DRUŠTVENE NAUKE

Kada čoveka zadesi velika nesreća, ona otkriva koliko snage i dobrote ima u njemu. Kada nesrećna sudbina zadesi jednu naciju, ona otkriva njenu unutrašnju veličinu ili inferiornost. Samo ekstremna opasnost više ne dozvoljava bilo kakvu grešku kada je reč o istorijskom rangu određenog naroda.

Nikomahova etika predstavlja prvu sasvim sačuvanu studiju iz oblasti Etike, i to baš helenske etike, jer se u njoj na pojmovan način izražava ono što je već delimično nesvesno živelo i važilo u helenskom narodu: njegov moral i navike, njegova praktička shvatanja, moralna načela, njegov moralni etos i moralna osećanja. Ona je, u isti mah, deo Aristotelovog univerzalnog sistema, koji „ostaje najčudesniji i najuticajniji misleni sistem što ga je ikad jedan čovek sastavio” (V. Durant), i koji predstavlja prvi i do sada „jedini pokušaj totalne sinteze ljudskog znanja” (Branislav Petronijević), jer je on u isti mah i filosofijski i naučni system.

Svet veoma lako odriče viši duhovni život, više zahteve duha, više duhovno saznanje; svet voli da govori da mu ništa od toga nije potrebno i da smeta njegovom poslu uređenja sveta. Svet sleva i zdesna ovo objavljuje hiljadama i milionima glasova. A užasno je kada i od crkvene svesti dolazi ono isto negiranje duha kakvo dolazi od države, koja je na suprotnom polu sveta, a što se u ateističkom komunizmu preobratilo u konačno uništenje duha, duhovnog života, duhovnog aristokratizma. Ne gasite duh. Negiranje problematike hrišćanske svesti je gašenje duha. Služenje sveopštem prosvetljenju sveta ne zahteva pad kvaliteta duha. A pre svega je potrebno da se postavi problem duha i duhovnog života.

Tako je govorio Zaratustra je najpoznatije, ali ne i najpopularnije, niti najintimnije delo Ničeovo. Njegova sestra, gospođa Jelisaveta Ferster, kaže, doduše, da je to „najličnije delo“ njenog brata, da ono sadrži „njegove najunutarnjije doživljaje“, itd. Niče je proživeo u duši sve što je pisao, i utoliko je svako njegovo delo lično. Pouzdano je Niče ovo delo pisao s najviše pretenzija, i u najodlučnijem tonu – on je hteo da mu ono bude najbolje.

Knjiga Željka Pupavca je iznenađujuće otrežnjujuće štivo. Ukazujući na skriveno lice revolucije, kao osnovnog načina dolaska komunista na vlast, autor je ukazao na jednu od bitnih osobenosti komunizma: zlo bazirano na neobičnoj i modernoj ideologiji. Slažemo se sa njegovim viđenjem da je glavni kredo revolucije - inaugurisanje novog... nepomirljivo suprotstavljenog postojećem (tradicionalnom) - okidač za oslobađanje psiho-socijalne energije nagomilane tokom statičnog perioda". Kao i da su komunističke revolucije - svojevrsno pražnjenje kolektivne energije. Iskustvo savremenika i pravnička logika pomogli su piscu da nadomesti naučnu metodologiju tumačenja ove, po Srbe, pogubne ideologije. Metodom postavljanja dilema i pitanja, autor ove studije postigao je veliki efekat, ukazujući čitaocu na potrebu da se sam zapita nad rezultatima komunizma na ovom prostoru." dr Bojan Dimitrijević, recenzent

Među svim načelima koja izlaze na vidik u životu pojedinog čoveka, naroda i celog čovečanstva, nema nijednoga koje bi toliko važilo, a kamoli važnije bilo – od slobode. Svakome je čoveku od prirode urođeno da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu ovde na zemlji. Samo slobodan čovek ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline kojima je obdaren, doći do svesti kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti.

Jedno od posebnih obeležja modernog sveta, uočava francuski mislilac i ezoterik Rene Genon u svom delu Kriza modernog sveta jeste raskol do koga je došlo između Istoka i Zapada. Podela je opravdana i „ne može se ozbiljno dovesti u sumnju“. Istina je da su oduvek postojale brojne i različite civilizacije, koje su se razvijale na sebi svojstven način. „Razlika“, međutim, ne znači i „suprotnost“: između veoma različitih civilizacija mogu postojati istovetnosti, „s obzirom na to da sve počivaju na istim temeljnim principima i predstavljaju tek njihove primene uslovljene različitim okolnostima“.

