Uskoro u prodaji

psihološki triler

Miodrag je odlučio da se ne rodi. Još u majčinoj utrobi shvatio je kakav ga svet čeka i svojevoljno ga napustio.

Ali Bog ne prihvata njegovu odluku. Šalje ga nazad na Zemlju, kao nevidljivog posmatrača, sa zadatkom da otkrije zbog čega ipak vredi živeti.
Na tom neobičnom putovanju Miodrag zatiče društvo u kojem se nasilje više ne suzbija, već organizuje, starost postaje teret, a ljudska surovost dobija groteskne, gotovo nadrealne oblike.

Istovremeno, pred njim se otvara intimna drama njegove porodice: ljubav koja se osipa, krivica zbog zločina koji možda nikada nije počinjen i nemoć razuma da nas zaštiti od zla.

U romanu Lutke i adolfi Sonja Atanasijević prepliće psihološku prozu, distopiju, crni humor i metafizičku fantastiku, postavljajući pitanja o slobodnoj volji, odgovornosti i ljudskoj prirodi. Iza uznemirujuće slike sveta krije se, međutim, i nešto neočekivano: nežna, ironična
i duboko ljudska potraga za razlozima zbog kojih život, uprkos svemu, zaslužuje da bude življen.

U šumadijskom Makondu pod Kosmajem nebo još počiva na plećima starica. Svemoćne žene podešavaju svet po svojoj meri, a njihova mera je dečak oko kojeg se sve okreće. One porađaju i sahranjuju, vračaju i mole se Bogu, otkrivaju umetnost i kič, trguju duvanom i tumače snove; za decu kažu da ne umiru, a za sebe da ih ni đavo više neće. Među njima stasava dečak koji veruje da je rak životinja koju lekari moraju da uhvate na prepad, da smrt miriše na prebranac, a da je vreme ćelavo dete sa šiljatim zubima.

Nedelja palmi je roman-freska o odrastanju među ženama, o nadgrobnim spomenicima koji se podižu za života, o svetu u kojem se paganski običaji, hrišćanski simboli, narodna verovanja, španske serije i dečja mašta stapaju u fantazmagoričnu stvarnost. To je priča almodovarovske raskoši o Hristovom ulasku u Jerusalim, u kojoj nema Jerusalima, palme su zamenili jorgovani, a jedini magarac zove se Salvatore.

To je porodično jevanđelje sa šumadijskom zemljom pod noktima, u kom svaka generacija pokušava da zaštiti sledeću, istovremeno joj prenoseći svoje ljubavi, strahove, zablude i pre svega priče. Zato i ne čudi što jedna od junakinja ove pripovesti, ležeći na samrti, svojim najbližima kaže: „Pričajte o meni kad umrem.”

Posle romana prvenca Opatija Svetog Vartolomeja, koji je ušao u finale izbora za NIN-ovu nagradu, Miloš Perišić vraća se višegeneracijskom sagom o srpskoj seoskoj porodici i detinjstvu koje prestaje onda kada žene koje su držale nebo počinju polako da posustaju, očekujući da one mlađe preuzmu taj teret.

„Po meni je to pseudoroman – reče.
– Drugi ga mogu odrediti na svoje načine:
metaliterarna proza, kriptoesejistika,
kvazimemoari, izmišljena ispovest, ratna
hronika izgubljene generacije, čista
fikcija, parabedeker, galaktički priručnik
za tarot, bizarna književna istorija.
Hibridni žanr, od svega pomalo.”
(iz romana)

O autoru:
Diplomirao na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu 1982. godine; magistrirao radom “Književna shvatanja Pola de Mana i teorija dekonstrukcije” 1987. godine na istom fakultetu, doktorirao tezom “Teorijski problemi čitanja kao osnove modernog shvatranja književnosti” 2001. godine na istom fakultetu. Između 1984. i 2001. godine radio kao naučni istraživač na Projektu za teoriju Instituta za književnost i umetnost u Beogradu; od 2001. do 2007. godina kao vanredni profesor na Filološkom fakultezu (Katedra za opštu književnost i teoriju književnosti), a od 2007. godine kao redovni profesor semilogije medija na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu. Objavljene knjige: “Antinomije kritike” (1982), “Slučaj Niče” (1997), “ABC dekonstrukcije” (1998), “Ljuba ili o etici” (1999), “Predavanja o čitanju” (2000), “Pesništa: Prilozi pesničkoj ontologiji Martina Hajdegera” (2001), “Moderno shvatanje književnosti” (2002), “Istina apokalipse: Filozofija i pesništvo na ‘posldednjem sudu'” (2003), “Šta je teorija” (2006), “Od znaka do smisla” (2007). Predavao u Sjedinjenim američkim državama (Yale University) i Velikoj Britaniji (Sheffield University).

