DOMAĆI ROMAN

Izvrsno pripovedanje o keltskom Beogradu, o skrivenim i nedovoljno poznatim slojevima beogradske i evropske istorije.

Na osnovu temeljnih i dugogodišnjih istraživanja, Bajac je u romanu Druid iz Sindiduna uspostavio upečatljivu, razuđenu i moćnu pripovednu rekonstrukciju jednog davnog istorijskog vremena, pokazujući nam tragove tog vremena u našoj savremenosti.

Priča o velikom druidu iz plemena Sinda.

Priča o čudesnom prijateljstvu Aleksandra Makedonskog i Kelta druida Joana Brekliena. Istorija i fflozofija susreli su se u ovom romanu u kome se otkrivaju velike istorijske figure, poraženi ratnici, prijatelji i neprijatelji, Makedonci i Skordisci, Azija i Evropa, Sindidun i Beograd.

Hamam Balkanija predstavlja uzbudljivu i promišljenu priču o dva istorijska vremena i o junacima smeštenim u prostoru između dva identiteta.

Nabujali jezik ovog romana pokreće uzbudljiv i uznemirujući vrtlog nasilja, melanholije, vere, virtuelnih identiteta, šizofrenih cepanja svesti i stvarnosti, Pejić stvara nove reči, spaja nespojivo, razgrađuje pa povezuje beskrajne nizove asocijacija i uspeva da, uz prodornu ironiju i bolnu ogoljenost, kreira savršeno uređeni haos, iz kog izvire lucidna oslobađajuća refleksija o našem društvu poslednjih decenija.
Balada o ubici i ubici i ubici drugi je roman Dalibora Pejića nakon Mesečara, romana koji je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu. I u ovom svom novom delu Pejić hrabro preispituje granice jezika, identiteta i pripovedanja.
Tri narativa - tri lica zločina, tri bekstva od prošlosti, sistema, rata, ljubavi, odgovornosti. Roman prati priče troje stranaca koji se, noseći svaki svoju prošlost i krivicu, sreću na istom putu - putu ka moru, ali i ka sebi. Relja pokušava da pobegne iz ponižavajuće svakodnevice tranzicionog Beograda, Jana kreće putem tuge i osvete, da bi možda pronašla mir, a Pepolo, večiti begunac od sistema i od sebe, juri leptira kojeg možda jedino on vidi. U ovom stilski smelom i tematski slojevitom romanu koji se preobražava iz beketovske groteske u tragičnu poemu o necelovitosti čoveka, svaki ubica istovremeno je i žrtva i pripovedač i lik iz tuđeg sna. U ritmu reminiscencija, klipova sa Jutjuba i isprekidanih naracija, gradi se priča o želji da se izađe iz lavirinta sudbine i pobegne od nasleđenih zločina, makar kroz fikciju."

Roman Zatvor Marije Terezije prati izgradnju monumentalne građevine – ambicioznog umetničkog dela – na brdu u Bosni i predstavlja odnose koji su ugrađeni u njegove temelje: odnos ličnih i kolektivnih trauma, umetnosti i politike, muškarca i žene i, kao najdominantniji, odnos Istoka i Zapada. Život i njegova neuhvatljivost, savitljivost i beskrajna prostiranja van granica kože, tema su ovog
izvanrednog romana. - Adriana Zaharijević
Karalić je dugogodišnji predavač na Umetničkoj akademiji Gerit Ritveld u Amsterdamu, a trenutno
je angažovan i na Umetničkoj akademiji HKB u Bernu (Švajcarska).

Kultna knjiga srpskog autora koja nas vodi u svet visoke trave i zen kulture, svet u kom vreme protiče na drugaciji način… Tako suptilna, tiha – ali glasna sa svojim snažnim porukama. To je knjiga o ljubavi, čežnji, učenju života i pronalaženju mudrosti koja zna da je jedino vreme ono – sada i ovde. I da je sve baš onako kako jeste. Roman koji kroz zadivljujuću transformaciju likova zahvata širok srednjovekovni period Japana i Kine. Imperijalni život Dalekog istoka sazdan od osvajanja, bitaka i surovosti, kao i onaj individualni koji zida zenbudističku putanju prosvetljenja, intime i nežnosti. Knjiga – bajka i triler – realnost.

Koristeći najraznovrsnija jezička i stilska sredstva – žargon, namerne greške, templejte za popunjavanje praznina, tekstualno izražene emodžije, autorka nas vodi od malih razgovora do velikih rasprava u obliku monolog-eseja. Slušaj Petre Irene Ristić je knjiga koja beži od žanrovskog određenja onako kako njeni protagonisti (protagonista? protagonistkinja?) beže od sopstvenih identiteta. Neuhvatljivost je glavna karakteristika ovog dela, ali, ispostavlja se, i glavna karakteristika epohe.

