DOMAĆI AUTORI

Traganje za ubicom koleginičine ćerke mladog somborskog tužioca Nemanju Savića suočava sa nekim od najmračnijih tajni društva zapalog u laž, korupciju i bezakonje. Na neizvesnom i opasnom putu otkrivanja istine, koji će ga voditi od Sombora, preko Beograda, pa do Mumbaja, biće prinuđen da preispita gotovo sve – prijateljstva, odnose s roditeljima, kao i sopstvena uverenja i granice. Pred čitaocem je još jedna priča koja će ga od prve stranice uvući u sopstvene „virove“, ne dozvoljavajući mu da ostane puki posmatrač. U Priznanju on postaje učesnik koji zajedno sa Nemanjom traga po bačkoj močvari, tajnim dosijeima i bespućima Indije, ali i po sopstvenoj duši, preispitujući dotadašnja uverenja i zablude.

„U svom najtišem sloju, roman se ne zaustavlja na pitanju istine, već se okreće težem pitanju: kako živeti dalje kada postane jasno da ni pravda, ni krivica, ni sopstvena prošlost ne izgledaju više isto. U prostoru između odgovornosti i potrebe za oprostom, vere i sumnje, kazne i mogućnosti razumevanja, otvara se mogućnost da ono dugo prećutano konačno pronađe glas.“ Tamara Krstić

„Svako od nas, dok čita knjigu, na neki način je na optuženičkoj klupi: izložen je tekstu, prima ga, sluša, ponekad se brani, a ponekad pristaje. A onda, kada knjigu zaklopi, obično pomisli da ima pravo da se popne na sudijsku stolicu i izrekne svoj sud o njoj. Međutim, ova knjiga proizvodi nešto drugo: ona čitaoca, umjesto da ga ostavi u ulozi sudije, vraća na mjesto ličnog preispitivanja, u smislu dubljeg susreta sa sopstvenom savješću.“ Vladika Grigorije

Anegdote iz klasične helenske starine – mudrost, humor i duh antičke Grčke

Zakoračite u fascinantan svet antičke Grčke kroz zbirku duhovitih, poučnih i inspirativnih anegdota koje otkrivaju duh vremena u kojem su nastajali temelji evropske kulture. Anegdote iz klasične helenske starine donose priče o slavnim filozofima, državnicima, umetnicima, mitološkim junacima i običnim ljudima, čije su dosetke i postupci ostali zapamćeni vekovima.

Kroz kratke i živopisne priče čitaoci upoznaju svakodnevni život stare Grčke, ali i mudrost, humor i karakter ličnosti koje su oblikovale antički svet. Ove anegdote nisu samo zanimljive i zabavne — one otkrivaju vrednosti, moralne dileme i životnu filozofiju jednog od najznačajnijih perioda ljudske istorije.

Knjiga je podeljena u tri tematske celine:

Anegdote o istorijskim ličnostima – priče o filozofima, državnicima, umetnicima i običnim ljudima koje oslikavaju duh antičkog vremena
Mitološko-bajkovite anegdote – zanimljive priče u kojima se prepliću mit, legenda i narodna mudrost
Izreke i pouke – kratke misli koje otkrivaju suštinu helenske filozofije života

Zašto pročitati ovu knjigu:

Zanimljive i kratke priče iz antičke Grčke
Mudre i duhovite anegdote o poznatim istorijskim ličnostima
Uvid u kulturu, filozofiju i svakodnevni život stare Grčke
Idealno za ljubitelje istorije, filozofije i klasične književnosti
Knjiga koja se čita u dahu i kojoj se čitalac rado vraća

Anegdote iz klasične helenske starine predstavljaju idealno štivo za sve koji žele da kroz kratke i zanimljive priče upoznaju mudrost antičkog sveta i duh jedne od najuticajnijih civilizacija u istoriji.

U knjizi „Tajna kajmakčalanske šume“, Živorad V. Plećić ispripovedao je snažnu priču o životu, borbi i veri, oblikujući tako delo koje nosi emocionalnu dubinu i univerzalnu snagu. Iako je reč o prvom romanu ovog autora, on je napisan tako da poziva čitaoce da se odupru površnim pričama savremenog doba i da se upuste u dublje razmišljanje o sebi i svetu. Živorad V. Plećić piše sa neverovatnom toplinom i iskrenošću. Njegov jezik je bogat, ali istovremeno jednostavan i razumljiv. On je na stranicama ove knjige prikazao lične tragedije ljudi i njihove borbe za ideal, ističući da snaga svakog čoveka uvek počiva na njegovim najdubljim uverenjima. Istražujući prošlost kroz priče jedinstvenih, ali ipak običnih ljudi – onih koji su deo svakodnevice svih nas – pisac na kraju ove sage ostavlja čitaoce sa uverenjem u to da je život u svim svojim oblicima velika tajna koja čeka da bude otkrivena.

Pisac piše da bi, pre svega sebi, pa onda i čitaocu, odgonetnuo svoj unutrašnji i spoljni svet, da bi došao do istine.

I uvek polazi od svog doživljaja, koji transformiše književnim sredstvima, ponekad skrivajući, ponekad razotkrivajući svoje najautentičnije utiske i gradeći mostove preko bola. Kad uspe da prenese u literaturu svoj najdublji i najiskreniji doživljaj, onda saopštava istinu koja je uvek ista i koja se više ne tiče samo njega, nego svih čitalaca.

