FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Dok smo išli kroz Crvenu pustinju, na ivici puta stajali su službenici, ne nekakvi proroci. Govorili su: držite međusobno rastojanje. Udaljite se jedni od drugih. Ne idite svojim putem, iskopajte rupu i zavucite se unutra. Verovali smo im: razum je cvet u močvarama. Nebo, od prašine. Sunce, svetska banka. Nebeski svod, smetlište za zvezde. U Crvenoj pustinji postoje stajališta i brzi vozovi hrle do tačke bez povratka. Smrt je praktična. Kad neko umre, dospe u novinske naslove. Šuplji muškarci naređuju životu da stane. Sve su boje iste. Vera je crna. Svaka nada je još crnja. Kad neko govori o ljubavi,smeste ga u praznu sobu. Mi smo to, ti ljubavnici u osećajnim pustinjama.

USAMLJENA TERASA

Gore, sasvim visoko, u jednom gradu, visila je
usamljena terasa,
gore na vetru, pod oblacima, na koju nijedan čovek
nije kročio
jer ispod je bilo vrlo duboko i bilo je hladno napolju.

Mislila je da je najusamljenija terasa na celom svetu
i svake je nedelje slušala zvona sata sa crkve
Svetog Bartolomeja,
i pitala se: – Zašto mi dobri Bog ne može pomoći,
i on je gore visoko,
i mogao bi me koristiti kao malu policu da sitnice poslaže.
Zapadni vetar ju je najbolje poznavao pa ga je molila
da pita.

Onda jednog dana stigoše skele i čovek se jedan pope
i za manje od 8 minuta iseče je acetilenskim plamenom
i okači pucketajuću crveno-plavu neonsku reklamu
za škotski viski.

Unutar naizgled prepoznatljivih i svakodnevnih okvirnih situacija, Milan Kovačević pripovedački vešto iskoračuje ka nepoznatom, apsurdnom i bizarnom. Polazeći od poznatih vremensko-prostornih koordinata i literarnih motiva, autor u svojim pričama razvija očuđujuće, snolike sižee koji prkose očekivanjima čitaoca. Sve je kod Kovačevića oneobičeno – od leksike, stila i poigravanja pripovedačkim tehnikama i književnim kanonom, do likova i događaja koji neretko prekoračuju granice mogućeg. Zbirka Splin subotom uveče, pored autentičnog humorističkog otklona i
ironizacije, kojima je autor s uspehom pribegao i u romanu Neživoti i isključenja, na čitaoca deluje osećanjem nelagode, kao posledice svesti o pomerenoj percepciji i iskrivljenim linijama stvarnosti, u okviru kojih se junaci kreću i gde poznati zakoni i uzročno-posledične veze prestaju da važe.

Reč je o modernim bajkama lišenim empirijskog realizma. Serensenovi likovi delaju u uni¬verzumu u kojem zdrav razum i naučnu logiku narušavaju natprirodna ili pak nadlogična dešavanja.
Mete Estgor Serensen

Čudne priče su zbirka alegorijskih priča složene simbolike i istinski klasik književnosti danskog modernizma. Humo-ristički i nadrealistički intoniranim jezikom Serensen istražuje duboki raskol unutar modernog čoveka. -
Srđan Gagić

Biblioteka Homage donosi dvojezična izdаnja izbora iz poezije srpskih pesnikа kojima su bili priređeni omaži na Beogradskom festivalu poezije i knjige Trgni se! Poezija! Ovi izbori iz poezije naših pesnika najčešće su premijerna izdanja njihove poezije na nekom od svetskih jezika (engleskom, francuskom, itd.) i imаju zа cilj promociju srpske poezije van granica naše zemlje i našeg ezika.

Rastko Petrović u dvojezičnoj biblioteci Hommage u prevodu Maše Dabić.

Ivan Blatni rođen je 21. decembra 1919. godine u Brnu, a umro 5. avgusta 1990. u Кolčesteru u jugoistočnoj Engleskoj. Studirao je bohemistiku i germanistiku na Brnenskom univerzitetu Tomaš Masarik. Кao i mnogi drugi njegovi vršnjaci po završetku rata postao je član Кomunističke partije
Čehoslovačke.