Kad se dvoje junaka (Petar? Lavinija? Vanja? Slavica?), dve pozitivno namagnetisane internet persone, približe trenutku fizičkog sastanka, dešava se odbijanje. Imperativ komunikacije je, naizgled apsurdno, kontraindikovan susretu. Tačka spajanja je nedostižni limes savremenika.

U dijalozima sinhrono sažive filozofske ideje i banalna svakodnevica, bogougodnost i nimfomanija, Miroslav Ilić i Joy Division, različite epohe i meridijani, samo ljudi ne mogu.

Na kraju, postavlja se pitanje (Petru?) da li mi bežimo od odnosa stalnom promenom identiteta, ili je i sam odnos (ljubav?) eskapizam, a svaki identitet virtualan, da li postojiš ti ili postoji tvoja sagovornica, ili postojite oboje, ili je odgovor na sva pitanja – ne.

Roman Vladislava Bajca Pucanj u prazno knjiga je koja je mnogo veća od sebe same. Reč je o knjizi-kaleidoskopu čiji se delovi u svakom trenutku sklapaju u drugačiju celinu, tvoreći mnoštvo uzbudljivih i raskošnih čitalackih doživljaja. To je u isti mah i primer totalne knjige, sazdane od elemenata različitih književnih žanrova: autobiografija i pripovedna proza, poezija i istoriografska metafikcija, putopis i esej, kao i mnogi drugi oblici književnog izraza, sliveni su ovde u skladnu celinu koja neopozivo izrasta u čvrstu romanesknu formu.

Povest o sasvim ličnim nedoumicama i spoznajama, sumnjama i epifanijama pripovedača i glavnog junaka V.-a istovremeno je i monumentalna slika sumornog odumiranja dvadesetog veka, u kojoj brojne neznane, polupoznate i slavne likove povezuje herojsko nastojanje da u svetu obasjanom varljivim svetlom medijskih reflektora pronađu i sačuvaju tračak one prave svetlosti, unutrašnje. Priča je to i o poslednjoj deceniji u kojoj smo još mogli da verujemo da je Njujork predgrađe Beograda, o krhkim idealima i moćnim zabludama, o dugom putovanju u istorijska bespuća iz kojih možda i nema izlaza.

No ako ga ipak ima, put do njega treba tražiti u mudrim, zavodljivim i bespoštedno iskrenim knjigama kakva je Pucanj u prazno. - Zoran Paunović. Tri mlada novinara, iz Jugoslavije, odlaze u Ameriku i rade niz video--intervjua, slika, putopisa, filmova, susreću ljude koji se ne sreću slučajno, borave u hotelu čije ime znači mnogo više od imena njujorške četvrti po kojoj se hotel zove.

Govore, slikaju, beleže, diskutuju sa vremenom koje ne postoji, žive sa događajima koji su se možda odigrali, koji zasigurno više ne postoje. Snimaju film, verovatnije televizijsku seriju koju će pokazati tamo, kad se vrate, u Jugoslaviji. To tako sjajno rade, da se video vidi na štampanom papiru knjige. - Boris Miljković

U Americi su Parove Džona Apdajka nazvali vremenskom kapsulom (zbog mnoštva istorijskih događaja smeštenih u pozadinu priče).
Miljkovićev roman mogao bi se slično odrediti, jer su i u njemu lične sudbine neodvojive od epohe u kojoj se priča odvija. Duboka nostalgija stiže do dna, ali tamo i dalje kopa: kroz slike uspona i
pada istočnoevropskog komunizma, ovaj besprekorno napisan roman traži i odslikava skrivenu seksualnu revoluciju koja se odigrala na krilima ideološke euforije.
Uspon i pad, ti obavezni pojmovi iz seksualnog rečnika, imaju svoje važno značenje i u politici. To pisac ove knjige vidi i zna i vešto koristi.
I sam prisutan na slikama epohe, odmah uz glavne junake, on svoje stanje naziva zatočeništvom u fotografiji. Odatle nam se javlja i zanimljivo priča kako je stvarno bilo. Ovaj pripovedački esej je aplikacija koja omogućava čitaocu da, pošto je instalira u sopstvenoj glavi i prateći detaljno opisana uputstva, iskoristi sopstvene fotografije kao svedočanstvo o istoriji i svetu oko sebe.

Šajtinac, Radivoj, opet poseže u onu svoju, duboku, škrinju u koju je počeo još onih davnih dana da slaže svoje pesničke mreže pletene od jakih, zavodljivih reči i rečenica, u koje je hvatao odbleske svakodnevice i svakonoćnice banatskih malovaroških i paorskih života, koji su, naizgled beznačajni
i mali, svi do jednoga, dramatično isprepletani kao puzavica oko suvog stabla. Nema u ovoj knjizi nijedne suvišne reči, sve je stalo na malo strana, uglavljeno čvrsto kao što dobri majstori udaraju noseće grede na kojima počiva sleme kuće. Razgovori su to i činjenja po banatskim ajnfortima, primaćim sobama i konkovima koje treba molovati i valjkom sa cvetnim šarama ulepšati, da bi se teška i siva čamotinja što davi i naginje više na crnu stranu – potisnula. Šajtinac ostaje i ovog puta veran Šajtincu iz prethodnih knjiga, ne popuštajući mu i ne povlađujuci ni za pedalj.
Milan Ristoc

Ana Marija Grbić je prva dobitnica Nagrade "Grozdana Olujić" za prvu zbirku priča Srneća leđa. Sada je pred nama njen prvi roma!

