DOMAĆI ROMAN

U alegrijskom i istorijskom rakursu, moderna literatura i počinje višeznačnim preseljenjem u (vele)grad. Ako možemo da kondenzujemo dugačak i kompleksan proces naglašavanjem dramatične razlike, odnosno razlike dramatičnosti: modernost se zasniva na topografskoj i imaginarnoj tranziciji – uzmimo samo jedan, vrlo aktuelni primjer – na prelasku iz raskošnih, spektakularnih jorkširskihpustopoljina iz Orkanskih visova, u opskurni, tajnoviti i melanholični pejzaž Baudelairevog Pariza. Da bi se odigrala nova predstava, scenografija se mora prepraviti i rekolorizovati. Prirodu menja artificijelnost, tradiciju inovacija i destrukcija, vitalnost prelazi u splin, melodrama u seksualnu dekadenciju. Ali, najvažnije, mijenja se samo ustrojstvo (literarne) metafore, jer grad i jeste oličenje lavirinta, zbog čega moderni tekst – kroz razlaganje mimeze – i jeste eksperimentalan, digresivan, esejistički i često odbija da ponudi pripovjedne closure. Brankovićeva Podgorička trilogija za crnogorsku književnost obavlja tu metaforičku transformaciju gdje (dis)lokacija utiče na samu formu (autorskog) pisma. Za Brkovića u Trilogiji, junak je uvijek narator, i obrnuto.
Aleksandar Bečanović
Iz predgovora

Junak romana Tai doživljava svoju ludu ljubav kao neku vrstu prosvetljenja u mukama. Tai ima nešto od starinske literature, u najboljem smislu ovog epiteta. - Dragana Kanjevac

Roman Tai je otvorio novu paradigmu u srpskoj književnosti. - Dragoljub Kojčić

Čovek se nada, i nada i nada ljubavi, čak na najneočekivanijim mestima gde smo se našli iz posve drugih razloga, poput barova i bordela i zatvora i klanica i konclagera i samog pakla, gde se osvrćemo tražeći pogledom kakvog blagonaklonog đavola. Odškrinuta vrata čije ključeve može držati samo suprotan pol, koji je suprotan po svojim principima, suprotan po svojim prioritetima, suprotan po svojim sredstvima, a isti po svojim dubokim htenjima, isti u žudnji za ljubavlju, isti u uzajamnosti za koju nema zamene. Konačno sam ugledao taj pol i zakoračio u svetost, pogledao pravo pred sebe u tihi beskraj, u božju milost, u lice žene. Sve što se ikad kome moglo dogoditi, svaki poriv, svaki udisaj, svaki pokret srca lebdeli su među i nad nama. Da mi je neko samo ponudio da biram između te žene i čitavog sveta.

Bestseler Tai je jedan od tri najnagrađivanija srpska romana. On uranja u barsku scenu Bangkoka, spreman za lov na nesporazume između Istoka i Zapada, lirske ponore svojih junaka i postkolonijalni, kolažni putopis.

Goran Gocić je autor romana Poslednja stanica Britanija (2017), Čovek iz Nehata (2021) i Fikser (2026). U sva četiri dominiraju nomadske teme – potrage ne samo za identitetom već i iskupljenjem.

Goran Gocić je napisao roman svog života i svog doba, potvrđujući da je književnost najbolja onda kad pripovedanje postaje nužno. Ispovest glavnog junaka zapravo je povest jedne epohe: ubitačno iskrena, nepodnošljivo privlačna. Da li je ovo Gocićeva najbolja i najpotresnija knjiga?

Aleksandar Jerkov


Nas dvoje, našavši se pred ključarem seksa i smrti, posrnuli smo. Nas dvoje, polažući poslednji ispit iz orgije i pokolja, pali smo. Nas dvoje, plaćajući po zlatnik za svakog stradalog čamdžiji u Hadu, osiromašili smo. Nas dvoje, osvrćući se za sobom kada nam je to bilo izričito zabranjeno, skamenili smo se. Nikad se nisam odvažio da priđem tako blizu erosu i tanatosu kao tih plahih godina 1989–1992. Imao sam sreću da u krajnostima uživam u pravom društvu – onom svetaca i zločinaca. Krajnji proizvod te zamršene omče je moja istorija. Ona je u biti ista kao istorija sveta.