Кao pesnik pripadao je veoma značajnoj, avangardistički orijentisanoj Grupi 42, koja se sastojala od pesnika, slikara, vajara, fotografa, teoretičara umetnosti (Jirži Кolarž, Josef Кainar, Jan Hanč, Miroslav Hak, Jiržina Haukova, Ladislav Zivr, Jan Skacel, Ivan Blatni, Jindržih Halupecki,
František Gros i drugi) nastaloj 1942. godine, čiji je manifest naslovljen Svet u kome živimo sastavio Jindržih Halupecki, a koja je posle Drugog svetskog rata, s obzirom na politiku Istočnog bloka, nazivana „grupom obrazovanih disidenata“.

,,Melanholične šetnje“ predstavljaju izbor iz poezije Blatnog, koji hronološki obuhvata celokupno pesnikovo stvaralaštvo..

Zime su sve toplije i toplije.
Jedne kasne jeseni stajala sam kraj groba na Amarnes groblju.
Niski kameni zid oko groblja, kapela.
Crkvene kućice
uz put dole prema selu. Livada prema
brežuljku. Tamo je priča.
Ali sunce se nije probilo.
16/09/13
Koristila telo i jezik na pogrešan način. Moram li ponovo
da ti govorim, moram li da vodim reč.
09/10/13
Ne može se više pisati o mestu.
20/10/13
Kada kiša pada na određeni način po prozoru. Ne mogu
više tako da pišem. Smrtno se plašim da bilo šta osetim.

U knjizi Čudo u Korporaciji Saša Dimoski donosi individualne priče zasnovane na neobičnim, čak neobjašnjivim događajima proisteklim iz paradoksa savremene korporativne kulture, da bi u njenom drugom delu svoje likove povezao okolnostima o kakvima nisu mogli ni da sanjaju, uz neočekivani rasplet i nesagledive konsekvence svojih izbora.

Ova priča teče u kontrastima između racionalnog duha koji vlada iza kulisa od stakla i aluminijuma, gorko-slatkog humora i živopisnih nadrealnih momenata koji predstavljaju kontrapunkt hladnom, beskrupuloznom poslovnom okruženju. Fantastični momenti, paradoksalno, samo pojačavaju autentičnost priče u kojoj će se prepoznati svaki službenik neke kompanije bilo gde u svetu. Posebno ako bude doveden pred izbor: sačuvati posao ili dušu.

U ovoj iznenađujućoj i potresnoj zbirci pesama, Boris A. Novak je „prevodilac lepote“. Odakle dolazi lepota i u šta je treba prevesti? Dolazi s one strane ruba sećanja, iza svetlosnog horizonta koji iscrtava mala osobna mitologija. Odande gde počinju da se zapliću sudbina i egzistencija, snaga i predanost biti. A kuda je treba prevesti? Treba je preneti preko „temeljnog ljudskog praga“ koji predstavljaju „potpisane reči“. Treba je sačuvati u domu potomaka, stojeći na raskrsnici vremena na promaji. To je moguće uraditi samo jezikom krvavo bolne usamljenosti, nasladom pesme koja nestaje u ljubavi do istine, nerazumljive istine… - Milan Dekleva

Za Novaka, istraživanje različitih formula stihovnih struktura nije ništa drugo do traženje estetski provokativnog načina da se pokaže kako je savršena pesma najelokventnije otkrovenje krvave, tragične, nemirne nesavršenosti sveta. - Aleš Debeljak

PESNIK

Odavno je prestao da koristi olovku i papir.
Umesto toga, mirijade malih crnih mrava pušta po
belom mermeru, te tako sam od sebe nastaje jedan
potpuno novi jezik. Treba samo u pravom trenu prosuti
tečno staklo po nastalom tekstu.