Poznavajući njen poetski opus, nju još ne poznavajući, kad me je Ana Marija Grbić zamolila da pročitam rukopis romana Mrtvi na dodir, koji se tada drugačije zvao – pomislio sam – ako i u prozi bude bar upola onako snažna kao u poeziji, imaću to retko čitalačko zadovoljstvo. Pokazalo se da je Ana Marija više nego upola snažna u prozi, štaviše da je vrlo uzbudljivo biti mrtav na dodir." - Svetislav Basara

"Upravo zbog žestoke ironije na račun likova, oni u ovom romanu mađioničarski oživljavaju, ne manje i zato što su istesani iz samog života. Ko voli moderni duh koji nas prožima, zaneće ga brzo i dinamično pripovedanje. Uvrnuti i duhoviti opisi. Svežina ovog romana podaruje nam radost koja premaša svaku paru datu za njega." - Jovica Aćin

"Černobiljske jagode, su gorke i slatke. Šarmantno, inteligentno i duhovito špartaju različitim žanrovima: od dnevničkog, preko memoarskog do beletrističkog. Spaja ih jednostavan, blag a britak, bolan a poetičan jezik – i originala i prevoda. U ovom slučaju, prestaje da bude važno sa kog je na koji jezik ova knjiga prevođena. Očito je da joj se to dogodilo više puta ukrug.
Veća pohvala jeziku teško da je moguća. Izuzetno... Ako je poslednjih godina bilo knjige poštenijih, smirenijih i toliko dirljivih sećanja, onda mora da sam je propustio. - Endru Tejlor, TLS
Kakvo dostignuće! Knjiga drugačija od ostalih, napisana sa milosrđem i snagom – mnogo više od sećanja. - Dervla Marfi
Fantastično dobro napisano... Nadam se da će jagode iz Černobilja uskoro
zauzeti svoje mesto pokraj Teheranskih Lolita i kabulskih knjižara. - Tim Džuda, Observer"

"Oštrom vrcavošću i nežnom preciznošću Vesna Goldsvorti rašiva neuspehe porodice i države. Gvozdena zavesa je vispreno i elegantno ispisana ljudska drama koja preispituje mitove koje sebi prepričavamo.
Prebeg privilegovane „crvene princeze“, iz jedne od zemalja „istočno od linije koja vodi od Ščećina na Baltiku do Trsta na Jadranu“, osamdesetih godina prošlog veka, izazvan je ljubavlju začetom u socijalističkom okruženju. Ali ovoj ljubavi prelazak iz neograničenog luksuza i ograničene slobode, u život u ograničenom bogatstvu i neograničenoj slobodi, menja sudbinu. Hladni rat odražava se u svemu; od različitosti država i politike do pojedinaca i njihovih privatnih života.
„Divan, savršeno zamišljen roman – pun prekrasnih spletki i uvrnutih spoznaja o ljudskoj nevolji i njenim jedinstvenim razapetostima.“ - Vilijam Bojd
„Ovo je jedna od najboljih knjiga koje sam pročitala u 21. veku: roman o strasti i nepoverenju u braku osuđenom politikom, napisan dosetljivo, pod snažnim naponom, pun neizvesnosti.“ - Amanda Krejg"

Kako privid banalnog, svakodnevnog, ispuniti novim, slojevitijim značenjima – sebi, iznova, neumorno, postavlja pitanje Radivoj Šajtinac. Tako i u ovoj knjizi, gde se njegove šetnje-lutanja ivicama njiva, korovištem, zapuštenim stazama na ivici grada, zagađenim odbačenim ostacima ljudskih ne-potreba, šikarom, zaboravljenim gradskim zadnjim dvorištima, i slučajni susreti, preobražavaju u gradivo za ironičnu introspekciju, monolog o sebi, pre svega. Za njega ništa nije bez važnosti; značenja koja iščitava iz predela, sitnica, neizgovorenih i poluizgovorenih reči, bolova, prašine, buba, kreštanja vrana, telefonskog razgovora s unukom – obavija slojevima svog, do savršenstva izbrušenog, sažetog, jasnog jezika.
Tako i u ovoj knjizi, Šajtinac nastavlja svoj vredan poetski gradinarski posao: odseca nepotrebne zaperke i suve listove – sve što iscrpljuje stabljiku pripovedanja. Zato su grozdovi-poglavlja, koji su na njoj ostali, sazreli, puniji – oporo-slatkih sokova, i jesu, svako za sebe, izbrušena (haiku) pripovest.

