DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Priče otvaraju svet sećanja oživljen titrajem sveće prislužene na veliki praznik. Pomalo prustovskom putanjom trenuci sadašnjosti otkrivaju staze koje vode u prošlost i donose ceo univerzum uspomena, mirisa, likova i odnosa gledanih očima jednog deteta, kroz čije su sećanje i filtrirani. To je istovremeno i ključ pripovednog tona, koji će na detinji lak i bezbrižan način opisati i najteže, egzistencijalne situacije i dominantnom depatetizacijom, sa verom u snagu života i svih tajni koje on krije slaviti svako životno iskustvo kao dar.

U Peganovim pričama knjige nadilaze puku predmetnost i postaju oslonci, utočišta, tragovi vremena i mladosti. Nјihov miris meša se sa mirisom soli, sunca i starih snova, a čitanje postaje način da se uspori, da se ostane u trenutku koji klizi.

Izabrane humorističko-satirične priče koje je autor u proteklih 60 godina objavljivao u izdanjima Politike, Novosti i Ježa (preko 400 priloga) i za koje je dobio desetak najviših nagrada, uključujući i nagradu Udruženja književnika Radoje Domanović za ukupan doprinos srpskoj satiričnoj književnosti.

Nikola Milošević: Zoran Božović ume da bez ijednog suvišnog poteza – bez ijedne suvišne reči čak – saopšti čitaocu ono što je bitno ili, da se poslužimo jednom često korišćenom formulom, njegovim pričama ne može se ništa ni dodati ni oduzeti. U njima nam se on predstavio kao pravi majstor satirične minijature, koji već sad ima nezaobilazno mesto na lestvici vrednosti naše satirične proze.

Vinaverski nastavak nekadašnjih jutarnjih žaoka neprevaziđenog Duška Radovića iz autorske radionice njegovog saborca u starom dobrom Studiju B - Petra Marša aka Pece Petrovića aka Čika Pece…

Poštovane knjigoljubiteljke i cenjeni knjigoljubitelji, postoje razna štampana sočinenija, koja se čitaju ujutru (a nisu novine), u podne (a nisu ođe kulinarskim dostignućima), uveče (a nisu romani u nastavcima), noću (a nisu bajke besanice). Pred vama i sa vama su reagovanja na razna društvena zbivanja, na sve ono što nam, inače, svakodnevicu ne čini običnom, a stvara utisak da su u pitanju svojevrsni lekovi, čije korišćenje pomaže da se lakše progutaju ne baš male knedle, koje nam iz raznih oblasti serviraju institucije zadužene da urede društvo u kome živimo

Knjiga „Laura – Dnevnik jednog nedostajanja“ oblikovana je kao intimni epistolarni zapis u kojem dominira unutrašnji monolog. Autorka se opredelila za formu pisma ne kao sredstvo komunikacije, već kao način očuvanja emocionalnog kontinuiteta. Pisma u ovoj zbirci ne traže odgovor; ona svedoče o postojanju osećanja koje traje uprkos odsustvu.

Miša Ristić, sa nadimkom Menjuhin, akademski muzičar, jedan od trojice osnivača ansambla Renesans, član Akademskog kamernog orkestra i Simfonijskog orkestra RTS-a, zaljubljenik u srpsku vizantijsku muziku, ne piše samo o muzici već, pre svega, o ljudima sa kojima je odrastao i delio život na beogradskom Dorćolu – jer bez njih, takvih, kako kaže, ne bi bilo ni njega ovakvog, ni jasnih i upečatljivih sećanja.

Ova sećanja zapisuje kako bi ih sačuvao od zaborava i s namerom da nas ubedi da vreme mogu pobediti snaga volje i upornost. Čaršijska papazjanija oživljava duh bivše Juge, sa svim svetlim i tamnim tonovima, vodi nas kroz školovanje, služenje vojnog roka i putovanja u vreme kad se sporije putovalo, uzbudljivije živelo i lepše družilo.

