklete avlije. Uspomenu na fra-Petra čuva bezimeni mladić sa početka ove priče – on posmatra snežnu utabanu stazu koja vodi do malog groblja, takođe prekrivenog snegom, na kojem se nalazi i fra-Petrov grob. Ovaj roman Ive Andrića ubraja se u jedan od najkraćih romana srpske književnosti i smatra se remek-delom upravo zato što je zaokružen na svim književnoumetničkim nivoima.

Ivo Kara-Pešić
(1976, Beograd)
Filozofski je pisac, prevodilac i pesnik.
Jedan je od osnivača dubrovačke nevladine
organizacije Kinookus, čiji su projekti
usmereni na multidisciplinarno i održivo
promišljanje kulturnog i prirodnog nasleđa.
U slobodno vreme sadi drveće i
svira saksofon.
Ona kaže:
uvek u detinjstvu imaš neku drugaricu
koja te vuče da radiš opasne stvari
da skačeš s visokih stena
da roniš duboko
da se kupaš po velikim talasima
da hodaš po rubu terase desetog sprata solitera
da kradeš u prodavnici
da se pentraš na drveće
da odgovaraš bezobrazno starijima
i voziš bicikl kao luda
da se ljuljaš toliko jako da zamalo poletiš
da zadržavaš dah dok ti se ne zavrti u glavi
onda u jednom trenutku skupiš hrabrost da joj kažeš ne
i tvoj život postane predvidiv i mlak.

Rečnik žargona i kolokvijalnog govora srpskog jezika Borivoja Gerzića pruža preko 10.000 reči i izraza uz stručno leksikografsko uređenje. Ovo monumentalno delo donosi jedinstvenu leksičku bazu koja obuhvata sav kolokvijalni i žargonski govor od prvog rečnika Dragoslava Andrića iz 1974. godine pa sve do današnjih dana. Autor je decenijama prikupljao, analizirao i klasifikovao izraze, ne samo savremene već i arhaične, vodeći računa da budu zabeleženi u svom pravom obliku i kontekstu. Svi pojmovi u rečniku nose akcenatske oznake, leksičke etikete i primere upotrebe, što omogućava korisnicima da u potpunosti razumeju značenje i primenu izraza. Ova verzija rečnika nije samo dopuna, već potpuno nova i stručno uređena knjiga, nastala uz saradnju i recenzije vodećih domaćih i stranih leksikografa. Na ovaj način čitaoci dobijaju neprocenjiv uvid u bogatstvo i slojevitost srpskog jezika, naročito njegovog neformalnog i žargonskog segmenta.

Ovu vreću sećanja posvećujem svima
koji su se u procvatu nesreće
manje ili više vešto
usprotivili nečove

Zorno nanizani iskazi,
shvaćeni kao spas pedesetpetogodišnjeg sebe
od davljenja u mrziteljskoj kaljuzi,
izgovarani su od
20. decembra 1993. do 3. juna 1994, pet puta sedmično,
u 16.55, pet minuta pre DNEVNIKA na radiju B-92.
Ovaj sudar trezvene proze i vedrine
sa tminom stvarnosne groze
bio je začinjen jednom za ono čemerno vreme
do raspojasa razgaljujućom java-kompozicijom
Borisa Vian

Povodom 50 godina od smrti Ive Andrića, Čigoja štampa predstavlja ekskluzivnu kolekciju od 101 priče o ženskim i muškim likovima iz opusa našeg nobelovca. Kolekcija će biti objavljena u 50 knjiga sa vrhunskim dizajnom – floralni motivi za priče sa ženskim likovima i ornamentalni formama za muške.

Prva galerija od 10 knjiga sadrži priče o Aniki, Mari Milosnici, Nevenki, Jeleni, Aliji Đerzelezu, Ćorkanu, Fra-Pertu, Fra-Marku, Mustafi Madžaru…

Knjiga pred čitaocem pruža uvid u šest najranijih piščevih beležnica i rukopisnih snopova – koje su se selile iz džepa njegovog studentskog kaputa, zatvoreničke košulje, diplomatskog fraka i na koncu iz radnog stola u ostavinsku rukopisnu riznicu – svedočeći o različitim fazama piščevog života i delanja. Ujedno, beleške donose jedinstven pogled u intimni svet osetljivog čoveka i velikog umetnika reči.

Andrićeve rane beležnice pružaju uvid u lični i umetnički razvoj mladog siromašnog studenta iz rubne provincije Monarhije, Bosne, koji je na krhkim plećima nosio deo tereta Sarajevskog atentata.

Andrićevo ispisivanje beležnica izvire iz uobičajenog manira pisaca da tokom mnogostrukog i viševrsnog književnog rada vodi jednu vrstu dnevnika o umetničkom stvaranju, o čitanju drugih autora i dijalogu sa njima, uz beleženje planova i skica za svoje zamisli, autobiografskih zapisa putopisnih i memoarskih crta, sentenci, narodnih mudrosti, lirskih zapisa, ostavljajući samosvojno svedočanstvo o menama u umetničkom biću na književnom putu i o sebi kao čoveku u svetu.

Ova knjiga predstavlja poseban događaj u proučavanju i predstavljanju Andrićevog dela jer su posle više od četiri decenije, u okviru jedne knjige pred čitaocem gotovo nepoznate Andrićeve beležnice.

Fra Marko Krneta je bio sestrić pokojnog biskupa fra Marijana Bogdanovića. Kako je bio jedino muško u familiji, biskup ga uze još kao dječaka u manastir, da uči i poslužuje. Ali i pored biskupove zaštite i pažnje, mladić nije napredovao nikako. Bio je svojeglav i tup, mucao je u govoru i prskao pljuvačkom, nit je imao glasa ni sluha, tukao je mlađe i nije slušao starije. Niko ga nije mogao odviknuti od čobanskih psovki. Samo su mu neprestano tješnjale pamuklije i kraćao habit.

– Nit utjera račvast kolac u zemlju, ni tvog fra Marka u sveti red – poručivao je biskup sestri, koja i umrije žaleći što joj i sin neće postati biskup.

Ogorčen, biskup odluči da pokuša još jedno: da ga pošalje u Rim, ne bi li se u tuđini dozvao i popravio.

Iz priče „U musafirhani“