Petnaest godina posle knjige priča Delfi ni na helijumu (Geopoetika, 2004), Zvonka Gazivoda nam se vraća ispisujući svoj prvi roman. Muzika, ritam, opijenost... kako nas samo vozi Zvonka Gazivoda u svom prvom romanu – trkačkom manifestu na kojem bi joj i Murakami pozavideo. Istovremeno i ultramoderno i retro, i budućnost i tradicija. A, kao što nam je već pokazala u svojim pričama, fascinantno je kako se ova autorka poigrava s rečima kao materijalom od kojeg gradi ovaj roman. Tako da on može da bude rečnik nekorišćenih postojećih reči, ali i onih koje se stvaraju po prvi put na ovim stranicama. I, baš kao njena junakinja Felisiti, nema toga što Z. G. ne može da napravi – tri čvora na trepavici da zaveže. Ali ne bez snažnih emocija dok pravi svoju „papirnatu porodicu“ u nedostatku prave i dok nas upoznaje sa značenjem „Hostela Kalifornija“ – utočište, ali nekad i samo pogled koji oprašta, draga sitnica koja se pokloni i čuva da dâ smisao besmislu i, neizostavno, empatija. Možda ključna reč ove knjige koja se izgovara kroz vapaj današnjice.

Edicija Serbian Prose in Translation. Prevod na engleski romana Mire Otašević, Gorgone



Mira Otaševic, dramaturg, pisac, koscenarista, samostalni urednik u Televiziji Beograd. U Igranom programu radi kao dramaturg od 1971., a kao urednik je radila na više nagradivanih drama i serija. Autor je više radio drama i brojnih pozorišnih kritika. U redakcijama književnih casopisa (Književnost, Književna rec, Književne novine) uredivala je pozorišnu rubriku. Takode je ucestvovala u radu više medjunarodnih TV žirija, predsedavala žirijem Prix Evropa 1989. i žirijem Prix Futura 1991., clan žirija Bitefa 1985. Autor je knjige multižanrovskih eseja Spojni sudovi (1980) i romana Magamal (1995).

Liga bezočnih dobrim delom ispričana iz dečje perspektive, sagledana očima tridesetosmogodišnjeg dečaka koji je upravo postao otac, a ne zna kako se biva ocem, jer svog nikada nije imao. Ta priča je povest o identitetu i pripadanju, o želji da se bude neko i da se bude nečiji.
Autorka govori kroz lik muškarca, vrlo suvereno promenivši glasu pol. Taj glas je pre unutrašnji referat nego monolog koji preispituje očinstvo u oba pravca: junakovog oca prema njemu kao i njegov prema svom novorođenom detetu. Ova izmena uloga unosi i promenu perspektive, naročito one koja se tiče dece bez očeva. - Vladislav Bajac

Knjiga u znaku broja tri. Reč je o tri priče, od kojih su dve smeštene u doba Drugog svetskog rata i jedna u sadašnje vreme: potpuno različite sudbine dvojice ljudi u nemačkom zarobljeništvu, zemljoradnika na radu na nemačkoj farmi okruženog ljubavlju, i intelektualca komuniste u zloglasnom koncentracionom logoru Dahau. Spaja ih rodbinska krv, ali na samo pedesetak kilometara razdaljine – sasvim drugačiji životi. Tri četvrtine veka kasnije, njihov unuk je na istom mestu, u gradu Minhenu, ali on ne dolazi sa Istoka (Bosna), kao oni, već sa Zapada (Holandija). Izvorno, sva trojica poreklom stižu iz severozapadne Bosne.

Romanom prolaze sve vojske i vere Balkana, razliva se viševekovna mešavina sklada i razaranja, ciklično kruženje zločina i osvete, ali i slike novog doba: čitava izbeglička naselja modernih evropskih humanitarnih (konc) logora, jačanje desnice u Evropi, zasićenost i ispraznost Zapada…

Umetnik, junak trećeg dela knjige, pred šarenilom boja i zvukova modernog zapadnjačkog ćorsokaka, tumači ga u stvaralaštvu kao tehnološki iluzionizam savršenih efekata bez suštine.

Konstatacije i pitanja od onog do ovog vremena samo menjaju formu: "Bog nije mrtav, samo se pretvorio u novac", "Bezdan priziva bezdan"; gde i kuda dalje?

Da li se čitav život junaka zapravo sažima u jednu jedinu rečenicu, koje se seća danas kada ugleda zelenu telefonsku govornicu na minhenskoj železničkoj stanici, iz koje ju je 1992. izgovorio sestri u Jugoslaviji: "Prešao sam granicu."