‚‚Nema ničeg novog pod suncem“, rekao je Propovednik. Jer sve što znamo jeste sećanje, a sve novo samo je zaborav.
A ako nema svedoka da se nešto dogodilo – da li se uopšte i dogodilo?
Zato pitanje više nije šta je istina, već da li je ona uopšte moguća. I da li je važna. Na kraju, možda ostaju samo poluistine – jedina prihvatljiva verzija onoga što verujemo da jesmo i onoga što verujemo da jeste.
Poluistine su istovremeno registar nesporazuma i hronika nerazumevanja, leksikon predrasuda i tumač trauma, istorijska čitanka nepouzdanog pripovedača i porodična saga ispričana u ime oca i sina, u kojoj je Sveti duh – majka.
Roman o sećanju i zaboravu, o nasleđu koje nosimo i pričama koje prepričavamo, sve dok ne zaboravimo gde se završavaju činjenice, a počinju istine koje smo sami izmislili.

Između prošlosti i sadašnjosti, između dva grada, dva jezika, između porodice koju je izgradila i one koju je izgubila, glavna junakinja Nadežde traga za novim mestom koje bi mogla nazvati domom.
Između života koji pokušava da ostavi iza sebe i onoga koji ponovo gradi, pitanje doma dobija novo značenje. Možda svoje staro gnijezdo ne pronalazimo. Možda ga, kao i par beloglavih orlova, čiju životnu sudbinu prati, gradimo iznova.
Nadežda je roman o pamćenju, pripadnosti i potrebi da, uprkos svemu što smo izgubili, produžimo dalje tražeći nov put do života koji nas tek čeka.

Neke ljubavi ne nastaju kada se dvoje sretnu. Nastaju mnogo ranije – u jezicima koje će tek naučiti, u gradovima koje će napustiti i u tišinama koje će naslediti.
Od Sarajeva, Kraljeva i Istanbula do obala Kušadasija, Šav tišine donosi priču o ljubavi koja ne zna za granice, istoriju i predrasude. O ljudima koji su umeli da vole više nego što su umeli o tome da govore, o porodicama koje razdvajaju okolnosti, ali ne i sećanja, i o srcima koja pamte ono što mnogi pokušavaju da zaborave.
Postoje šavovi koji ne spajaju samo tkaninu, već čitave živote. Jer ono što je sašiveno s ljubavlju ni vreme ne može da raspara.

Šta se događa kada se prošlost vrati na mesto na kojem je odavno prebalo da bude zaboravljena?U Bumbarovoj jaruzi, Agata Tomažič vodi nas u svet u kojem se granice između sećanja i stvarnosti, bliskosti i otuđenosti, prošlosti i sadašnjosti, neprimetno pomeraju.Pred nama je priča o ljudima koji nose svoje tajne, o mestima koja pamte više nego što bismo želeli i o onome što se događa kada se u naizgled mirnom svetu pojavi pukotina.Atmosferičan, neobičan i napet, roman Bumbarova jaruga poziva čitaova da zakorači dublje, tamo gde ništa nije sasim onako kako izgleda.

Iza tankog sloja zlata krila se jeftina prevara. Kada je burgija probila pozlaćenu površinu i zarila se u tamnosivi metal, pokrenula je lavinu krvi, izdaje i mračnih tajni iz koje niko neće izaći nevin.

Od krovova i zloglasnog „Bunkera“ u gradiću na jugu SFRJ, do toaleta minhenskog bioskopa i krvavog obračuna u međunarodnom vozu, sudbine dve porodice prepliću se u smrtonosnom krugu. Dok majke nad goblenima strpljivo ukrštaju niti, a očevi plaćaju cenu sopstvene pohlepe i nemoći, sinovi nasleđuju tuđe grehe i bivaju uvučeni u igru u kojoj je ulog – život.

U godinama raspada jedne države, kada se stari poredak urušava, Partija preko noći oblači novo ruho, a nekadašnji moćnici nastoje da operu ruke od zločina, istina postaje najjeftinija valuta, a pravda tek još jedna roba za potkusurivanje.

„Igra života“ je slojevit, surov i beskompromisan kriminalistički roman o pohlepi, porodičnim tajnama i zločinima koji ne zastarevaju. Priča o nezavršenom goblenu i kraju jednog bezbrižnog doba, o ljudima koji su poverovali da se zlato može jesti – sve dok nisu morali da plate cenu i sopstvenom krvlju.

Sara stiže u mali grčki grad podno Olimpa s nekoliko kofera, uramljenom fotografijom koju drži okrenutu licem nadole i željom da je niko ništa ne pita. Kupuje staru, gotovo napuštenu kuću i pokušava da u njoj započne život koji neće imati nikakve veze sa onim prethodnim. Uz pomoć Jorgosa, stručnjaka za sve, kreće u obnovu oronule kuće, koja polako počinje da se budi.

U njen život ulaze i spremačica Kristina i devojčica Elena, sa kojima, gotovo protiv svoje volje, razvija duboku prisnost. Paralelno, pred čitaocem se otvara jedan drugi svet: planina Sarinog detinjstva, rat, siromaštvo i sestre bliznakinje koje odrastaju verujući da je dovoljno što imaju jedna drugu da svet bude u ravnoteži. Jedna se posvećuje jeziku i knjigama, dok se druga pronalazi u muzici i putovanjima. Ali iza obe ostaju planina i majčino upozorenje koje su kao devojčice neprestano slušale – nemojte daleko.

Novi roman Nede Bjelanović Nemojte daleko može se čitati kao priča o sestrinstvu, ali i kao elegija o mestima iz kojih možemo da odemo, ali koja nas nikada sasvim ne napuštaju.