DOMAĆI ROMAN

Pozdravite moga tatu portret je večitog, po mnogo čemu savremenog i jedinstvenog generacijskog sukoba između oca i sina. S jedne strane je zadrti, prema svemu i svima nepoverljivi i često bez povoda grubi penzioner, a s druge pedesetogodišnji sin bez rezerve uronjen u savremenost, potrebu za razumevanjem različitosti i afirmisanjem sopstvenog identiteta. „Dete” i roditelj naizgled se susreću jedino u samosažaljivosti, na kojoj počiva kompleksna matrica transgeneracijskog osporavanja oko koje autor zanatski vešto plete radnju ovog romana.

Prikazujući filmične isečke iz prinudne zajedničke svakodnevice oca i sina, Petrović pitkim jezikom sa dosta humora slaže mozaik čovekove prirode, porodičnog života i izazova savremenog doba. Vreme koje junaci pokušavaju da ubiju očekujući povratak ostatka porodice s letovanja, autor koristi da progovori o životu u Beogradu, sazrevanju u vreme tranzicije, (o)praštanju i introspekciji, dok hrabro i sa dosta autoironije dekonstruiše porodične uloge koje određuju više u životima svakog nas nego što bismo hteli da dopustimo.

Šta će se desiti sa svim tim prećutkivanim pričama? Da li je to naše porodično prokletstvo – biti zaboravljen pre vremena? Ili je zapravo blagoslov: osloboditi potomke tereta i jednostavno ih pustiti da žive kako znaju i umeju, kao da to samo po sebi nije dovoljno teško.

"Đurićevog junaka na početku romana zatičemo u ponovnoj emigraciji. Bežeći od otuđenosti života u Novom Sadu, strepeći od novog odbacivanja, on još jednom bira da život, naizgled, započne ispočetka. Ipak, duhovi prošlosti savladavaju prostor i vreme lakše nego što može i da nasluti. Borbu sa nostalgijom i podvojenošću dodatno produbljuje misteriozni Šlomo – prijatelj iz prošlosti i vesnik sveta u kom se možda može živeti i po drugačijim pravilima.

Zebaldova groznica roman je o večitom emigrantu, čoveku na razmeđi sveta koji naseljava i identiteta koji neumorno pokušava da održi na okupu. Pisan prepoznatljivim Đurićevim stilom sa dosta erudicije, on je fini amalgam naizgled dalekih književnih tradicija i postupaka – mešavina istorijskog i dokumentarističkog romana, autofikcijski narativ sa putopisnim i elementima emigrantske proze, ali pre svega: priča o potrazi za utočištem i prepoznavanjem u drugome.

""Možda je jednom neophodno otići odande gde te ne žele oni sa kojima imaš sve manje zajedničkog, tako sam ubeđivao sebe, možda u tome nema toliko tragedije; možda je to i dužnost čoveka, umaći pred napujdanim psima, trčati ka slobodi, ne obazirati se na bodljikavu žicu i kule stražare sa kojih štekću mitraljezi. Pa ko preživi."

Aksentijević svog Emila Hubača upisuje u tradiciju književnih odlazaka, premda je reč o posve atipičnom i putovanju i junaku. Začudan je to romaneskni svet, ali nedvojbeno prepoznajemo odnose moći na kom počiva, političko i socijalno nasilje koje ga oblikuje, odstupnice za koje pojedinac nastoji da se grčevito drži. Hubač se kreće kroz političke mitologije koje su oblikovale državu, porodicu i pojedinca. I kreće se između ličnog i kolektivnog, privatnog i javnog, sećanja i lažnih uspomena, utopijskog i distopijskog, apatridstva i pripadanja, centra i periferije, delanja i pasivnosti. Ovi tenzični suodnosi zaptiveni su u pregnantan jezički izraz, čija precizna izvedba ima hipnotički efekat. Bildungs je ovo i pojedinca, precizno određenog generacijskog habitusa, koji i dobija svoj literarni glas u Tesnoj zemlji, ali i političkih ideja i projekata. U konačnici, suočeni smo sa resantimanom Hubačeve unutrašnje republike, nulte tačke delanja. Sa te tačke, pak, Aksentijevićeva Tesna zemlja postavlja nam pitanja uslova i mogućnosti imaginiranja zajedništva i solidarnosti danas i ovde, izmičući nam ugodnost samorazumljivosti tog ovde i mi. - Žarka Svirčev

Distopija odlaska iz teskobne zemlje koja se raspada uz prtljag porodičnih trauma. Fikcionalno pisanje preko mape dokumentarizma, egzilantske proze i intimne memorije. Pogled u istorijsku tragediju posleratne generacije koja ne rekonstruiše već stvara svoju predstavu na temelju svedočanstava koje smatra pouzdanim i oseća kao bliska i uz pripomoć poneke žanrovske matrice. Inicijalna proza koja je izrasla iz poezije otpora i preispitivanja ispoljivši se kao modernistički narativ kome su introspekcija i atmosferičnost bliži od dramaturgije događaja. Tesna zemlja je roman koji polazi od fenomena dezintegracije i poraza da bi tokom kretanja (koje je isto što i nemirenje, kao i potraga) otkrio šire vidike tog prinudnog izmeštanja. -
Saša Ćirić

Ova priča je, zapravo, dnevnik jednog nomada koji je uspio da probudi čovječanstvo. Pristup temi je kao kod Knausgora. Dakle, ni nalik balkanskom književnom diskursu. Iz teksta izbija stvaralačko ludilo, koje se nastanjuje u priču i čitaoca, u sobu sto pedeset pet nudističkog kompleksa na Adi i u vodu Bojane, koja ostavlja dilemu da li se uliva u more, ili iz njega izvire. Tema, način pisanja i postupak u ovom romanu bježe od uobičajenosti, od učmalosti tekstova naviknutih na prosječnost, na kliše, na velike teme, na istorijske događaje, na političko pamfletisanje i identitetsku patetiku. Tekst Anđele Bulajić je savremena Ljepota poroka, otvaranje književnog horizonta iznad crnogorskog plavog neba.- Kemal Musić

„Svako čita svoga Homera”, davno je napisao Gete. U kontekstu romana Kaliban Anđele Bulajić mogli bismo da kažemo da autorka čita (piše) svog Šekspira. Ostrvski demon iz drame Bura u simboličkom ključu, ne samo u eksplicitnosti naslova, glavni je junak ovog romana, ali kao (sve)prisutnost, a ne kao lik koji ima direktno dramaturško dejstvo. Anđela Bulajić je za mesto radnje izabrala ostrvo, „turistički raj” – Adu Bojanu, sa vidljivim pečatima soc-realizma i stihijom novih varvara u dionizijskim egzaltacijama godišnjih odmora i morske zabave. Nasuprot njima, „vladar ostrva” i htonsko biće izgleda kao setni starac prepunjen mudrošću trajanja i zgrožen civilizacijskim „vrednostima”. Očigledno je da je citirajući Šekspira autorka želela da pokaže sve aspekte dehumanizacije kroz iskustvo života jedne sobarice na ostrvu, ali i Kalibana koji se više ne bori protiv Prospera, već protiv mnoštva njegovih inkarnacija u likovima novih varvara. - Petar V. Arbutina

Sa dve vremensko-prostorne koordinate stižu svedočenja koja istovremeno i želimo i ne želimo čuti. Kao zabranjeno voće na visokim granama, privlačno je i okusili bismo ga, ali je spoznaja opasna i do kraja neizvesna.

Dušanić pripoveda o nasilju; s jedne strane je to ratna, nikad do kraja ispričana priča o devedesetima, s druge strane savremena priča o zlostavljanju, ispričana glasovima devojaka čija usta po prvi put ne ostaju nema. Dokumentarne niti upredene sa onima koje ispredaju pisci trajno obeleženi zapitanošću nad ponorima nasilja, od Daše Drndić do Danila Kiša, dobijaju svoju filmsku verziju pozivanjem na scene Bertolučija, Orsona Velsa, Injaritua, Puriše Đorđevića… Škola glume postaje scena na kojoj se odvijaju najteže životne lekcije, a glumačke bravure se urušavaju u gotovo dokumentarnim prizorima od kojih zastaje dah. - Jasmina Vrbavac

