FILOZOFIJA

Nikomahova etika predstavlja prvu sasvim sačuvanu studiju iz oblasti Etike, i to baš helenske etike, jer se u njoj na pojmovan način izražava ono što je već delimično nesvesno živelo i važilo u helenskom narodu: njegov moral i navike, njegova praktička shvatanja, moralna načela, njegov moralni etos i moralna osećanja. Ona je, u isti mah, deo Aristotelovog univerzalnog sistema, koji „ostaje najčudesniji i najuticajniji misleni sistem što ga je ikad jedan čovek sastavio” (V. Durant), i koji predstavlja prvi i do sada „jedini pokušaj totalne sinteze ljudskog znanja” (Branislav Petronijević), jer je on u isti mah i filosofijski i naučni system.

Svet veoma lako odriče viši duhovni život, više zahteve duha, više duhovno saznanje; svet voli da govori da mu ništa od toga nije potrebno i da smeta njegovom poslu uređenja sveta. Svet sleva i zdesna ovo objavljuje hiljadama i milionima glasova. A užasno je kada i od crkvene svesti dolazi ono isto negiranje duha kakvo dolazi od države, koja je na suprotnom polu sveta, a što se u ateističkom komunizmu preobratilo u konačno uništenje duha, duhovnog života, duhovnog aristokratizma. Ne gasite duh. Negiranje problematike hrišćanske svesti je gašenje duha. Služenje sveopštem prosvetljenju sveta ne zahteva pad kvaliteta duha. A pre svega je potrebno da se postavi problem duha i duhovnog života.

Tako je govorio Zaratustra je najpoznatije, ali ne i najpopularnije, niti najintimnije delo Ničeovo. Njegova sestra, gospođa Jelisaveta Ferster, kaže, doduše, da je to „najličnije delo“ njenog brata, da ono sadrži „njegove najunutarnjije doživljaje“, itd. Niče je proživeo u duši sve što je pisao, i utoliko je svako njegovo delo lično. Pouzdano je Niče ovo delo pisao s najviše pretenzija, i u najodlučnijem tonu – on je hteo da mu ono bude najbolje.

Među svim načelima koja izlaze na vidik u životu pojedinog čoveka, naroda i celog čovečanstva, nema nijednoga koje bi toliko važilo, a kamoli važnije bilo – od slobode. Svakome je čoveku od prirode urođeno da bude slobodan, te da može odgovoriti svome pozivu ovde na zemlji. Samo slobodan čovek ima vlast nad samim sobom, može razviti svoja svojstva, usavršiti vrline kojima je obdaren, doći do svesti kojom će pojmiti, poznati i vršiti svoj zadatak, svoja prava, svoje dužnosti.

Osnovni princip koji se nalazi u svim opravdanjima rata, sa stanovišta ljudske ličnosti, jeste „herojstvo“. Za rat se oduvek govorilo da nudi čoveku priliku za buđenje heroja koji spava u njemu. Rat razbija rutinu lagodnog života; svojim teškim iskušenjima nudi preobražavajuće znanje o životu – životu u odnosu prema smrti. Trenutak kada pojedinac uspe da dostigne herojski život, čak i ako je to poslednji trenutak njegovog ovozemaljskog života, na vrednosnoj lestvici ima neizmerno veću težinu od dugotrajnog postojanja provedenog u jednoličnom umaranju gradskim trivijalnostima. S duhovne tačke gledišta, ove mogućnosti neutralizuju negativne i destruktivne tendencije rata koje pacifistički materijalizam jednostrano i tendenciozno ističe. Rat razjašnjava i obelodanjuje relativnost ljudskog života, a samim tim i zakona „više od života“, te stoga rat uvek poseduje antimaterijalističku i duhovnu vrednost.

Vesela nauka jedno je od ključnih dela Fridriha Ničea, koje označava prelaz od njegovih ranijih spisa ka zrelijem stvaralaštvu, uključujući dela poput Tako je govorio Zaratustra I Volja za moć. Ničeova razmatranja o moralu u Veseloj nauci često su pogrešno shvatana, što je doprinelo njegovoj reputaciji kao kontroverznog mislioca. On ne zagovara haos ili amoralnost, već poziva na kritičko preispitivanje postojećih vrednosti i stvaranje novih, koje će biti u skladu s ljudskom prirodom i potrebama. Delo je napisano fragmentarno, u obliku kratkih eseja I aforizma, što je karakteristično za celokupno njegovo stvaralaštvo. Fragmentarnost nije slučajna, već odražava njegovu filozofsku poziciju o svetu koji je previše kompleksan da bi se obuhvatio jednim sveobuhvatnim sistemom.

