DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Pisac i Reditelj rade sve - osim što rade na tekstu.

Knjiga priča Sto jada sadrži karakteristike koje su prisutne i u drugim pripovednim tvorevinama Emira Kusturice: dokumentarni sloj, autobiografsku podlogu, prepoznatljive ambijentalne topose, humorni dijalog. Kao bitnu razliku mogli bismo izdvojiti unekoliko slobodniji odnos prema temi.
Iako i u njoj ima tamnih sugestija, okupljenih i oko zbivanja, i oko situacija, i oko junaka, dominantna sugestija – koju nosi pripovedna rezultanta – kao da je upućena nekoj svetlosti koja se naslućuje. Stanje stvari je često rđavo, tok života izobličava ljudske sudbine, ali humanistički patos kao da nagoveštava da svaka vrednost nije zauvek izgubljena.
Iz pogovora Milo Lompara

Primjeri čojstva i junaštva, kroz zbirku anegdota o događajima i odnosima među ljudima širom crnogorskih plemena, afirmišu svojevrstan moralni kodeks Crnogoraca, čiji recidivi i danas mogu naći potvrdu u svakodnevnici ovih krajeva. Likovi iz ovog djela, posvjedočeni imenima i prezimenima, na etički pijedestal za dugi niz decenija postavili su vrijednosti, kao što su: čast pojedinca, porodice i plemena, hrabrost, rodoljublje, vrijednost izgovorene riječi, ali i velikodušnost i saosjećanje sa slabijima.

Šta je istorija? Neko je shvata kao orijašku silu koja lomi narode, briše pokrete, uništava ili inauguriše dobre ili loše ideje, svejedno, silu koja u osnovi nema veze s ljudima samim. Drugi, poput Lava Tolstoja, kažu da je istorija podvodačica koja traži ljude prekomerne, ljude s one strane normalnog postojanja da bi od njih načinila marionete povesti, koji će narode voditi u pobedu ili češće u propast.
Junaci ove knjige, svi odreda, imaju treći pogled na istoriju. Oni na povest gledaju kao na složni rad ogromnog mnoštva malih ljudi, zapravo svih koji su oduvek živeli, od kojih svi imaju ličinku istorije u svom malom i efemernom genomu, larvu koja udruživanjem s nebrojeno mnogo drugih ličinki može da porodi leptira istorije – crnog ili belog svejedno.

– iz Uvoda

Postoje različite književne teorije o tome šta se dešava na relaciji pisac-čitalac, to jest, kakav je čitaočev horizont očekivanja. Da li je sama knjiga objekat lepote, ili je to štampani tekst? Pisac ovog predgovora veruje u lepotu samih knjiga, pa i u lepotu prelomljenog teksta na stranicama, ali ne veruje u to da je to atribut lepote same književnosti. Ono u šta pisac ovih gotskih priča veruje jeste ono što je sadržaj fenomenološke teorije u recepciji književnosti.
Jednostavno rečeno: čitalac dobija tekst kao predložak za maštanje i pravljenje slika u svojoj glavi. Pisac takođe ima svoje slike kada piše knjigu i on ih na najprecizniji način saopštava lepim tekstom.

Čitalac, međutim, svaki za sebe, ima svoje slike u glavi dok čita knjigu. Nema dva ista čitaoca i nema dve iste vizuelne predstave književnosti.
Tu negde, u tim slikama, stanuje i književni strah. Čime se on meri?

– Iz Uvoda

Gospodin Astrik imao je neobičan šešir. Nije više bio siguran kako je s tim čudesnim šeširom sve počelo. Kupio ga je još u prošlom veku u najčuvenijoj šeširdžinici u Lon¬donu, kod „Loka“ u ulici Sent Džejms. Slagao mu se s omiljenim frakom svilenih revera. Cilindar je bio golubije boje, sa sivom trakom po obodu. Probao ga je, name¬stio malo ukoso na čelo i kupio. Nekoliko dana kasnije saznao je njegovu tajnu. Dok ga je nosio na glavi, mogao je da čuje tuđe misli. Ušao bi tako u kočije i saznao da se kočijašev sin opija i da je opet odbegao sa nekom musavom devojkom; da kočijaša boli zub, pa onda opet da je ta devojka možda Ciganka... Začudio se isprva koliko su ljudske misli zbrkane. Konji su bili jednostavniji, mada dosadni. Razmišljali su samo o zobnici i senu u njoj. Neke je bolela noga, a jedno kljuse je patilo kao da ima početak pneumonije. Njegov kočijaš još ništa nije znao o tome, ali gospodin Astrik jeste. Dok je izlazio sa svojim čudesnim šeširom, pred njim se niko nije mogao sakriti.

– Iz priče Šešir i njegov sluga