Na čitaocu je da se pita koju. Onu iza koje domaći stranac postaje "naš a svetski"? - Vladislav Bajac

"Nije li upravo neuhvatljivost (egzistencijalnih) tajni ono što život čini veličanstvenim?" Novi roman Dane Todorović, autorke "Parka Logovskoj" (najuži izbor za NIN-ovu nagradu za 2015. godinu), u kome je glavni junak po imenu Z u jednoj polovini radnje zapravo - formula. U carstvu brojeva i matematičkih formula ove knjige krije se tajni poredak u kom se sudaraju jungovski Red i Haos kosmosa, Šekspirov Hamlet i Beketov Godo. Njima je autorka dodala svetlo, tamu i pirandelovsku oslobođenost, a kao finalni začin - malo ljubavi.

Grebe, nežno i pažljivo, Radivoj Šajtinac, suvom iglom po bakarnoj ploči: prvo siluete, zatim sve oštrije profile svojih, sasvim svakodnevnih likova, senčeći ih blagom ironijom i banatskom, ravničarskom setom. Periferijska prizemljuša od naboja, vlažnih zidova, s baštom, "u kojoj se ni biljkama ništa ne događa", frizerski salon, studentska soba u Berlinu – mizansceni su večne priče o malim životima s velikim, neispunjenim željama, za koje je "dnevno drevno".

Šajtinac u svom, novom, porodičnom romanu piše kako je uklanjanje ustranu pred pritiskom neizdrživo jednoličnog, besciljnog bitisanja, podjednako moguće, s istim izgledima da bude uzaludno, i u furnirani orman, u koji se od sveta povukao jedan od njegovih likova, kao i u pisanje pesama, popravak trulog oluka, razgovore o stvarima koje se ponavljaju.

Plete, tako, Radivoj Šajtinac paukovu mrežu neprimetne, neumitne prolaznosti, sažete u formuli kojom su počinjale bezbrojne, već izbledele stare priče: Bili baba i deda i živeli do kraja života... Ma koliko ovaj skrajnuti mikrokosmos na prvi pogled izgledao banalan, poznat, njega Šajtinac, veštinom izbrušenom i pokazanom u prethodnim knjigama, pretvara u toplo pripovedanje o svim našim, naherenim, potkopanim i neprimetnim egzistencijama, načetim vremenom koje im nije sklono, kome se, ipak, gerilski žilavo odupiru njegovi likovi. - Milan Ristović


.....


Rođen je 1949. godine u Zrenjaninu. Posle završene gimnazije u rodnom gradu, studirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Član je Srpskog književnog društva, Društva književnika Vojvodine i Srpskog Pena.

Bio je jedan od osnivača i dve decenije glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i kulturu Ulaznica.

Piše poeziju, prozu, književnu i likovnu kritiku, bavi se dramaturgijom, a i prevodi s ruskog i engleskog jezika.

Knjige pesama: Oružje ljudski ranjeno (1970), Šumi se vraćaju pragovi (1974), Darovno putovanje (1978), Panglosov izveštaj (1982), Suze u lunaparku (1987), Očenaš na Tajms skveru (1991), Olovni dolov (1995), Led i mleko (2003), za koju je dobio nagradu Knjiga godine DKV, Psi versa (2005), Kanjiška monotipija – dvojezično izdanje na srpskom i mađarskom (2007), Stara kantina (2011), Severni izgovor (2011), Pseća suza (2014), Di (2014), Nepoznavanje prirode (2017).

Knjige proze: Banatska čitanka (tri izdanja: 1991, 2005. i 2008), za koju je dobio nagradu "Karolj Sirmaji" 1991. godine, Moj begejski deo sveta (1994), Bajke o grmu (1995), Čehovija (1996), za koju je dobio nagradu "Stevan Pešić", Vez u vazduhu (1998), Žrtve bidermajera (Geopoetika, 2000), Sibilski glasovi (Geopoetika, 2001), Nada stanuje na kraju grada (sa Uglješom Šajtincem, 2002), Vodeno dete (Geopoetika, 2004), Pričica (2005), za koju je dobio nagradu "Dimitrije Mitrinović", Kinesko dvorište (2006), Lyrik-klinik (Geopoetika, 2009), Dilinkuca (sa Ljudmilom Šajtinac, 2012), Porcelan (Geopoetika, 2017).

Knjige eseja: Demogorgon (1990), Hotel Čarnojević (1989), Hajka na Akteona (1997).

Njegova izvedena dramska dela su: Cveće i smrt starog Luke, Ljupčetovi snovi – poetsko pozorje za decu, Banatikon, Steva Svetlikov, Atlantska veza, Paorska groznica.

Poezija, proza i eseji Radivoja Šajtinca prevođeni su na engleski, nemački, francuski, španski, mađarski, slovenački, makedonski, rumunski, poljski, fi nski, turski, slovački i grčki jezik.

