DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE

Knjiga druga

Sedam godina pošto je prvi put prošetao beogradskim ulicama gledajući na njih kroz prizmu ljubavi, Nenad Novak Stefanović nas ponovo poziva na nezaboravno putovanje kroz vreme i sudbine. U ovom uzbudljivom nastavku čitamo o fascinantnim ljubavnim pričama beogradskih parova umetnika, filozofa i revolucionara, koje su oblikovale dušu grada. Kroz dokumenta i svedočenja o porodičnim tajnama, Stefanović nas uvodi u sentimentalnu povest Beograda, ne zaboravljajući značajne događaje i arhitektonske stilove.

U knjizi ćete upoznati ljubavne i životne priče slikarskog para Steve Todorovića i Poleksije Ban; saznaćete koga je i gde volela prva srpska doktorka filozofije Ksenija Atanasijević; šta je vezivalo Anicu Savić Rebac i Miloša Crnjanskog; ko je bio i gde je živeo prvi srpski seksolog; gde su i kako živeli najpoznatiji ljubavni parovi umetničke grupe Mediala i avangardnog pokreta zenitizam…

Takođe, kroz priče o prvoj operskoj divi Beograda, tajnom ljubavnom životu elite Kraljevine Jugoslavije, ali i kroz intrigantne skandale na Dedinju u vreme komunizma, Nenad Novak Stefanović će vas provesti kroz skrivene kutke beogradskih ulica i domova.
Pridružite se autoru u ovom literarnom vremeplovu i otkrijte ljubavne tajne naše prestonice!

Knjiga pripovedaka Sporedni hitovi Vuka Vučkovića donosi oneobičenu, pomerenu, živopisnu i pomalo iščašenu stvarnost koja kao da se prelama kroz iskrivljeno ogledalo. Njega najčešće zanimaju karakteri sa društvene margine – poniženi, autsajderi, beskućnici, kriminalci, šverceri, lopovi, narkomani, nevidljivi tranzicijski gubitnici koji žive, životare ili od života uzimaju i otimaju sve što mogu. O surovosti postojanja autor često govori sa ironijskim otklonom, naglašenim humorom ili prosevima fantastike, izazivajući „smeh kroz suze“. On se poigrava i sa ulogom pisca i autoironijski se obračunava sa stereotipima, posebno sa spisateljskom sujetom i kvaziautoritetima, dekonstruiše poziciju umetnosti u savremenom društvu, izvrgavajući podsmehu inflaciju književnih nagrada, rad žirija, komisija i shvatanje književnog stvaranja kao unosnog biznisa. Posebna vrlina njegove proze jeste jezik sa neočekivanim burlesknim obrtima ponekad na ivici kalambura, sa originalnim i neponovljivim i slobodnim jezičkim i stilskim rešenjima.

Sastoji li se naša moć, ili naša slabost, i od knjiga koje smo čitali i voleli? Hoće li nešto od te moći i te slabosti preći i na one koji dolaze posle nas, ako otkriju ista vrela?

Kada bih samo u nekoliko redova morala da objasnim ovu hrestomatiju, iskoristila bih autorovu rečenicu kojom uvodi čitaoca u Sentimentalno vaspitanje: „Evo ti ova knjiga, napravljen sam iznutra od tih stvari.“
– Iz predgovora Ane Kapor

Sentimentalno vaspitanje će vas vratiti u godine kada ste prvi put pročitali neke od naslova koji čine ovu hrestomatiju. S druge strane, zbog vremena koje je od tada proteklo, sigurno ćete ih doživeti na sasvim nov način. Kaporov osvrt na ove citate pruža nam jedinstvenu priliku da otkrijemo knjige koje su ga formirale i izvršile uticaj na njega kao pisca.