Ova knjiga priča prati životne tokove četiri prijateljice – Laure, Tene, Eme i Rite – od detinjstva do odraslog doba u svetu u kom žensko iskustvo znači i netrpeljiv i teskoban odnos između majke i ćerke, borbu sa kancerom, majčinstvo o kakvom nije pristojno govoriti, ambivalentan
odnos prema muškoj figuri, zbunjenost vlastitim kontradiktornim osećanjima i životnim izborima. U potresnim i ubedljivim pričama raspoređenim u četiri dela, pri čemu je svakoj junakinji dodeljen po jedan ciklus, njihovi životi se međusobno prepliću, dopunjavaju, mimoilaze i osvetljavaju, čineći svojevrsnu posvetu ženi i ženskom razvojnom putu. Potraga za jugom se ispostavlja kao večita potraga za utočištem i konačnim uporištem u ovom svetu, kretanje ka svetlosti, ka boljem. - Katarina Pantović

U jednom primorskom gradiću, dok traje Evropsko prvenstvo u fudbalu, junakinja romana Horror vacui promatra i proživljava svakodnevicu koja je okružuje. Zahvaćena ritualima iz te svakodnevice ona oseća prazninu usled nedostatka komunikacije s mužem i izloženosti malograđanskim navikama i pokušava, kako to zna i ume, da unese smisao u vlastiti život. Razmišlja o svojoj zemlji i bori se da je ne napusti. Razmišlja o ideji doma, o braku. Razmišlja kako da postavi grešku u taj mehanizam. Staša Aras maestralnim stilom, introspek- tivno i meditativno, opisuje slike i prizore, ukuse i mirise primorskog ambijenta, strahove i nadanja glavne junakinje, za koje u jednom trenutku shvatimo da ne znamo kad su se i kako – prelili i na
nas. - Bojan Krivokapić

Iako izrazom poznata, poezija Luke Latinčića donosi potrebno osveženje najnovijoj pesničkoj sceni. Neopterećena uzorima, tendencijama i poetičkim imperativima, Srećna slava hvala je zbirka duhovitih i oporih beležaka mladog čoveka koji posmatra poznati svet – iz komšiluka, za slavskom trpezom – i gleda ka dalekom. Autorova debitantska knjiga još jednom potvrđuje da je najveća vrednost književnosti u njenoj osobenosti, pomeranju poznatih okvira i otvaranju novih prostora za preosmišljavanje stvarnosti.

Ognjen Aksentijević



SALVETA
nemoj me ti dušane vasiću
nemoj me od svih si gori za ovom trpezom
nemoj zavisniče od ljutog
i bokova nečije ćerke
nečije nećake
imaš li srama
pusti me
pusti me nekom drugom
svetlani kovač me ostavi
zgodna je
pije svoj prvi rum i smeška se
divi se svemu što odvali petar malbaša
grlati kum
pančevac
tu je od jutros
stigao je prvi
željan salate buke i mesa
za ovim stolom ima petnest stomaka
i jedno ime koje se ne spominje
zbrka
bakalar
so i kragne
gule
čeprkaju

kucnu se ofrlje
broje kvadrate
mrve na prsluke
zveckaju nakitom
iskosa bore se
za fino parče i pepeljaru
tu će me zgužvanu
tu ću kad završe

Poezija Ivane Maksić je poziv na klasnu pobunu, davanje glasa osujećenima i prekarnima, koji su glavni junaci ove knjige. Ulazeći u dijalog s različitim društvenim konstruktima, ali i literarnim tradicijama i tzv. univerzalnim vrednostima – kao prećutnim partnerima u održavanju postojećeg poretka – čitalac, zajedno s pesnikinjom, prepoznaje smisao borbe, ali i ishodište teksta, u mogućnosti za stvaranje nove društvene zajednice. Idejno i ideološki nedvosmislena poezija poput ove mogla bi na tom putu poneti baklju.

