DOMAĆI AUTORI

klasici za osnovne I srednje škole

klasici za osnovne I srednje škole

„Despot - priča o vladaru, prosvetitelju i dečaku”, je efektan miks istorijskog štiva, detektivskog romana i fantastike, koji nas vodi kroz poslednjih šest vekova srpske istorije. Autor, naime, oživljava duh glavnog junaka i smešta ga u tela značajnih ličnosti srpske istorije, nauke i umetnosti. Ko su te ličnosti, zašto su baš one izabrane za putovanje kroz vreme i događaje, a ponajviše koja je to nit koja ih sve povezuje, saznajemo na stranicama ove nadasve uzbudljive knjige. Autor smelo odlazi i u budućnost, ne tako daleku, pokušavajući da anticipira događaje koji su pred nama. Poučeni dosadašnjim istorijskim iskustvima, ali pre svega ličnim uvidima u nesrećni usud srpski, autor i njegov junak ne žele da nam daju lažnu nadu, ali nas pozivaju na strpljenje uz tračak dobre nade.

Ova zbirka priča može vam se učiniti kao još jedan pokušaj autora da svoje proživljene anegdote i avanture pretoči u slova i slike. Međutim, u ovom slučaju između tih slova i slika možete osetiti svu ljubav i poštovanje prema jednom svetu čije čari imaju privilegiju da vide i dožive samo malobrojni.
Priče iz ove knjige nisu samo anegdote nego maestralni primeri onoga što ronjenje nosi sa sobom, uz intimnu analizu osećanja koja podvodni svet izaziva kod svakog od nas ko se usudio da u njega uđe.
Slobodan je u podvodni svet zaronio pre skoro pola veka. Pripada generaciji ronilaca koja je učeći od začetnika ovog divnog sporta razvijala ronjenje u Srbiji. Kao jedan od pionira sportskog ronjenja u Srbiji, osvajao je u brzinskom ronjenju i podvodnoj orijentaciji republička, državna i međunarodna priznanja. Kao iskusni instruktor ronjenja španske federacije FEDAS, uveo je stotine ronilaca svih kategorija i specijalnosti u fascinantni podvodni svet.
Boraveći pod vodom u raznim okolnostima, od osvajanja medalja u bazenu, do vađenja lokomotiva iz hladnih jezera, naučio je kako fizički i mentalno ne samo da kontroliše svoj um i telo već i da zahvaljujući tome izbrusi sebe u mnogim oblastima svog života, pa čak da se oproba i u pisanju.
Ja sam imala zadovoljstvo da sa Slobodanom tokom našeg dugog prijateljstva doživim divne trenutke i avanture pod vodom, a ono što je sada zaista važno, jeste da priče iz ove knjige čitaocima mogu bar na trenutak da približe autentične doživljaje iz podvodnog sveta koji je nas ronioce svojom lepotom zauvek očarao i obavezao da ga sačuvamo za buduća pokoljenja.

Sava Lukin Vladislavić, rodom Hercegovac, rođen na Savindan 1669. godine, kršten rukom Svetog Vasilija Ostroškog, a odmalena predodređen za velika i bogougod­na dela, „najmoćniji je Srbin posle Dušana Silnog" i mo­žda najbolja potvrda našeg istorijskog i kulturnog zabo­rava. Ovaj znameniti srpski plemić i ugledni diplomata, koji je vlastitim pregovaračkim veštinama razgraničio Rusiju i Kinu, a zavidnim dubokoumljem i visprenošću dospeo do pozicije tajnog savetnika ruskog cara Petra Ve­likog, upamćen je i kao osnivač ruske obaveštajne službe, veliki mecena i dobrotvor. Čovek čija se upečatljiva poja­va našla na platnima onovremenih venecijanskih umetni­ka, rodoljub koji se vladao merilima čovekoljublja i pobo­žnosti, nesumnjivo je zaslužio mnogo više pažnje naučne i stručne javnosti nego što je to doskoro bio slučaj.

Ovim putopisima što nisu pisma i pismima što nisu putopisi, već „autobiografija jednog srca i jedne pameti", kako je o putopisnoj književnosti govorio sam pesnik, Dučić se slikovito javlja sa različitih tački zemljina šara glasom liričara, mislioca i putnika. A kakvi bi to zapisi bili, makar i prozni, kada iz njih, ako ništa nehotice, ne bi sporadično izbijala ganjiva poetska misao iskusnog stihotvorca? Ima nečeg prisnog, ličnog i ispovednog u Dučićevim putopisima, premda oni to po svojoj promenljivoj prirodi i nisu. Ovi epistolarni, memoarski spisi zgusnutog poetskog izraza i autobiografskog karaktera, neuhvatljivo lebde među žanrovima, pozajmljujući od svakog poneku crtu, a vešto izmičući svima.

Čitajući same podnaslove: o sreći, o ljubavi, o ženi, o mladosti i starosti..., naslućujući u njima goleme i nedokučive istine, teško se otimamo uti­sku da ćemo na samo jednom mestu, verujući u neverovatno i ostvarujući nemogućno, kako bi rekao sam Dučić, u ovom svojevrsnom azbučniku ljudske sudbine, konačno uspeti da pronađemo odgovore na sva ona životna pitanja koja smo nekad smelo otvorili.