Tako pisac Aleksandar Jugović, pretvarajući svoje najskrivenije boli u reči, dešifruje nama našu sopstvenu sudbinu, približavajući nam istine o našim iskušenjima. Najnoviji Jugovićev roman donosi nam živi život, patnju, utehu i saznanje koje nećemo ni moći ni hteti da prenebregnemo, ni da zaboravimo. (Ivana Dimić)

Izabrana dela Ive Andrića sadrže 6 knjiga: „Gospođica“, „Na Drini ćuprija“, „Pripovetke I“, „Pripovetke II“, „Prokleta avlija“, „Travnička hronika“. Izbor i raspored pripovedaka u navedenim knjigama odraz je piščeve želje.

Gospođica Rajka Radaković jeste još jedna prepoznatljiva junakinja u galeriji likova Ive Andrića, nesvakidašnja po tome što je do danas ostala najautentičniji ženski lik tvrdice u okvirima srpske književnosti. Iza njenog tvrdičluka krije se strast prema sticanju novca – kao jedina životna težnja, smisao i svrha. Nakon što joj je otac na samrti ostavio zaveštanje da bi nadalje trebalo da živi usredsređena na štednju u svim aspektima egzistencije i da bude nemilosrdna prema ljudima, Gospođica sa nenavršenih petnaest godina stupa u svet izmenjena, nepoverljiva i drugačija od svojih vršnjaka, sa jednim jedinim uporištem – očevim rečima. S vremenom postaje sve zatvorenija za svet u kojem obitava, kao „kruška divljaka“. Pošto je usledila i smrt njenog ujaka, jedinog čoveka u kojem je prepoznala sve principe od kojih je odustala kada je prihvatila očeve reči kao jedinu moguću istinu, Gospođica je dopustila sebi izlet u ljubav sa Ratkom Ratkovićem. Međutim, kada se ispostavi da je to varka, ona će sva svoja htenja i delanja podrediti sticanju novca, suprostavljajući se tako svemu onome drugom što čini život.


Ivo Andrić je rođen 1892. godine u Travniku. Osnovnu školu završio je u Višegradu, koji je obeležio njegovo stvaralaštvo. Već kao đak Velike gimnazije u Sarajevu bio je pripadnik revolucionarnog pokreta Mlada Bosna i borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. Tokom 1920. godine započeo je diplomatsku karijeru postavljanjem u poslanstvu pri Vatikanu. Početkom 1923. godine postao je vicekonzul u Gracu, gde je upisao Filozofski fakultet i diplomirao 1924. godine odbranivši doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“. Vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu. Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Celokupni iznos nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Preminuo je 13. marta 1975. godine u Beogradu.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem.

Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo. Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

U pripovedačkom opusu Ive Andrića značajno mesto zauzimaju pripovetke, dok je sama priča nukleus njegove celokupne književne umetnosti.

O piščevoj snažnoj veri u priču svedoče reči koje je izgovorio za govornicom Švedske kraljevske akademije prilikom uručenja Nobelove nagrade: Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče i dalje i pričanju kraja nema. Sve do danas neprekinuta je nit pripovedanja našeg jedinog nobelovca – ona se nastavlja sa svakim čitanjem njegovih dela.

Upravo kroz taj neprekinuti tok pripovedanja otkrivamo i dublji sloj njegovih dela, onaj koji se otkriva pažljivim čitanjem i komparativnim tumačenjem. Bez obzira na to da li priče u ovoj knjizi tumačimo pojedinačno, kao zaokružene pripovedne minijature, ili zajedno, kao celinu zasnovanu na istoj kulturno-istorijskoj pozadini, uočavamo da ih odlikuje duboko razumevanje čoveka i njegovih unutrašnjih previranja pred licem sveta u kojem se obreo.

Tematsko i idejno bogatstvo i jezičko-stilska ujednačenost ostvarena u izrazu koji je izbrušen do najfinije mere pripovedne preciznosti svedoče o zrelosti i jedinstvenosti literarnog stvaralaštva Ive Andrića. Ono što ovu knjigu pripovedaka čini dragocenom jeste i to što je izbor i raspored napravio sam pisac, te smo ih u ovom izdanju tako i objavili, poštujući piščevu volju.

Ivo Andrić je u ovaj roman utkao priču o Mehmed-paši Sokoloviću, koji je kao srpski dečak na silu odveden u tursku vojsku i poturčen je.

S godinama je postao veliki vezir i odlučio je da na Drini u Višegradu izgradi veliki kameni most na jedanaest lukova kako bi spojio sebe nekadašnjeg sa sobom sadašnjim – i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto svoga porekla sa mestima svoga života. Ratne godine donele su velike promene.

Most na Drini oštećen je 1914. godine tokom povlačenja trupa Austrougarske monarhije. Od početka do kraja romana, odnosno od izgradnje mosta do njegovog oštećenja, proći će četiri veka, o kojima pisac pripoveda na stranicama ove knjige. Most na Drini ostaće simbol trajnog i neprolaznog.

Oko njega će se isplesti bezbroj priča o ljudima i njihovim sudbinama, kao i o istorijskim zbivanjima. Te priče i danas spajaju obalu prošlosti sa obalom sadašnjosti potvrđujući reči koje je Ivo Andrić zapisao u eseju Mostovi: Naposletku, sve čim se ovaj naš život kazuje – misli, napori, pogledi, osmesi, reči, uzdasi – sve to teži ka drugoj obali, kojoj se upravlja kao cilju, i na kojoj tek dobiva svoj pravi smisao. Sve to ima nešto da savlada i premosti: nered, smrt ili nesmisao.