KĆERI, ZAR NE VIDIŠ DA GORIM

tog dana, evo, ginu konji
svi jahači moji kroz maglu, kopljima
kroz vodu, krv, šumu, vatru,
vatra, vatro, gorim, rekli su
ivana, rekli su, ona, ta, žena, ja
na ivici, do kraja, uvek kroz tajne
vira, vihora, čizme su stradale,
talas je pucao, nikada, znaš,
goniči robova iz prošlog života
nisu ustuknuli, kćeri, vatra,
plamičci se kotrljaju, plivaj,
idi dalje od mene, preplivaj
svе bure, budi leden grumen uglja,
budi nevidljivi dijamant,
samo ne vuci prtljage incestuoznih
sinova za sobom, ne govori mnogo,
preobrazi se, preobrati, stišaj sve
ne i vatru, vatrom budi, gori, ne traži
merdevine, izbegavaj sahrane, ne nosi
cipele, dalje od svake bolesničke sobe,
ne obaziri se na moral,
ti, daleki prijatelju,
ne nosi belo, nemoj, nikada,
kao prkos ostani, hrid, cvet nara
ne maši nikome, ni meni, ni izdaleka,
ne maši, preziri rastanke,
ne pružaj šake pri pozdravu,
ne uzgajaj metak u dlanu,
ne lomi strele, neka ih, u mesu,
drugi ih ne vide
ne grli kad ostavljaš
drugi ne vide
ne osmišljavaj odlaske i boli
drugi ne vide
kćeri, vatro, moja nisi, beži
samo nestani, drugi ne vide,
samo nestani

Kako rečima izraziti prazninu, otuđenost, bol, čežnju za ljubavlju, za drugima? Na ova pitanja odgovara nagrađivani pesnik Robert Simonišek pretačući predverbalno stanje u stihove: „Bez nekoliko grama ljubavi bih odustao.“

Robert Simonišek, doktor nauka u oblasti istorije umetnosti,
dvostruki dobitnik Rožančeve nagrade za esejistiku, zbirkom Ono što dopuštaju osećaji postigao je najviše u svom poetskom izrazu. Od „katalogizacije“ je prešao na autoportret“ i došao do ogoljenosti – kako danas pisati nepretenciozno, bez plana, koncepta, a da se ne sklizne u nepoznate, ustaljene, vodeće talase stanja modernog
društva i pojedinca u njemu [...] U pesmama se, više nego izvan njih, otkriva ono nevidljivo i nečujno, ono što je toliko individualno i intimno da postaje opšte, ljudsko, čim se izrazi pravim rečima (uključujući reči zdravog razuma). Tu su primarni osećaji, emocije u duši. Strpljenje i posmatranje. Svaki udah, svaki pokušaj pesme je pružena ruka koja „zaustavljenom životu“ pokušava da pomogne da pređe granicu. - Petra Koršič

Mladi prozaist Ilija Đurović, nakon dve zbirke priča, predstavlja se čitaocima prvom pesničkom knjigom ,,Brid”. Jezička spretnost, uzbudljiv i beskompromisan glas lirskog subjekta i inventivna leksika postaju mesto susreta različitih kultura, jezika i svetova, te oblikuju snažno i ekspresivno jezičko iskustvo savremene Evrope, društveno-političkih fenomena koji je oblikuju i izazova sa kojima se njeni stanovnici sreću. Migracija i putovanje u Đurovićevoj poeziji su hronotopi unutar kojih lirski subjekat nastoji da sagleda fizičke i fiktivne granice (klasno podeljinh) svetova, da ih suprotstavi intimnom biću pojedinca i dekonstruiše ih u tekstu.

Za pjesnike poput Mensura Ćatića kaže se da su veliki i jedinstveni, a poezija koju nam oni daruju prestaje biti tek književna vrsta i čitalačka radost, pretvarajući se u trajno blago i sadržaj našeg vlastitog mentalnog, emotivnog i spoznajnog iskustva.

Abdulah Sidran

Ako si pjesnik, prijatelju, ako pišeš ili namjeravaš pisati poeziju, znaj da se Mensur Ćatić ne može plagirati, ali da se, s druge strane, od njega i te kako može i ima šta naučiti! Ako si pak čitalac koji nema književnih ambicija (velik i važan kao svaki veliki književnik!), onda ti preporučujem da se prevashodno opustiš, čitaš i uživaš u njenoj velikoj ljepoti!

Dragan Mićević

Poetske slike koje Mensur Ćatić stvara su melemaste, kolevkaste i potresne, u najlepšem mogućem smislu, do temelja. Vraćam im se kad god poželim da se vratim sebi, i još češće. Kad poželim da zaćutim nad mekotom, nad ljudskošću, nad nadliteraturom.