Osnovni princip koji se nalazi u svim opravdanjima rata, sa stanovišta ljudske ličnosti, jeste „herojstvo“. Za rat se oduvek govorilo da nudi čoveku priliku za buđenje heroja koji spava u njemu. Rat razbija rutinu lagodnog života; svojim teškim iskušenjima nudi preobražavajuće znanje o životu – životu u odnosu prema smrti. Trenutak kada pojedinac uspe da dostigne herojski život, čak i ako je to poslednji trenutak njegovog ovozemaljskog života, na vrednosnoj lestvici ima neizmerno veću težinu od dugotrajnog postojanja provedenog u jednoličnom umaranju gradskim trivijalnostima. S duhovne tačke gledišta, ove mogućnosti neutralizuju negativne i destruktivne tendencije rata koje pacifistički materijalizam jednostrano i tendenciozno ističe. Rat razjašnjava i obelodanjuje relativnost ljudskog života, a samim tim i zakona „više od života“, te stoga rat uvek poseduje antimaterijalističku i duhovnu vrednost.

Vesela nauka jedno je od ključnih dela Fridriha Ničea, koje označava prelaz od njegovih ranijih spisa ka zrelijem stvaralaštvu, uključujući dela poput Tako je govorio Zaratustra I Volja za moć. Ničeova razmatranja o moralu u Veseloj nauci često su pogrešno shvatana, što je doprinelo njegovoj reputaciji kao kontroverznog mislioca. On ne zagovara haos ili amoralnost, već poziva na kritičko preispitivanje postojećih vrednosti i stvaranje novih, koje će biti u skladu s ljudskom prirodom i potrebama. Delo je napisano fragmentarno, u obliku kratkih eseja I aforizma, što je karakteristično za celokupno njegovo stvaralaštvo. Fragmentarnost nije slučajna, već odražava njegovu filozofsku poziciju o svetu koji je previše kompleksan da bi se obuhvatio jednim sveobuhvatnim sistemom.

Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, posthumno objavljen prvi put 1985. godine, predstavlja najiscrpniju i najsistematičniju studiju posvećenu lokalnim etnobotaničkim predstavama u srpskoj nauci do danas. O narodnim znanjima i verovanjima o magijskim i lekovitim svojstvima biljaka Čajkanović veli: „Religija biljaka i drveta bila je kod starih Srba jako razvijena. U tom pogledu Srbi, doduše, ne čine izuzetak prema ostalim narodima, kod kojih su biljke i drveta, u dalekoj starini, imale takođe visok ugled; ipak, od značaja je činjenica da se od te religije sačuvalo kod Srba i do današnjeg dana više ostataka, i jasnijih ostataka, nego kod mnogih drugih naroda...”

Pragmatizam predstavlja potpuno poznat stav u filozofiji, empiristički stav, ali ga predstavlja, kako meni izgleda, i u radikalnijoj i manje manjkavoj formi od bilo koje koju je do sada imao. Pragmatičar odlučno i jednom zauvek okreće leđa mnogim uvreženim navikama dragim profesionalnim filozofima. On okreće leđa apstrakciji i nedovoljnosti, verbalnim rešenjima, lošim a priori razlozima, nepromenjivim principima, zatvorenim sistemima, i pretenzijama na otkrivanje apsoluta i porekla stvari. On se okreće konkretnosti i adekvatnosti, činjenicama, delanju i moći. To znači da empiristički temperament preovlađuje, a racionalistički temperament iskreno odustaje. To znači otvoren prostor za prirodne mogućnosti, nasuprot dogme, izveštačenosti i pretenzija ka konačnoj istini.

Mogućnost da ima neposredan uvid u najvažnija zbivanja epohe, uz vanrednu moć zapažanja i golemo lično iskustvo, s jedne, i sjajno obrazovanje i umeće znalačkog korišćenja nataloženog iskustva svojih antičkih prethodnika, s druge strane, Prokopije je pretočio u ne samo učeno i trezveno nego i na mnogim mestima nadahnuto istorijsko delo, koje po vrednosti nema premca u ranovizantijskoj istoriografiji.