Roman Fikser pripovijeda o ratu i seksu: o ratu među polovima i seksu sa istorijom. O izdaji i odanosti: o izdaji partnera i odanosti novoosnovanim državama. Glavna opasnost za mlade junake Fiksera jeste gubljenje mjere – i u istorijskim zbivanjima, i tokom sazrijevanja. Konačno, i kod samog pripovjedača: na svakom koraku ove mrsne priče vrijeba nas opasnost od predoziranja.

Goran Gocić je autor romana Tai (2013), Poslednja stanica Britanija (2017) i Čovek iz nehata (2021). U sva četiri dominiraju nomadske teme – potrage ne samo za identitetom već i iskupljenjem.

April na Vlašiću je ljubavni roman bez presedana u srpskoj književnosti.

I petnaest godina nakon prvog izdanja, njegov status je u pravom smislu kultni i knjigu je skoro nemoguće pronaći u knjižarama i antikvarnicama jer čitaoci ljubomorno čuvaju svoje primerke. Mada je vreme radnje fokusirano na nekoliko dana, u flešbekovima imamo celu istoriju jedne velike ljubavne priče. Ovo je roman za različite generacije i za sva vremena.

To je April na Vlašiću: gledaš kako jurcaš ka starosti i smrti, trasom koju sve manje sam određuješ, i uopšte, sve je manje stvari koje „kontrolišeš“, na čelu sa onima koje su ti najvažnije. Jer, negde se suštinski pogrešilo, loše se uletelo u zavoj, nešto se dogodilo i nazad nema gde ni kako. Mada te ni tamo „napred“ ne čeka nikakvo (raz)rešenje.

April na Vlašiću jako je komunikativan i pitak, a opet mnogo „teži“ nego što bi se na prvi pogled reklo. Kao i sve knjige koje, govoreći o ovome ili onome, sve vreme samo pričaju o onome jedinom što te se uistinu tiče.

Teofil Pančić


April na Vlašiću je istorija jedne mladalačke ljubavi i propuštene šanse, kritika pomodarskih književnih simpozijuma i fejk intelektualaca koji se kriju iza sumnjivih fondova, kao i sudar sa realnim svetom kada čovek shvati da je premlad da podvuče crtu, a prestar da povlači poteze nezrelog čoveka.

Đorđe Kalijadis

Inspektor Mario Nalis, iako penzionisan, ponovo je na zadatku. Slučaj nestanka supruge poznatog splitskog pravnika neočekivano se prepliće sa potragom za ocem naučnika nestalim 1944. godine. Susret prošlosti i sadašnjosti okuplja najrazličitije karaktere i sudbine.

Majstorski uvezani vremenski tokovi, živopisna galerija već poznatih, ali i novih lica na splitskoj pozornici i neizostavni gurmanski specijaliteti - glavni su elementi priče koja osvaja autentičnim i razigranim dalmatinskim šarmom, ali i bespoštednim uvidima koji dotiču srž socijalnih pitanja. Uzbudljiv nastavak romana Sutra je novi ručak je nova poslastica po već poznatom receptu: krimi zaplet, društvena satira i humor kao proverena strategija za okršaj sa našom stvarnošću.

Dječak iz vode Ksenije Popović je triler iz našeg života i iz naše svakodnevice.
U ovom uzbudljivom romanu događaju se i razrešavaju ubistva, vode privatne
istrage, pada iz sreće u nesreću i obrnuto, a ugledni ljudi iz javnog života pokazuju
se kao svirepi roditelji i surovi nasilnici.
Dječak iz vode, kao dobro vođen krimi triler sa elmentima psiho trilera, govori o
obijesti lokalnih moćnika, o licemerju institucija, o nevinim ljudima koji su bez
dijagnoze zatvoreni na psihijatrijskoj klinici, užasu svakodnevice.
Potresna knjiga o uništenim životima, knjiga u kojoj se prepoznajemo, knjiga
protiv ravnodušnosti.