Stefan Tićmi

Poezija Mensura Ćatića je hronika našeg vremena i sveta, čiji hroničar — bilo da peva o ratu i ratnom nasleđu, migracijama ili o umetnosti samoj — vešto i u dubokoj vezi s maternjim jezikom i njegovim ritmom, svoj politički i društveni komentar pretvara u gest čistog čovekoljublja.

Srđan Gagić

HEART OF MINE

You have dropped from the chains.
The chains are in a cloud.
Ur-nature is on the wall.
Thick, as is well known.
Leading who knows where.
You haven’t had enough of the world.
And not in a book.
But in a cry of love.
You keep returning to me.
Heart of mine, someone’s knocking.

BANDIT OU POÈTE

Le futur me pardonnera-t-il les hiéroglyphes obscurs
sur le papier vierge,
Mon cœur gros de bandit et de poète ?
– Peuh ! Même s’il me condamne… quoi qu’il arrive
j’ai déjà tout perdu…
Si jamais je me rassasie de la poésie, je me tuerai ! Aux yeux
affreusement souillés par le réveil atroce.
Promis, juré, craché ! de toute façon un jour l’ultime goutte
boueuse de pluie s’écoulera de vaisseaux sanguins,
Et ensuite ?
Croyez-moi, c’est ainsi gravé sur les paumes de mes mains.
Même si l’on me tue sur les docks comme un cleptomane qui
dérobe les tuniques ensanglantées aux aurores océaniques,
Sois béni, mon poème, par un léger gonflement des
ganglions lymphatiques !
Le ciel par mes fenêtres est effroyable…
Ou bien c’est la nuit toujours catastrophique qui a effacé
tous les horizons ?
Voici 27 ans que je me noie dans l’écœurant océan
de la poésie :
Est-ce ainsi que la locomotive pleure sur le quai de gare,
La pluie dans le saxophone,
Un oiseau au Salvador ?…
À quoi bon apporter à l’humanité ce point du jour
balkanique fermé à clef dans ma valise ?

HIROSHIMA MON AMOUR

Es war kein Traum
Ich habe gesehen:
Die Shnee brannte

Prevodila je Hiroshima mon amour na katalonski. Kosa joj je bila veoma crna i šiške su joj padale u obliku polumeseca preko levog oka, tamnog, i kože na čelu, tako bele. Imala je lepo uobličene usne, kao iscrtane crvenom bojicom, i jednu pegicu na rubu brade idući ka vratu. Bila je mršava i sitna i nije znala da puši. Kad je pušila – često kad bi malo popila – dugo je palila cigaretu, koja bi pocrnela, i nije uvlačila dim. Onda bi se staklasto nasmejala, zabacivši glavu unazad i izdisala vazduh, koji se gubio, beo i konfuzan, duboko u noć.

Prevodila je Hiroshima mon amour dok smo u krevetu ležale, gole, a mene je uspavljivala spora kadenca njenog govora, meka i baršunasta kao rane breskve. I blaženstvo trenutka zagospodarilo je pred tragedijom teksta, poput ratnika što gospodari bojnim poljem. Tako smo živele: tom smelom, prkosnom, ispravnom srećom u svetu koji se raspada. Kako su joj samo oči blistale kad je čitala gola, usredsređena na određenu reč kojom je trebalo objasniti zverstvo. Ljubavi moja, Hirošimo.

Marija Vujošević (1995) je osnovne i master studije psihologije završila na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Igra makazama je autorkina prva knjiga poezije (nagrada Beogradskog festivala poezije i knjige Trgni se! Poezija! 2021).

Pesnički prvenac Marije Vujošević sabira jezički komunikativnu poeziju svedenog i ritmičnog izraza, a u tematskom pogledu prati genezu motiva ženskosti kroz različita kolektivna i individualna iskustva koja autorka nenametljivo, ali precizno mapira na intimnoj ruti svoje lirske junakinje. Porodično iskustvo, patrijarhat, rodne uloge i stereotipi, biološka i kulturološka uslovljenost – tačke su na kojima se junakinja ove poezije zaustavlja, prikupljajući pesničke ožiljke u nespretnoj igri makazama. Na tom putu sazrevanja javljaju se i drugi junaci njene mladosti, koje istovremeno čitamo i kao arhetipske figure i kao različite nivoe sopstva i sadržaje ličnosti nestabilnih međusobnih granica. -

Srđan Gagić

Na sceni postavljenoj motivima gradilišta, u atmosferi udaranja čekića ili brujanja šlajferica Malme je i intiman glas čoveka koji preispituje sopstveno postojanje, pokušava da pobedi sebe u talasima euforije i depresije, odustajanja i novorođene želje da se postane bolji i drugi. Malme je daleko, ali da li je to dovoljno „Da se obriše sećanje na sebe”?