U eseju Razgovor sa Gojom Ivo Andrić zapisao je da su proste i uboge sredine pozornice za čuda i velike stvari. Ta misao je značajna jer predstavlja osnovu za sagledavanje i razumevanje celokupne piščeve poetike, u okviru koje se posebno ističe Travnička hronika, delo čija je radnja smeštena između stešnjenih i uskih travničkih kasaba. I upravo tu, u Travniku, pronalazimo sliku sveta kao pozornice na kojoj se smenjuju sudbine sasvim običnih i malih ljudi. Međutim, na toj istoj pozornici istorija se rašila otkrivajući svoje naličje. Tako je zapodenuto pripovedanje i ispričana je priča u kojoj je Ivo Andrić postavio mnoga pitanja, ali i ono esencijalno – kako dokučiti smisao postojanja u svetu u kojem je ljudska sloboda ograničena i osujećena?

Naslov Prokleta avlija ima višeznačno simboličko značenje, ali jedna od prvih asocijacija jeste zatvor. U tom stambolskom zatvoru obreli su se i krivi i nedužni. To što će upravnik Karađoz kazati da tu nema nevinih svedoči o tome da je reč o prostoru koji je odvojen od ostatka sveta, ustrojen po unutrašnjim pravilima, potpuno drugačijim od stvarnih i opštevažećih. Prstenasta struktura, odnosno priča u priči zasniva se na kružnom smenjivanju pripovedača, pa se pripovedanje u ovom delu može zamisliti poput koncentričnih krugova koji se sužavaju do samoga jezgra u kojem se nalazi centralna priča o Džem-sultanu. O tragičnoj sudbini ovog istorijskog junaka iz XI veka pripoveda ćamil. Poistovećujući se sa njim, ćamil će javno reći: Ja sam to!, osvetljavajući tako vrlo značajno identitetsko pitanje. O ćamilu pripoveda Haim. Međutim, svi ovi junaci deo su fra-Petrovih sećanja iz Proklete avlije. Uspomenu na fra-Petra čuva bezimeni mladić sa početka ove priče – on posmatra snežnu utabanu stazu koja vodi do malog groblja, takođe prekrivenog snegom, na kojem se nalazi i fra-Petrov grob. Ovaj roman Ive Andrića ubraja se u jedan od najkraćih romana srpske književnosti i smatra se remek-delom upravo zato što je zaokružen na svim književnoumetničkim nivoima.

Neka vas piščeva duhovitost, živopisni karakteri, vrcavi dijalozi i višestruki obrti ne zavaraju. Postoji, čini se oduvek, mit o napretku čoveka i društva koje on stvara i menja. Mit o dobru i zlu koji se nadgornjavaju i bore za prevlast u tim promenama. Pa i uverenje u to da se, kad čovek svede račune za svog života ili za nekoliko generacija, nekakva mera i ravnoteža uvek postižu. No, nije čovek biće nikakve ravnoteže. Pre – posrtanja. Sklon padu, čim se, ma i na tren, uspravi. U romanima Milka Štimca jedan poredak počeo je da gubi ravnotežu prividno daleko. Još u Minhenu, 1938. godine. Sporazumom sila koje su se zavaravale kako svojim potpisima čuvaju krhku ravnotežu sveta koji se dve decenije ranije survao u ambis sopstvene pohlepe. Drugi, revolucionarni, oktobra 1944. godine i, konačno, kvazidemokratski, 2008. godine. I stari i novi junaci, kao i njihovi potomci, a svi defiluju u istom prostoru – luksuznom stanu na Terazijama – deo su iste intrige. O menici bez pokrića. Ali, pričuvajte se. Koliko god Štimčev roman bio vrsno kriminalističko štivo, u njemu se ne traga za ubicom. Traga se za saučesnicima. (Predrag Marković)

O autoru

Milko Štimac je pisac i konsultant za organizaciju tržišta kapitala. Objavio je roman „Poljubac miholjskog leta“, čija radnja prethodi romanu „Medveđi zagrljaj“. Napisao je i nekoliko dramskih tekstova, od kojih su izvedeni „Menica bez pokrića“ i „Pet lakih berzanskih komada“. „Menica bez pokrića“, koja u tri čina govori o tome kako je naše društvo dospelo tu gde je sada, poslužila je kao predložak za nastanak romanâ. U oblasti ekonomije Milko Štimac objavio je nekoliko knjiga, brojne članke i rasprave. Osim tržištem kapitala, bavio se temama političke ekonomije i ekonomske istorije, u knjigama „Akcionarstvo i demokratija“, „Biti, imati, glasati“ i „Razvoj finansijske pismenosti“ u Srbiji. Univerzitetski udžbenik „Berzansko poslovanje“, u kojem je jedan od autora, doživeo je brojna izdanja. Živi i radi u Beogradu.

Od istog autora

„Medveđi zagrljaj“ (2023)

Priredio Milorad Ivanović.

Autori priča u knjizi: Oto Oltvanji, Kati Hiekapelto, Vesna Goldsvorti, Mirjana Đurđević, Vladan Matijević, Muharem Bazdulj, Vladimir Arsenijević, Dejan Stojiljković, Miljenko Jergović, Aleksandar Gatalica, Vule Žurić, Verica Vinsent Kol, Goran Skrobonja, Miša Gleni.