„San Antonio“ je najuzbudljiviji roman Muharema Bazdulja.
Majstorski varirajući žanrovske obrasce ljubavnog romana
i trilera, Bazdulj ispisuje istinsko umetničko delo u kome
svaki čitalac može da uživa. Oni koji se zadrže samo na ni-
vou fabule, naći će se u situaciji da ne mogu da ostave i od-
lože knjigu, da ako je otvore pred spavanje budu u iskušenju
da je iščitaju do jutra. Oni pak koji zaoru dublje, imaće s
jedne strane slično iskustvo, a s druge će prepoznavati i
mnogobrojne suptilne i efektne aluzije i iz visoke i iz po-
pularne kulture. Naposletku, najbolji čitaoci doživeće onu
vrstu katarze zbog koje vrhunska književnost i postoji.
„Čitaoci koji traže zaigran i genijalan način pisanja či-
taće Bazdulja sa velikom pažnjom i još većim zadovolj-
stvom.“

Robert Mari Dejvis, Univerzitet u Oklahomi
(World Literature Today)

Nagrada Isidora Sekulić

Poslednji argonaut je živ, zanimljiv i uzbudljiv antropološki triler. - Petar Pijanović

U romanu Poslednji argonaut, u polifoniji sudbina, vremena, ideja, u vavilonskoj vrevi jezika, glasova, melodija, krika, tepanja, pokazana je sva nakaznost i lepota sveta. Onaj ko putujeka Itaki, kao Odisej, misli da je, videvši Troju, video sve. Potraga za Zlatnim runom je putovanje u suprotnom smeru. Argonauti idu ka neviđenom i slućenom. Duboko veruju da je njihova iluzija stvarnija od stvarnosti. Konstantin Kon, pisac i pripovedač u Poslednjem argonautu krenuo je njihovim tragom. - Ana Stišović Milovanović

Gatalica u Poslednjem argonautu evocira mit o piscu, o njegovom služenju kulturi sećanja, moći da rememoriše izgubljeno i povrati našu strast i naš život. - Jovan Zivlak

Poslednji argonaut je autobiografski roman. To je unutrašnja, intimna, moguća i sanjana biografija duše, mašte, biografija snova. Autor ne piše u prvom licu, ali čitalac, uvučen u vrtlog prostor-vremena kroz niz sjajnih priča, neminovno pomišlja da autor piše o sebi, kao što svako pravo umetničko delo govori prvo o onome ko ga je stvorio. - Velibor Žitarević

Oglašen kao jedan od najznačajnijih dramskih pisaca u istoriji srpske književnosti, Dušan Kovačević se potvrdio kao pisac svih osnovnih književnih žanrova.
Drugi tom Izabranih dela Dušana Kovačevića predstavlja izbor iz piščevih nedramskih žanrova.
Od romana Bila jednom jedna zemlja i priča o srpskim podelama do pesama u kojima se napokon otkriva ko to tamo peva, od političke publicistike do autobiografskih eseja u kojima se život, književnost i pozorište pokazuju u nerazmrsivom odnosu, od filmskih portreta o velikim umetnicima s kojima je delio pozorišnu scenu, filmski kadar i neponovljivi život prijateljstva i iskušenja do eseja o pozorišnoj umetnosti i ličnoj „radionici pozorišnih priča“.
Postoje dva objedinjujuča faktora koja piščev opus predstavljaju kao celinu. Jedno je model priče kao formativne osnove svih žanrova Dušana Kovačevića. Drugo je iskošena, ironijom prožeta predstava sveta.
Ostvarujući se u različitim žanrovima, Kovačevićeva „radionica pozorišnih priča“ ostaje otvorenih čula za iskustvo neposredne stvarnosti i za stvarnost proživljenog iskustva. To iskustvo potom prerasta u priču kao oblik razumevanja čiji je ključni saveznik smeh. Čas dubok i katarzičan, čas gorak i otrežnjujući.