Radomir Lazović

U eri postkapitalizma, kada se svaki smisao, svaki pokušaj uspostavljanja vertikale gubi, i za posljedicu ima potpuni
gubitak sigurnosti, Stevan Tatalović nam kroz trideset i devet pjesama koje čine zbirku Malme, daje preciznu,
vjernu i potresnu sliku stvarnosti. Tatalovićev jezik je oslobođen ukrasa, potrebe za uljepšavanjem. Niz slika,
poredanih jedna uz drugu, uzmeniravajući kolaž, govori sasvim dovoljno. Čak i ono što ne želimo znati. Upravo
zato je važno da je čitamo.

Senka Marić

Junakinja poeme Šećer, led i varikina gotovo da se nalazi u neprobojnom mehuru odakle posmatra svet koji joj se čini istovremeno vrlo bliskim, i nepodnošljivo stranim. Lirska, nekad i začudna imaginacija oživljava i pulsira u
pokušajima da se opiše svet koji se razume u slikama, u stanjima i asocijacijama. Otud nekad i hermetičnost u izrazu, otud mnoštvo lične simbolike u fragmentima jedne lirske priče koja se razlistava u ljubavnu, porodičnu, bračnu, u priču o detinjstvu i svakodnevici. Godišnja doba se smenjuju, roditelji umiru, deca rastu; ciklus je zaokružen. U nepomućenom i bespomoćnom stanju melanholije, neophodne su nam belina i nevinost, čistota i transparentnost elemenata iz naslova knjige da bismo preživeli.

Katarina Pantović

Treća zbirka pesama Natalije Jovanović nastaje na tragu autorkine poznate poetike, na jednom polu zaokupljene stvarnošću, na drugom sublimisanim strahovima i nesigurnostima koje svakodnevica produkuje. Na momente gorka, cinična i nemoćna pred sopstvenom zbiljom, ova poezija zaokuplja najpre svojim – kao retko kad u savremenoj poeziji – uspelim humorom, eliptičnim i direktnim stihom. Iza intimnog obračuna junakinje sa svetom nazire se želja za iskakanjem iz šina – napuštanje i narušavanje sveta koji je svakome dat.

Ognjen Aksentijević

U drugoj pesničkoj knjizi Rezervat odbeglih ptica, vešto uvezujući fragmente ranih iskustava i porodičnog nasleđa sa uvidima zrele političke samosvesti, Ognjen Aksentijević oblikuje svoj pesnički svet unutar dva važna idejna i ideološka okvira. Prvi se tiče evokacije iskustva ratnih devedesetih, koje postaje podloga za opštija razmatranja fenomena rata i njegovih posledica, dok je drugi zasnovan na ekološkoj svesti lirskog subjekta, čije je geopolitičke uslovljenosti potpuno svestan. Autor im pristupa originalno i jezički inventivno, gradeći u mreži geografskih i
intimnih toponima antiutopijsku sliku poznatog sveta koji ubrzano nestaje.

Debitantski roman danas već proslavljene češke autorke Petre Soukupove donosi životne priče običnih ljudi koji su porodično povezani, ali veoma otuđeni. Njihovi putevi spojiće se prilikom zajedničkog odlaska na letovanje, a zatim se ponovo nepovratno razići.

Autorka oslikava prazninu i otuđenost svojih likova koristeći niz dobro uočenih detalja iz svakodnevnog života, oštro, precizno, pomalo i nemilosrdno. Jezik njenog pripovedanja najbliži je dijalogu, direktan je i lišen svega suvišnog.

