DOMAĆI KLASICI

klasici za osnovne I srednje škole

klasici za osnovne I srednje škole

Sava Lukin Vladislavić, rodom Hercegovac, rođen na Savindan 1669. godine, kršten rukom Svetog Vasilija Ostroškog, a odmalena predodređen za velika i bogougod­na dela, „najmoćniji je Srbin posle Dušana Silnog" i mo­žda najbolja potvrda našeg istorijskog i kulturnog zabo­rava. Ovaj znameniti srpski plemić i ugledni diplomata, koji je vlastitim pregovaračkim veštinama razgraničio Rusiju i Kinu, a zavidnim dubokoumljem i visprenošću dospeo do pozicije tajnog savetnika ruskog cara Petra Ve­likog, upamćen je i kao osnivač ruske obaveštajne službe, veliki mecena i dobrotvor. Čovek čija se upečatljiva poja­va našla na platnima onovremenih venecijanskih umetni­ka, rodoljub koji se vladao merilima čovekoljublja i pobo­žnosti, nesumnjivo je zaslužio mnogo više pažnje naučne i stručne javnosti nego što je to doskoro bio slučaj.

Ovim putopisima što nisu pisma i pismima što nisu putopisi, već „autobiografija jednog srca i jedne pameti", kako je o putopisnoj književnosti govorio sam pesnik, Dučić se slikovito javlja sa različitih tački zemljina šara glasom liričara, mislioca i putnika. A kakvi bi to zapisi bili, makar i prozni, kada iz njih, ako ništa nehotice, ne bi sporadično izbijala ganjiva poetska misao iskusnog stihotvorca? Ima nečeg prisnog, ličnog i ispovednog u Dučićevim putopisima, premda oni to po svojoj promenljivoj prirodi i nisu. Ovi epistolarni, memoarski spisi zgusnutog poetskog izraza i autobiografskog karaktera, neuhvatljivo lebde među žanrovima, pozajmljujući od svakog poneku crtu, a vešto izmičući svima.

Čitajući same podnaslove: o sreći, o ljubavi, o ženi, o mladosti i starosti..., naslućujući u njima goleme i nedokučive istine, teško se otimamo uti­sku da ćemo na samo jednom mestu, verujući u neverovatno i ostvarujući nemogućno, kako bi rekao sam Dučić, u ovom svojevrsnom azbučniku ljudske sudbine, konačno uspeti da pronađemo odgovore na sva ona životna pitanja koja smo nekad smelo otvorili.

Misliti o životu sa najviše tačke rodnog mesta, već je samo po sebi privilegija očiju i ugođaj uma. Ispev­ši se figurativno na vrh Leotara iznad rodnog Trebinja, čije samo ime, etimološki gledano, označava slobodu, pesnik je načinio izvrstan preludijum vlastitim razmi­šljanjima koja će izložiti u esejima sabranim oko deset gorućih fenomena čovekove unutrašnje prirode. Odlučan da slobodno govori i misli sa visova slobodarskog Leo­tara, rešen da piše nesputan, samosvojan i nepodređen, Jovan Dučić s namerom odabira breg kao uzdignuto pola­zište svojim nadahnutim uvidima. Visina izoštrava po­gled i oplemenjuje misao, sa nje se vidi jasnije i bolje, a misli smelije i lepše. Pesnik, putopisac, istoriograf i diplomata morao je ovo znati. Stoga će, u knjizi kontem­plativne proze Jutra sa Leutara, vinuti svoje misli sa trebinjskog brega u daleki svet, baš kao što je sa bedema svoje rodne kuće koja se naslanjala na stasiti Leotar, još kao dete pružao sanjiv i domišljat pogled ka nepregled­nom Trebinjskom polju. Vlastita zapažanja o ljudskim ma­nama, vrlinama, etičkim načelima i metafizičkim pi­tanjima, sabraće mnogo godina potom u deset analitičnih eseja na temu: mirnoće, mržnje, plesa, ljubomore, sujete, straha, razočarenja, rodoljublja, karaktera i uljudnosti.

Dučić je u biti pesnik, po prirodi liričar, po načinu razmišljanja mislilac i filosof. Poetični su, sugestivni i melodični i nje­govi putopisni pasaži, eseji i druga prozna ostvarenja. Poezijom je, kao kakvom tajanstvenom žilom kucavicom, prožimao svaki trag mastila proistekao iz stvaralačkog pera. Udruživši je sa lepotom forme i uglađenošću jezi­ka i stila, Dučić je težio savršenstvu, doterujući svoje strofe, rime i stihove sve dok sasvim ne ispune meru nje­govog istančanog književnog ukusa.