Pošto ga najpre upoznamo, u putovanju protagoniste proći ćemo, zajedno sa njim, niz multižanrovskih situacija i sentimenata: realističnih, dramskih i melodramskih, dramediju i tragikomično, tragično, fantastično, najniže i uzvišeno – sve tamo gde ga najmanje očekujemo i uzajamno povezano na neočekivane, uzbudljive načine. „Tek kad su naišli na prvu kuću“, kaže nam na jednom mestu pisac, „Rade je shvatio zašto u divljini ne treba praviti skulpture slaganjem kamena na kamen. Zato što možeš da povjeruješ da si, gdje god da pogledaš, možda prvi u istoriji koji je to vidio.“ Upravo tu optiku nam nudi ova lucidna knjiga o „nama“ i o „njima“, o Bogu, istoriji i čitavom onom zamršenom kolopletu koji određuje sudbine na Balkanu: čini nam se, čitajući je, da sve to vidimo prvi, onako kako to do sada niko nije video. Pa zajedno s piscem i njegovim junacima postavljamo univerzalna pitanja. Putujemo kao mesečari, da bi se, što je najneobičnije od svega, potraga za identitetom i poreklom završila koliko padom toliko i apoteozom.

Branislava Radević-Stojiljković
Srdana, znamo dobro kao novinara, i to odličnog novinara. Dosadnog i upornog, beskompromisno iskrenog, tragaoca za istinom, lika koji uvrede i prijetnje na svoj račun shvata kao podstrek da istraje u svojoj misiji. Zato je, kao i njegov junak, mjesečar, biće noći, pošto su kod nas sve istine skrivene u tami. Svojim romanom nam je sasuo u lice: kada je stvarnost samo gola reprodukcija laži, njeno uništenje nije samo put izbavljenja, već i moralni imperativ. A možda to ipak nije sve…
Vukašin Milićević

Veština i majstorstvo s kojim Muharem Bazdulj uvodi čitaoca u svoj novi roman i očarava ga su zadivljujući. Autentičnost glasa naratora „Limenog lijesa za Zaimović Zejnu“ po svojoj uverljivosti nekog može da podseti na slične kratke romane pisane u prvom licu, poput glasovitih „Tikvi“ Dragoslava Mihailovića ili Kamijevog „Pada“: Od prve rečenice, priča nas guta kao plima. Kao parče slagalice već prepoznatljivog Bazduljevog proznog kaleidoskopa, ovaj roman deluje ponešto i kao nastavak rekonstrukcije jednog izgubljenog sveta i dodatak katalogu pokušaja da se od njegovih ostataka načini kakva-takva replika te da se makar u fantaziji i imaginaciji obnovi iluzija zavičaja.

Mislim da srećni ljudi ne pišu knjige. Srećni ljudi gaje golubove. Mene je nesreća naterala da ispričam ovu priču.

Marinko Arsić Ivkov

NGDL (ne daj golubu da leti) je roman putovanja i lutanja, pikarska proza bez srećnog razrešenja i umirujuće pouke. Vedri humor koji u njemu preovlađuje učiniće, međutim, da ova proza ne ostavlja težak utisak.

Njena moć je u šali i poruzi, smehu i čuđenju koje izaziva sposobnost da se sve izvrne i dovede u pitanje. Važna je, međutim, i celina književne vizije. Ona u ovom romanu zavisi od toga da li će se u potpunosti osetiti i doživeti simbolika goluba, šaljivo naznačena raspravom o istoriji goluba od Vavilona do Tesle. No ona ide i od biblijskog potopa do spasenja u Hristu. Pa i više od toga, do antike, Dodone i čitanja sudbine u letu ptica i treperenju lišća.

Važna su ovakva dela jer nam pokazuju kako moć književne imaginacije može da prevaziđe nerazrešive protivrečnosti.

Aleksandar Jerkov

„Matija Pavićević je odranije poznat organima gonjenja autofikcije, ali u svom trećem romanu Najtrezniji čovek na svetu odlučuje se za duži zalet i viši skok. Tu je bespoštedniji prema generacijskim ritualima, društvenim mrežama i, last but not least – sebi i bližnjima. U dva burna dana njegov alter ego vrzma se po prestonici izručivši pred čitaoca čitavu korpu prljavog veša opsesija – prvo slavnim norveškim kolegom Knausgorom i bivšom devojkom Vanjom, a potom i psihoterapijom i neizbežnom autodestrukcijom.
Najtrezniji čovek na svetu je punokrvni generacijki roman u smislu u kojem je U potpalublju to bio tri decenije pre njega. Generacija Z bez pardona stupa na beogradski asfalt kao da pre nje tuda niko nije hodiom usput otvarajući nogom sva poslovično zamandaljena i zapekla vrata – uključujući i ona srpske književnosti.“

