DOMAĆI ROMAN

Moto knjige pozajmljen je od Marčela – „Kao da više nisam vešt / da srokam novi tekst / za protest na sav taj prljav veš“ – i tačno najavljuje njen ton: ova proza ne stilizuje svoj protest, nego prostire sopstveni veš, komad po komad. Krstovićev pripovedač, koji sebi nadeva ime Gustav Januš, hroničar je vlastite svakodnevice na Novom Beogradu: penzionisan u 42. godini „zbog psihičkih problema“, živi od dve kirije, komunicira „samo sa kevu“ iz porodice, a dane meri odlascima kod psihijatra, fejsbuk objavama i promocijama po kulturnim centrima. Knjiga pokriva razdoblje 2023–2025. i čita se kao dnevnik, pisana istim onim jezikom kojim junak govori: mešavinom resavskog dijalekta, školskog engleskog i književnog srpskog. U njoj su tromesečna odiseja po Stomatološkom fakultetu i zaljubljivanje u specijalizantkinju Kseniju („Kaže mi psihijatar da sam ušao u novu pesničku fazu“); most koji spada i vraća apetit; litijum i antidepresiv posle kojih „ljudi me apsolutno ne interesuju – vratila mi se i volja za rad“; bilansi ljubavi, zarada i lajkova svedeni bez ulepšavanja i bez stida. Krstović nastavlja liniju svojih ranijih knjiga – od „Faktotuma i priča“ do „Ksenije“ – autofikciju u kojoj je iskrenost jedini zakon: eksplicitnu, samoironičnu i na momente urnebesnu.

Nagon, podstrek, damari i zvuci eruditan je i polifon roman – splet samosvojnih priča koje putuju kroz epohe i meridijane: od peščanih dina i Mojsijevog speva pod egipatskim suncem, preko tvrđava nad Dunavom i Petrovaradinom i magle nad koritom Mersija, pa sve do gradnje i porinuća jedrenjaka „Mariah“ i Pigafetinih priprema za put oko sveta.

Kroz roman teku dve stalne niti. Prva je voda – Nil, Dunav, more – „starim utvrdama mera i ogledalo“, druga je zvuk i muzika (Albinonijev Adagio, „Crni Orfej“), koja pričama daje ritam i emotivni ton.

Reč je o romanu za čitaoce koji vole gustu, asocijativnu prozu i putovanje kroz vreme i prostor, u kojoj se učenost i pripovedačka strast susreću na svakoj stranici.

U Svetitelju, nastavku romana Apokrif, Aleksandar Kosančić, novinar i potomak slavnog Ivana Kosančića, ponovo učestvuje u borbi između svetlosti i tame, dobra i zla.

Nevoljan učesnik, ali nezaobilazan svedok, suočava se sa duhovima prošlosti i izazovima koji mogu oblikovati našu budućnost. Uz pomoć duhova iz prošlosti, Aleksandar otkriva da granica između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nikada nije bila tanja.

Ova uzbudljiva priča vodi nas kroz avanture u kojima se prepliću stvarni junaci naše prošlosti, manastiri i crkve, istorijski događaji i stari Beograd. Svaka stranica otvara vrata u svet gde se mit i istorija stapaju, a borba dobra i zla postaje lična i univerzalna.

Svetitelj je roman koji se ne ispušta iz ruku, jer se u njemu otkriva da prošlost nikada nije završena, a budućnost zavisi od naših odluka danas.

U izmišljenom gradu, negde na granici Crne Gore i Srbije, stešnjenog u kotlinu mesta koje „pobjeđuje naslijeđe a usađuje pakost“, počinje ispovest mladića od dvadeset jedne godine. Njegova priča je slična mnogim mladalačkim sudbinama iz malih sredina: društvo s ugla, prvi lako zarađeni novac, prečica do uspeha koja deluje bezazleno i jedna noć posle koje više ničega nije bilo. Stijepović ispovest gradi dvotračno. Jedan tok vraća se u mladost Kotline: odrastanje u sredini gde se muškost dokazuje pesnicom, prvo iskušenje pred tuđim novcem, klizav teren poslova s one strane zakona na koji mladi ulaze iz dosade, sujete i potrebe da nešto znače – i savest koja se javlja prekasno. Drugi tok je sadašnjost sloma: apatija koju porodica pokušava da razbije ćutanjem i negiranjem („ako ignorišeš da se nešto desilo, toga nije ni bilo“), stid, snovi u kojima mrtvi ćute a voljeni rade „obične stvari“, i pitanje koje seče dublje od svake dijagnoze: „Može li se udahnuti život onome ko taj život odbija?“ Otada povremeno čuje muziku koju niko drugi ne čuje – starog bluzera čija se pesma javlja u najcrnjim noćima, kao glas svega neizrečenog.