Ideja da se neki od najeminentnijih savremenih književnica i književnika nađu među koricama jedne knjige, ujedinjeni u nastojanju da ispripovedaju priče smeštene u Beogradu, pokazala se kao značajna i plodotvorna. Ona je, pre svega, potvrdila da je talenat podjednako snažan u svim književnim žanrovima – te će čitaoci imati priliku da upoznaju svoje omiljene autorke i autore kao vešte pripovedače noar priča. Na stranicama pred vama, svi oni otkrili su istu sliku iz različitih perspektiva – mračno lice Beograda, koje skriva priče o kojima se ćuti. Upravo na toj poliperspektivnosti počiva raznolikost koju uočavamo na svim pripovednim nivoima: svaka priča u ovoj knjizi jeste fragmentarna slika sveta u kojem je Beograd protagonista – pred njegovim licem odvijaju se i smenjuju životi i sudbine, a njegove ulice jesu pozornice na kojima se odigravaju bizarne priče. U njima se obrisi fiktivnog i stvarnog stapaju i potom gube u nemirnim senkama grada, ostavljajući iza sebe samo tihe odjeke priča koje se ne zaboravljaju, već nastavljaju da žive na beogradskim ulicama.

O autoru
Milorad Ivanović je srpski istraživački novinar i urednik. Bio je glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja „Njuzvika“, izvršni urednik dnevnog lista „Blic“ i nedeljnika „Novi magazin“. Trenutno je glavni i odgovorni urednik BIRN-a u Srbiji. Posebno je posvećen prekograničnom novinarstvu i član je Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara (ICIJ). Gostujući je predavač na Masarikovom univerzitetu u Brnu u Češkoj.

Konačno je pred čitaocima knjiga priča Dušana Miklje. U njoj ćete pronaći dosad neobjavljene priče, kao i one koje su ugledale svetlost dana pre više od tri decenije – o njima je veliki Momo Kapor napisao sledeće: „Priče Dušana Miklje ulaze u retku biblioteku knjiga sa kojom je prijatno i korisno provesti izvesno vreme, među mnoštvom pretencioznih i dosadnih tomova pisaca što su nadživeli svoje delo“. Priče u ovoj knjizi raspoređene su tematski u šest ciklusa. Jedno je sigurno: čitaćete ih sa uživanjem. Dušan Miklja je i u kratkoj proznoj formi potvrdio to da za njega književnost predstavlja prostor slobode u koji upisuje svoje najdublje spoznaje o svetu, o ovom vremenu i društvu, kao i impresije sa nesvakidašnjih putovanja i najčudesnijih mesta koja je posetio. Kada svemu tome pridružimo i prepoznatljiv stil, pažljivo izbrušen jezik, fini humor koji provejava na mnogim stranicama – ovo delo predstavlja nesvakidašnju književnu poslasticu.


O autoru
Dušan Miklja je rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima – kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Autor je više romana, zbirki priča, putopisno-esejističke proze, životopisa, drama i publicističkih dela. Njegov roman „Njujork, Beograd“ dobio je Nagradu „Zlatni hit liber“ za jedno od najčitanijih književnih dela, i po njemu je snimljen istoimeni film. I druge njegove knjige ovenčane su nagradama. Dobitnik je i Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije. Napisavši nesvakidašnju priču o tome kako je prešao put od beogradskih udžerica do afričkih palata i od periferijske kaldrme do njujorških višespratnica, Dušan Miklja je u savremenoj srpskoj književnosti zauzeo mesto jednog od najznačajnijih putopisaca.

Od istog autora
„Galerija“, „Istraga o neprilagođenima“, „Životi za iznajmiljivanje“, „Gradovi kao sudbina“, „Pokrov tame“.

The Highland Wreath remains timeless, cherished as one of the greatest achievements of Serb literature as a whole. His largely decasyllabic epic drama, expressed in the traditional meter of Serb folk poetry presents a panoramic rendering of Montenegrin society at the end of the 17th century: sharply divided, and threatened by foreign military and spiritual rule. For, seeking to uphold their traditional worship of freedom, courage, and honor, passed on to them by their stern, Spartan-like ancestors, the Christian Orthodox, Montenegrin Serbs – whose selfhood and very lives were physically, economically, and morally threatened by the occupiers – were forced to turn against their native, also ethnically Serb countrymen, who, by converting to Islam, had joined the oppressors. Thus, Njegoš’s depiction of a historic event that took place on Orthodox Christmas Eve in Cetinje, preceded by the deliberations of the local headmen and their unsuccessful attempts to persuade the renegades to renounce their conversion, fully reveals this great poet’s insight into the Eternal Struggle – between Good and Evil.

Pred vama je još jedna knjiga Miodraga Majića, koju ćete pročitati u dahu. Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika. Ova priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja. Istovremeno, ona će pokrenuti nevidljivi životni mehanizam, u kojem se uvek otkriva da je sve moguće.


POTPISAN PRIMERAK
Među potpisanim primercima romana autor Miodrag Majić sakrio je nešto više od potpisa – jedno "srce"
Onaj ko pronađe knjigu sa srcem dobija od nas poseban znak pažnje – 50% popusta na knjigu po izboru iz beletristike u izdanju Vulkan Izdavaštva. Molimo da nam se javi na email pr@vulkani.rs.
Srećno u potrazi!

Ovaj roman počinje pred kraj leta 1943. godine, savezničkim bombardovanjem Zadra u Drugom svetskom ratu, a završava se u selu Smiljevcima. Pripovedajući o ratnim strahotama, pisac će prikazati da posle njih ostaju rastrzani životi pojedinaca, u kojima se razaznavaju samo obrisi ljudskih lica i pitanja – „zašto rat?“, „zašto sve ovo zlo?“. Iako je od objavljivanja ove knjige prošlo sedam decenija, današnji čovek je suočen sa istim pitanjima. Upravo to svedoči o neophodnosti borbe svih nas – za trijumf svetlosti nad tminom.

Vladan Desnica je rođen 1905. godine u Zadru. Nakon što je studirao prava u Zagrebu i filozofiju u Parizu, diplomirao je 1930. godine na zagrebačkom Pravnom fakultetu. Radio je kao advokat, govorio je pet jezika, prevodio je dela sa italijanskog, francuskog i ruskog jezika. Oprobao se u gotovo svim književnim žanrovima. Ovo je njegov romansijerski prvenac, objavljen 1950. godine. Vladan Desnica je preminuo 1967. godine u Zagrebu. Sahranjen je u srpskoj pravoslavnoj crkvi Svetog Đorđa, koja se nalazi pored dvora Janković Stojana u Islamu Grčkom.

Ovo je roman o ljubavi, ali i o svemu onome što ljubav nije. Ovo je roman o malim i velikim ožiljcima, onim koje nosimo duboko u sebi, praveći se da ne postoje, sve dok nas ne zabole toliko snažno da se moramo zagledati u njih. Ovo je roman o životu, koji uvek ima i Stranu A i Stranu B. Prikazujući psihološki portret glavnog junaka, autorka ocrtava mapu kretanja njegovih emocija, koja najčešće liči na lavirint. Istovremeno, ona nam tako omogućava da uočimo neraskidivu vezu između emotivnog i racionalnog dela čovekove ličnosti, kao i njihovu međusobnu uslovljenost. Roman je koncipiran tako da svako poglavlje nosi naslov određene muzičke numere. Zapravo, svaka ta pesma simbolički predstavlja narativ romana, u kojem pratimo životnu priču glavnog junaka, neprestano se pitajući može li čovek pronaći izlaz iz lavirinta u koji je ušao prateći eho sopstvenog glasa.

O autoru

Vanja Mandić Maravić rođena je 1981. godine u Puli. Po zanimanju je lekar, specijalista psihijatrije, sa skoro dvadeset godina iskustva. Doktorirala je na Medicinskom fakultetu u Beogradu, na temu poremećaja iz spektra autizma. Učestvovala je u pisanju nekoliko monografija i većeg broja naučnih radova iz oblasti psihotičnih i neurorazvojnih poremećaja. Psihoanalitički je psihoterapeut pod supervizijom. Živi u Beogradu sa suprugom i sinom. Ovo je njen prvi roman.

U središtu ove knjige nalazi se junak koji će vas od prve do poslednje stranice voditi kroz sopstvena sećanja. Kako ovu priču priča iz sanatorijuma, sve što bude kazao biće dovedeno u pitanje i podvrgnuto dodatnom preispitivanju. Međutim, to ga neće sprečiti da se još jednom zagleda u krhotine nekadašnjeg života. Njegova potreba za pričanjem zapravo jeste poslednji pokušaj da rekonstruiše prošlost ne bi li od njenih delova sastavio celovitu sliku, i tako konačno došao do istine. Pogađate – osnovni motiv na toj slici jeste rudnik. O rudniku će se ispredati raznolike priče, i stvarne i nestvarne, ali on će ostati pod velom tajne sve dok glavni junak ne odluči da krene u potragu za njim. Saznanja do kojih bude došao promeniće njegov život iz korena i navešće ga na to da preispita sva dotadašnja uverenja o stvarnosti. Zbog svega toga, pripremite se da zakoračite u romaneskni svet u kojem ćete neprestano hodati po tankoj liniji između mogućeg i nemogućeg.

Pred vama je još jedna knjiga Miodraga Majića, koju ćete pročitati u dahu. Glasovi njenih junaka odjekivaće snažno i kada sklopite korice, zato što ćete u njihovim pričama prepoznati stvarnost naših dana, ali i sudbine pojedinaca koji ne odustaju od svojih istina i kada im život dodeli ulogu gubitnika. Ova priča počinje jedne kišne noći, u taksiju broj 382, kada Kosta Rašić, penzionisani oficir, odluči da krene put Krfa. Nakon što je prodao kuću u kojoj je odrastao kako bi vratio dugove, on će prvi put zakoračiti van granica svoje zemlje, tragajući za istinom, njegovim jedinim preostalim utočištem. Slučajan susret sa Marijom, taksistkinjom koja te noći postaje njegov saputnik, predodrediće sve što će se potom dogoditi pod tuđim suncem. Kosta želi da se suoči sa sobom i ostacima svog života. Marija želi da pobegne i od sebe i od svog života. Ta tačka koja ih razdvaja postaće tačka u kojoj će se sustići njihova sećanja. Istovremeno, ona će pokrenuti nevidljivi životni mehanizam, u kojem se uvek otkriva da je sve moguće.

O autoru

Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade Vitez poziva (2016), priznanja Balkan heroes (2018), nagrade Verica Barać (2019) i nagrade Doprinos godine Evropi (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu.
Dosad je objavio romane Deca zla, Ostrvo pelikana, Rudnik i zbirku priča U ime naroda. Po romanu Deca zla snimljena je istoimena serija. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece

Od istog autora

Romani: Deca zla, Ostrvo pelikana, Rudnik; zbirka priča: U ime naroda.

Naslovom Galerija ova knjiga izdvaja se od svih ostalih u bogatom književnom opusu Dušana Miklje. Taj naslov jeste metafora za prostor pripovedačevog sećanja i imaginacije, u kojem se neprestano smenjuju reči i slike, i tako se sustižu prošlost i sadašnjost, stvarno i izmišljeno. Ulaskom u Galeriju pred vama prvo ćete se susresti sa galeristom koji je priredio izložbenu postavku. On će vas sprovesti kroz galerijski prostor prateći izložbu i zadržavajući se ispred svake slike onoliko vremena koliko će mu biti potrebno da vas upozna sa njenim sadržajem, kontekstom nastanka i razlogom zbog kojeg je uvrštena u Galeriju. Portreti vladara, značajnih istorijskih ličnosti, umetnika, slike dalekih i egzotičnih predela, prizori u kojima se otkrivaju životi malih ljudi i njihova čudesna lepota, mirisi i ukusi, muzika, smeh… čine ovu izložbu nesvakidašnjom i toliko obuhvatnom da se na mahove čini nesagledivom – kao da je galerista naumio da obuhvati apsolutno sve što je video, čuo, doživeo i osetio. Naposletku, ova knjiga će vas navesti na to da se zapitate kako bi izgledao vaš život kada biste odlučili da ga predstavite kroz slikarska platna. Da li bi to bila još jedna izložba u nizu drugih ili svojevrsna izložba poput ove?