Priče su smeštene u savremeni, urbani kontekst, ali zbirka putem retrospekcije neretko referiše na Jugoslaviju, naročito na njen raspad i ratne devedesete godine. Jezik knjige prilagođen je njenom hronotopu, jednostavan i takav da svedoči o autorovoj upućenosti i preciznoj upotrebi najaktuelnijeg slenga. Junaci priča uglavnom su ljudi nesposobni da se prilagode savremenom, kapitalističkom društvu, sitni narko-dileri, neostvareni umetnici i zaljubljenici u muziku, takozvani mali junaci koji neodoljivo podsećaju na servantesovske lupeže. Uprkos tome što što se bavi otuđenošću pojedinca u odnosu na svet kojem bi načelno trebalo da pripada, atmosfera knjige nije hladna, a autor se prema svojim likovima odnosi s neskrivenim povlađivanjem, pa čak i ljubavlju. Iako se čine kao usamljenici i autsajderi, junaci priča pored sebe zapravo uvek imaju barem dvojicu saveznika – autora, a verovatno i čitaoca. Preispitivanje kapitalističke, konzumerističke savremenosti tekstu daje suptilnu, ali definitivno postojeću društveno-kritičku dimenziju.

Prvobitno objavljena 2024, Sagorevanja su druga knjiga priča Srđana Srdića, za čiji sinopsis je prethodno nagrađen stipendijom Fonda Borislav Pekić. U knjizi se nalazi devet priča koje na različite narativne načine tretiraju problem identiteta. Knjiga je prevedena i objavljena u Engleskoj 2028, a u Grčkoj 2023. „Ovakve svoje precizne analize psihologije i sistema vrednosti na kojima likovi uspostavljaju smer svog učešća u istoriji Srdić izvodi u vrhunskim literarnim oblicima. Susret s njegovim pričama u jednakoj meri je intelektualno podsticajan i predstavlja književno estetsko iskustvo prvoga reda. U Sagorevanjima, po mom uverenju, do sada je na najbolji razigrao paletu svoje poetike i izražajnih formi. Ta poetika, koliko god umela da bude tematski teška i neprijatna, u njegovim rukama je podatna i daje plodove koji ne prestaju da iznenađuju svojom raznovrsnošću i ubedljivom umetničkom snagom. Konstatovati, na kraju, da Srđan Srdić predstavlja prvi glas svoje književne generacije bilo bi sasvim nedovoljno, jer njegova proza relevantna je u mnogo širim okvirima. Sagorevanja to jasno pokazuju, a na čitaocima je sada lak i prijatan zadatak da njihove kvalitete prepoznaju i prisvoje.”

Sedam priča straha i izdržljivosti, potrebe za utočištem od sveta i volje za borbom. Niko od glavnih junaka ovih proza ne odustaje od borbe koju je izabrao ili koja mu je dosuđena. Smeštene između nekoliko epizoda evropske istorije i unutrašnjih lomova svojih junaka, između tema koje su pomalo zaboravljene i iskustava koja se ne smeju zaboraviti, priče u Crnim jedrima u znaku su figure putovanja.
Markovićevi junaci su na putu i u kretanju, u međuprostoru i na rubu, u neizvesnostima i pod senkom tajanstva i zapitanosti. Priče modernog postupka i klasične pripovedačke snage. Markovićeve priče se stapaju u zaokruženu celinu obeleženu izvrsnim stilom i prepoznatljivim pripovedačkim glasom. Jedna od najboljih knjiga priča u srpskoj književnosti u poslednjoj deceniji.

Ilustracije i korica: Mihailo Pisanjuh
„Knjiga uspomena Radmile Pašić, istoričara i rođene Banijke. Naziv dela objašnjava dosta: "Ne tuguj, Banijo". Radmila Pašić je u njemu objavila autentične ispovesti i priče onih koji su stvarali tu istoriju, pogotovu u periodu od 1991. do 2004. godine, od kada na Baniji počinje, kako autorka kaže, život povratka i nade… Osećajna i iskrena knjiga.“ - Politika

"Sedmo izdanje knjige koja je mnogima bila vodič za običan i za manje običan život, ovaj put je dopunjeno sa šest novih priča:

1. Target

2. Svakodnevica

3. Mala iz Londona

4. Jesen u mojoj bašti

5. Kad pomešaš sivu i zlatnu

6. Provalija

Mila Tanasijević Mihajlović više je od spisateljice – ona je drugarica. Prijateljica s fejsbuka s kojom biste rado popili kafu, samo da između vas nije okean. A kad se razdaljina smanji i kad tu kafu zaista popijete, shvatite da ne postoje okeani koji mogu da razdvoje one koji su slični. Takvi se uvek nađu.
Makar na Milinoj FB stranici, koja sada ima preko sto hiljada pratilaca.