U Dorćolskim skaskama upoznali ste članove Renesansa i mnoge od onih koji su ostavili traga u Mišinom životu, a u Papazjaniji ćete ih doživeti uz još mnogo vrcavog humora.

Anegdote iz klasične helenske starine – mudrost, humor i duh antičke Grčke

Zakoračite u fascinantan svet antičke Grčke kroz zbirku duhovitih, poučnih i inspirativnih anegdota koje otkrivaju duh vremena u kojem su nastajali temelji evropske kulture. Anegdote iz klasične helenske starine donose priče o slavnim filozofima, državnicima, umetnicima, mitološkim junacima i običnim ljudima, čije su dosetke i postupci ostali zapamćeni vekovima.

Kroz kratke i živopisne priče čitaoci upoznaju svakodnevni život stare Grčke, ali i mudrost, humor i karakter ličnosti koje su oblikovale antički svet. Ove anegdote nisu samo zanimljive i zabavne — one otkrivaju vrednosti, moralne dileme i životnu filozofiju jednog od najznačajnijih perioda ljudske istorije.

Knjiga je podeljena u tri tematske celine:

Anegdote o istorijskim ličnostima – priče o filozofima, državnicima, umetnicima i običnim ljudima koje oslikavaju duh antičkog vremena
Mitološko-bajkovite anegdote – zanimljive priče u kojima se prepliću mit, legenda i narodna mudrost
Izreke i pouke – kratke misli koje otkrivaju suštinu helenske filozofije života

Zašto pročitati ovu knjigu:

Zanimljive i kratke priče iz antičke Grčke
Mudre i duhovite anegdote o poznatim istorijskim ličnostima
Uvid u kulturu, filozofiju i svakodnevni život stare Grčke
Idealno za ljubitelje istorije, filozofije i klasične književnosti
Knjiga koja se čita u dahu i kojoj se čitalac rado vraća

Anegdote iz klasične helenske starine predstavljaju idealno štivo za sve koji žele da kroz kratke i zanimljive priče upoznaju mudrost antičkog sveta i duh jedne od najuticajnijih civilizacija u istoriji.

Objavljena 1913. godine Vinaverova predratna zbirka „Priče koje su izgubile ravnotežu” nalazi se u okviru ranog piščevog korpusa. Ona zauzima znatno mesto u kontekstu oblikovanja stvaralačke poetike koja teži izrazitije antitradicionalnim, poetički „anarhičnim”, avangardnim književnim ostvarenjima. Između poetskog i proznog izraza, moderne i avangarde, tradicije i inovacije, mitološko-fantastičnih okvira i stvarnosti, ova zbirka kratkih priča izmiče preciznim klasifikacijama i gubi ravotežu konvencionalne nedvosmislenosti – žanrovske, stilske, fabularne, semantične. Vinaverove „Priče” stoje na graničnoj poetičkoj poziciji i epohalnoj razmeđi, nagoveštavajući put kojim će autorova, ali i – šire posmatrano – srpska proza krenuti u narednim godinama i decenijama.

Autor, ovenčan Ninovom nagradom, u ovoj zbirci donosi priče koje hrabro pomeraju granice savremene proze.

Pištalove pripovetke istovremeno su suptilne i mračne, razigrane i drsko moderne. U njima se prepliću uticaji različitih umetničkih izraza — od likovne umetnosti i muzike, preko filma, do jezika reklame i video-spotova. Svaka nova priča menja oblik i pristup, odbijajući da se uklopi u jednu prepoznatljivu šemu.

Autor se neprestano preobražava iz teksta u tekst, ispitujući mogućnosti pripovedanja i same granice forme. Ipak, uprkos formalnoj raznolikosti, jedno ostaje postojano: snažna, precizno usmerena emocija koja nosi svaku priču.

Ova zbirka može se čitati kao unutrašnja potraga, intimni obračun sa skrivenim strahovima i željama — svojevrsna borba sa sopstvenim senkama u zamršenim prolazima ljudskog srca.