Goran Gocić

Irena sara Manović,rodjena 1979 u Sarajevu

Doktor političkih nauka i docent na katedri ekonomske diplomatije
Stanovnik Beograda i gradjanin sveta
Mama jednog Strahinje
Sapliće se od zablude i nevezane pertle
Sija ko Vegas uprkos mraku i kretenima i evo..po malo i piše


Irena Sara piše kao da se ispoveda, a ispoveda se istrajno, neposredno,
bez ikakvog odmaka. Njenu knjigu je teško žanrovski razvrstati. Nije to
ni neophodno. Nastala iz duboke neravnodušnosti, njena knjiga je duboko
proživljen izveštaj o stvarnosti ovog vremena. Taj izveštaj zahteva od
čitaoca ne samo saznajnu nego i emotivnu reakciju. Takav čitalac će u
svetu njene knjige prepoznati štošta od svog i našeg sveta.

Gojko Božović

Dva klinca, košarkaško igralište, svađa oko toga je li bila trica – tako 1985. započinje Robertovo i Goranovo prijateljstvo, jedno od onih cjeloživotnih, baždareno da preživi mnoga razdvajanja i razlike. Nisu ih rastavile ni prve ljubavi, ni različite škole, ni to što je jedan od njih dvojice s treninga bježao u ciganske čerge, ni vojni rok, ni prvi višestranački izbori koji su jednome bili u travnju, drugome u aprilu. A onda su došle mračne devedesete. U visoke trave zarasle su spaljene kuće, linije ratišta, srušeni mostovi, nedužne uspomene i svijetla budućnost na koju ni jedan ni drugi na zgarištu bivšeg života više nisu mogli računati. Putevi će im se ponovno spojiti u Newbridgeu u Republici Irskoj, gdje su visoke trave naizgled zelenije, ali i tamo će ih sustići niz neočekivanih obrata i kušnji – od zavodljivog ciganskog svijeta irskih travellersa, preko lakog ali prljavog novca, seksa koji ima svoju cijenu, do pljač ki i kriminala koji bi ih mogli ili jednom zauvijek razdvojiti ili spojiti na pravoj strani života.

Hoće li njih dvojica prijeći taj most ili će se opet naći ispred ruševina onoga koji su jednom spalili? Hoće li u njihovu okorjelom prijateljstvu prevladati sve teme koje ih povezuju ili ona jedna oko koje se nikad neće moći složiti? Visoke trave Zorana Žmirića oda su prijateljstvima koja bi trebala trajati zauvijek, knjiga o generaciji kojoj su snovi nasilno ukradeni, ali ih nikad nije prestala spašavati, pa i danas ponegdje zažive u kolektivnoj memoriji, na nekim novim košarkaškim igralištima na kojima novi klinci započinju svoje romane koje će im život ispisati.

Hrast preispituje čovjekove identitete i njihovu fluidnost. Riječ je o intimističkom i duboko ljudskom aspektu romana. Svako od nas se u nekom trenutku zapita koliko pristaje obličju koje mu je dato, koliko kipi preko zadatog kalupa i koliko nespoznat ostaje naš univerzum, koji se posmatraču očituje samo kao smiješak ili nemarno odmahivanje rukom.
Čvrsta narativna struktura, izvanredno razvijeni i diferencirani likovi bogatih duševnih stanja, dinamične radnje i savršenog zapleta – sve smješteno na Rodosu, ostrvu raskošne ljepote i mjestu za zagonetan kraj.
Rafinirane aluzije na Virdžiniju Vulf i njen Orlando u mom doživljaju stvaraju mentalnu sliku čuvene spisateljice koja je u kreativnom postupku Petra Pende u sigurnim rukama, a lik Orlanda nastavlja da živi kao Filip ili mnogi Filipi. To doprinosi intelektualnoj i intertekstualnoj dimenziji romana Hrast i njegovoj prijemčivosti za čitaoce.