Svima su nam potrebne lepe priče iz običnog života.

"

KNJIGA ZA SVA GODIŠNJA DOBA

Tvornica je neformalni isprepleteni putokaz života i nastala je roveći po tmurnom jučer za vedrije sutra.

Njene mašine pomoći će Ti da svim ranama što stoje na Tvom srcu polomiš noge i kreneš živjeti kako je Tvoja duša oduvijek htjela.

Na putovanju kroz Tvornicu naići ćeš na kratke i duže crtice, duge priče na više stranica, ispise iz mojih dnevnika, umjetničke fotografije i upoznat se s mnogo drugih različitih formata. Odgonetnut ćeš zašto takva i tolika pozitiva, što je to meni raspuhalo maglu oko glave, kako zaliječiti ranjeno srce, kako i zašto misliti pozitivnije te ne bendati živu silu. Osim toga, možeš saznati o sebi što do sada nisi.

Sandro Slavnić je jedan od najpopularnijih Instagram profila na Balkanu. Njegove reči se tetoviraju, uokviruju na zidovima i rapidnom brzinom dele po društvenim mrežama. Na službenom Instagram profilu prati preko sto hiljada obožavalaca.

O zbirci kratkih životnih mudrosti i crtica NA TEZGI GODIŠNJI DOBA, sam autor kaže sledeće:

„Tezga“ ja zbirka mojih umotvorina i nastajala je preko deset godišnjih doba. Cijeli njen sadržaj, od prve do posljednje stranice, ilustriran i napisan je mojom lijevom rukom. Samo svemir zna koliko smo on i ja na njoj radili i ne krijemo tu radost stvaranja. Bogata je nikada ranije objavljivanim sadržajem na Instagramu, a neki, već objavljivani radovi, koji su stigli do velikog broja čitatelja, ponovo su prepisani i u novom duhu ovjekovječeni na stranicama „Tezge“ – jednostavno su se morali naći u formi opipljive materije.

Biseri zdravog smeha Kad se neko odluči da celog života pomaže ljudima na jedan način, a onda oseti sopstveni dar i potrebu da im pomogne i na drugi način, to se onda zove – dr Dušanka Stevović Gojgić. Mnogi su slavni pisci bili u isto vreme i lekari, setimo se samo Antona Čehova i Laze Lazarevića, ali nisu pisali isključivo o pacijentima i nisu vredno, kao doktorka Dušanka, skupljali bisere iz ordinacije. I ne samo iz ordinacije, nego i sa telefona hitne pomoći u kojoj radi. I nije bilo dovoljno samo ih sakupiti, nego i imati duha da se uobliče i sastave u celinu kao što je ova knjiga. A ti biseri smo, u stvari, svi mi. Mi kao pacijenti, sa svim svojim manama, vrlinama, neznanjem, lukavošću, bahatošću, pa i nepismenošću. I takvima kakvi smo dr Dušanka se ne ruga, već samo dobronamerno pokazuje sliku našeg društva, sa vidljivim naporom da ga popravi, da ne kažem izleči. A izlečenje zavisi i od samog pacijenta. Ova knjiga, dakle, neće služiti samo za razbibrigu i smeh, već i kao mala studija o nama, koju mogu da koriste i sociolozi, i psiholozi, i drugi lekari, pa i političari. Mene je zasmejala i pomalo zabrinula.

Pisan kao lična ispovest, ovaj dragoceni uvid u svoje sopstveno iskustvo vladika Grigorije uobličio je u venac priča, promišljajući ona večna pitanja koja se postavljaju pred svakog čoveka, ne samo pred monahe i duhovnike, ali u koja se većina nerado upušta – pitanja vere, ljubavi, rata, mira, svetosti i slave, nade, bola, prijateljstva, pokajanja... Do kakvih sve otkrića i istina, samospoznaja i priznanja dolazi pisac ovih redova, saznaće i čitalac kroz njegove uzbudljive i zatajne susrete sa svojim sagovornikom, pustinjakom i duhovnim srodnikom, stanovnikom skrivene kolibe u šumi, svojevrsne šumske kelije, kroz njihove razgovore i suočavanja, neočekivana pitanja i još manje očekivane odgovore koji nalikuju na prave, bolne ali u svom metaforičnom značenju otrežnjujuće bokserske udarce.