„U pričama zbirke Kraj veka reč je i o ritmu u kome se kotrljaju rečenice i pripovesti. Njih, u suštini, spaja postupak građenja slike. Priča je za Pištala samo okvir za mogućnost, čiju lakoću, ili vilenost, omeđuje, ipak, san. On računa na kanale bajkovitog u strukturi čitaoca i zato inkarnira bajku kao mogućnost za čitanje. Paralelno sa nedvosmislenim detaljima fabule, glavni događaji ovih priča zbivaju se i dalje u rečenicama, čije su slike, počesto, odrazi poetičkih detonacija. Slikovno se iskazuje kao preosmišljena duhovnost, kao jedno od utočišta savremenog proznog izraza. Preosmišljava se opažajno putem neuočenog, onog što potiče iz nestvarnog. Slikovnost svake rečenice, pa i njenih delova, stvara kod čitaoca utisak da je svet ’realnog’ samo magistrala na kojoj se sustiču i razilaze nizovi svetova.“
– Nenad Šaponja

„Kao u pesničkoj zbirci ove različite priče vezuje isto osećanje i način upotrebe jezika. I prisustvo metafizike u infantilnoj maštovitosti.

Tamna, demonska, groteskna vizija iskazana karnevalskim, prazničkim književnim postupkom. I kada jednu od svojih priča, postmodernu evokaciju biblijske legende o Kainu i Avelju, završi rečenicom: ’Spetljali su se konci marioneta’ – mi znamo da je pesnik, prerušen u proznog pisca, na lapidaran način, kroz formu književne igre, izrekao najdublju istinu o našoj savremenosti, o kraju veka.“
– Mihajlo Pantić

Zamolio bih vas da se prisjetite trenutaka kada ste bili u istinskoj ljudskoj nevolji, u bezizlaznoj situaciji, kada ste bili potpuno nemoćni da riješite neki za vas krucijalan životni problem. 

„Milica J. Lilić, po talentu književnica, po struci tumač i teoretičar književnosti, korenom iz Banjske i instinktom toga grumena zemlje na kome je rođena(...) razvija ovaj umetnički tekst, tankim svilenim nitima tkan sve od minucioznih detalja, poput bogatog kosovskog veza na platnu, koji otkriva psihološki, etički i socijalni profil glavnih ličnosti...Bolno je rađanje ljubavi, ali je još bolnije ako je nema, pa se čitaocu može učiniti, zbog bogatstva jezičkog izraza i izuzetnog trepeta osećanja, da je sve vreme bio u sferi poezije, čitajući podužu pesmu u prozi” beleži recenzentkinja Ljubica Žikić

Novinar i pravnik Vladan Paunović se predstavlja i kao pisac, i to knjigom kojom dominiraju note neposrednosti pripovedanja i lične romantike; njegovo pisanje okupira ona osobena crta za kojom posežu književnici koji se ne stide ljubavi prema voljenom biću, odnosno bračnom drugu, sestri, bratu… pa i prema prirodi. Dok se negde napolju jurnjava, reklo bi se nepotrebna i nerazumljiva, odvija i traje, ljubav prožima aktere Paunovićevih priča. Aktera obično nema sijaset: tu je najčešće jedan muškarac i tu je jedan objekat njegove žudnje, supruga koju sasvim očigledno voli. Ili su tu deca koja postavljaju sasvim obična iskrena pitanja, lišena saznanja o relativizaciji pitanja dobra i zla. Pritom su književni junaci ovde zamišljeni kao ljudi od krvi i mesa, koje možemo sresti u našem kraju, odnosno već u susednom stanu, sa svim manama što proizilaze iz svakodnevice i životne borbe u smutnim vremenima današnjice. Izjaviti ljubav nekome, međutim, ispostavlja se da nije lako. Jer dok jedan partner stremi ljubavnom zanosu, drugi je pun briga ili zamršenih filozofskih egzistencijalnih pitanja pa vođen Paunovićevim perom svaki akter mora pronaći ono najbolje u sebi kako bi utešio svog partnera potrđujući i dokazujući mu tako svoju privrženost. Isto tako, nije lako ni deci dati iskrene odgovore, a da se dobro ne pomučimo kako se ne bismo okaljali u njihovim očima. Po tome ova knjiga podseća na Egziperijevog Malog princa, u najboljem smislu ove tvrdnje.