Roman Žrtve bidermajera objavljen je u prevodu na engleski u ediciji Srpska proza u prevodu (Serbian Prose in Translation) u izdanju Geopoetike 2012. godine. Drugo izdanje ovog romana objavio je 2015. američki izdavač Blooming Twig Books, Njujork.

U knjizi Filipa Čolovića, RAZBRAJALICA ZA ANDREASA SAMA, ne pominje se ime, ali Čolović koristi vrlo precizne faktografske podatke, pa znamo da se radi o Danilu Kišu. Piscu, koji u parizu umire od raka pluća, u posetu dolazi čovek po imenu Andreas Sam. Roman ima dva toka: dijalog sa tajanstvenim posetiocem i sećanje pisca na detinjstvo tokom drugog svetskog rata. RAZBRAJALICA ZA ANDREASA SAMA je, po rečima Vladislava Bajca, omaž Danilu Kišu.

Svojom trećom knjigom Mića Vujičić ulazi na književni teren nešto rasterećenijeg šuta. S pravom.

Tekst Unutrašnjosti prati sopstvenu duboko utemeljenu logiku, ne obazirući se na restlove koje oko sebe nesebično rasipa. I taman kada posumnjate u ispravnost ovakvog prosedea, postane vam jasno da je knjiga i napisana na dobro promišljenim zakonima pačvork-sećanja koja od života, naknadno, tvore međusobno nezavisne slike, majušne celine, iskopane iz priličnih dubina, a koje opet, na kraju, utiču u zajedničku reku. Na isti način su (ne)zavisni od realnosti i likovi i njihova imena – neka vrlo znana (Kiš, Zafranović…), nepoznata, izmišljena i ona autoru najomiljenija – obeležena inicijalima. Kao i mesta dečaštva. I čitav život se odjednom učini kao jedan inicijal, koji nudi neizmernu slobodu poigravanja sobom i junacima.

M. V. i dalje hoda vojvođanskom ravnicom, i dalje lokalno prenosi u univerzalno, fi kciju u stvarnost, detinjstvo u sadašnjost. Porodično sećanje postaje priča o napuštenim kućama i čitavim mestima, o kućama–grobovima, o odlascima bez povratka, preseljenjem na ovaj ili onaj svet.

Luk od M(okrina) i K(ikinde) do njujorških Kula bliznakinja izgrađen je od sete koja povezuje unutrašnjost duše sa unutrašnjošću svoga kraja.

Roman se zapravo kreće između dve bine na kojima se život naizmenično otvara i zatvara, između dva slikovita autorova citata: "Napuštene kuće u unutrašnjosti otvaraju se kao švajcarski vojnički nož" i "Romani napisani u jednoj rečenici ponekad se otvaraju poput sardina…"

Sva sreća, znamo; da bi se nešto otvorilo, prethodno mora biti zatvoreno. Kao knjiga. Tako se, uostalom, rađa radost čitanja.

Vladislav Bajac

Književni put Branke Krilović mogao bi se opisati i ovako: počela je od tzv. brzih priča "sa što manje reči" (Jutarnji akt, 2000), nastavila knjigom priča definisanom kao "roman u izgledu"(Toliko od mene, 2015) da bi stigla i do svog prvog i pravog romana, nazvanog "starinski".

Čitalac će uživajući odgonetati da li je (i formalno postojeći) podnaslov knjige Prekasno – Starinski roman – unapred pripremljena odbrana od "svake eventualnosti", da li je tu "za svaki slučaj", ili je samo ironičan odmak od žanra, a time i od sebe…A uživanje se sastoji od neminovnog sudaranja života i smrti, mladosti i starenja, ljubavi i neljubavi, strasti i samoće… Čitalac se, hteo – ne hteo, zaljubi u lepotu opisa, a ne samo u osobu, pre i više no lik kome je ona namenjena; u tome je snaga autorkinih minucioznih opisa ljudi i situacija. Ona je majstor tananosti, filigranskog, sitnog rada koji zlatnim i srebrnim nitima veze priče o postepenom gubitku, bolesti, bolu, nemoći.

Pogledi sa ove i sa one strane života ponekad zamene uloge, pa se izbrišu granice između realnosti i pozorišta. Kako? Tako što nam autorka slike stvara spajanjem reči i rečeničnih celina iz potpuno različitih registara (dronjava hladovina, đaci kao gonjeni iz škole, knap zagrljaj). U isto vreme, ili upravo zbog toga, čak i kada je raspričana, ona pokazuje neutaženu potrebu ka štedljivosti reči: suvišnih nema, a postojeće su nekako zbijene i zategnute. I vrcave.

Branka Krilović je, za one koji ne znaju, izvrsni novi, urbani mladi romanopisac. Ne onaj koji obećava već onaj koji je potpuno ispunio neobećano.

Zašto porcelan? Možda zbog njegove prozračnosti, beline, tvrdoće ali i krhkosti – osobina koje se stiču dugim i složenim radom sa tvarima koje su tek nešto više od obične gline, zemlje, blata i peska. Tek, sirovi oblici dobijaju svoju konačnu formu na paklenim vrelinama peći iz kojih izlaze preobraženi. Radivoj Šajtinac, ponovo, a drugačije, svojim romanom u slobodnom stihu, slaže krhotine iskustava i sećanja, rasutih i zapretenih u maglovitim prostorima prošlih dana. Sastavlja svojom začudnom poetikom razbijene delove porcelanske posude života, poigravajući se, s ironijom, ponegde ljutito, drugde ubadajući naoštreno gnevno pero u najbolnije mesto. Roman Porcelan je lična skrivnica, tabernakl u koji je Šajtinac pohranio proživljene i neispunjene želje, gde pod pepelom sagorelih dana čuva proživljenu lepotu i teskobu, bezbrojne trenutke prosvetljenja sitnicama od kojih se sastoje kratki, električni spojevi u sinapsama duše. Otvara je pred čitaocem bez zazora, nudeći posudu punu praha ispunjenih i propuštenih dana, gorkog pića davno proigranih prilika, neispisanih knjiga i zaboravljenih pesama, topline i studeni. I obračunava se izazovno, sa teskobom onoga neizvesnog (a tako izvesnog i očekivanog, čije se ime ne pominje!) pred kojim gradi štit jakih, oporih, iskrenih poetskih iskaza koji se negde obrušavaju, drugde utiču mirno u jedinstven tok ove neobične knjige, koja zavodi svojim rukavcima i tamnim virovima.

Milan Ristović

Na stranicama koje ispisuje Mira Otašević prepliću se i sudaraju životopisi pisaca, glumaca, muzičara, slikara, muškaraca, žena, ljubavnika, policajaca, vojnika, dželata, žrtava i ubica, preživelih i mrtvih. Breht, Bojs, Đango, drugi znani i neznani, stvarni i nestvarni, različitog porekla i jezika, raspeti u vremenu omeđenom svetskim ratovima, onim razornim i onim "hladnim". Vremenu kojem su se grčevito, bezuspešno opirali, dok se pretvaralo u vrtlog koji ih je sve većom brzinom uvlačio u sebe. Borili su se umetnošću, prijateljstvima, ljubavima, tajnim, zabranjenim, povlačenjem u senku i emigraciju, stradajući i dobijajući rane i ožiljke strašnog vremena, nabijenog netrpeljivošću i mržnjom. Sve njih, u gradovima, zemljama fašizma, logorima, odbačene u emigrantskim utočištima, Mira Otašević izvlači iz bezdana zaborava, saosećajući sa svakim od likova o kojima piše, gradeći piramidu stvaranja, patnje, otpora. Mira Otašević je postavila prostorne granice u kojima se kreću, gube i nestaju njeni junaci, široko, od Berlina, Moskve, Zagreba, Kopenhagena, Barselone, Madrida, Pariza, gradova smrti na evropskom istoku. Novom knjigom nastavlja vivisekciju vremena koje je iznedrilo novo shvatanje lepote i nesputanu dinamiku stvaranja, ali i užas bezumnog, masovnog razaranja, neljudskosti, industriju smrti.

Milan Ristović

Dugo putovanje ukrug roman je putovanja glavnog junaka kroz život i topose od Beograda, preko severa Evrope do Amerike i nazad do Beograda, bogato oslikanog, spolja i iznutra, lokalnom urbanošću svakog od mesta. Ovo je knjiga o beogradskoj poetici lutanja, privremeno smenjivoj sa američkim roud romanom i filmom, u koji ulaze Timoti Liri, Tibetanska knjiga mrtvih, Grateful Dead, Navaho Indijanci, kockarnice i kladionice Atlantik Sitija i Beograda, rokenrol i duhovni i telesni opijati Kvinsa, Bruklina Profesorske kolonije.

Jednostavnost upotrebljene forme u književnom delu ume da obogati samu formu: oblikujući početno i završno poglavlje romana u filmsku scenu budućeg scenarija jednog od likova hronike, a ostavivši sve drugo između njih u obliku klasičnog narativnog toka, autor je čitaocu zapravo priredio prijatno iznenađenje, a knjizi podario koristan krug. Tako se ispovedno smenjivanje glasova više generacija članova porodice Putnik, tokom poslednjih decenija 20. veka i prve dve ovoga, stavilo u službu životnog preispitivanja glavnog lika. To je i priča o Jugoslaviji, za koju i narator i današnjica s pravom mogu da tvrde, istovremeno, da je bila zemlja u kojoj (ni)je vladalo društvo slobode. Koja je, kao i njeni junaci, odrastala, grešila i zaokružila svoje dileme.