„Često poražavajuće iskrena, na prvi pogled izrazito lična (i utoliko rizičnija), ova knjiga nosi i nesumnjiv pečat opštosti, ali ne zaobilazi ni krvavo živa pitanja naše sredine i trenutka. Sem toga, u jednoj svojoj dimenziji ona podseća na platonovske dijaloge, u čijem središtu kao da prebiva neka vrsta zagonetnog ukrštaja Sokrata, Ivana Karamazova i, možda, autorovog drugog ja.“
– Vladeta Janković

„U ono što piše, vladika Grigorije ulaže sav svoj dar i svu ozbiljnost. Za duhovnika i bogotražitelja takva je svesrdnost jednako važna kao i za pisca, pripovjedača. Ali usto još nešto će čitalac naći u ovoj knjizi: kako samoga sebe ne shvaćati pretjerano ozbiljno! Tragajući za svetošću, s dječjom znatiželjom ponekad zavirujući u vlastiti grob, s miloštom i dragošću nalazeći razumijevanja za ljude, veseleći se svakome svom manastirskom bratu, vladika Grigorije pripovijeda priču svog života i zajedničkog nam vremena. Ova knjiga, naročito njen stožerni dijalog, okrepljujuća je za dobronamjerne, a mogla bi biti zanimljiva i borbenim Grigorijevim neistomišljenicima, ako bi je nekom srećom čitali.“
– Miljenko Jergović

Đukanovićevih dvanaest odabranih pripovedaka napisanih u poetičko-stilskom maniru književnog impresionizma i ekspresionizma evropskog XIX i XX veka, koje čine ovu knjigu, izvorno su publikovane u domaćoj i inostranoj književnoj periodici između 2019. i 2023. godine. To su raznorodne priče koje tematizuju srednjoevropskog i balkanskog čoveka u njegovim kafkijanskim zapletima (poput priča: Štrausov solilokvij, Isak Vajs i 30.000 franaka i Smrt gospodina Tula), i koje, takođe, postmodernističkim pristupom alternativno slikaju intrigantne istorijske ličnosti i događaje (Poslednje jutro Franca Kafke, Izveštaj o nestanku Gogoljevog trupla, Istorija bolesti Adolfa A. Hitlera, Mazalo), ali to su i priče u kojima je snažno zastupljen model brehtovske istorifikacije (Gospođa Evropa 1943, Hiljadu devetsto šesnaesta, Rekvijem za Habzburge), i na kraju, to su kraće proze u kojima dominiraju natprirodni i mistični motivi (Mir večni, daruj im Gospodine i Nosferatu – Simfonija užasa: Nemrtvi Maks Šrek). Osnivač signalizma, klasik srpske i evropske neoavangarde – Miroljub Todorović, naglasio je da Đukanovićeva proza „već sada zauzima posebno mesto u srpskoj književnosti”, a književnik, prevodilac i konceptualni umetnik – Žarko Radaković, nazvao je Đukanovićev jezik „briljantnim, baroknim i rableovskim”, takođe, zagrebački kritičar, esejista, leksikograf, krležolog i urednik u Leksikografskom zavodu „Miroslav Krleža” – Velimir Visković, istakao je da je Đukanović „svojom prozom vjerno ušao u duh Miroslava Krleže i njegov književni stil”, dok je najznačajniji teoretičar fantastike u jugoistočnoj Evropi (i dobitnik „Svetske nagrade za fantastiku” 2003) – prof. dr Zoran Živković, prozu Alekse Đukanovića opisao „raskošnom i baroknom”.

Zbirka priča sačinjena iz tri dela, koja čine kompozicionu celinu. Obeležena oštrom satirom i ironijom, po kojima je Srđan Protić poznat čitaocima. Doza humora, naročito u drugom i trećem delu knjige, ublažava ponekad i groteskne opise naše stvarnosti. Uznemirujuća, zastrašujuća i neodoljiva knjiga, kakav je i sam život.