Mišićev horor nije vođen intencijom da bude kanonski pisan sa tropima koji će jasno odrediti žanr (premda postoje kanonske naznake ličnog univerzuma koji nije isključivo jednoobrazno žanrovski) već je pre tu kao nužnost opisanih dešavanja, kao osećaj u njegovim karakterima nastao usled krajnjeg užasa kojem su izloženi. Iskupljenje je lajt motiv i, ako se za nečim traga u ovim pričama, traga se upravo za tim momentom, stoga ne treba očekivati žanrovske egzibicije već pre studiju propasti uzvišenih osobina, primarni krik zbog takvog gubitka, kao i očajnički pokušaj da se stvari vrate u neku vrstu prvobitne harmonije.

Vetar je napisao prva slova na Zemlji. Prvi učitelj pismenosti. I pored tog doprinosa on nikada nije dobio ime. Ostao je bezimen. U reci vremena imena su ljudima postala neophodna. Oduvek je postojao strah od zaborava i ne pominjanja. Imena su tako postala nasledna i nepromenljiva. Razgovor sa knjigom počinje ćutanjem. Smeh eksplodira u raznim bojama dok je tuga uvek u istoj. Kartblanš Odavde do Povratka je tuš istine i rodoslov zaborava istovremeno. Zaplovite...

Ova zbirka priča može vam se učiniti kao još jedan pokušaj autora da svoje proživljene anegdote i avanture pretoči u slova i slike. Međutim, u ovom slučaju između tih slova i slika možete osetiti svu ljubav i poštovanje prema jednom svetu čije čari imaju privilegiju da vide i dožive samo malobrojni.
Priče iz ove knjige nisu samo anegdote nego maestralni primeri onoga što ronjenje nosi sa sobom, uz intimnu analizu osećanja koja podvodni svet izaziva kod svakog od nas ko se usudio da u njega uđe.
Slobodan je u podvodni svet zaronio pre skoro pola veka. Pripada generaciji ronilaca koja je učeći od začetnika ovog divnog sporta razvijala ronjenje u Srbiji. Kao jedan od pionira sportskog ronjenja u Srbiji, osvajao je u brzinskom ronjenju i podvodnoj orijentaciji republička, državna i međunarodna priznanja. Kao iskusni instruktor ronjenja španske federacije FEDAS, uveo je stotine ronilaca svih kategorija i specijalnosti u fascinantni podvodni svet.
Boraveći pod vodom u raznim okolnostima, od osvajanja medalja u bazenu, do vađenja lokomotiva iz hladnih jezera, naučio je kako fizički i mentalno ne samo da kontroliše svoj um i telo već i da zahvaljujući tome izbrusi sebe u mnogim oblastima svog života, pa čak da se oproba i u pisanju.
Ja sam imala zadovoljstvo da sa Slobodanom tokom našeg dugog prijateljstva doživim divne trenutke i avanture pod vodom, a ono što je sada zaista važno, jeste da priče iz ove knjige čitaocima mogu bar na trenutak da približe autentične doživljaje iz podvodnog sveta koji je nas ronioce svojom lepotom zauvek očarao i obavezao da ga sačuvamo za buduća pokoljenja.

1. Хороший рассказ - тот, где просто есть хорошая история (интересная и интригующая фабула с неожиданным поворотом). Эта хорошая история происходит в настоящее время (в момент ее написания) повсюду, где «странствовал» ее автор: на Аде-Циганлии, в Сараево, в Нью-Йорке, Париже, Дубровнике или в каменистой Герцеговине, крае воинов. Одним словом, весь мир в ее руках, как на ладони. 