Iako objavljuje prvi roman, iskusni pisac Jovan Popović sačinio je mudru, duhovitu, vrednu knjigu (snimanja budućeg filma) o praznini i pustoši pejzaža i – duše. U njoj čak i simbolično prezime glavnog junaka produbljuje temu; reč je o lutalačkoj potrazi za samim sobom, pretočenoj u šarmantan, neobavezujući jezik mladosti, ideja i likova. Jezik beogradske kaldrme i asfalta.

Čitaoca ne sme da zavara kristalna jasnoća naslova i podnaslova hronike. I oni su tu da obogate, a ne da uskrate ono što su u romanu sakrili; lepotu i bogatstvo jezika, kao i primanje težine životnih udaraca s lakoćom uz bezbednu mirnoću odmaka. -

Vladislav Bajac

Maja Herman Sekulic has written a fantastic piece of historical metafiction about a woman named Mabel Grujic. Having invested years of research into the life of this “renaissance woman”, the author weaves an enchanting tale of the world in one of its most tumultuous times, the turn of the twentieth century through the Great War and into the early 1920s. Seen through the eyes of an American woman married to an influential Serb, the Balkan mayhem takes on an empathetic hue; Mabel Grujic profoundly identified with the Serbian people as they developed their country from a largely agricultural nation into a modern state, all the while facing the horrors of the Balkan Wars and WWI. Written in a first-person narrative, the novel draws the reader in on a personal level and aspires to depict the birth of a nation through sacrifice, determination, hard work, and education.

Hronika sumnje vedra je i mračna priča nastala iz vjere da se sva naša književnost i poezija zateknu u dokumentu, u nizu faktografskih činjenica o jednome odživljenom porodičnom životu, a onda i o životu jedne iščezle zemlje. Vladislav Bajac pripovijeda priču o odrastanju, sazrijevanju i dekadenciji, o propadanju jednoga svijeta i o njegovim svijetlim vrhuncima, o tonovima i ritmovima jedne epohe, o veličanstvenim i metastazirajućim zabludama očeva i o dubokom nerazumijevanju sinova – onih po čijim će se glavama i dušama stropoštati očinski svijet. Hronika sumnje Bajčev je „Jučerašnji svijet“, samo što Bajac, ipak, nije Stefan Zweig. A ni Jugoslavija, bit će, ipak nije Austrougarska. Za razliku od Zweigovih, naše su iluzije, ipak, lokalne. Ali nipošto nisu manje literarne, a ni manje tragične. Iza njih, tih iluzija, ovako kako ih pripovijeda Bajac, kao da se u odjeku čuje stih ubogog pjesnika: „Najlepše pevaju zablude.“ To je nevidljiv moto Hronika sumnje.

Ali da se razumijemo: ovo nije još jedan porodični leksikon jugonostalgije. Sve suprotno od toga. Pisac se silno trudi da depatetizira svoju priču, da pobjegne od sentimenta, da tako spasi sebe spašavajući svoj tekst. Tako bježi u neobične konstrukcije, o Ja govori u trećem licu, ograđuje se svim ogradama što mu ih srpska gramatika pruža, što Hronici sumnje daje na začudnosti. A onda i na žalovanju. I na veselju.



Miljenko Jergović

Oslonjen na anarhistički razbarušenu, bogatu erudiciju, i samoubilački beskompromisno životno iskustvo, Tili ispisuje svojevrsni road novel o putovanju kroz život. Činjenica da za to putovanje ne postoji povratna karta, autoru ni u jednom trenutku nije povod da uspori ili zastane – već podsticaj da doda gas i pojača ton. Zato je ovaj roman natopljen muzikom od prve do poslednje stranice: moćnom i silovitom, a emotivno prefinjenom – baš onakvom kakva je priča koja je u njemu ispričana. Jer, Ubogi Lazar u gradovima delo je u kome zavodljivi, gorko ironični nihilizam najčešće služi tek kao maska iza koje se naziru tanana ranjivost i melanholija junaka koji svaku svoju pobedu ume da pretvori u poraz. Izuzev onih literarnih: Ubogi Lazar u gradovima novi je pripovedački trijumf Roberta Tilija.

Neki kažu da je za autora najteže napisati drugu knjigu. Za izdavača tog pisca objaviti tu drugu knjigu još je teže. Pogotovo ako mu je prethodnu (prvu) objavio drugi (prvi) izdavač. Zašto? Zato što drugu knjigu javnost ima sa čime da uporedi, pa je odgovornost i autora i izdavača veća. Dakle, posle romana The Box, Slavoljub Stanković vrlo temeljno potvrđuje da spada u ne baš preveliki krug (još) svežih, izrazito urbanih autora. Split je knjiga o duboko skrivenoj intimi koja, maskirana prozirnošću i suptilnim osobenostima jezika, rasvetljava život u dve poslednje decenije glavnog i još jednog glavnog junaka - dve presudne decenije za jednu danas nepostojeću i dve postojeće kulture čija je razlika u sličnostima.