I novim romanom koji govori o prećutanoj, skrivenoj istoriji Beograda s početka Drugog svetskog rata, ali i današnjici u kojoj taj rat ni nakon osam decenija još uvek nije okončan (tačnije o periodu prve decenije XXI veka), Jugović nam iznova pokazuje zbog čega njegov spisateljski rad već godinama spada u sam vrh savremene srpske književnosti. Ovo, možda i najhrabrije delo savremene literature, oštro je i etički nepotkupljivo suočavanje sa prošlošću i sadašnjošću, delo koje nam predočava koliko je opasno i tragično gajiti zablude iz kojih, po pravilu, samo izniču nove i nove.

Aleksandar Jugović rođen je u Čačku 2. novembra 1975. godine. Diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Objavio je knjige pesama Krv i nije voda, Na kraju krajeva, Jesenim proleća. Autor je romana DISharmonija, Tri roga meseca, Srpski u sto lekcija, Montana, Laureat, Opsenari, Mora, Jeste i biće, Usamljenik sa Rodrigesa. Njegova proza prevođena je na ruski, grčki i makedonski jezik, a za roman Opsenari dobio je nagradu Kočićevo pero. Dobitnik je i nagrade Kočićeva knjiga. Autor je drama Luna-park, Rodeo, Rulet-ples, Srpska Lajka, Utopljena duša, Placebo. Drama Utopljena duša bila je u selekciji Sterijinog pozorja.

Od istog autora: Jeste i biće.

Pored toga što je živela u godinama burnih istorijskih dešavanja, ni tadašnja književna kritika nije bila spremna za književnost žene koja je kroz život išla sama i sa idejama budućeg vremena. Ipak, sve to nije predodredilo ni njen životni ni stvaralački put. Stekla je široko obrazovanje, bila je poliglota, interesovala se za druge kulture, te je mnogo putovala. Uz sve to, čitanje je za nju predstavljalo nepresušno izvorište nadahnuća i spoznaje sveta. „Saputnici“ su prvi put ugledali svetlost dana 1913. godine, a „Pisma iz Norveške“ 1914. godine. Dakle, ove i naredne godine obeležava se 110 godina od njihovog objavljivanja, a mi ih i danas čitamo i nalazimo u njima mnogo toga što prepoznajemo kao naše, odnosno savremeno. To potvrđuje da je Isidora Sekulić u svojim delima iznedrila ono što bismo mogli odrediti kao univerzalno u sveopštem ljudskom iskustvu.

Ovo izdanje je dragoceno i po tome što je predgovor napisao profesor Jovan Delić.



Isidora Sekulić rođena je 1877. godine u Mošorinu. Zbog očevog posla, detinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Rano je ostala bez majke. Zahvaljujući očevom stavu, ali i sopstvenoj želji da se obrazuje, posle završene gimnazije u Zemunu, pohađala je Višu žensku školu u Novom Sadu, Srpsku učiteljsku školu u Somboru, i potom se usavršavala u Budimpešti. Doktorirala je 1922. godine u Berlinu. Znala je nekoliko svetskih i klasičnih jezika, te je ostavila neizbrisiv trag i kao prevodilac. Godine 1939. izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1950. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, postavši tako prva žena akademik u Srbiji.
Umrla je 1958. godine u Beogradu.

Milutin Novković, nekadašnji broker Beogradske berze dospeo je među partizane nakon što je odlučio da pobegne sa robije, na kojoj se našao zbog berzanskih manipulacija. Ratne nedaće podnosio je stoički jer se nadao da će ispraviti dve najveće greške u pređašnjem životu, odnosno da će dobiti priliku da spere ljagu sa svog imena i da ponovo osvoji ženu koju je voleo. Na tom putu naići će na prepreke – pored bremena ratnog iskustva, moraće da se suoči i sa jednim od svedoka njegovih poslovnih prevara, kao i sa oficirom koji mu je nadređen. Pored toga, suočiće se i sa saznanjem da je na mestu njegove nekadašnje ljubavi ostala samo praznina.

Tamo gde je Milutinova priča počela – u kabinetu na Terazijama – za vreme samo jednog poslepodneva, klupko njegovog života će se razmrsiti, te će čitalac svedočiti razrešenju sudbine u kojoj junak nije uspeo da sačuva sebe u iščašenom svetu.

Milko Štimac je pisac i konsultant za organizaciju tržišta kapitala. Objavio je roman „Poljubac miholjskog leta“, čija radnja prethodi romanu „Medveđi zagrljaj“. Napisao je i nekoliko dramskih tekstova, od kojih su izvedeni „Menica bez pokrića“ i „Pet lakih berzanskih komada“. „Menica bez pokrića“, koja u tri čina govori o tome kako je naše društvo dospelo tu gde je sada, poslužila je kao predložak za nastanak romanâ. U oblasti ekonomije Milko Štimac objavio je nekoliko knjiga, brojne članke i rasprave. Osim tržištem kapitala, bavio se temama političke ekonomije i ekonomske istorije, u knjigama „Akcionarstvo i demokratija“, „Biti, imati, glasati“ i „Razvoj finansijske pismenosti“ u Srbiji. Univerzitetski udžbenik „Berzansko poslovanje“, u kojem je jedan od autora, doživeo je brojna izdanja. Živi i radi u Beogradu.