Sa visokim stepenom verovatnoće bi se na primer moglo tvrditi da deca lekara uglavnom postaju lekari (večiti zarobljenici dihotomije spasilac–nemoćnik), deca direktora postaju ministri, poslanici ili slične mutne mustre, deca muzičara muzičari, dirli-dirli, a deca političara drmatori ili neke druge propalice... Mada je strela moje plahovite sumnje bila usmerena ka deci preduzimača, izvođača i podizvođača koja su, kompenzujući duševne bolove i komplekse očeva, postajali inženjeri, obično građevinski ili arhitekte. Od kojih onda neki umisle da su, sačuvaj bože, glavni inspektor Albert Šper, kome je sve bilo dozvoljeno, pa se onda nestvarno izobliče i krenu da čereče trgove i kasape drveće po varošima. Organizovano i sistematski, kao da se tog drveća boje, jer ih asocira na šumu... A od šuma ih hvata jeza, pa i njih masakriraju. Pa onda kojekude, noću, kao da eliminišu političke protivnike, uklanjaju spomenike onima kojima su te šume nekad bile utočište... Da bi se kompletirao zaborav.'

Pripovedački dar Božidara Travice najpre se oseti u njegovom usmenom izlaganju, u načinu na koji evocira svoja sećanja. On svojim čulima upija život, percipira sve što vidi, čuje, zapazi, iskusi, a istovremeno sve to propusti kroz sito misaonog odabira. Svaki pisac piše o sebi ili daje deo sebe da bi oživeo priču. U knjizi „Mimoilaženja”, Božidar plete priču kao kada baka plete džemper u koji svi gledaju s puno iščekivanja, ne bi li saznali kakav će i čiji na kraju biti, a njegovo nadahnuće je život onakav kakav jeste.

Zakasneli pubertet ili rani klimaks ̶ pitanje je sad.

Zašto muškarci u izvesnim godinama obavezno nakvase sportsku majicu vodom za pranje šoferšajbne kad se vraćaju s treninga kući; zašto plaču na koncertima kad naiđe sentiš blok; o čemu pričaju na moru dok satima stoje u plićaku; zašto se udvaraju kelnericama u lokalnoj birtiji; koga zovu u ponoć 31. decembra mobilnim telefonom kad ulete u ve-ce ili izlete na parking; zašto ne čitaju umrlice i koliko odlažu prvi odlazak u banju…

Ako neko nema smelosti da čita eseje o lepoti neizvesnih godina i tišini kad deca izađu iz kuće, od koje može da se ogluvi, neka se drži tekstova u kojima se Bulić, okupan mirisom pino silvestre i sa zviždukom Yesterday na usnama, pita da li muškarac u izvesnim godinama može da bude romantičan; šta dobija kao rođendanski poklon od školskih drugarica; kako reguliše saobraćaj u bračnom krevetu i da li uopšte babaribe i dedafrajeri vode ljubav.

Knjiga koja se rado čita, citira i poklanja osvežena i obogaćena novim vrcavim pričama.

Nove priče Filipa Davida, objavljene u ovoj kolekciji posle već poznatih zbirki Bunar u tamnoj šumi, Zapisi o stvarnom i nestvarnom i Princ vatre, stilski besprekorno ispripovedane u duhu hasidskih priča, unose elemente piscu svojstvene fantastike u istorijsku ravan, poigravajući se nekim istorijskim epizodama na balkanskom razmeđu Istoka i Zapada. Davidova fantastika okrenuta je pritom ka unutra, ka čovekovom shvatanju vremena i prostora, njegovoj mašti, snovima i doživljaju sveta, a ne ka spolja, ka nekoj dalekoj budućnosti ili izmišljenoj sadašnjosti. Paradoksalno, ove priče, kruna Davidove kratke proze, utoliko su više utemeljene u stvarnost i podneblje kojima pripadamo.