Pragmatizam predstavlja potpuno poznat stav u filozofiji, empiristički stav, ali ga predstavlja, kako meni izgleda, i u radikalnijoj i manje manjkavoj formi od bilo koje koju je do sada imao. Pragmatičar odlučno i jednom zauvek okreće leđa mnogim uvreženim navikama dragim profesionalnim filozofima. On okreće leđa apstrakciji i nedovoljnosti, verbalnim rešenjima, lošim a priori razlozima, nepromenjivim principima, zatvorenim sistemima, i pretenzijama na otkrivanje apsoluta i porekla stvari. On se okreće konkretnosti i adekvatnosti, činjenicama, delanju i moći. To znači da empiristički temperament preovlađuje, a racionalistički temperament iskreno odustaje. To znači otvoren prostor za prirodne mogućnosti, nasuprot dogme, izveštačenosti i pretenzija ka konačnoj istini.

Početak raspada tradicionalnih društvenopolitičkih struktura, ili barem onoga što je od njih ostalo u Evropi, desio se kroz liberalizam. Nakon burnog i demonskog perioda Francuske revolucije, principi koji su zagovarani tim političkim preokretom najpre su počeli da deluju pod plaštom liberalizma; stoga je liberalizam koren različitih međusobno povezanih oblika globalne subverzije.

Kao što svako zna, Diogen je istupao kao oponent kada su Eleaćani poricali kretanje. On je stvarno istupio, jer nije rekao ni reč već se samo nekoliko puta goredole prošetao, čime je mislio da ih je u dovoljnoj meri pobio. Kada sam se, bar usputno, duže vremena bavio problemom da li je moguće neko ponavljanje i kakvo ono ima značenje, da li kroz ponavljanje nešto dobijamo ili gubimo, palo mi je iznenada na pamet: pa ti možeš otputovati u Berlin, tamo si već jednom bio, i tada se uveri da li je moguće ponavljanje i kakvo ono ima značenje. Kod kuće sam s ovim problemom skoro zapeo. Neka se kaže o tome šta god se hoće, no on će igrati važnu ulogu u novijoj filozofiji: jer ponavljanje je presudan izraz za to što je kod Grka bilo „sećanje“.Kao što su ovi tada učili da je sve saznanje sećanje, tako nova filozofija želi da uči kako je čitav život ponavljanje. Jedini noviji filozof koji je tu nešto naslućivao jeste Lajbnic. Ponavljanje i sećanje je isto kretanje, samo u suprotnom smeru. Jer ono čega se sećamo, bilo je i povratno se ponavlja, nasuprot čemu se stvarno ponavljanje unapred seća. Zato ponavljanje, ako je moguće, usrećuje čoveka, dok ga sećanje čini nesrećnim.

Meditations  is a series of personal writings by Marcus Aurelius, Roman Emperor from AD 161 to 180, recording his private notes to himself and ideas on Stoic philosophy. Marcus Aurelius wrote the 12 books of the Meditations  as a source for his own guidance and self-improvement. It is possible that large portions of the work were written at Sirmium, where he spent much time planning military campaigns from 170 to 180. Some of it was written while he was positioned at Aquincum on campaign in Pannonia, because internal notes reveal that the first book was written when he was campaigning against the Quadi on the river Granova (modern-day Hron) and the second book was written at Carnuntum.

Dokaza za besmrtnost duše ima pet. Prvi dokaz se poziva na postanak suprotnog iz suprotnog; drugi se zasniva na sećanju na ideje; treći se poziva na prostotu duše; četvrti se zasniva na odricanju da je duša harmonija tela; a peti na učestvovanju duše u ideji života.

Svako hrišćansko izlaganje mora biti slično izlaganju lekara kraj kreveta bolesnika: ako ga samo lekar i razume, ipak nikada ne smemo zaboraviti da se izlaže kraj kreveta bolesnika. Ta hrišćanska prisnost prema životu (u suprotnosti prema naučnoj otuđenosti od života) ili ta etička strana hrišćanstva upravo je pouka; i takvo izlaganje, ma koliko, uostalom, bilo strogo, potpuno je različito, kvalitativno različito od naučnosti koja je „ravnodušna”, i čiji je takozvani uzvišeni heroizam za hrišćanina toliko daleko od toga da bude heroizam da on, hrišćanski rečeno, predstavlja vrstu nečovečne radoznalosti. Usuditi se da budemo potpuno vlastito ja, da budemo pojedinac, ne takav ili onakav, nego ovaj određeni pojedinac, neposredno pred samim Bogom, sâm u ovom užasnom naporu i ovoj ogromnoj odgovornosti, jeste hrišćanski heroizam koji, istina, prilično retko srećemo; ali nije hrišćanski heroizam da se čovek pravi budala kao čist čovek ili da se igra divljenja pred svetskom istorijom. Sve hrišćansko saznanje, ma koliko njegov oblik bio strog, mora biti ispunjeno brigom, i ta zabrinutost upravo je pouka. Zabrinutost je pravi odnos prema životu, prema stvarnosti ličnosti i, tako, za hrišćanina, savršena ozbiljnost; hladna ravnodušnost ravnodušnog znanja ni u kom slučaju za hrišćanina nije više ozbiljnost, ona je šala i sujeta...