Da li čovekov odnos prema objektima koji ga okružuju određuje njegova svesnost ili intuicija? Šta sve čini usmereni akt svesti? Čime je uslovljena intuicija? To su samo neka pitanja do kojih će vas odvesti Noesis.

Pripovedački tok ovog romana predodredio je san koji je dobio obrise stvarnosti kada je naratorka uočila fotografiju mlade žene na jednoj od nadgrobnih ploča. Pokušavajući da uoči vezu između sanjanog i stvarnog, ona će ući u vrtlog promišljanja, slutnji i samopreispitivanja. U tom vrtlogu suočiće se sa potisnutim slikama iz svoga života, ali i sa fragmentima života žene od koje je deli ceo jedan vek. Međutim, naposletku će shvatiti da su njihovi životi prepleteni kao noema i noesis – dve strane istog fenomena.

„Lopte Solarnog sistema, kruženje Zemlje oko Sunca, kruženje materije u stalnom toku obnavljanja života, smena godišnjih doba, točak, prsten kao simbol venčanog saveza, ćelija, majčina utroba, kružna putanja čovekovih zanosa, ili puta izabranog da se zaokruži jer iluzija neosetno zatvara isto kao što dosledno vara, podudarnost rađanja i umiranja – prvi udah i poslednji izdisaj kao dve strane jedne kovanice koja asocira na krug postojanja. Konačno, moj konstantni hod unazad, pri čemu njegov smer, posmatran iz neke druge perspektive, može biti obrnut. Zapravo, uopšte nije bitno da li je unapred ili unazad, jer je pravac isti, a linija kružna. Svakako ću se vratiti na tačku iz koje sam krenula.“

Avion u koji ćete zakoračiti sa ovom knjigom u rukama zaputio se ka prostoru noći.

Kada budete došli do poslednje st(r)anice, nećete biti sasvim sigurni u to da li se stvarno dogodilo sve čega se sećate ili ste ipak zaspali i sanjali tokom leta. Jedno je sigurno – čitanjem ove knjige postajete piščev saučesnik u putešestviju koje je pred vama.

Iako ćete se neprestano pitati da li je rutu Aviona za ponoć osmislio neko ko je otputovao i s tugom ostavio i ljude koje voli i svoj rodni grad, ili je putovanje još jedna piščeva maštarija kojoj se prepustio usled melanholije i čežnje za dalekim horizontima, ili je pak reč o delu nekog ljubitelja kosmografije koji je putovao samo pomoću atlasa i geografske karte, nećete želeti da se ova pustolovina završi. Važno je koji odgovor ćete odabrati, jer je svaki od njih karta za drugačiji pravac. Ta karta predodrediće i obrise i boju reljefa koje ćete videti kroz prozor Aviona za ponoć.

„Otići – videti, otkriti, istražiti, proveriti, gladovati, spavati u parku, upoznati drugačije ljude, probati egzotična jela, govoriti jezikom koji slabo znaš, odabirati reči, slagati rečenice.

Ili ostati i uživati u uobičajenim stvarima – jutarnjem čaju od lipe na kućnoj terasi, preko koje lenjo pada senka jorgovana, u rakiji od dunja, toploj supi od fazana, ćuretini s mlincima ili gombocama, u podnevnoj tišini rascvalog višnjika, koji nije na prodaju, zrelim trešnjama u činiji od terakote, muzici podnevnih zvona, traganju za podacima u očuvanim starim enciklopedijama, svečanoj tišini kasnog popodneva što miriše na kišu, šolji slatke crne kafe, romoru glasova na varoškom korzou, vatrenoj raspravi tambura u krčmi negde na periferiji, u niskom nebu islikanom sazvežđima, toploj postelji i snovima...“

Zbirka priča „U ime naroda prvi put je ugledala svetlost dana 2019. godine. U njoj su objedinjeni tekstovi koje je Miodrag Majić pisao i objavljivao na svom internet portalu „Blog sudije Majića“. Već tada je njegova proza privukla pažnju čitalačke publike, te se može reći da je ova knjiga uvertira za sve ono što će potom uslediti – romani Miodraga Majića danas su među najčitanijima u okviru savremene domaće književne produkcije.

Pred vama se nalazi dopunjeno izdanje knjige „U ime naroda“, u koju su uvrštene i priče koje su nastajale kasnije – one su objedinjene pod naslovom „Nove priče“. Prepoznaćete u njima istu poetičku nit kao u prvom izdanju ove knjige, što svedoči o piščevoj doslednosti u načinu literarizacije, odnosno transponovanju stvarnosti u tekst, ali i o ličnoj istrajnosti u ideji da se istina izgovori glasno – u ime naroda.


Miodrag Majić (Beograd, 1969) sudija je Apelacionog suda u Beogradu. Doktorirao je krivično pravo specijalizujući se za međunarodno-krivičnopravnu oblast. Samostalno i u koautorstvu, objavio je deset monografija i više od trideset članaka iz oblasti krivičnog i međunarodnog krivičnog prava, i učestvovao je u izradi najznačajnijih zakona u ovim oblastima. Dobitnik je nagrade „Vitez poziva“ (2016), priznanja „Balkan heroes (2018), nagrade „Verica Barać“ (2019) i nagrade „Doprinos godine Evropi“ (2019). Već desetak godina redovno objavljuje tekstove na svom blogu (www.misamajic.com), u kojima otvoreno govori o korupciji, nepotizmu i političkim pritiscima u pravosuđu. Pored ove zbirke priča, dosad je objavio romane „Deca zla“, „Ostrvo pelikana“ i „Rudnik“. Živi u Beogradu sa suprugom i troje dece.