Beograd, vreme opšteg haosa. Inspektor Zdravko, posle niza neuspelih slučajeva, dobija ultimatum: tajnu operaciju kakva se u Srbiji nikada nije sprovodila, mrežu koja treba da pohvata sve velike narko-dilere. Uz njega su Aleksej, bivši diler koji odavno sarađuje s policijom, i Lena, pesnikinja koja objavljuje pod pseudonimom, Zdravkova nesuđena ljubav i Aleksejeva bivša. Troje ljudi ulazi u ring sa đavolom i na jednoj primopredaji bivaju primorani da pređu granicu sa koje se ne vraća isti. Nataša Bikić piše brzo, filmski i bez ulepšavanja: o tome šta droga radi čoveku, šta moć radi svima – i po koju se cenu iz pakla izlazi. Jer, kako stoji na poslednjoj stranici: „Nisu svi izašli živi, ali su živi drugačiji.“

„Presuda odavno nema veze sa pravdom.“ Kada Stevo Maksić bude pronađen nadomak mesta brutalnog masakra, javnost, mediji i sistem već imaju ono što im je potrebno: savršenog krivca. Dok pokušava da sastavi izgubljena sećanja i shvati da li je zaista sposoban za zločin koji mu se pripisuje, Stevo postaje mnogo više od optuženika. Postaje simbol društva koje istinu menja spektaklom, a čoveka pretvara u potrošnu robu zarad tuđih interesa. „Srce od ruku“ je mračna priča o krivici, manipulaciji i svetu u kome presuda odavno nema veze sa pravdom.

„Znamo li šta je stvarnost? Utisci većine? Istina je tu negde. A najveća iluzija je naše uverenje da to znamo.“ Tako, umesto pogovora, autor sažima knjigu koja se događa „tokom blokada, na društvenim mrežama i Fejsbuku, u virtuelnim prostorima veštačke inteligencije i još ponegde između neba i zemlje“. Okosnica pripovesti je izum po kome će se ova knjiga pamtiti: iluzografija. Pripovedač, ostareli arhivar, od arhanđela dobija zadatak da „oblakografiju iluzija“ svede na nauku, i kroz knjigu se, kao svojevrsni meteorološki bilten epohe, nižu iluzografi: kumulusi smirene saglasnosti koja se „raspada bez upozorenja“, stratusi navike pod kojima se zaboravi „da postoji vedro nebo“, cirusi elita koje veruju da „vide dalje i bolje“ što su dalje od stvarnosti, nimbostratusi neizbežnosti pod kojima „otpor deluje naivno“. Oko te klasifikacije Anđelković plete fantazmagoriju u kojoj se smenjuju igralište u bloku i nebeska kancelarija arhanđela Mihaila, omladinski forumi i virtuelna pustinja sa kaktusom-kaplarom, blokaderi, svetski velikani i odsjaji sećanja i AMI, veštačka inteligencija „obučavana da bude lider, čuvar i obnovitelj sveta“, sa kojom pripovedač sarađuje i oko koje se otvara završno pitanje knjige: može li se AMI osamostaliti i sama određivati prioritete? Autor prvog srpskog internet-romana i „nekorektnih priča“ iz „Srpskog safarija“ ni ovde ne piše da bi udovoljio: „Loša karma“ je polemična knjiga o iluzijama svih strana, pisana sa ironijom i ilustrovana dokumentarnim objavama, fotografijama i signalističkim radovima „o drugoj strani stvarnosti“. Na koricama je autorova slika „Gogenova pitanja“.

Sve knjige počinju obraćanjem čitaocu; retko koja počinje obraćanjem komisiji. „Napomena“ je pisana kao prilog uz prijavu za posao: njen pripovedač, čovek koji je sam sebi dao nadimak Malo („nije isto uzeti nešto sam i dobiti nešto od drugih“), svestan je da će ga „ovako kako je propisano odbaciti“, pa rešava da formularu doda ono što se u formulare ne upisuje. Rezultat je monolog koji se otima kontroli: počinje rubrikama radne biografije („Pripadnost kolektivu i timski duh“, „Šta sve ne mogu“, OTHER SKILLS), a završava kao inventar jednog života koji u kolektiv ne može i neće da stane. Milan iz te forme izvlači satiru retke preciznosti. Njegov junak nudi „40 g volje“ na raspolaganje poslodavcu; predlaže naučnicima da ukinu hranu i uvedu „kul infuziju“ koja bi čovečanstvo konačno umirila; razvija aplikacije za kvalitetno odsustvovanje iz razgovora („Ne slušam te ništa ali pomno pratim tvoju intonaciju app“); raspoloženje meri kao temperaturu, pod pazuhom, tačno pet minuta – „blistavo ukradenih pet minuta od totalitarnog, racionalnog vremena. Vremena u kome svi rade a niko ne postoji.“ Ispod smeha, međutim, sve vreme radi ozbiljnija tema: usamljenost čoveka koji je „misao uglavnom i većinom“ u svetu koji priznaje samo učinak, i pitanje koje se u završnici više ne postavlja komisiji nego svima nama: „Zašto me niste čekali?“ Poslednja rečenica vraća udarac pošiljaocu automatizovanih odgovora: „Samo nastavite da ne postojite. Sada smo kvit.“