Prof. dr Slavica Perović, lingvistkinja i književnica

Roman Hrast ima zanimljivu radnju, odlično prikazane likove i njihov put ka spoznaji sebe i drugih. Kraj je u svojoj otvorenosti izuzetno upečatljiv, jer govori o susretu sa smislom, ne imenujući koji od likova upotpunjuje smisao života glavnom junaku romana.

Prof. dr Vesna Goldsvorti, redovni profesor na Univerzitetu u Ekseteru
Hrast preispituje čovjekove identitete i njihovu fluidnost. Riječ je o intimističkom i duboko ljudskom aspektu romana. Svako od nas se u nekom trenutku zapita koliko pristaje obličju koje mu je dato, koliko kipi preko zadatog kalupa i koliko nespoznat ostaje naš univerzum, koji se posmatraču očituje samo kao smiješak ili nemarno odmahivanje rukom.
Čvrsta narativna struktura, izvanredno razvijeni i diferencirani likovi bogatih duševnih stanja, dinamične radnje i savršenog zapleta – sve smješteno na Rodosu, ostrvu raskošne ljepote i mjestu za zagonetan kraj.
Rafinirane aluzije na Virdžiniju Vulf i njen Orlando u mom doživljaju stvaraju mentalnu sliku čuvene spisateljice koja je u kreativnom postupku Petra Pende u sigurnim rukama, a lik Orlanda nastavlja da živi kao Filip ili mnogi Filipi. To doprinosi intelektualnoj i intertekstualnoj dimenziji romana Hrast i njegovoj prijemčivosti za čitaoce.

Prof. dr Slavica Perović, lingvistkinja i književnica

Roman Hrast ima zanimljivu radnju, odlično prikazane likove i njihov put ka spoznaji sebe i drugih. Kraj je u svojoj otvorenosti izuzetno upečatljiv, jer govori o susretu sa smislom, ne imenujući koji od likova upotpunjuje smisao života glavnom junaku romana.

Prof. dr Vesna Goldsvorti, redovni profesor na Univerzitetu u Ekseteru

Novi rukopis Jelene Kajgo stiže posle neobične i izazovne knjige Male smrti. U ovoj prozi je autorka, dobro poznata u umetničkom svetu drame i pokreta, pokazala svoju pripovedačku smelost i postavila čitaocu i čitateljki pitanje o ženi. To pitanje se razvija u novoj knjizi. Kajgo u ovom romanu isprepletenih sudbina oslikava različite karaktere i oblikuje niz zanimljivih i neobičnih junakinja. Uz njih ona pomno i posvećeno ispisuje potragu za, ukoliko se tako može reći, autentičnim ženskim životom. Kajgo to čini bolje od popularne literature koja je svoj majdan našla u trivijalnoj krizi srednjeg doba.
Ona pripoveda zanimljivo i brzo prelazi iz jednog kadra u drugi kadar, njena proza je scenična i lako bi se dalo zamisliti da se pretvori u filmski scenario. Ima u njoj gorčine i osujećenosti koje ostaje posle trauma koje nisu savladane, ima i izazovnosti žena kojima je teško, ili nemoguće, odoleti a da to, nažalost, nikome ne donosi sreću, ukoliko tako nešto kao naša predstava o sreći odista postoji i može da se dostigne bilo kakvim življenjem. Čitalac i čitateljka imaju priliku da uz ovo feminalno, da za ovu priliku izmislimo jednu zgodnu reč, pripovedanje provere sebe i to koliko su života uspeli da ispune.
Iz recenzije Aleksandra Jerkova

Znamo već da je Đorđe Matić sjajan pesnik, kao i čudesan tumač jednako poezije i proze. Iz prakse ga, dakle, znamo i kao poetu i kao majstora eseja. Iz svoje poezije u svoju prozu, Matić donosi „lirski aspekt“, ali donosi takođe i lekcije koje je naučio čitajući kao pesnik velike prozaiste.
Najveća opasnost prvenaca je umetnikova ambicija da pokaže šta sve zna. Prvom romanu Đorđa Matića ambicije ne manjka, ali opet knjiga njome nije (pre)opterećena. Mnogo je u knjizi instanci i dirljive nenametljive erudicije, koja pokriva jako veliku simboličku teritoriju: od Krleže i Crnjanskog do Mome Kapora i Marine Tucaković. On nije poput onih provincijalno nastrojenih režisera koji snimaju filmove za strane festivale, pa se brinu da nisu prekompleksni i prekomplikovani. Đorđe Matić piše za savršenog čitaoca, onog sa savršenom nesanicom, bez i najmanjeg kompleksa spram pisaca iz takozvanih velikih jezika. Pozicija je to koliko umetnička, toliko i politička.