Knjiga Čovek krize u svetu korisnika i onih koji govore kao oruđa Nataše S. Milović predstavlјa izrazito autorski intonirano istraživanje u kojem se vješto povezuju, ali i plodotvorno raspliću razmatranja iz istorije filosofije, istorije književnosti i istorije filma, na jednoj strani, i proniclјiva fenomenološka zapažanja vezana za temelјnu situaciju savremenoga čovjeka, na drugoj, pri čemu je odabir autora i problema iz pomenutih oblasti tematski tijesno korelisan s odabirom situacija iz svakodnevice, koje autorka problematizuje. Stepen temelјitosti, nalazi i njihovo vješto povezivanje u strukturu djela – to su neke od vrlina rukopisa koji zaslužuje svaku pohvalu. Iako često polazi od poznatih metodičkih toposa kritičke teorije i egzistencijalne fenomenologije, Nataša Milović uspijeva da pronađe pregršt u teoriji neobrađenih, za njenu temu signifikantnih situacija, za koje iznalazi u pomenutoj tradiciji neopažene, odnosno nezabilјežene argumente. Osim toga, ona na vješt način povezuje izlaganje i poznate zaklјučke iz relevantnih mjesta iz istorije filosofije, odnosno savremene književnosti i svoje uvide i zaklјučke, koje, nadalјe, uspješno sklapa u konstrukciju svoje, obimom nevelike, ali zato sviježe, originalne i bezmalo značajne monografije. ČASLAV KOPRIVICA (predgovor)

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina 20. veka ruska filosofska misao se konačno oslobađa iga u kome je obitavala punih sedamdeset godina. Godine 1991. Sovjetski Savez je prestao da postoji, a sa njim je u prošlost otišla i njegova zvanična ideologija zasnovana na marksističko-lenjinističkom pogledu na svet. To je označilo ne samo kraj sedamdesetogodišnjeg pokušaja da se učvrsti apsolutno jednoumlje, već i početak ere potpune, ničim ograničavane slobode za svaki oblik čovekovog stvaralačkog ispoljavanja pa tako i za njegovo filosofsko stvaralaštvo. Više nije bilo nikakve prepreke da se filosofsko nasleđe Rusije konačno pojavi pred ruskom mislećom javnošću. Ta je javnost u vrlo kratkom vremenskom periodu bila i bukvalno preplavljena ogromnom količinom dela koja su stvarana čitavih vek i po a koja od trenutka zavođenja komunističke intelektualne i svake druge strahovlade nisu imala ni najmanjeg izgleda da, osim u ilegalnim prepisima i fotokopijama, ugledaju svetlost dana. Naravno da je ovakvo stanje za posledicu imalo i intenziviranje rada na sakupljanju, proučavanju i sistematizaciji čitavog tog ogromnog, u dugom vremenskom periodu gotovo nepoznatog misaonog nasleđa. Može se reći da je ruska filosofija, pogotovo ona koja je rasla na hrišćanskom i nacionalnom tlu, danas prevashodni predmetinteresovanja specijalista na raznim visokoškolskim ustanovama Rusije, ali i svih onih koje neugasli filosofski eros tera na traganje za smislom života i odgovorima na večna pitanja ljudskog postojanja. NJoj se posvećuju mnogobrojni naučni skupovi i konferencije na kojima učešće uzimaju ne samo filosofi već i bogoslovi, filolozi, istoričari, psiholozi, pedagozi, fizičari, umetnici; pišu se monografije, studije, ogledi i članci, brane se i objavljuju magistarski i doktorski radovi koji za predmet imaju ideje i učenja vodećih predstavnika ruske filosofije 19. i 20. veka. Intenzivan rad na izučavanju filosofskog nasleđa Rusije doveo je i do pojave prateće, takozvane sekundarne literature, tj. udžbenika i specijalizovanih priručnika. Spomenimo samo najznačajnije: Ruska filosofija. Mali eciklopedijski rečnik (Moskva, 1995), rečnik P. V. Aleksejeva Filosofi Rusije 19. i 20. veka. Biografije. Ideje. Padovi (do sada četiri izdanja), Ruska filosofija. Rečnik (Moskva, dva izdanja 1995. i 1999), Nova filosofska enciklopedija u četiri toma (2000-2001), te Ruska filosofija. Enciklopedija (Moskva, 2007) koja predstavlja do sada najpotpuniji pregled ruske filosofije od početka njenog uobličavanja (11. vek) do danas. U njoj su iscrpno predstavljeni svi najznačajniji ruski mislioci, njihove biografije, ideje, dela, kao i najvažnija literatura o njima; pojedinačni filosofsko-istorijski periodi; specifična shvatanja i ključni pojmovi; osnovni filosofski tokovi i pravci; spoljašnji, pre svega zapadnoevropski, ali i istočni filosofski uticaji; filosofski časopisi i zbornici, kružoci i društva, te zvanične školske ustanove na kojima se predavala i izučavala filosofija: univerziteti, akademije i škole; istoriografija ruske filosofije, te klasične filosofske discipline u kojima je ruska filosofija ostvarila svoje najznačajnije rezultate: aksiologija, ontologija, teorija saznanja, etika, filosofska antropologija i dr.