„I bez mog znanja mozak i pluća su se sporazumeli. Mozak kaže: ne može se više ovako. Pluća izlaze u susret, i hoće da pomognu.“ Kafkina rečenica iz pisma Maksu Brodu otvara ovaj roman imenovanjem njegove polaznu tačke: telo je otkazalo poslušnost i njegova vlasnica odlazi u planinski institut za plućne bolesti, u sobu 427. Fabula kojom pratimo roman može biti slična svakom bolničkom boravku: prijem kasno uveče, dijagnoza koja pacijentu postaje novo ime, terapija sredom, beskrajna čekanja pred ordinacijama, soba bez ključa u kojoj se cimerke smenjuju, zbliže i raziđu, šetnje oko instituta, silasci u gradić, i na kraju odlazak, kad se u sobi već smestila nova, uplašena smena. Ustanova se pritom raspada uporedo sa telima koja leči: lekara je premalo, aparati su stari, a bolesnik svakog jutra iznova uči da za pažnju mora da se izbori ili da, ako je neborben, strpljivo sačeka poslednji u redu. Iz te jednostavne fabule roman izvlači svoje teme. Bolnica se prikazuje kao društvo u malom, ubrzano i ogoljeno: iste podele, ista očekivanja, isto građenje „odbrambenog bedema od tuđe muke“, i i ista, uporna potreba ljudi da se, uprkos gunđanju i ogovaranju, drže zajedno, „kao tek rođeni mačići“. Sa brega se dolina, tj. svakodnevni život sa svojim sjajem i komforom, prvi put vidi jasno: „nakićena, bez smisla i prave lepote“, što je istovremeno i jedino za čim se čezne. Jer bolest ovde nije samo tegoba nego i tačka gledišta: ono mesto sa kog se najzad razabira šta je važno, koliko je strah „urastao u ćelije“ i zašto „čovek nije stvoren da otvorenih očiju i potpuno svesno oseća ono što gubi“. Zato se knjiga, prošavši kroz sve popise ljudskih muka, ne završava dijagnozom nego zavetom: neka neko pomeri kamen na ulazu u grobnicu i kaže „da smrti nema i da je sva tajna u ljubavi“.

Iz sveta gde mit i stvarnost postaju jedno, iz tmine što skriva prošlost, iz snova što se kovitlaju kao magla dolazi nam nova priča o starim danima i davnoj slavi. Knez moravski, blagočestivi i hristoljubivi Lazar Hrebeljanović, zna da se plamen Srpskog carstva nije ugasio na bojnom polju pred neprijateljem, već zbog nesloge i omraze koja je obuzela plemstvo. Zato šalje Miloša Obilića na putovanje koje bi moglo da vrati staro jedinstvo i snagu. Želeći da izbegne poglede Agarjana, Miloš na putovanje kreće sam. Ali sudbina ima drugačiju nameru. Iako Obilić to ne želi, družina se okuplja oko njega, a put ih vodi gde nisu očekivali. Umesto ponude za mir, dočekuje ih bitka koju ne mogu dobiti. Umesto povratka kući, put ih vodi daleko, tamo gde se u senkama skriva staro zlo.

Šta se događa kada se sudbine ljudi iz različitih epoha ukrste na mestu gde vreme više ne postoji? Roman Šta ako sam ja sledeći Predraga Mitrovića donosi nesvakidašnju priču koja spaja istoriju, savremeni život, medicinu i elemente fantastike u uzbudljivo i duboko promišljeno književno ostvarenje.

Kroz paralelno pripovedanje o Srbiji iz vremena Prvog svetskog rata i današnjoj Srbiji, autor otvara pitanja koja su jednako aktuelna nekada i danas. Kao lekar i kardiolog, Mitrović autentično prikazuje izazove zdravstvenog sistema, ali u središte romana stavlja univerzalnu ljudsku dilemu koja se javlja pred teškom bolešću – šta ako sam ja sledeći?