Danko Popović je pisac u čijem se celokupnom proznom opusu na umetnički relevantan način sažima nekoliko tema i osvetljavaju suštinska egzistencijalna, istorijska i moralna pitanja vezana za sudbinu srpskog naroda.

O kakvim pričama i o kojim pesmama je reč? Priče su o tome kada su i gde, kako su i zašto, kojim povodom nastale narodne (varoške, svečane, patriotske i druge) pesme koje narod peva ili sluša na medijima i raznim manifestacijama. Ko im je autor čije je ime poznato ili se zaboravilo. Mnoge pesme nemaju priču ili su zaboravljene.

Neobične zgode i nezgode iz života običnog čoveka, prepunog krupnih sitnica, rasutih kao petoparci od plemenitih metala, pretočene su u prekratke, kuse pričice iz kusorepog sveta prošlosti i sadašnjosti. Ulovljene na periferiji, u ćoškovima života, sročene su u duhovite, ponekad i jetke i opore priče za našte srca. Prokuvane gutaju se na prazan stomak, a pričalac ih je čuo i zabeležio ili doživeo i zapisao. Minijature, crtice i krupne sitnice izbrušenih detalja i pitkog narodnog jezika pokazuju da se i u lokalnom skriva ili bar nazire - univerzalno. U pričama najviše ima Šumadije koje više nema. A, biće je!

Svojevrsni pitoreskni basnogram, sa vibrantnim elementima dekonstruisane pastorale, svojstven piščevim (neo)avangardnim i kolažnim rešenjima, ovaj put pre svega po pitanju literature, nalazi se pred čitaocem knjige Dekamoron Popa D. Đurđeva. Kao i vizuelna, mozaična ili rebus-poezija u knjigama Poezija koja se gleda, Slik kovnica ili Deponija, ni knjiga Dekamoron ne odustaje od lirskog takta svakovrsne kontrafaktualnosti i to kroz način na koji pisac stupa u dijalog sa morfologijom basne.

878 je zbirka istorijsko-fikcionalnih priča koje oživljavaju Beograd i ljude koji su sa njim delili sudbinu. Kroz lirski, a istovremeno dokumentarni stil, knjiga spaja i prepliće stvarne i imaginarne ličnosti i događaje sa unutrašnjim svetovima i dilemama koje nose. U pričama se pojavljuju Nikola Tesla, Jovan Dučić, Petar Lubarda i vojvoda Mišić, isprepletani sa fiktivnim junacima čije sudbine otkrivaju skrivene slojeve grada.

Ovo je neobična i uzbudljiva priča o ljubavi, osveti i kajanju. Zbirka, osim naslovne priče, sadrži na desetine pripovesti uzbudljivih, humorističnih, istinitih.

Pred čitaocima je jedan potpuno drugačiji Dobrica Erić, bolno nostalgičan, u dobu kad se životna linija, dosegavši zenit, polako spušta nadole.

Žrtvenik ljubavi već u samom naslovu intrigira, upućuje nas na promišljanja o onome što stoji visoko na lestvici svih ljudskih vrednosti – o ljubavi i žrtvi koja je neizbežna, ukoliko govorimo o onoj uzvišenoj, pravoj, nadvremenskoj ljubavi. Stilski i tematski, ova knjiga je bliska srpskim klasicima. Kroz sedam posve različitih, a svakako životnih pripovedaka, autor nas upućuje na one vrednosti koje su trajne, čak večite, iako se ponekada čini da su nakratko izdate, napuštene, da se od njih odstupilo. Upravo iz tog razloga, ova knjiga nam je i priručnik za svetlost, ali i upozorenje. U centru zbivanja ovde je čovek. Autor majstorski proniče u dubinu ljudske duše (psihe), postavlja pitanja, ali i daje odgovore. Upućuje na vrlinski život, na lepotu i neprolaznost. Ovo je knjiga topline i radosti. Svojevrstan putokaz ka jednom lepšem i smislenijem životu. Autor uliva nadu i veliča veru, izvlači najveće prestupe iz svojih junaka, bez osuđivanja, i daje im jedan novi život. Novi smisao. Ovo je knjiga potrebna našem obezduhovljenom, materijalističkom svetu, jer unosi mir, toplinu i radost. Stil je mekan, prirodan i pristupačan svakoj duši. Lepršav i veoma nadahnut.