Svojim fragmentarnim uvidima, u kojima se naslućuje nastojanje da budu pravedni, preneće doživljaj raspada međuljudskih odnosa i nemogućnosti istinske komunikacije, čak i među ljudima koji su jedni drugima najbliži.



Tihana Hamović

Nakon prethodnih proznih dela, Dora Kapralova predstavlja svoju ostrvsku knjigu.

Na telima volim drhtanje. Uopšte. Jedva razaznatljivo treperenje.

Ovaj iskaz mogao bi se na određeni način primeniti na sve tekstove u ovoj zbirci. I oni drhte u neprekidnoj napetosti između nesavladive strasti i težnje za samokontrolom i trezvenim pogledom; između samrtno uzvišene tišine i neprijatnog ćutanja; majčinski brižne usredsređenosti i klovnovski neodgovorne razigranosti; neukotvljenog izbeglištva i doma; između dokumentarističke tačnosti i snolikog lirizma; matematičkih apstrakcija i iznurene ljudskosti…

Ono što proističe kao presek ovih suprotnosti nije nikakva nepristrasna sredina, nikakvo mističko prožimanje, a naročito ne prosečnost. Rezultat je dragoceno otvorena, čista, nesentimentalna proza… Drugim rečima: ovo je knjiga u kojoj vodoravna osmica pruža ruku ograničenosti, konačnost duši, a smrt životu, koji se ne završava. - Matej Horžava

CRNA MORALINA

Eftihija Panajotu je rođena u Nikoziji 1980. godine. Studirala je filozofiju u Atini i neohelenistiku u Londonu. Bavi se uređivanjem knjiga, prevodi poeziju i objavljuje članke o književnosti u časopisima i novinama. Objavila je sledeće knjige poezije: Veliki baštovan (2007), Crna Moralina
(2010) i Plesači (2014). Živi i radi u Atini gde, između ostalog, predaje novogrčku književnost i organizuje radionice kreativnog pisanja.

Eftihija Panajotu u svojoj drugoj knjizi poezije Crna Moralina eksperimentiše sa ispovednim poetskim diskursom stvarajući priču o različitim oblicima represije, onako kako se oni formiraju u kolonijalnom ili totalitarističkom sistemu, ali i u međuljudskim odnosima.

U priči o crnoj Moralini, mladoj crnkinji koja na mapi traži mesto gde su svi ljudi srećni, uloge i granice su fluidne, a budućnost se najavljuje kao zastrašujuće neizvesna. Ali crna Moralina se ne boji visine, ne boji se praznine, u svoju svesku ucrtava trougao i peva srceparajuću pesmu. Strah i
ludilo utiru put ekstazi.

Nasja Dionisiu živi i stvara na Kipru. Njena prva zbirka priča, objavljena pod naslovom Suvišna lepota, nagrađena je Nacionalnom nagradom Kipra za kratka prozna dela, a našla se i u najužem izboru časopisa Anagnostis u kategoriji stvaralaca koji prvi put objavljuju prozno delo na grčkom
jeziku. Tokom 2019. godine Suvišna lepota promovisana je i na Evropskom festivalu proznog prvenca u Budimpešti. Priče iz ove zbirke prevedene su na engleski, mađarski i francuski jezik. Autorka je čitalačkoj publici predstavila i druge književne tekstove na više literarnih, pozorišnih i
filmskih festivala.

U dvanaest kratkih priča zbirke Suvišna lepota, Nasja Dionisiu uspešno daje autorski pečat proznoj formi koji se odlikuje dinamičnom sadržajnošću, poetičnošću i autentičnošću u pristupu ključnim pitanjima koja okupiraju savremenog čoveka. Autorka bira kratku formu, kojom vlada

uz pomoć učinkovitog i svedenog jezika. Postizanjem neočekivane atmosfere i situacija narušava ustaljenu realističnu naraciju, čini upliv u apsurd, a pritom ne dovodi u opasnost pripovedačku celovitost.

Tamo – dolinom u granitu moje oči postavile su dno,
tamo – moja usta izgovorila su pašnjake,
iznad kojih čuješ moje disanje iz oblaka?
Ovde –
i –

Dan se skotrljao kao suza.