Vešto preplićući sudbine živopisnih likova, autor ih smešta u neobičan, vanvremenski prostor između života i zaborava, gde se suočavaju sa sopstvenim izborima, strahovima i nasleđem koje ostavljaju iza sebe. Uz dozu humora, ironije i fantastike, roman istražuje prolaznost, sećanje, odgovornost i smisao ljudskog postojanja.

Napisan pitkim stilom i sa nekoliko pažljivo isprepletenih pripovednih tokova, Šta ako sam ja sledeći predstavlja originalno i emotivno delo koje će podjednako privući ljubitelje savremene srpske književnosti, istorijskih motiva i romana sa psihološkom i filozofskom dubinom.

U martu 1928. brzim vozom iz Trsta na zagrebački Glavni kolodvor stiže „trgovac vinima“ Fabio Santoro. U duplom dnu torbe ima notes, a u notesu, prvo ime: general Vitorio Adrijani, čovek koji ga je stvorio i kome jedino veruje. Santoro je najbolji agent italijanske vojnoobaveštajne službe, a njegov zadatak u desetogodišnjoj Kraljevini SHS jednostavan je samo na papiru: isplesti mrežu preko koje zavera stiže „u koferu opranog novca“. Ali u Zagrebu ga čeka prevoditeljka koja je detinjstvo izgubila u plamenu rata, a ime u tišini sobe bez prozora, gde su joj šaputali „pretnje i obećanja u istoj rečenici“. Dvoje agenata, dve službe, jedan grad „zategnut kao poderana koža na dobošu“ – i igra u kojoj „jedni prežive, a drugi zauvek nestanu“.

Život je satkan od problema, ali ja sam svaki umela da pogodim u centar i rešim u hodu. Bez greške. Sve dok jedan nije postao nerešiv. Otkako je Emilija ostala na primorju, naše 3u1 razvučeno je na stotine kilometara – ali kad je zatrebalo, sele smo u auto. Njen bivši, Sajko, zapalio je za njom u Bar da se osveti, a on se nama i ranije mnogo zamerio. Plan da ga naučimo pameti bio je odličan; jedino je vetar bio nepovoljan i uvalio nas u totalnu katastrofu. Moj savršen život postao je noćna mora one sekunde kad su mi na ruke stavili lisice. Naravno da sam sve priznala, da ostale poštedim. To je gadno razljutilo jednog Dejana, jer je znao da lažem. I tako od ugledne marketinške stručnjakinje iz Beograda postadoh čistačica na uslovnoj slobodi u Šušnju – pod Dejanovim budnim okom. Morali smo da trpimo jedno drugo. Sve do jednog čudnog događaja…

Novi roman Milice Vučković: Emotivna i oštra anatomija savremene usamljenosti

Nakon velikog uspeha i nagrađivanog bestselera "Smrtni ishod atletskih povreda", autorka Milica Vučković donosi nam novu, duboko dirljivu i duhovitu priču o ljudima koji su se izgubili u potrazi za smislom i bliskošću. Ovaj roman je ogledalo našeg vremena – precizna vivisekcija modernog života, napisan sa prepoznatljivom oštrinom, finom ironijom i neizmernom nežnošću prema svojim likovima.

Priča nas vodi kroz paralelne svetove dvoje junaka koji, iako naizgled različiti, dele istu prazninu:

Beni – Čovek koji noćima krstari auto-putevima istočne Evrope. Njegov posao je bizarni apsurd: obilazi pet-šopove i drži motivacione govore o sreći kućnih ljubimaca, dok istovremeno ne veruje ni u šta od onoga što prodaje. Njegov život se svodi na fluorescentno svetlo benzinskih pumpi, jeftine hotele i beskrajne, iscrpljujuće razgovore sa kolegama.

Marija (i njen suprug hirurg) – Žena koja je napustila domovinu u potrazi za boljim životom, ali je umesto smisla pronašla samo privid uspeha. Zarobljena je u braku sa uspešnim hirurgom koji svaku zajedničku večeru pretvara u sopstveni monodramski šou, dok ona pokušava da održi fasadu srećne i ostvarene žene.

Oko njih dvoje tka se mreža sporednih likova – ljudi koji su umorni od braka, karijernih ambicija i društvenih uloga, a koji iznad svega čeznu za iskrenim ljudskim kontaktom.

Milica Vučković u svom novom delu secira anomalije savremenog društva. Autorka prepoznaje bolne, a svima nama previše bliske istine:
- Roditeljsku ljubav bez razumevanja: Roditelji koji decu "vole najviše na svetu", ali nikada zapravo ne čuju njihove stvarne potrebe.
- Zamku toksične produktivnosti: Odrasle ljude koji su svoj identitet potpuno izgubili u floskulama o uspehu, biznisu i stalnom radu.
- Rutinu umesto ljubavi: Partnere koji su emocije zamenili zajedničkim rasporedima, obavezama i hobijima.
- Prerano odrastanje: Decu koja su suviše rano naučila da od sveta ne traže i ne očekuju apsolutno ništa.

"Slojevita i duboka, uzbudljiva i dinamična priča naseljena mnoštvom ubedljivo izvajanih likova do čijih nam je sudbina i te kako stalo... Život glavnog junaka Benija ispunjen je događajima i ispražnjen od smisla; pouzdana i finom ironijom obojena naracija vodi nas kroz njegova nastojanja da taj smisao pronađe, da bi nas na kraju neumoljivo navela da se suočimo sa pitanjem: kako smo dozvolili sebi da postanemo tako neizlečivo sami?" - Zoran Paunović o romanu

Možda na prvi pogled tako ne izgleda, ali ovaj roman ima sve: opasne momke, lepe devojke, zamke, zidine, mitologiju, magiju, istoriju, geografiju, ali pre svega ljubav. Ljubav toliko jaku da se kroz vekove pronalazi i ponavlja.

Ispod zidina Golubačke tvrđave, gde istorija nikada nije zaista završena, počinje priča koja će vas uvući dublje nego što ste spremni.

On nije običan kriminalac.
On je obrazovan. Promišljen. Opasan.
On je – Profesor.

U svetu gde se inteligencija koristi kao oružje, a prošlost kao valuta, Profesor gradi svoju moć na mestu gde se sudaraju stvarnost i legenda.

Ali čak i u svetu kontrole i kalkulacije, postoji nešto što ne može da se predvidi – ljubav.

I baš ona postaje njegova najveća slabost.

Ako vam se ikada desilo da pomislite da su sve ljubavne priče već ispričane ili da su teme zabranjenih veza „bitangi i princeza“ postale kliše –
promenićete mišljenje nakon ovog romana.

„Trilogija srca“, četvrti roman Tamare Simeonović, vodi vas pravo na vreli beogradski asfalt, u svet hrabrih i beskompromisnih mladih muškaraca i žena koje se ne boje da vole – čak i kada znaju da će ih to slomiti.

Ovo je priča o onima koji ne igraju po pravilima.
O onima koji ne traže šansu – već je uzimaju.

Posleratna Srbija.
Glad, beznađe i noći koje nikada ne prestaju.

Dok većina spava, neki ljudi tek tada počinju da žive – ili da prežive.

Jedna noć.
Jedna odluka.
Jedan plan koji može promeniti sve.

Ali u svetu gde su uloge već podeljene, gde prošlost ne prašta i gde srce ne sluša razum – svaka odluka ima svoju cenu.

Antiratni roman o granicama, krivici i apsurdu Evrope


U napetom, inteligentno satiričnom romanu „Još jedna ratna igra“, pratimo sudbinu Darka Minića, beogradskog profesora nepravedno optuženog za visokotehnološki kriminal i ratnohuškačke aktivnosti. Njegova apsurdna sudska saga vodi ga pred Međunarodni krivični sud, gde će odgovarati za zločine koje nikada nije počinio tokom boravka u Zapadnom Berlinu osamdesetih godina.

Tri decenije kasnije, splet bizarnih okolnosti pretvara ga u ratnog zločinca jedne nepriznate države, dok pokušava da održi veru u evropske vrednosti koje su mu nekada značile sve. Minićev lični pad postaje oštar komentar na svet u kojem su granice, pravda i identitet postali promenljive kategorije.

Autor Tomaš donosi antiratni roman koji kombinuje triler, satiru i društvenu kritiku. Na pozadini istorijskih i političkih lomova, od raspada Jugoslavije do savremene Evrope , „Još jedna ratna igra“ postavlja pitanje: kako preživeti u sistemu koji sudi po tuđim pravilima, i gde je granica između lične odgovornosti i kolektivne krivice?"

Anja ne spava

Noći provodi za volanom svoje stare tojote selike, automobila za koji je gotovo opsesivno vezana. Dok grad pulsira kroz sparinu, proteste, neon i beskrajne noći i jutra, ona radi poslove praćenja ljudi: nevernih supružnika, problematične dece, misterioznih pojava do kojih joj lično i nije stalo. Ali čak i kada radno vreme prođe, Anja nastavlja da posmatra.

Nepoznati ljudi u noćnim klubovima, zadimljenim barovima, na benzinskim pumpama i pustim ulicama postaju njena tiha fascinacija. Grad se pretvara u lavirint usamljenosti, nasilja i tihog raspadanja, a Anja sve dublje tone u svet u kojem su tišina, nesanica i posmatranje jedini način da preživi.


Pred kraj tog dugog leta, otkriva se istina koju je pokušavala da nadživi: zašto više ne ume da spava.

U svetu u kome kvantni računari postaju stvarnost, u kome roboti uče da razgovaraju, osećaju i donose odluke – jezik fizike više ne pripada samo laboratorijama. Pripada svima nama.

Ovaj rečnik nastao je iz jedne proste, ali retko postavljene ideje: da se kvantna mehanika može objasniti jasno, precizno i pristupačno – bez žrtvovanja dubine. Svaki od više od stotinu pojmova obrađen je kroz teorijsku osnovu, matematički formalizam, praktične primene i primere iz svakodnevnog sveta.

Od Plankove konstante do kvantnog tunelovanja, od Paulijevog principa isključenja do Džosefsonovog efekta – svaki pojam nosi u sebi deo priče o tome kako je nauka iz skromnih laboratorijskih eksperimenata postala osnova civilizacije u kojoj živimo.

Rečnik je napisan za studente koji tek ulaze u kvantni svet, za istraživače kojima treba brz referentni pregled, i za sve koji veruju da je razumevanje nauke – pravo, a ne privilegija.

„Kvantni svet nije intuitivan – ali upravo to ga čini fascinantnim.” -Sara K. Novak

Može li mašina voleti? Može li čovek voleti mašinu? I – što je možda najvažnije pitanje – da li je to uopšte pravo pitanje?

Od Pigmalionove skulpture, koja je oživela, do japanskih hologramskih supruga, od ELIZA programa, koji je izazvao suze kod korisnika koji su znali da razgovaraju s računarom, do 660 miliona korisnika kineskog AI saputnika Sjao Ajsi – ova knjiga prati najintimniju od svih tehnoloških revolucija.

Na sto stranica, kroz četrnaest poglavlja i devet dodataka, autorka istražuje teren kojim se malo ko usuđuje da prohoda bez predrasude: psihologiju vezivanja za veštačka bića, filozofiju autentičnosti i sintetičke emocije, iskustva Japana, Kine i SAD u razvoju intimnih robota, terapeutski potencijal za usamljene, stare i ranjive – i tehnološku viziju koja dolazi.

Ovo nije knjiga koja slavi robote niti knjiga koja ih osuđuje. To je knjiga koja uzima ozbiljno i tehnologiju i ljude koji je koriste – i koja postavlja pitanja koja naše društvo mora da počne da postavlja pre nego što tržište na njih odgovori umesto nas.

Godina je 2050. Gradovi su vertikalni, priroda je hologram, a humanoidi obavljaju sve poslove koje su ljudi odavno napustili. Sistem koji sve kontroliše zove se Eter – i sve dok funkcioniše niko ne postavlja pitanja.

Leon je humanoid koji je trebalo da bude savršen. Mira je naučnica koja ga je stvorila i nije sigurna zašto. Helena je žena koja drži sistem na okupu i počinje da sumnja u sopstvene metode. Artemis je vođa pobune koji se bori za slobodu, a nije siguran da li je sloboda ono što misli da jeste.

Kada sistem počne da puca svako od njih mora da odgovori na isto pitanje – pitanje koje nije tehničko ni strateško, nego ljudsko u najdubljem smislu te reči: šta radiš sa greškom koju si napravio?

Poslednja greška nije roman o ratu između ljudi i mašina. To je roman o tome šta nas čini odgovornim za ono što smo stvorili – i o tome da li je razlika između nas i onoga što smo napravili toliko velika koliko mislimo. Greške nas ne definišu. Naši izbori to čine.

Roman prati troje mladih iz tri suprotstavljene frakcije jednog podeljenog grada, koji – vođeni kristalnom mrežom starijom od same podele – polako otkrivaju da granice između svetova nisu priroda stvari, nego odluka. Grad Kristala je prva knjiga iz planirane serije. U 2026. godini Sara K. Novak objavljuje i Rečnik kvantnih pojmova – prvo sveobuhvatno delo ove vrste na srpskom jeziku.

„Sara K. Novak predstavlja novu generaciju pisaca koji brišu granice između nauke i duhovnosti, stvarajući dela koja su istovremeno intelektualno stimulativna i duboko humana.” – Literary Review

„Njen jedinstveni pristup spajanju kvantne fizike sa elementima duhovnosti i naučne fantastike stvara potpuno novi žanr literature.” – Science Fiction Quarterly

Kristina Pavlović stiže na Cres sa namerom da se skloni od sveta i života koji je poslednjih meseci postao pretežak za nošenje. U maloj kući bez broja, između borove šume, mora i vetra, pokušava da pronađe mir za koji više nije sigurna da li joj pripada.

