Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, posthumno objavljen prvi put 1985. godine, predstavlja najiscrpniju i najsistematičniju studiju posvećenu lokalnim etnobotaničkim predstavama u srpskoj nauci do danas. O narodnim znanjima i verovanjima o magijskim i lekovitim svojstvima biljaka Čajkanović veli: „Religija biljaka i drveta bila je kod starih Srba jako razvijena. U tom pogledu Srbi, doduše, ne čine izuzetak prema ostalim narodima, kod kojih su biljke i drveta, u dalekoj starini, imale takođe visok ugled; ipak, od značaja je činjenica da se od te religije sačuvalo kod Srba i do današnjeg dana više ostataka, i jasnijih ostataka, nego kod mnogih drugih naroda...”
„Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe. U svojim se akcijama obično inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugog reda. Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost, u njihov individualni i nacionalni ponos; treba istaći pitanje časti ili ideal pravde ili slobode. To su glavni uzroci strasti koji pokreću dinarske ljude kao i uzroci sukoba koji se među njima javljaju; otuda proizlazi srećan ili nesrećan tok njihova života, mnogo više nego što potiče od sebičnosti ili od lakomosti. Sa ovim se inspiracijama mešaju rasni instinkt, instinkt za životom i za razvijanjem, instinkt da se izvojuje svoje mesto u svetu i da se da svoja puna mera, instinkt čija je snaga ogromna. Dinarski čovek ne veruje da ima teškoća koje ne bi mogao savladati. Njegova je mera nepomućena, pouzdanje bezgranično.“
Teorijski pomak u razlikovanju pola (sex) i roda (gender), unutar teorije rodnosti, ima dugu predistoriju. Osnovu teorijskog koncepta je ponudila Margaret Mid u knjizi „Pol i temperament u tri primitivna društva“ još 1935. godine. Ona je definisala pol kao biološku kategoriju, a rod kao društveni konstrukt.
Iz vremena kada je naš narod pripadao paganizmu nije nam o njegovoj religiji ostalo nikakvih pisanih spomenika, ni domaćih ni stranih.
Ta praznina nije bila ni naknadno popunjena: ni u docnijim vremenima dok su starinska verovanja, starinski kultovi i božanski mitovi mogli biti još u snazi, ili bar u svežoj uspomeni, nije se našao niko da ih zabeleži. Kako je stara vera zamenjena hrišćanstvom, koliko se to može kontrolisati ili naslućivati, manje borbom a više sporazumom, uskoro posle stvaranja prve srpske države, ne treba se mnogo čuditi što se za paganizam, u doba kada su se javili prvi naši pisci, nije više interesovao niko, ni u dobrom ni u rđavom smislu, ni da ga brani ni da ga napada, i što je prema tome ostao nezabeležen.