Sve više sam sklon vjerovati da piscu sa stanovitom magijom, a Filip je David neosporno posjeduje, neke stvari za kojima traga i koje ga opsjedaju gotovo same dolaze, Kafka je to nazivao „unutarnjom ponudom“, pa su tako i hasidske knjige pronašle još jednog svog pisca koji je i prije tih knjiga uporno njegovao ono što je karakteristika jidiš književnosti, a to je „prividna jednostavnost pripovijedanja, mnoštvo likova, sudbina, bizarnih događaja, te i elemenata fantastike“.
– Mirko Kovač

izvanredno kultivisana proza autora koji se probija na književnoj sceni

Šesta u nizu kratkih priča Brankice Damjanović

Svako ko je pre ove knjige već pročitao autobiografiju Aleksandra Tišme ili dnevnik, a najbolje i jedno i drugo, zapaziće uzajamnu povezanost sva tri štiva. Sečaj se večkrat na Vali tu se ukazuje kao narativno sažimanje i kreativna modulacija dnevničke građe, a Oko svoje ose kao umetnička razrada pojedinih motiva iz dnevnika ili pak kao niz pripovednih digresija koje se osamostaljuju u odnosu na magistralni tok autobiografije. Iako nedvosmisleno ima memoarski karakter, zbirka Oko svoje ose nije publicistički već književnoumetnički tekst. Svojom dokumentarističkom fakturom ona se, na kraju krajeva, uklapa u opšti kontekst Tišmine proze.

U vrtlogu istorije, Tišmu, kao i inače, prvenstveno zanimaju mali, obični ljudi i njihove sudbine, najčešće tužne, nekad i tragične. O tom malograđanskom okruženju gradske periferije, koje se žilavo bori za preživljavanje, krov nad gla¬vom i ponešto preko toga, svedoči Aleksandar Tišma, katkad kao protagonist katkad kao posmatrač. I mada ni u ovoj knjizi ne propušta da se izjasni kao mizantrop, njegova prećutna pripovedačka simpatija i saosećanje za svoje junake, kao i ono što čini za neke od njih kada je i sam akter radnje, uveravaju nas u suprotno.

Zbirka pripovedaka beogradske spisateljice Jelene Trajanovski Stanković (1985.) „Priče iz predgrađa duše“ predstavlja svojevrsnu slagalicu sastavljenu od deset priča, tematski različitih ali senzibilitetom, stilski i po dramskom efektu koji u čitaoca izazivaju upečatljivo jedinstvenih, što od nje čini skladnu književnu celinu. Živopisan kaleidoskop u njima oslikanih likova karakteriše iznad svega snažna realističnost, a opisani događaji čiji su oni akteri, te njihove međusobne kompleksne i dramski uzbudljive veze intenzivni su i životni – čak i kada je glavni lik jedna umetnička slika – zbog čega čitava zbirka odaje nepretenciozan ali uverljiv utisak celovitoga, samodovoljnog univerzuma, kao otrgnutog od stvarnog, materijalnog sveta.

Nastavak bestselera Priči nikad kraja

Kada smo prvi put objavile našu knjigu Priči nikad kraja, to je bilo više za našu dušu, kako je Gorica tada rekla: „Da imamo umesto spomenara“. Ispostavilo se da je i drugi koriste za dušu, da se u njoj prepoznaju, da i njima dođe kao spomenar. Već tada mi je moja Najbolja Drugarica predložila da napišemo nastavak, drugi deo, prosto da potvrdimo da našoj priči stvarno nema kraja. Otada je knjiga Priči nikad kraja postala bestseler, na naše zaprepašćenje, doživela brojna reizdanja i dva nova, dopunjena izdanja. Prošle su godine odugovlačenja tipa: „Sad ćemo, priče i tako imamo, samo još ovo da uradim, nego sam baš nešto u gužvi, dođi da se ispričamo uz kafu...“. Onda je nenajavljeno naišla Tuga, neopisiva, šira od svih mora i od neba beskrajnija. Baš zbog nje, u inat da zna da našoj priči ni ona ne može da stavi tačku, napravljena je konačno ova knjiga. Uostalom, veliki Majstor Bulgakov napisao je da rukopisi ne gore. Baš tako ne umiru ni oni koje volimo i volećemo sve dok nas je, i dok je priča u nama. Bez kraja.

Jelica Greganović

Vrlo kratke priče o ljubavi i životu, uz mnogo ilustracija.