Nema veće zablude od verovanja da je poslednja kazana reč uvek najtačnija, da je sve ono što je kasnije napisano popravljanje onoga što je ranije napisano i da je svaka promena napredak. Misaone glave, ljudi tačnog suda i ljudi koji ozbiljno misle o izvesnoj stvari, samo su izuzeci; svugde je u svetu izmet pravilo; a njega ima svugde i vredno se trudi da na ovaj način popravi kvareći ono što su rekli ljudi posle zrelog promišljanja. Stoga, neka se onaj koji hoće da se poduči o izvesnom predmetu, čuva da se smesta hvata za najnovije knjige o njemu, pretpostavljajući da nauka neprestano napreduje; i da su pri sastavljanju izvesnog predmeta upotrebljavane starije knjige.

Dnevnik zavodnika je objavljen neposredno posle vraćanja vereničkog prstena Regini, naknadno uključen u obimno delo Ili-ili (1843), sa namerom da bi je Kjerkegor konačno odvojio od sebe. U velikoj meri literizovan, glavni akteri su Johanes i Kordelija, Dnevnik je delo romantičara i primerenog koncepta ljubavi koja se odvija između idealizacije i sumnje, ljubavne žudnje i ironije, želje i odbijanja da se objekt ljubavi poseduje, te konačnog raskida koji bi trebalo da uspostavi ljubav s one strane institucionalizovanog i ograničavajućeg morala. Dnevnik zavodnika, u svojoj estetskoj radikalnosti u traganju za sdobodom u ljubavi, predstavlja najdublje stranice posvećene strasti i njenom egzistencijalnom i filozofskom poštovanju.

Vanvremeno Aristotelovo delo O nebu nam donosi njegova razmišljanja o postanku neba i nebeskih tela, o njihovom kretanju i međusobnim odnosima. Ono je svojevrsna kosmologija i zauzima posebno mesto u Aristotelovim učenjima.

Za Ničea istorija ne predstavlja kontinuitet, niti vladavinu činjenica gde će pojedinac biti puko oruđe procesa...

Umeće ratovanja otkriva nam, kroz primer sukobljenih armija, bezvremena načela koja važe u svakodnevnom životu. Ovo delo čitaocu pruža nenadmašan uvid u ljudsku prirodu i u prirodu međuljudskog konflikta. Bilo da je reč o politici, sklapanju ugovora, stupanju u brak ili rukovođenju nekom velikom organizacijom ili političkom strankom, Umeće ratovanja svakako pruža najbolji savet.

Želeti da se bilo koji događaj nije desio, nerazumno je mučenje samoga sebe, jer to znači želeti nešto apsolutno nemoguće i isto je toliko bezumno kao i želja da sunce izlazi na zapadu. Zato što sve što se dešava, ono veliko kao i ono malo, nastupa strogo nužno, potpuno je uzaludno razmišljati o tome kako su neznatni i slučajni bili uzroci koji su prethodili onom događaju, i kako su oni isto tako lako mogli da budu drugačiji; jer to je iluzorno, budući da su svi oni nastupili sa isto tolikom strogom nužnošću i sa isto tako apsolutnom moći kao i oni čija posledica je da sunce izlazi na istoku.