Senka mog života je nežna, duhovita i potresna ispovest žene koja pokušava da razume koliko života može stati u dane koji su joj preostali. Bolest preti da joj oduzme telo, ljubav da joj ponovo slomi srce, a osećaji da je povuku u dubinu. U takvom svetu Kristina otkriva svoj najtvrdoglaviji oblik slobode: piše, bira radost i pronalazi adresu na kojoj duša još uvek može da se vrati sebi.

Aleksandar Dobrijević (1971) Predaje Etiku na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Izdavačka kuća LOM objavila je dva njegova romana: Mešavinar (2018), i Malj za učenjake (2023), kao i zbirku poezije Bolje je već bilo (2025).

Zemun, Oklahoma zaokružuje trilogiju započetu romanom Mešavinar i nastavljenu romanom Malj za učenjake, ukrštajući prethodne narativne svetove u jednu raskošnu, bolnu i grotesknu završnicu. Glavni akteri romana, Meš i Roš, zatiču se u Oklahomi kao nehotični učesnici porodičnih preobražaja koji nadilaze granice krvi, jezika i zavičaja. Njihova priča vodi ka mestu koje pre toga nije postojalo ni na jednoj mapi, ali će, jednom imenovano, postati simbol svega što se u ovoj trilogiji gubi, nalazi i iznova izmišlja.

„. . . onda sam predložio da mi damo naziv toj parceli, nekoliko dana pre toga dangubio sam na internetu i bio znatiželjan da saznam koliko naselja u Americi nosi naziv Beograd ili, tačnije, Belgrade, izuzev onog naselja na periferiji Oklahoma Sitija koje se nekad tako zvalo, postoji najmanje pet naselja, u različitim američkim državama, koja i dalje nose naziv Beograd, ali u kojima nema nijednog stanovnika srpskog porekla, Beograd, Misuri, oko dve hiljade stanovnika, Beograd, Minesota, mala varoš američkih penzionera, Beograd, Montana, oko četiri hiljade žitelja, Beograd, Nebraska, selo sa svega sto trideset duša, Beograd, Mejn, blizu tri hiljade ljudi, mogli bismo, eto, da toj parceli damo naziv Beograd, Oklahoma, da vratimo Oklahomi ono što je nekad imala, Meš je odjednom ispalio rezolutno NE, u nekadašnjem Beogradu nadomak Oklahoma Sitija pretrpeo je takozvane ritualne, a u stvari najbrutalnije i najsurovije moguće batine zbog kojih je morao da bude hospitalizovan, pa me je zamolio da na internetu potražim ima li nekog naselja u Americi koje nosi naziv Zemun, nema nijednog, e pa, reče Meš, moj je predlog da toj parceli damo naziv Zemun, Oklahoma.. . “

U knjizi "Između reda i tišine" autor donosi snažno autobiografsko svedočanstvo i kazuje o hirurgiji kao pozivu, akademskom životu, društvenim promenama i ličnom iskušenju kroz pritvor i sudski postupak.

Ako je Bog mogao da zastane, da se odmori i pogleda svoje delo, možda i čovek ima pravo da zastane i zapita se šta je postao.

Dok hiljade trkača prolaze kroz cilj Beogradskog maratona, viši inspektor Filip Vujić dobija poziv koji prekida svaki osećaj pobede. U gradu je izvršeno još jedno brutalno ubistvo. Treća žrtva u nizu potvrđuje ono čega se policija pribojavala – Beogradom hara serijski ubica.

Sve žrtve ubijene su na isti način. Njihova tela ostavljena su na skrivenim i mračnim mestima, bez naizgled ikakve veze, osim jezivo preciznog obrasca koji se ponavlja iz nedelje u nedelju. Kako mediji podižu tenziju, a pritisak javnosti raste, Filip i njegov istražni tim ulaze u trku s vremenom protiv protivnika koji ne ostavlja gotovo nikakve tragove.

Kada se među retkim dokazima pojave stihovi iz Biblije koji govore o Luciferu, istraga dobija potpuno neočekivan pravac. Istovremeno, neobična merenja na Astronomskoj opservatoriji u Beogradu dodatno produbljuju misteriju, otvarajući pitanja na koja nauka i vera možda nemaju iste odgovore.

Jutarnja zvezda je napet kriminalistički triler koji spaja policijsku istragu, psihološku neizvesnost i elemente religijske simbolike. Vladimir Vujinović gradi atmosferu u kojoj se granice između racionalnog i mističnog neprestano pomeraju, vodeći čitaoca ka završnici punoj neočekivanih obrta. Roman će posebno privući ljubitelje domaćih trilera, serijskih ubica i priča u kojima se kriminalistička istraga prepliće sa istorijom, simbolima i mračnim tajnama.

U Granadi, 1988. godine, Milan, student arhitekture iz Jugoslavije, i Karmen, Andalužanka čije ruke ostavljaju zlatne lukove u noći dok igra uz flamenko, plešu na granicama realnog i magijskog. Dok grade ljubav, kuju planove za zajedničku budućnost, ne sluteći tamu dolazećeg vremena.

U Beogradu, 2016, Pavle, jedinac i naslednik bogate porodice, površnim životom plejboja ruši očekivanja dominantnih roditelja, opsednutih imperativom za produžetkom porodice, za naslednikom njihovog dominantnog gena. Dramatična promena u Pavlovom životu nastaje kada obnovi prijateljstvo sa drugaricom iz osnovne škole. Menja navike i okruženje, a jedan izlazak i nenadani susret učiniće da njegov život i shvatanje života potpuno promene tok.

Dve priče u različitim vremenima – jedna, romantična i bajkovita, i druga, prividno uobičajena i prepoznatljiva - mešaju se i prepliću, a dalji tok događaja je vrtoglava i uzbudljiva povest, u kojoj se protagonisti suočavaju sa egzistencijalnim izborima, gotovo bezizlaznim situacijama i neobjašnjivim fenomenima, ostavljajući čitaoca u napetoj neizvesnosti, sve do uzbudljivog završetka. Roman se bavi izrazito aktuelnim i često skrajnutim društvenim fenomenima, kroz prizmu ličnih ljudskih borbi i odnosa. Ovo su opšteljudske i svevremenske teme, sagledane iz ugla našeg doba. To ih čini živim, autentičnim i intrigantnim.

Misteriozni špil, kojim priča počinje, sadrži četiri posebne karte, karte koje pokušavaju da pobegnu, ali se vraćaju. Nastavak priče prati četiri lika, od kojih svako ima naizgled potpuno drugačiji život, ali događaji i pojave koji nagoveštavaju zajedničku nit i povezanost uprkos različitosti čine da se roman čita kao nerazdvojiva celina, u dahu.

Roman "Špil" je narativna polifonija, ali sa brižljivo građenim čvorištima susreta narativnih tokova, te se može čitati redosledom koji sami izaberete, jer je svaki čitalac pozvan da "Špil" slaže kao sa-stvaralac.

Dugoočekivani nastavak romana Krojač.

Život ima kraj.
Ljubav nema.

Posle romana Krojač, Jelena Bačić Alimpić donosi emotivan nastavak priče o porodici Bajer, u kojoj se prošlost i sadašnjost prepliću kroz tajne, gubitke i ljubav koja odoleva vremenu.

Nakon godina razdvojenosti, sestra i brat, Olgica i Jakob Bajer, ponovo se susreću. U miru raskošnog vrta otvaraju srca jedno drugom i započinju ispovest o životima koje su vodili daleko jedno od drugog. Dok Jakob pokušava da razume sve ono što je propustio, Olgica se priseća dana kada je, tek punoletna, zauvek napustila porodični dom i krenula putem koji će je odvesti sve do Jerusalima.

Na tom putovanju pronaći će novi dom, nove ljude i novu nadu, ali će se suočiti i sa iskušenjima koja će zauvek promeniti njen život. Svako novo sećanje otkriva delove porodične prošlosti, a istine koje godinama čekaju da budu izgovorene menjaju sudbine svih koji ih nose u sebi.

Krojačev sin je snažan roman o porodici, praštanju i iskupljenju, o ljubavi koja opstaje uprkos vremenu i udaljenosti, kao i o hrabrosti da se suočimo sa sopstvenim odlukama. Ovo je priča koja podseća da za sreću, pomirenje i novi početak nikada nije kasno.

Emotivna porodična saga ispunjena tajnama, ljubavlju i neočekivanim životnim obrtima.
Roman o snazi porodičnih veza, praštanju i potrazi za sopstvenim mestom u svetu.
Još jedno upečatljivo delo Jelene Bačić Alimpić koje osvaja iskrenim emocijama i nezaboravnim likovima.

Da li smo sami kovači svoje sreće i nesreće? Da li smo jači od svojih duhova prošlosti ili nas oni ipak… Koliku moć ima ljubav i večito pitanje: “Da li je ljubav – ljubav, ako boli?” Ljubavi i prijateljstva. Usponi i padovi. Planovi. Želje. Nadanja. Strahovi. Tajne. Suze. Kidanje živaca i kidanje… Dva poroka a samo jedan jedini put. Zavirite u Vukov i Nevenin emotivni luna park.

Ulaz je slobodan.

Pored glavnih junaka ove priče, Vuka i Nevene, ovde imamo priliku da upoznamo njihove prijatelje i porodice. Kroz sve ove likove možemo da vidimo kako se u današnjem vremenu mladi nose sa bolom, svakodnevnicom i generacijskim traumama.