„Ako volite priče Mome Kapora, ovde ćete pronaći neke od onih koje su s vremenom postale njegov zaštitni znak i koje se danas prepričavaju bez imena autora, jer svi već znaju ko ih je napisao (…)“ – Iz predgovora Ane Kapor

Zbirka priča Off, prvi put objavljena 1983. godine, predstavlja nezaobilazno štivo za ljubitelje književnosti Mome Kapora. Ove „vrlo kratke priče“ ilustrovao je sam autor što daje dodatnu draž knjizi koja je položila ispit vremena i koja se i danas čita u jednom dahu.

Usamljenik i njegov život, tipični za savremeni svet, ne tvore dramu ma koliko zanimljivi bili. Tek dvoje ljudi stvaraju zaplet, naročito ako čine par, ako su dva različita a suštinski povezana postojanja.

Na velikom književnom platnu, nalik uzbudljivom filmu, nižu se neočekivane slike, razglednice i epifanije u pričama nove zbirke Ljubice Arsić. Epizode o parovima koje je sudbina spojila ili koje će razdvojiti mahom su obični ljudi u neobičnim okolnostima, ljubavnici, prijatelji, muževi i žene u braku što im izmiče, ali i poznate ličnosti, poput Pekića, Crnjanskog, Save Šumanovića, u kojima je autorka prepoznavala osobenosti zajedništva sa još jednim bićem i sagledala ih iz tog ugla, preispitujući fenomene ljubavi i potčinjenosti, zavisnosti i odanosti, zanosa i zablude… I zaodevajući ih pritom u svoj prepoznatljiv, barokni stil.

Među svima njima ženski likovi posebno su uzbudljivi kada su vlasnici tek dela svoje sudbine...

"OTKRIJTE SVET NAPUŠTENIH PASA KROZ NJIHOVE OČI I OSEĆANJA! Šapice sa hladnog betona će vas uvesti u razmišljanje i patnju napuštenih i odbačenih pasa. Pokazaće vam njihovu borbu i volju za preživljavanjem. Videćete put i želju za večnim domom i najboljim prijateljem. Svaki pas je neverovatan na svoj način, krenite sa mnom u neverovatno putovanje kroz njihove misli i osećanja. Postoje mnoge knjige o psima, o njihovim rasama, treningu, ishrani i predispozicijama, ali ovo je drugačija knjiga. Ovde govorim o njihovim osećanjima, njihovoj svakodnevnoj borbi za preživljavanje i nesrećama koje im se dešavaju. Svako treba da pročita ove priče, otvoriće vam oči o stvarima koje se dešavaju svaki dan oko vas ali ih vi prosto ne primećujete. Plakaćete i smejati se, ali ćete i shvatiti realnost i surovost u svetu u kome živimo, zajedno sa njima. Imaju samo vas, od vas sve zavisi. Kada volite psa, uvek će vas neko sačekati kada dođete kući. Život će vam biti pun maženja, igre i smeha. Podelićete specijalne trenutke koji će vam pokazati kako je dobar osećaj biti voljen. Imaćete najboljeg prijatelja za ceo život. Spasite psa sa ulice, ulepšajte i sebi i njemu život.


TINA HORVAT U srcu svake priče koju je napisala leži neizmerna ljubav prema životinjama, posebno prema psima. Ova mlada autorka, zaljubljenik u sve što ima četiri noge, krzno i ponekad lavež, provela je svoje najranije godine učeći o čarima i izazovima brige o životinjama. Njen dom je uvek bio prepun ljubavi i životinjskog veselja. Trenutno deli svoj život sa dva vragolasta psa, dva razigrana zeca, veselim kanarincem i mudrom kornjačom, koji su ne samo njeni ljubimci, već i neiscrpna inspiracija. Ono što je posebno izdvaja je njena posvećenost psima lutalicama. Svaki slobodan trenutak provodi brinući se o napuštenim psima, pružajući im hranu, ljubav i, što je najvažnije, nadu. Kroz ove susrete, rodila se ideja za knjigu - zbirku priča koja odražava njenu strast i posvećenost ovim divnim bićima. Njene priče su više od pukih bajki o psima; one su odraz stvarnih iskustava, dubokih emocija i neizmernog poštovanja prema ovim četvoronožnim čudesima. Svaka priča u ovoj knjizi je prožeta ljubavlju i poštovanjem prema životinjama, čime autorica ne samo što zabavlja čitaoca, već ga i podučava o važnosti brige i ljubavi prema životinjama."

