DOMAĆI KLASICI

klasici za osnovne I srednje škole

klasici za osnovne I srednje škole

Sava Lukin Vladislavić, rodom Hercegovac, rođen na Savindan 1669. godine, kršten rukom Svetog Vasilija Ostroškog, a odmalena predodređen za velika i bogougod­na dela, „najmoćniji je Srbin posle Dušana Silnog" i mo­žda najbolja potvrda našeg istorijskog i kulturnog zabo­rava. Ovaj znameniti srpski plemić i ugledni diplomata, koji je vlastitim pregovaračkim veštinama razgraničio Rusiju i Kinu, a zavidnim dubokoumljem i visprenošću dospeo do pozicije tajnog savetnika ruskog cara Petra Ve­likog, upamćen je i kao osnivač ruske obaveštajne službe, veliki mecena i dobrotvor. Čovek čija se upečatljiva poja­va našla na platnima onovremenih venecijanskih umetni­ka, rodoljub koji se vladao merilima čovekoljublja i pobo­žnosti, nesumnjivo je zaslužio mnogo više pažnje naučne i stručne javnosti nego što je to doskoro bio slučaj.

Ovim putopisima što nisu pisma i pismima što nisu putopisi, već „autobiografija jednog srca i jedne pameti", kako je o putopisnoj književnosti govorio sam pesnik, Dučić se slikovito javlja sa različitih tački zemljina šara glasom liričara, mislioca i putnika. A kakvi bi to zapisi bili, makar i prozni, kada iz njih, ako ništa nehotice, ne bi sporadično izbijala ganjiva poetska misao iskusnog stihotvorca? Ima nečeg prisnog, ličnog i ispovednog u Dučićevim putopisima, premda oni to po svojoj promenljivoj prirodi i nisu. Ovi epistolarni, memoarski spisi zgusnutog poetskog izraza i autobiografskog karaktera, neuhvatljivo lebde među žanrovima, pozajmljujući od svakog poneku crtu, a vešto izmičući svima.

Čitajući same podnaslove: o sreći, o ljubavi, o ženi, o mladosti i starosti..., naslućujući u njima goleme i nedokučive istine, teško se otimamo uti­sku da ćemo na samo jednom mestu, verujući u neverovatno i ostvarujući nemogućno, kako bi rekao sam Dučić, u ovom svojevrsnom azbučniku ljudske sudbine, konačno uspeti da pronađemo odgovore na sva ona životna pitanja koja smo nekad smelo otvorili.

Misliti o životu sa najviše tačke rodnog mesta, već je samo po sebi privilegija očiju i ugođaj uma. Ispev­ši se figurativno na vrh Leotara iznad rodnog Trebinja, čije samo ime, etimološki gledano, označava slobodu, pesnik je načinio izvrstan preludijum vlastitim razmi­šljanjima koja će izložiti u esejima sabranim oko deset gorućih fenomena čovekove unutrašnje prirode. Odlučan da slobodno govori i misli sa visova slobodarskog Leo­tara, rešen da piše nesputan, samosvojan i nepodređen, Jovan Dučić s namerom odabira breg kao uzdignuto pola­zište svojim nadahnutim uvidima. Visina izoštrava po­gled i oplemenjuje misao, sa nje se vidi jasnije i bolje, a misli smelije i lepše. Pesnik, putopisac, istoriograf i diplomata morao je ovo znati. Stoga će, u knjizi kontem­plativne proze Jutra sa Leutara, vinuti svoje misli sa trebinjskog brega u daleki svet, baš kao što je sa bedema svoje rodne kuće koja se naslanjala na stasiti Leotar, još kao dete pružao sanjiv i domišljat pogled ka nepregled­nom Trebinjskom polju. Vlastita zapažanja o ljudskim ma­nama, vrlinama, etičkim načelima i metafizičkim pi­tanjima, sabraće mnogo godina potom u deset analitičnih eseja na temu: mirnoće, mržnje, plesa, ljubomore, sujete, straha, razočarenja, rodoljublja, karaktera i uljudnosti.

Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) bila je srpska književnica, esejistkinja i akademik. Bila je prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti.Bila je i prva žena u Srbiji koja je bila izabrana za dopisnu članicu Srpske kraljevske akademija nauka.Trilogija knjiga koje je Narodno delo priredilo kao komplet sastoji se od sledećih naslova: 1.Zapisi o mome narodu-Isidorina zbirka prozno-esejističkih tekstova visoke dokumentarne vrednosti koji odišu čovekoljubljem, rodoljubljem i buđenjem patriotskog duha u vidu slikovitog književnog prikazivanja raznovrsnih životnih priča i ideja koje su se rađale i nestajale u srpskom društvu u periodu dva svetska rata.Ove slikovite prozne forme predstavljaju svedočanstvo minulog vremena, aktuelnost istorijskog trenutka i neretko autobiografski obojen doživljaj sav u službi angažovane književnosti kojom uvažena spisateljica služi jednom novom vremenu. Za razliku od građanske klase koju je dobro poznavala i kojoj je po obrazovanju i poreklu pripadala, nove običaje i nove prilike nastale nakon Drugog svetskog rata, Isidora nije sasvim razumela. Nastojala je, međutim, da duh proživljenog istorijskog trenutka i ličnog iskustva pretoči u literaturu, odabravši da piše o Beogradu, o Srbiji, o običnim ljudima čije vladanje u ratnim okolnostima svedoči o patriotizmu i čovekoljublju. Rodoljubiva i pravična dama visokih moralnih aršina, dokazala se na polju patriotskih tema kao vešt i pronicljiv pripovedač. 2.Stopama hristovim-Knjiga religiozno nadahnutih prozno-poetskih zapisa i eseja u kojima, najumnija među Srpkinjama svoga vremena, spisateljica izraženog duhovnog i moralnog senzibiliteta, brojna lična pitanja i nedoumice čoveka pojedinca izvodi na široko polje opštosti, otkrivajući tako svoju višestruku prirodu književnika i mislioca koji je u stanju da odgonetne brojne ljudske nedoumice pronicljivim duhovnim pogledom.U ovoj dragocenoj knjizi koju donosimo pred čitaoce, sabrani su zapisi pretežno religiozne podloge koji se kreću od kratkih proznih formi meditativnog karaktera u kojima su Isidorina religijska promišljanja i obraćanja Bogu sasvim otvorena i lična, preko religioznih eseja sa elementima putopisnih pribeleški i filozofskih razmišljanja, potom ključnih metafizičkih pitanja u kojima se autorka ukazuje ne samo kao vrsni literata dorađenog stila, već i kao iskusan vodič i mislilac na putu duhovnih sumnji i ponora. Ova nadasve zanimljiva i uvek aktuelna knjiga duboke moralne i duhovne snage, nije izgubila na značaju i vrednosti ni nakon više od osamdeset godina od izlaska iz štampe. Uz Isidorinu nadahnutu studiju o Njegošu i Zapise o mome narodu, knjiga Stopama Hristovim čini veličanstvenu celinu kojom izdavačka kuća „Narodno delo“ obznanjuje projekat pod nazivom „Isidorino pero“, čiji je cilj da osvetli književno i intelektualno pregnuće „prve Evropljanke srpske kulture“. 3.Njegošu knjiga duboke odanosti-Knjiga Isidorine književne i umetničke zrelosti, knjiga himničnog, ali i narativnog karaktera posvećena, kako sama autorka kaže, „Prometeju Srpstva“ čiji jubilej, 210 godina od rođenja, proslavljamo upravo u ovoj godini. Ova knjiga je razlog zbog koga se Isidora Sekulić s pravom smatra jednim od najvećih njegošologa, zbog čega njena knjiga posvećena jednom od najvećih srpskih pesnika, zaslužuje da se ponovo nađe među čitaocima.U pisanju o „tragičnom junaku kosovske misli“, o „Pustinjaku cetinjskom“, „Prometeju Srpstva“, o „najvećem srpskom pesniku“ Njegošu, oprobala su se najveštija pera naše književnosti. Opčinjena filosofom, pesnikom i misliocem Njegošem, njegovom umnom i fizičkom lepotom, Isidora Sekulić objavila je u Politici uoči Drugog svetskog rata nekoliko zanimljivih članaka o crnogorskom vladici. Godina 1945. sva je u znaku posvećenog pisanja opsežne monografije pod nazivom Njegošu - knjiga duboke odanosti. Ideja je, zapravo, bila da knjiga izađe o stogodišnjici Gorskog vijenca 1947. godine, kako bi darovita spisateljica priredila nešto ozbiljno i nesvakidašnje u slavu toga krupnog čoveka u svakom pogledu. Kroz knjigu o njegovom svetlom i neprolaznom liku živi i Isidora Sekulić, kao jedan od najvećih i najumnijih njegošologa u nedrima srpske kulture.

Zbirka Srpske narodne pripovetke koja je pred nama na najbolji način zastupa Vukovu filološku koncepciju: „Kao što su pjesme ugled jezika naše narodne poezije, tako će ove pripovijetke biti ugled narodnoga jezika u prozi“ (Vuk St. Karadžić, Oglas za Srpske narodne pripovijetke, 1853).

Znakovi pored puta, najobimnije Andrićevo delo, s pažnjom brušen mozaik raznovrsnih misli i crtica koje je, kako svedoči piščeva rukopisna zaostavština, ispisivao tokom čitavog života, stoji pred čitaocem u posve novom ruhu, u želji i nameri da iznova ukaže na književni značaj koji ovo, po svemu osobeno delo, već decenijama unazad smelo očituje.