Julijus Evola je bio, uz Rene Genona, jedan od vodećih evropskih mislilaca i tumača tradicionalne i ezoterijske misli, veliki ljubitelj planina i visina, kako onih fizičkih tako i duhovnih.Upravo u „Razmišljanjima o vrhovima”, zbirci eseja napisanih u periodu od 1927. do 1959. godine, Evola kombinuje sećanja na fizičke i duhovne aspekte sopstvenog iskustva osvajanja planine.

Knjiga Tao Te jedan je od najstarijih i najčuvenih spisa čovečanstva, s neizmernim uticajem na dalji razvoj filozofije Istoka. Lao Ce, najveći filozof Kine, polumitska ličnost, živeo je u VI veku pre naše ere (rođen je 601. god), i, po jednoj legendi, otišao je negde oko 550 god. pre n. e. u Indiju, gde je postao Budin učitelj. I zaista, budizam, najrasprostranjenija religija u Aziji, veoma je sličan taoizmu, učenju Lao Cea. Knjiga Tao Te se često prevodi kao Knjiga Puta i Vrline.

Sumrak idola je jedno od Ničeovih poslednjih dela i predstavlja sažetak njegovih ranijih stavova.

"...Ovo delo - sam naslov to otkriva - pre svega je okrepljenje, sunčana pega, skok u stranu, u dokolicu jednog psihologa.A možda i novi rat? I da li će se tragati za novim idolima?...Ovo malo delo je ’velika objava rata’;a što se tiče istraživanja idola, ovog puta to nisu prolazni idoli,već večni idoli,kojih se ovde dotičem čekićem,kao zvučnom viljuškom,- nema starijih, osvedočenijih, nadmenijih idola..."

Baruh de Spinoza je bio holandski filozof, jevrejskog porekla, predstavnik filozofije racionalizma koju razvija pod neposrednim Dekartovim uticajem. Na njegovu filozofiju takođe utiču jevrejska misao, Platon, Aristotel, stoički filozofi, neoplatonisti i srednjovekovna misao. Glavna polja interesovanja su mu bila metafizika, epistemologija, psihologija, etika, politička teorija i filozofija religije.

Marko Aurelije i Epiktet predstavljaju najznačajnije predstavnike stoičke škole. "Imaj, dakle, na umu, kad te neki događaj ispuni tugom, da primeniš ovo pravilo: nije nikakva nesreća iskusiti kakav nesrećan događaj, već prava sreća podneti ga hrabro i čvrsto!"

Po prvi put na srpskom jeziku. Šuon uz Genona i Evolu predstavlja jednog od najznačajnijih tradicionalnih mislilaca i izlagatelja Sophie perennis. U životu postoje dva trenutka koji su sve, a to je sadašnji
trenutak, kada smo slobodni da odaberemo šta želimo biti,
i trenutak smrti, kada više nemamo nikakvog izbora i kada
svaka odluka pripada Bo gu.

Francuski filozof Anri Bergson (dobitnik Nobelove nagrade za književnost) tvrdio je da ne postoji ništa u filozofiji što ne može biti kazano svakodnevnim jezikom. Upravo takvim stilom, Bergson u knjizi "O smehu" raspravlja o značenju komičnog, tražeći odgovore na pitanja šta znači smeh, gde bi trebalo tražiti komično, sta bi moglo da bude zajedničko između grimase komedijaša, igre reči i vodvilja.

Mark Sedžvik pokazuje kako je Tradicionalizam izvršio veliki uticaj na religiju, politiku, čak i na međunarodne odnose. Čuveni naučnici, teosofi, masoni, gnostici i sufi-šeici takmičili su se sa fašistima, teroristima i islamistima u udaljavanju od sekulanog, modernističkog Zapada. Kao studija ezoterizma i zapadnjačkog viđenja Istoka, knjiga Protiv modernog sveta može da se poredi sa monumentalnim delom Edvarda Saida Orijentalizam, i jednako zaslužuje najširu publiku.

Mišel de Montenj (1538-1592) vodi poreklo iz bogate francuske porodice. Povukavši se iz javnog života, posvetio se radu na svojim esejima koji su rezultat duge sistematske discipline kojoj podređuje ceo život. Sa svojim univerzalnim mislima i danas pleni čitaoce širom sveta. Školovan na klasičnim delima Platona, Seneke, Cicerona i drugih on je, uvek radikalan, preteča revolucionarnih građanskih mislilaca XVIII veka.
Ukus života i neminovnost prolaznosti, nalazimo u ovom delu koje nam govori
O vaspitanju dece
O prijateljstvu
O lažljivcima
O svireposti
O dokolici
O kajanju
O samoći

Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti.


Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe.