Rat je, kako se često kaže, „muška igra“ ali je, kako se često ćuti, i ženska sudbina. Daleko od „tvoraca ratova“, zapenušalih nacionalnih bardova, ratnika ogrezlih u krvi i zlo a opet u svima njima postoji iskra ljudskosti, definisana patnjom, bolom života i sudbinom onih koji imaju samo sebe i beskrajnu veru u dobro. Takva iskra u ovom romanu Vidosava Stevanovića ima lik devojke, žene koja se potuca po frontu srećući se sa čudnim ljudima koje je rat preoblikovao prema sebi i svojom demonskom logikom ih vodi u sve veće tamnine podsvesnog i neljudskog. Iskra nema svoju naciju, njena domovina je „mali napaćeni čovek“, a pamćenje najveća kazna u karakazanu rata u kome je svako i žrtva i dželat istovremeno. Ovo je verovatno najiskreniji roman napisan o ratu na prostorima bivše Jugoslavije.