Autor je verovao da je život dar prirode i izvor svih značenja. Mučio ga je stereotip svakodnevice: zločin‒zločinac‒žrtva. Sablasan i mračan svet zločina. Iz dana u dan taj obruč ga je sve više stezao.
Želeo je da izađe iz tog obruča. Pored toga što je stečena iskustva rado delio mlađim kolegama, beležio je kriminalne događaje i u svoj dnevnik. Godinama je pisao impresije o zločinima, zločincima i njihovim žrtvama. Dokle god sećanje seže navirali su slučajevi. Progonila su ga sećanja na jednu kategoriju ljudi koje je sretao obavljajući svoje profesionalne obaveze.

Stoljećima, čovečanstvom odzvanjaju priče o svirepim ubistvima, zločinima čoveka prema čoveku. Mali je broj onih ljudi koji su imali priliku da uživo razgovaraju sa ubicama i slušaju njihove ispovesti. Želeo je da kroz priče o zločinima pruži nezaboravno iskustvo svim čitaocima. On ne govori o ubicama da bi ih veličao, nego da opomene one koji nameravaju da tako nešto učine.

Ovo je omaž svim ranopreminulim žrtvama ljudskog bezumlja.

GGelenderi… Neraskidiva veza između etaža jedne zgrade. Odmorišta umornih, stajališta zbunjenih, nasloni zaljubljenih. Priče huje između gvozdenih stubova, rđaju vremenom, ali čuvaju tragove prolaznika koji su se, možda, jednom obreli tu, poželeli nekome da kažu šta imaju, ali nisu imali hrabrosti da pokucaju na vrata.

„Ima zgrada i ima seoba, iz jedne zgrade u drugu, iz jednog stana u drugi, iz jedne replike u drugu, ali kuće i kućišta kao da nema… Ali ima i poezije. I kada je beskućnica, i kada se javlja sa nepoznate lokacije, jer se i pismo ove knjige piše iz nekog prostora koji nije imenovan, koji nije kuća, nije zgrada, nije stan, koji je prazan i bezvazdušan (šta uopšte znamo o lokaciji ovoga pisma da li se autor-stanar preselio, kako mu je u novom stanu, gde je uopšte on?), poezija se i dalje piše, poezija i dalje svedoči, osvedočava samu sebe, barem u sećanju, barem u prošlosti, barem u želji da jednom, ponovo, možda, pronađe svoj dom. Valjda će jednog dana, u nekoj dalekoj budućnosti kada ni nas više ne bude bilo na ovoj planeti, u kosmosu, svemirskim prostranstvima još uvek pulsirati odjek i bilo (st) poezije. Zalog toj nadi su i Priče sa gelendera Ane Urošević Stevanović.“ – Đorđe Radovanović

Četnici sa hrvatskim pasošem i švedski mudžahedini je zbirka od devet priča uglavnom tematski inspirisanih životom grada Banjaluke. Žanrovski su različite, pisane su na jednostavan način i svaka ima poruku. Već kod naslovne priče prepoznajemo naš, balkanski usud, i prožetost svakodnevice krupnim, nacionalnim i religijskim temama. Autor koristi metaforu „svemirski bod Balkan“ da označi nemogućnost izlaska iz ovog vrzinog kola – ono traje od pamtiveka, od predaka, i odražava se na potomke. Junaci ove zbirke su ljudi iz komšiluka, svakodnevni ljudi koje neki određeni događaj, doživljaj, susret navede na otkrivanje njihove unutrašnje strane. Tim putem se predstavljaju snovi, sećanja, uspomene, a sve je odstupanje od rutine i administrativno-činovničkog načina života na koji su prinuđeni. Autor pokušava i da pronikne u mehanizam zločina koji se odvija i na ličnom planu, i na planu suočenja sa drugom verom/nacijom/običajima. Svaki pokušaj da se pojedinac izmesti iz svojih (ne)zadatih okvira, završava se pobedom sistema koji vraća jedinku na njeno mesto. Govoreći o različitim aspektima – od istorije, preko teritorije i nasleđa, sve do podsvesnih i nesvesnih slojeva unutar čoveka, pripovedač nam pruža višestrani ali nenametljiv presek glavnih tema u životu jednog grada, na Balkanu.