Misliti o životu sa najviše tačke rodnog mesta, već je samo po sebi privilegija očiju i ugođaj uma. Ispev­ši se figurativno na vrh Leotara iznad rodnog Trebinja, čije samo ime, etimološki gledano, označava slobodu, pesnik je načinio izvrstan preludijum vlastitim razmi­šljanjima koja će izložiti u esejima sabranim oko deset gorućih fenomena čovekove unutrašnje prirode. Odlučan da slobodno govori i misli sa visova slobodarskog Leo­tara, rešen da piše nesputan, samosvojan i nepodređen, Jovan Dučić s namerom odabira breg kao uzdignuto pola­zište svojim nadahnutim uvidima. Visina izoštrava po­gled i oplemenjuje misao, sa nje se vidi jasnije i bolje, a misli smelije i lepše. Pesnik, putopisac, istoriograf i diplomata morao je ovo znati. Stoga će, u knjizi kontem­plativne proze Jutra sa Leutara, vinuti svoje misli sa trebinjskog brega u daleki svet, baš kao što je sa bedema svoje rodne kuće koja se naslanjala na stasiti Leotar, još kao dete pružao sanjiv i domišljat pogled ka nepregled­nom Trebinjskom polju. Vlastita zapažanja o ljudskim ma­nama, vrlinama, etičkim načelima i metafizičkim pi­tanjima, sabraće mnogo godina potom u deset analitičnih eseja na temu: mirnoće, mržnje, plesa, ljubomore, sujete, straha, razočarenja, rodoljublja, karaktera i uljudnosti.

Dučić je u biti pesnik, po prirodi liričar, po načinu razmišljanja mislilac i filosof. Poetični su, sugestivni i melodični i nje­govi putopisni pasaži, eseji i druga prozna ostvarenja. Poezijom je, kao kakvom tajanstvenom žilom kucavicom, prožimao svaki trag mastila proistekao iz stvaralačkog pera. Udruživši je sa lepotom forme i uglađenošću jezi­ka i stila, Dučić je težio savršenstvu, doterujući svoje strofe, rime i stihove sve dok sasvim ne ispune meru nje­govog istančanog književnog ukusa.

Roman Vilhelmina je uzbudljiva i nežna priča o ljubavi. I to o svim vrstama ljubavi - prema porodici, deci, rodnom gradu, domovini, umetnosti, Bogu, životu (pa i smrti), voljenom biću, stvar­nom i imaginarnom, prema sebi samom u krajnjoj liniji. Sve ove ljubavi doživljava juna­ki­nja ovog romana potpuno im se predajući, svim srcem, telom, čulima, svom svojom životnom snagom.Vremenska i prostorna lenta romana proteže se od Crne Gore i Srbije s kraja 19. veka , preko carske Rusije i stare Jugoslavije, do Beograda koji je doživeo svoje (valjda) poslednje bombardovanje na samom kraju 20. veka.Dozvoljavajući nam da čitamo njen dnevnik, Vilhelmina nam odaje i svoje najintimnije životne, filozofske, religiozne, porodične i profesionalne tajne, jasno se opredeljuje prema nizu „teških“ pitanja, ne štedi ni jednu osobu iz svog života, potpuno iskrena u svojim ispove­stima, bez obzira na to da li je reč o roditeljima, prijateljima, slučajnim prolaznicima, udva­račima ili ljubavnicima.

Pred nama je roman o deci koju je sudbina okupila u domu za siročad. Paviljon kraljice Marije, sirotni dom u Bukoviku kod Aranđelovca, samo je polazna tačka iz koje se priča širi, vremenski i prostorno.

Zlatkovićev vremeplov vraća nas u doba Velikog rata, zatim u vreme između dve vojne, pa dalje kroz vihor Drugog svetskog rata, doba Informbiroa, sve do 70-tih godina 20. veka. Ovaj književni brod, pun zanimljivih likova, plovi od Bukulje i Venčaca, preko Beograda, sve do Severne Karoline na obalama Amerike.

Autor na izuzetno vešt način, već prepoznatljiv njegovim čitaocima, prepliće prošlost i sadašnjost, javu i san, igru i zbilju, dokumentarnost i fikciju. Iznenada prelazi s priče o grupi dece, svojevrsnog dnevnika njihovog života, na lično kazivanje naratora u prvom licu.

Knjiga pred čitaocem predstavlja slikovitu riznicu srpske proze protkane hrišćanskim motivima, nastale u periodu od Srednjeg veka do novijih vremena.

Novi roman našeg uglednog istoričara Nebojše Jovanovića o najtežim danima srpske države i naroda. Jedno sasvim novo viđenje povlačenja preko Albanije 1915/16. godine, dosad nepoznato - iz ugla neprijatelja. Srpska vojska kreće u povlačenje vodeći sa sobom desetine hiljada zarobljenih austrougarskih oficira i vojnika. Jedan od njih ostavio je dnevničke zabeleške o tom strašnom putu do kojih je autor došao u Bečkom ratnom arhivu. Priča o odnosu Srba prema ratnim zarobljenicima, o vojničkoj časti i moralu. Jovanović nam donosi dragocenu ispovest poručnika Matije koja će nas učiniti ponosnim na slavne pretke.