Prvo izdanje ove knjige izašlo je pre više od 11 godina i vrlo brzo je rasprodato. Vanvremenska privlačnost ove knjige prosto je bila izazov za autora i izdavača muzičkih knjiga da probaju da vas još jednom povedu sa sobom na ovo sentimentalno putovanje. Ali ovoga puta uz dodatne priče koje se nisu našle u prvom izdanju, ne zbog toga što nisu bile dobre, već pre svega zato što ih je sam autor naknadno zapisao ili zato što je protok vremena omogućio neke dodatne avanture u svetu muzike.

Fafarikul – knjiga zagrljaja

Život je uvijek više od onog što u tom trenutku vidimo i uvijek bolji od onog što možemo podnijeti.

Prva knjiga Đurđice Čilić, intrigantnog naslova Fafarikul, zbirka je autofikcijskih proznih zapisa autorke za koju je Miljenko Jergović rekao da je „glas epohe u najfinijem i najplemenitijem smislu“.
Nazvana po sredozemnom drvetu razgranate krošnje, snažnog korena i slatkih plodova, Fafarikul je intimna, emotivna, zavodljiva zbirka šarolikih anegdota iz života autorke, nekad duhovitih, nekad potresnih, ali uvek razoružavajuće iskrenih. Čilić o sebi, mestima u kojima je odrastala i živela i ljudima i trenucima koji su je oblikovali piše sa šarmantnom neposrednošću, stvarajući s čitaocima odnos bliskosti, poverenja i prepoznavanja – čak i ako se naše iskustvo ne poklapa s njenim.
Fafarikul je knjiga o susretima i pokojem rastanku, o ljubavi prema životu, književnosti i ljudima, o neuništivoj veri u dobrotu i saosećajnost, knjiga koju ćete pročitati u dahu a onda joj se vraćati kad vam je potreban dašak optimizma. Baš kao što Sinan Gudžević kaže u pogovoru, da se ne zove Fafarikul, ova se knjiga mogla zvati i Knjiga zagrljaja.

Đurđica Čilić rođena je 1975. u Livnu, u BiH, odrasla je u Vitezu, a od 1994. živi u Zagrebu. Radi na Katedri za poljski jezik i književnost Filozofskog fakulteta u Zagrebu, a od 2022. predaje i na univerzitetu u poljskim Katovicama.

Objavila je niz stručnih radova o poljskoj književnosti 19. i 20. veka, književne recenzije i prevode savremene poljske poezije. Njena prva knjiga, kolekcija autofikcijskih crtica Fafarikul (2020), osvojila je čitalačku publiku i postala regionalni književni hit. Novi kraj (2022) njena je druga autofikcijska proza.

"Posle velikog uspeha romana Moj deda je plesao bolje od svih, Katerina Babkina predstavlja nam se sa zbirkom priča Srećni goli ljudi o generaciji Ukrajinaca koji su odrastali i jačali uprkos svim nedaćama koje su im se dešavale i nažalost, još uvek im se dešavaju.

Ovo je knjiga o pilećim srcima u Hanoju, Ostriga baru u Njujorku, o početku maja u Odesi, o smrti i ratu, o onima koji su preživeli i nastavili dalje, onima koji su verovali, onima koji su voleli i davali, onima koji su uzimali i rekli hvala, ali i onima koji su zaboravili tu reč.
Ovo je knjiga o onima koji su jednom pogrešili, ali mnogo puta moraju da plate za tu grešku.
Ovo je knjiga o onima koji su rođeni kada se raspao Sovjetski Savez, onima koji su postali uspešni poslovni ljudi, onima koji čitav život čekaju na nešto, koji žive na Karpatima, koji imaju tetovaže na vratu, onima koji piju da zaborave, onima koji su još uvek mali, ali naravno, samo što nisu odrasli. Ipak, pre svega, ovo je knjiga o onima koji žele da pronađu svoju sreću.
"

Knjiga na temu razvoja, krize i raspada SFRJ, ratovima 90-tih, kao i odrastanja, vaspitanja i obrazovanja omladine. Reč je o potresnom delu koje se bavi razvojem krize i raspada SFRJ te regionalnim ratovima devedesetih godina prošlog veka. Delo koje se ne može zaobići.