Od istog autora : Deca zla, Ostrvo pelikana, Rudnik.

Pred vama se nalazi istraga koju je pisac odlučio da sprovede i da sve pojedinosti do kojih je došao zabeleži na stranicama ove knjige. Međutim, ta istraga se razlikuje od svih drugih po tome što je istražitelj potpuno sam u naumu da osvetli i približi predmet istražnog postupka. Čitalac je jedini očevidac – on će imati uvid u svaki njen segment.

Istražujući slučaj neprilagođenih, Dušan Miklja će morati da preispita mnoge paradokse naše civilizacije, nad kojima je svako od nas bio bezbroj puta zamišljen. Tako istraga o neprilagođenima postaje potraga za istinom, ali i potraga za pojedincima koji su spremni na to da se odreknu svega osim slobode. Piščevo pozivanje na ličnosti koje su promenile istorijske tokove i njegov razgovor sa njima uveriće vas u to da samo slobodni ljudi imaju snagu da istinu pronose kroz život kao baklju, osvetljavajući tako put i sebi i drugima. Ko su neprilagođeni? Zbog čega je pisac odlučio da pokrene istragu o njima? Ko je nalogodavac? Kakav je epilog istrage? Čitalac koji postavi ta pitanja više nije očevidac, već piščev saučesnik u istrazi.


Dušan Miklja je rođen 1934. godine u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za engleski jezik i književnost. U životu se najviše bavio rečima – kao profesor, prevodilac, novinar i pisac. Autor je više romana, zbirki priča, putopisno-esejističke proze, životopisa, drama i publicističkih dela.

Od istog autora : Pokrov tame, Životi za iznajmljivanje, Gradovi kao sudbina.

Već u prva dva romana Filip Grbić pokazao je dar da posredstvom intrigantne priče koja se čita u dahu uspešno sjedini široka klasična znanja, duboke uvide o savremenom svetu i opise urbanog života mladih ljudi, sputanih strastima i lažnim mnjenjima. Najpre, umesto jednog junaka koji pripoveda u prvom licu, u ovom romanu susrećemo se sa troje protagonista: njihove različite glasove objedinjuje pripovedanje u trećem licu – iako uz neskrivenu, prijateljsko-bratsku naklonost pripovedača prema njima; njihovim različitim temperamentima – duševnim tonalitetima – zajedničko je, kao osnovni ton, osećanje potištenosti; njihove različite sudbine, jednako obeležene neuspehom, čudesno se ukrštaju i spliću u jedan tok, koji vodi ka tragičnom raspletu. Povrh toga, budući da radnja romana obuhvata najskoriju prošlost, tokom koje su se dramatični događaji od globalnog značaja odigravali sa dosad nezabeleženom učestalošću, valjalo je i tu histeričnu kakofoniju istorije ukomponovati u harmoniju umetničkog dela.


U ovoj knjizi uživaće ljubitelji kvalitetne savremene proze.

O autoru

Filip Grbić rođen je u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Za prvi objavljeni roman „Ruminacije o predstojećoj katastrofi“ dobio je Nagradu Miloš Crnjanski za 2016. i 2017. godinu. Njegov drugi roman, „Prelest“, stručni žiri Srpske akademije nauka i umetnosti ocenio je kao najbolje prozno delo u 2018. godini (Nagrada Branko Ćopić). Ovaj roman preveden je na francuski i makedonski jezik.

Od istog autora

„Prelest“ i „Ruminacije o predstojećoj katastrofi“.

„Na tom tavanu, gdje sam tražio samoću, saznavajući se, i pribježište od otvorenih širina zavičaja, iako sam ga volio više nego majku, mislio sam često o zlatnoj ptici iz neninih prica. Nisam znao šta je ta zlatna ptica, ali dok sam slušao kako pada kiša po krovu od šindre, i otvoreni kapak lupa na vjetru, i bezbroj očiju viri iz ćoškova, zamišljao sam kako pronalazim svoju zlatnu pticu, kao junak iz neninih žubornih kazivanja, znajući da se tako, na neki čudan, neobjašnjiv način, ostvaruje sreća. Zaboravio sam na nju docnije, život je raspršio snatrenja mladosti, moguća u vrelom zamišljanju bez prepreka, u slobodi željenja bez granica, rodena u neiskustvu. A javila se ponovo, kao podsmijeh, kad mi je bilo najteže. Bio jednom jedan dječak, u očevoj kuci, nad rijekom, koji je sanjao zlatne snove, jer ništa nije znao o životu. Bio je i jedan drugi dječak, u hanu, na ravnici, koji je mislio o zlatnoj ptici. Ubili su mu majku, bila je griješna, a njega otjerali u svijet. Bilo nas je četvoro braće, i sva četvorica su tražila zlatnu pticu sreće. Jedan je poginuo u ratu, jedan je umro od sušice, jednog su ubili u tvrđavi. Ja svoju više ne tražim. Gdje su zlatne ptice ljudskih snova, preko kojih se to bezbrojnih mora i vrletnih planina do njih dolazi? Da li nam se ta duboka čežnja djetinje nerazumnosti posigurno javlja samo kao tužni znak izvezen na mahramama i na safijanskim koricama nepotrebnih knjiga?“