Dvanaest godina nakon što je prvi put objavljen, nakon što su odavno rasprodata tri srpska i jedno hrvatsko izdanje, nakon velikog broja hvalospevnih prikaza i medijskih odjeka, nakon što ga već dugo nema na policama knjižara, roman „Sjetva soli“ Muharema Bazdulja ponovo je pred čitaocima.

Vremenska distanca samo potvrđuje ono u čemu su se oko ovog romana odavno složile kritika i publika: malo je u našoj književnosti romana gde se oko stvarnog relativno recentnog istorijskog događaja konstruiše toliko majstorski napisano i slojevito konstruisano beletrističko štivo.
Mada je i nekoliko protagonista legendarnog i svojevremeno zloglasnog sarajevskog „naci-žura“ iskoristilo taj motiv u vlastitim knjigama, „kanonski“ roman o ovom događaju je bez sumnje Bazduljeva „Sjetva soli“. Ali ona nije samo to: ona je i roman o povratku i nemogućnosti povratka, roman o ljubavima, dogođenim i nedogođenim, roman o prijateljstvu i samoći, roman o životima, osujećenim i propalim, roman o poeziji koja, možda, takve živote iskupljuje.

Na tragu pisaca kakvi su Kadare, Kundera i Bolanjo, „Sjetva soli“ filigranski precizno pokazuje kako se lome krhke ljudske sudbine pod pritiskom političke i društvene represije.

Junaci bi bili uspešni mladi ljudi da nisu bez ikakve orijentacije u životu, zatečeni između sitnih muških i mužjačkih projekcija, u učestalim i ekscesivnim gutljajima pića, potpunoj alkoholisanosti ili povremenom nenaglašnom drogiranju.

Ako se pitate kako žive i (ne) misle mnogi mladi ljudi danas, i kako izgleda svet gledan književnim očima iz njihovog ugla, onda je ovo dobro ispripovedana priča za vas.
prof. dr Aleksandar Jerkov

Majka i ćerka, Sofija i Smiljana, u vrtlogu sukoba dve domaćinske porodice u Srbiji, polovinom prošlog veka, u kojem je žena sporedni lik, „tuđakuća“, u funkciji dominantnih muškaraca, okružene su nerazumevanjem, pohlepom, zavišću i zlom.

Pritisnute porodičnom tragedijom, koja bi većinu gurnula u ambis, same donose teške odluke. Sofija na obalama Čemernice, Smiljana na ulicama modernog Skoplja, buntovne i nepokorne uspevaju da prevaziđu epozodne uloge koje su im namenjene i postaju prave heroine.

Šapat Čemernice je porodična saga u slavu ženske mudrosti i nežnosti. Zasnovana na istinitim događajima, ovo je knjiga zbog koje će vam damari zaigrati brže, knjiga koja će vas ponekad nasmejati, zbog koje ćete, na posletku, pustiti suzu.

Lako je zavoleti Sofiju i Smiljanu.

– Marko Srdanović

„Slavica Perović napisala je bildungsroman – roman koji romansira građenje, ali ga nijednog trenutka ne romantizuje. Autorka na temelju ljudske empatije i ekspertskog čitalačkog iskustva gradi likove, sećanja i istoriju, a mi čitaoci otkrivamo živopisnu društvenu hroniku koja će nas i očarati i začuditi; otkrivamo hroniku međuljudskih odnosa građenih na diktatu moći, straha i ucene ljubavlju; analiziramo bilans intimnih prestupa i utajenih sagrešenja; pratimo kako će i koliko junaci razmeriti dugove i zahvalnosti a u svemu tome ne izgubiti...“ – Vladislava Gordić Petković.