Složeni odnos sunitskih i šiitskih muslimana vekovima je bio predmet privalčnih jurističkih i teoloških diskusija. Izvesne političke nesuglasice predstavnika dve osnovne škole mišljenja u islamu takođe su bile rezultat njihovih zaključaka u sferi teorijskih disciplina. U nekoliko poslednjih decenija, ovo pitanje je primarni predmet inetresa dominantne političke moći i više se o razlikama ne raspravlja na nivou teorijskog vrednovanja istinitosti teoloških i jurističkih stavova ovih škola. Stoga, nesporazume danas ne mogu otkloniti baštinici klasičnih islamskih disciplina koji bi insistirali na tome da su razlike u ovim školama zanemarljive u odnosu na njihove mnogostruke zajedničke elemente.

Način narodnog života ogledao se u veselom jedinstvu naroda i kneza-gospodara. Opštine i seoske zajednice, gradovi i sela sastajali su se na igrama, okupljali na bratovštinama, pirovima i besedama koje, pamteći stara vremena, narod još zove uglednima i časnima. Na narodni pir pozivali su kneza, na kneževom piru okupljao se narod. Narodno pamćenje sačuvalo je do naših dana pirove kneza Vladimira.

Ovo je priča o velikoj naciji. Ona govori o istoriji raznih naroda koji su živeli na zemlji zvanoj Škotska u proteklih pet ili više hiljada godina, o tome kako su tu dospeli, šta su radili i kakve su tragove ostavili u priči o svetskoj civilizaciji.

To je prikaz dela muškaraca i žena, i velikih junaka i običnog sveta, koji su učinili da jedna mala zemlja dobije daleko veću važnost nego što bi joj njena veličina i broj stanovnika inače doneli. To je i priča o političkom, ekonomskom i društvenom napretku naroda koji je učinio reč „škotski“ slavnom po jedinstvenom spoju hrabrosti, opreza, marljivosti i inventivnosti.

Pravnik i advokat Isak Davidov u svom novom delu Vesela pričanja o jurisprudenciji u Srbiji daje jednu duhovitu, ali i oštru kritiku savremenog društvo u Srbiji.

Najveći nedostatak svih teorija koje govore o poreklu Srba tiče se nepostojanja teza o njihovom identitetu.

Poreklo se ne može poistovećivati sa identifikaciom etnosa. Pored toga, zvanična istorija ne dozvoljava nijedno opozitno tumačenje u odnosu na stavove koje nudi. Koji su njeni naučni argumenti? Autohtonistička, indijska ili iranska teorija poput zvanične deluju nedovršeno, nedorečeno. Bez obzira na obilje podataka koje nude. Nigde se ne navodi i ne obrazlaže, na primer, otkuda Srbi u Indiji ili Iranu. Da li se tu formiraju kroz rodove i bratstva kao pleme, ili su odnekuda došli? Brojni toponimi mogu da budu dragocen putokaz, ali i ne moraju da znače mnogo.

Početak raspada tradicionalnih društvenopolitičkih struktura, ili barem onoga što je od njih ostalo u Evropi, desio se kroz liberalizam. Nakon burnog i demonskog perioda Francuske revolucije, principi koji su zagovarani tim političkim preokretom najpre su počeli da deluju pod plaštom liberalizma; stoga je liberalizam koren različitih međusobno povezanih oblika globalne subverzije.

Kao što svako zna, Diogen je istupao kao oponent kada su Eleaćani poricali kretanje. On je stvarno istupio, jer nije rekao ni reč već se samo nekoliko puta goredole prošetao, čime je mislio da ih je u dovoljnoj meri pobio. Kada sam se, bar usputno, duže vremena bavio problemom da li je moguće neko ponavljanje i kakvo ono ima značenje, da li kroz ponavljanje nešto dobijamo ili gubimo, palo mi je iznenada na pamet: pa ti možeš otputovati u Berlin, tamo si već jednom bio, i tada se uveri da li je moguće ponavljanje i kakvo ono ima značenje. Kod kuće sam s ovim problemom skoro zapeo. Neka se kaže o tome šta god se hoće, no on će igrati važnu ulogu u novijoj filozofiji: jer ponavljanje je presudan izraz za to što je kod Grka bilo „sećanje“.Kao što su ovi tada učili da je sve saznanje sećanje, tako nova filozofija želi da uči kako je čitav život ponavljanje. Jedini noviji filozof koji je tu nešto naslućivao jeste Lajbnic. Ponavljanje i sećanje je isto kretanje, samo u suprotnom smeru. Jer ono čega se sećamo, bilo je i povratno se ponavlja, nasuprot čemu se stvarno ponavljanje unapred seća. Zato ponavljanje, ako je moguće, usrećuje čoveka, dok ga sećanje čini nesrećnim.