Nebojša Jevrić je autentična i nesalomiva ličnost, poznat po svojoj neposrednosti, hrabrosti i neustrašivosti u istraživanju i pisanju. Kao novinar i ratni izveštač, ne beži od teških tema niti kompromisa – uvek traži istinu, čak i kada to znači suprotstavljanje opšteprihvaćenim narativima. Njegov stil je oštar, britak i beskompromisan, ali istovremeno emotivan i duboko ljudski. Kao pisac, Jevrić ima sposobnost da prepozna i prikaže sirove emocije i sudbine običnih ljudi, posebno onih koje je život bacio na marginu. Njegova dela su često prožeta melanholijom, ali i surovom realnošću. Privatno, on je čovek strasti, neko ko živi intenzivno i sa uverenjem da se istina mora reći bez obzira na posledice. Ne robuje autoritetima, niti se plaši osude – njegov glas je glas onih koji su često nečujni. U srpskoj javnosti prepoznat je kao čovek koji ne zna za strah i koji svoju reč vrednuje iznad svega.

Milan Ristović izmiruje teme i kontinente, realno i nadrealno, uvezujući ih u celinu detaljnim, toplim, mirnim, nežnim opisima prirode, detinjstva, samoće, ljubavi.
Ovo je knjiga putovanja u proživljeno: kroz snove, realnost, umetnost i reči. Osam priča iz prošlosti
Srbije, sveta i naratora. Opisuje i krajnosti: od tradicionalnog seoskog života, urbanog pisca u
ruralnoj sredini, preko sankcija i ponižavanja, preko dalekog sveta Amerike koji ismeva neznanu kulturu i čoveka smešta u kavez, špartanja evropskom podzemnom železnicom ne bi li se umrežila sopstvena usamljenost, do detinjeg sećanja na mesto u kojem stanuju dve vere, i egzotičnih slika Afrike kroz san autora i Paula Klea. Od Kosova Polja i Sombora, preko grčkog ostrva do Sent Luisa i preko Berlina do Sidi-bu-Saida.

U redovima ove knjige na veoma lep i topao način je dočaran unutrašnji svet revnosnog sveštenika Srpske Pravoslavne Crkve.

Taj sveštenoslužitelj spolja, zbog svoje fizičke spremnosti i borilačkih sposobnosti koje je stekao još u ranoj mladosti (o čemu takođe svedoče neke priče), veoma liči na sveštenike-ustanike koji su vekovima ranije vodili srpski narod u borbi za Krst Časni i Slobodu zlatnu. No, spoljašnji izgled nekad ume da ograniči naš doživljaj čoveka, a pogotovo sveštenika. Bogat unutrašnji svet o. Slobodana, ispisan na stranicama ove knjige, svedoči o osetljivom srcu koje se krije iza stamenog lika.- Prezviter dr Oliver Subotić

Sa besprekornim osećajem za detalj, on piše o malim, naizgled beznačajnim ljudima koji rade velike stvari, kroz koje i kada oni nisu toga svesni, često Bog progovara. Otac Slobodan ima potrebu da otrgne od zaborava, da ovekoveči, da nas suočivši se prvo sa sobom, navede na suočavanje sa nama samima. - Marina Rajević Savić