Sudbine devojaka, izloženih seksualnom uznemiravanju i nasilju, pokretačka su snaga nove knjige Nade Dušanić. Plovidba kroz zabranjene teme jeste vredan roman usredsređen na traženje odgovora na bitna pitanja statusa žene, njenog Tela i Duha. Roman jasne društvene artikulacije, čine na čudesan način ulančane priče, vanredno lepe umetničke tvorevine spojene u skladnu celinu. Kormilar plovidbe, u autoironijskoj igri nazvan „Enpeˮ, koji je ušao u Piščev život, lako će ući i u svet čitaoca rafiniranog nivoa osećajnosti, bez obzira na rodno, ideološko i kojegod određenje. - Milivoje Mlađenović

Reći da ovaj roman nema izraženu ideološku, pa i kontroverznu dimenziju predstavljalo bi zanemarivanje jednog od njegovih osnovnih svojstava: kroz živopisnu galeriju likova, mapirati društvene promene krajem prošlog i početkom ovog veka.

Pišući o teretu jugoslovenskog iskustva, zakasnelim sazrevanjima, političkom oportunizmu, dobitnicima i gubitnicima tranzicije i, pre svega, (željenom) vojvođanskom identitetu, Predrag Đurić za čvorište više tokova priča bira prepoznatljiv prostor – kafanu, nazvanu, nimalo slučajno, po Milošu Crnjanskom. To da su ugostiteljski objekti ne samo gastronomski, već i narativni prostori, odavno je poznato u istoriji književnosti, a Đurićevo raspričano, ali prijemčivo pripovedanje podseća upravo na jezičku dinamiku prisutnu na ovakvim mestima. Shodno tome, ko želi, uz mrvice na stolnjacima, da sluša šta su nam Pet debelih pesnika spremili, dobrodošao je! Biće i muzike, obećavamo. - Uroš Đurković

Pet debelih pesnika omaž je ispuštenoj generaciji mladih s kraja XX veka, ali, mnogo važnije, to je knjiga o Vojvodini, o vekovima rasturanim krhotinama tog posebnog i neponovljivog kulturnog prostora, njenim dubokim slojevima i brazdama koji se danas jedva naziru, kao bore za koje se veruje da su oduvek na licu. Želeći da obuhvati sve specifičnosti vremena o kom pripoveda, Đurić kroz svoje junake portretiše tipove karaktera koji su stvorili sadašnje društvo lišeno solidarnosti i empatije – ohole, surove, pohotne, zavidne, lenje i inertne, jalove idealiste i beskrupulozne ljude. Krivci ili nevini osuđenici, članovi Pet debelih pesnika kao da su sveci koji su rešili da oreole okače o klin, iskoriste svet u kom pravila ne važe, u kom nema granica ni ograničenja i provere još koliko ćemo ih posmatrati sa strane, okrećući glavu ili sležući ramenima. - Ognjen Aksentijević

Nakon zbirke poezije Žene koje nisu videle more, Marija Marković pokazuje da pored pesničke suvereno vlada i kratkom proznom formom.

Njene priče okupljene u ovoj knjizi nas, nekad silovito, a češće suptilno, uvode usvetove koji nas okružuju, a kojih možda i nismo svesni.

U tim svetovima, u životima junakinja, kroz njihovu svakodnevicu, ono ovde i sada – prelamaju se slojevi sećanja, katkad celoviti, katkad dati samo u konturama. To su priče izuzetno jake atmosfere, muzikalnosti i kolorita. Marija Marković zna da Habia Rubica nikada ne doleti slučajno.
- Bojan Krivokapić

Junakinje u pričama Marije Marković duboko su upletene u vlastita sjećanja. Bilo da nam priča o izgubljenim ljubavima i životima, ili o biljkama i pticama, mlada autorica jako dobro zna: prošlost se nikada ne dovršava. Nezaustavljiva kao voda, ona konstantno protječe našim unutrašnjim svjetovima. I ako je nešto u svemu tome izgubljeno, onda smo to mi danas, u svim njenim vrtlozima i bujicama.
- Lejla Kalamujić