Konstantin Porfirogenit, vizantijski car i autokrator, rodio se 905. godine. Već sa šest godina je krunisan za cara, ali je samostalno vladao tek od 945. godine, pa sve do svoje smrti 959. godine. Plod njegovog istoriografskog rada su, između ostalog, četiri značajna dela, koja je pisao zajedno sa svojim saradnicima i pomoćnicima: Život Vasilija Makedonca, O ceremonijama, O temama i O narodima, gde se poslednja dva naročito ističu.

O starim srpskim bogovima nemamo mi, kao što je poznato, nikakvih neposrednih dokumenata – ni domaćih, ni stranih, ni savremenih, ni docnijih; nemamo, drugim rečima, u rukama ništa. Očevidno je, dakle, da ti bogovi, ako ih je bilo i ukoliko ih je bilo, pripadaju vremenu koje je za nas preistorijsko, i da se pitanje o njima ne može ni rešavati uobičajenim istorijskim metodom. Pri svemu tome, naš položaj, ma koliko da je nepovoljan, nije bezizlazan. Nauka o religiji ipak je u mogućnosti da drugim putevima dođe do potrebnih saznanja i donekle rekonstruiše našu mitsku prošlost. Na ovom mestu biće učinjen pokušaj da se bliže odredi ličnost starog srpskog vrhovnog boga, njegova priroda, oblast i funkcije. U vezi s ovim, biće govora o vrhovnom bogu kod ostalih Slovena, i kod drugih indoevropskih naroda.

Meditations  is a series of personal writings by Marcus Aurelius, Roman Emperor from AD 161 to 180, recording his private notes to himself and ideas on Stoic philosophy. Marcus Aurelius wrote the 12 books of the Meditations  as a source for his own guidance and self-improvement. It is possible that large portions of the work were written at Sirmium, where he spent much time planning military campaigns from 170 to 180. Some of it was written while he was positioned at Aquincum on campaign in Pannonia, because internal notes reveal that the first book was written when he was campaigning against the Quadi on the river Granova (modern-day Hron) and the second book was written at Carnuntum.

„Dinarski su ljudi živog duha i tanane inteligencije. Obdareni živom i raznovrsnom osećajnošću oni se često povode za svojom maštom, koja je vrlo živa i bogata, kao i za prvim impulsom oduševljenja i srdžbe. U svojim se akcijama obično inspirišu pobudama moralne i duhovne vrste; materijalni interesi imaju samo ulogu drugog reda. Da bi se izazvala najveća suma njihove snage, treba dirnuti u njihovu osećajnost, osetljivost, u njihov individualni i nacionalni ponos; treba istaći pitanje časti ili ideal pravde ili slobode. To su glavni uzroci strasti koji pokreću dinarske ljude kao i uzroci sukoba koji se među njima javljaju; otuda proizlazi srećan ili nesrećan tok njihova života, mnogo više nego što potiče od sebičnosti ili od lakomosti. Sa ovim se inspiracijama mešaju rasni instinkt, instinkt za životom i za razvijanjem, instinkt da se izvojuje svoje mesto u svetu i da se da svoja puna mera, instinkt čija je snaga ogromna. Dinarski čovek ne veruje da ima teškoća koje ne bi mogao savladati. Njegova je mera nepomućena, pouzdanje bezgranično.“

Dokaza za besmrtnost duše ima pet. Prvi dokaz se poziva na postanak suprotnog iz suprotnog; drugi se zasniva na sećanju na ideje; treći se poziva na prostotu duše; četvrti se zasniva na odricanju da je duša harmonija tela; a peti na učestvovanju duše u ideji života.

Svako hrišćansko izlaganje mora biti slično izlaganju lekara kraj kreveta bolesnika: ako ga samo lekar i razume, ipak nikada ne smemo zaboraviti da se izlaže kraj kreveta bolesnika. Ta hrišćanska prisnost prema životu (u suprotnosti prema naučnoj otuđenosti od života) ili ta etička strana hrišćanstva upravo je pouka; i takvo izlaganje, ma koliko, uostalom, bilo strogo, potpuno je različito, kvalitativno različito od naučnosti koja je „ravnodušna”, i čiji je takozvani uzvišeni heroizam za hrišćanina toliko daleko od toga da bude heroizam da on, hrišćanski rečeno, predstavlja vrstu nečovečne radoznalosti. Usuditi se da budemo potpuno vlastito ja, da budemo pojedinac, ne takav ili onakav, nego ovaj određeni pojedinac, neposredno pred samim Bogom, sâm u ovom užasnom naporu i ovoj ogromnoj odgovornosti, jeste hrišćanski heroizam koji, istina, prilično retko srećemo; ali nije hrišćanski heroizam da se čovek pravi budala kao čist čovek ili da se igra divljenja pred svetskom istorijom. Sve hrišćansko saznanje, ma koliko njegov oblik bio strog, mora biti ispunjeno brigom, i ta zabrinutost upravo je pouka. Zabrinutost je pravi odnos prema životu, prema stvarnosti ličnosti i, tako, za hrišćanina, savršena ozbiljnost; hladna ravnodušnost ravnodušnog znanja ni u kom slučaju za hrišćanina nije više ozbiljnost, ona je šala i sujeta...

Teorijski pomak u razlikovanju pola (sex) i roda (gender), unutar teorije rodnosti, ima dugu predistoriju. Osnovu teorijskog koncepta je ponudila Margaret Mid u knjizi „Pol i temperament u tri primitivna društva“ još 1935. godine. Ona je definisala pol kao biološku kategoriju, a rod kao društveni konstrukt.

Knjiga Čovek krize u svetu korisnika i onih koji govore kao oruđa Nataše S. Milović predstavlјa izrazito autorski intonirano istraživanje u kojem se vješto povezuju, ali i plodotvorno raspliću razmatranja iz istorije filosofije, istorije književnosti i istorije filma, na jednoj strani, i proniclјiva fenomenološka zapažanja vezana za temelјnu situaciju savremenoga čovjeka, na drugoj, pri čemu je odabir autora i problema iz pomenutih oblasti tematski tijesno korelisan s odabirom situacija iz svakodnevice, koje autorka problematizuje. Stepen temelјitosti, nalazi i njihovo vješto povezivanje u strukturu djela – to su neke od vrlina rukopisa koji zaslužuje svaku pohvalu. Iako često polazi od poznatih metodičkih toposa kritičke teorije i egzistencijalne fenomenologije, Nataša Milović uspijeva da pronađe pregršt u teoriji neobrađenih, za njenu temu signifikantnih situacija, za koje iznalazi u pomenutoj tradiciji neopažene, odnosno nezabilјežene argumente. Osim toga, ona na vješt način povezuje izlaganje i poznate zaklјučke iz relevantnih mjesta iz istorije filosofije, odnosno savremene književnosti i svoje uvide i zaklјučke, koje, nadalјe, uspješno sklapa u konstrukciju svoje, obimom nevelike, ali zato sviježe, originalne i bezmalo značajne monografije. ČASLAV KOPRIVICA (predgovor)

Iz vremena kada je naš narod pripadao paganizmu nije nam o njegovoj religiji ostalo nikakvih pisanih spomenika, ni domaćih ni stranih.

Ta praznina nije bila ni naknadno popunjena: ni u docnijim vremenima dok su starinska verovanja, starinski kultovi i božanski mitovi mogli biti još u snazi, ili bar u svežoj uspomeni, nije se našao niko da ih zabeleži. Kako je stara vera zamenjena hrišćanstvom, koliko se to može kontrolisati ili naslućivati, manje borbom a više sporazumom, uskoro posle stvaranja prve srpske države, ne treba se mnogo čuditi što se za paganizam, u doba kada su se javili prvi naši pisci, nije više interesovao niko, ni u dobrom ni u rđavom smislu, ni da ga brani ni da ga napada, i što je prema tome ostao nezabeležen.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka ruska filosofska misao se konačno oslobađa iga u kome je obitavala punih sedamdeset godina. Godine 1991. Sovjetski Savez je prestao da postoji, a sa njim je u prošlost otišla i njegova zvanična ideologija zasnovana na marksističko-lenjinističkom pogledu na svet. To je označilo ne samo kraj sedamdesetogodišnjeg pokušaja da se učvrsti apsolutno jednoumlje, već i početak ere potpune, ničim ograničavane slobode za svaki oblik čovekovog stvaralačkog ispoljavanja pa tako i za njegovo filosofsko stvaralaštvo. Više nije bilo nikakve prepreke da se filosofsko nasleđe Rusije konačno pojavi pred ruskom mislećom javnošću. Ta je javnost u vrlo kratkom vremenskom periodu bila i bukvalno preplavljena ogromnom količinom dela koja su stvarana čitavih vek i po a koja od trenutka zavođenja komunističke intelektualne i svake druge strahovlade nisu imala ni najmanjeg izgleda da, osim u ilegalnim prepisima i fotokopijama, ugledaju svetlost dana. Naravno da je ovakvo stanje za posledicu imalo i intenziviranje rada na sakupljanju, proučavanju i sistematizaciji čitavog tog ogromnog, u dugom vremenskom periodu gotovo nepoznatog misaonog nasleđa. Može se reći da je ruska filosofija, pogotovo ona koja je rasla na hrišćanskom i nacionalnom tlu, danas prevashodni predmetinteresovanja specijalista na raznim visokoškolskim ustanovama Rusije, ali i svih onih koje neugasli filosofski eros tera na traganje za smislom života i odgovorima na večna pitanja ljudskog postojanja. NJoj se posvećuju mnogobrojni naučni skupovi i konferencije na kojima učešće uzimaju ne samo filosofi već i bogoslovi, filolozi, istoričari, psiholozi, pedagozi, fizičari, umetnici; pišu se monografije, studije, ogledi i članci, brane se i objavljuju magistarski i doktorski radovi koji za predmet imaju ideje i učenja vodećih predstavnika ruske filosofije 19. i 20. veka. Intenzivan rad na izučavanju filosofskog nasleđa Rusije doveo je i do pojave prateće, takozvane sekundarne literature, tj. udžbenika i specijalizovanih priručnika. Spomenimo samo najznačajnije: Ruska filosofija. Mali eciklopedijski rečnik (Moskva, 1995), rečnik P. V. Aleksejeva Filosofi Rusije 19. i 20. veka. Biografije. Ideje. Padovi (do sada četiri izdanja), Ruska filosofija. Rečnik (Moskva, dva izdanja 1995. i 1999), Nova filosofska enciklopedija u četiri toma (2000-2001), te Ruska filosofija. Enciklopedija (Moskva, 2007) koja predstavlja do sada najpotpuniji pregled ruske filosofije od početka njenog uobličavanja (11. vek) do danas. U njoj su iscrpno predstavljeni svi najznačajniji ruski mislioci, njihove biografije, ideje, dela, kao i najvažnija literatura o njima; pojedinačni filosofsko-istorijski periodi; specifična shvatanja i ključni pojmovi; osnovni filosofski tokovi i pravci; spoljašnji, pre svega zapadnoevropski, ali i istočni filosofski uticaji; filosofski časopisi i zbornici, kružoci i društva, te zvanične školske ustanove na kojima se predavala i izučavala filosofija: univerziteti, akademije i škole; istoriografija ruske filosofije, te klasične filosofske discipline u kojima je ruska filosofija ostvarila svoje najznačajnije rezultate: aksiologija, ontologija, teorija saznanja, etika, filosofska antropologija i dr.

Plutarhov položaj u jednom vremenu zavisiće svagda od toga kakvo shvatanje istorije preovlađuje u tom vremenu i od načina kako se u njemu istorija piše. Ako se u današnje vreme, koje je obeleženo mašinizmom i rasturenošću duhovnog jedinstva, spoljašnjom reglemantacijom i amoralističkim sklopom života, zahteva od istoriografije ne samo da donosi saznanje i gole činjenice nego i stvaralački zanos, inicijativu i pregalaštvo, onda je Plutarh, i kao biograf i kao moralist, eminentno pisac u takvom smislu, i tu leži glavni uzrok što se svet danas ponovo interesuje za njega.