POEZIJA

U poetskom traktatu Gaza, jedno telo Malika Berak gradi pesničku mapu prostora u kojem se istorija i lično sećanje prepliću u jednu celinu. Gaza u ovim pesmama postaje metafora živog tela – tela koje pamti, trpi i opstaje uprkos razaranju. Kroz sažet i sugestivan pesnički izraz autorka promišlja pitanja pripadanja, gubitka, otpora i ljudskog dostojanstva, pokazujući kako poezija može da sačuva ono što istorija nastoji da izbriše.

„Sećanja moraju da budu kriva jer su ogledala kriva, jer su uglovi zakrivljeni, jer je pogled iskošen a svetlo nije uvek idealno.“ U toj rečenici iz zapisa „Sećači“ sažet je i naslov i postupak nove Glišićeve knjige: pred čitaocem je lirska proza u kratkim, aforistički zaoštrenim tekstovima-ogledalima u kojima se stvarnost vidi tačnije baš zato što je odraz iskrivljen. Knjiga je uokvirena prologom i epilogom, a njeno središte čine dva ciklusa: „odraz na usnama“ i „senke sa jezika“. U njima se smenjuju prizori isušene zemlje i betonskih dvorišta, laptop pred spavanje i fotografije „pretvorene u niz brojeva i šifri“, istorija koja se ponavlja kao telenovela i čovek koji „polako umire u lepoti“ dok se sve upreže za nova žrtvovanja. Glišićev otpor „invaziji digitalnih i korporativnih elemenata“, kako u pogovoru piše Vladimir B. Perić, „duhovito je i cinično artikulisan“: srž ove poezije je igra, homo ludens koji „urnebesno spaja insekta žižka sa posthegelijansko-frojdo-marksističkim filozofom sličnog imena“, a „aura vrcavog, vedrog smeha kruži ovim ostvarenjem“. Otud se knjiga, uza svu dijagnozu epohe, zatvara mirno i čisto, rečima posejanim „uzgred, kao na putu“: „Lepa reč je došla i izrekla cenu. Ako treba da se plati, onda nije lepa.“

Nemanja Radivojević je pozorišni glumac, reditelj i rep muzičar koji u „Ludaku na kiši“ spaja ulicu i scenu: njegov stih ima repersku rimu i ritam, a glumačko uho za rečenicu. Zbirka ide kroz tri kruga. „Gordost i sujeta“ je bunt: pesme o gradu koji te „polagano žvaće“, o poltronima, o rodama koje odlaze iz pustih mesta. „Tama i sećanje“ je razgovor sa smrću, s kojom se pesnik, kako sam kaže, sprijateljio: „Često pijemo zajedno. Ne plašim se ja nje a ni ona mene.“ A „Ljubav usamljenog dživdžana“ donosi ljubavne pesme bez holivudskih iluzija – od srednjoškolskih do današnjih – i završava „Besmrtnom“, pesmom o jedinom što prolaznosti odoleva. Poezija koja je oštra, iskrena i, uprkos svemu, emotivna.

„Istina“ je zbirka koja je u morala da se odživi: rani gubitak oba roditelja, baš kada je autorka ulazila u svet odraslih, ali i sve ono što drži kad se tlo izmakne, brat, uz koga ništa ne bi bilo isto, sestra, prijatelji koji se ne biraju, nego se stvore; muž, i dva sina koji je bude svakoga jutra. Ove pesme ne kriju ništa, o tome govori i sam naslov. Aleksandra Zdravković piše direktno, ispovedno, u rimi bliskoj govoru, a njene pesme nose imena stvarnih ljudi: tu su portreti majke i oca, zatim žene koja je godinama bila i mama i tata. Na kraju, ovo nije knjiga tuge nego knjiga zahvalnosti: svaka rana u njoj ima i svoju utehu, a zbirka se zatvara pesmom koja kaže da „posle duboke tuge, sigurno ide raj“.

„Gledaj me u oči“ pesnički je prvenac Aleksandre Ranđelović, zbirka od četrdeset pet lirskih zapisa u kojima se pesničko i stvarno „ja“ otvoreno podudaraju, bez maske i bez zadrške. Složene u pitke, rimovane katrene, pesme govore o ljubavi kao sili „iz koje se sve rađa“, ali i o svemu što uz nju ide: strepnji, sumnji, krivici, nežnosti i nadi. Svet ove knjige sazdan je od suprotnosti: svetlost i senka, gorko i slasno, ponor i visina, i svaka od njih poziva čitaoca da u tuđem iskustvu prepozna sopstveno putovanje. Iskrenost ovde nije tema nego čin hrabrosti, pogledati drugog u oči i reći: ma šta da se desi, gledaj me.

„Teško je pisati o srećnoj ljubavi“, priznaje Aleksandar Ilić Ilke na prvim stranicama ove knjige, a zatim upravo to čini, kroz šezdeset pet pesama posvećenih jednoj ženi. Ilić piše u pitkoj, pevljivoj rimi, svoje stihove, uostalom, i komponuje, i veruje jednostavnim rečima i postupcima: rukama oko vrata, osmehu koji podiže kad se greškom stigne na dno, sedim vlasima koje ljubavi ništa ne znače. Njegov lirski junak je nežan, ljubomoran, zahvalan i samoironičan; u istoj knjizi staju zavet do groba i priznanje da dragu voli „više od Lige šampiona“. Zbirku prate autorske ilustracije i pogovor Marije V. Ilić, koja o ovim pesmama piše: „I ovaj šal od svile greje, kroz nežno tkanje pesama među koricama […] jer pesnik ima moć da čistotom čestite reči razgali dušu čitaoca.“

Naslovni motiv ove knjige provlači se kroz nju kao tihi refren: svetleći brojčanik sata javlja se u nesanim noćima, „usred dana“ kad se smrkne pred očima, na zglobu kao „roleks“ kojim se meri zadovoljstvo, pa i „u paklenoj mašini“, jer vreme je, u ovim pričama, i uteha i pretnja. Aleksić o njemu piše iz perspektive čoveka koji je „pronašao samoću“ ukraj Knjaževca: otud pogled koji podjednako pripada kafani i kosmosu, komšiluku i književnosti. Zbirku otvara antologijska priča „Kaspar i magnum crimen“ o dečaku zaustavljenog rasta koji kod penzionisane profesorke francuskog uči „pevajući i kotrljajući jezik“, a od nje dobija lekciju koja se ne zaboravlja, začinjenu okrutnom rimom: „Gospodine Kaspar, mudrače prinče… možda neko drugo veče!“ Slede meditacije nad bilijarskim stolom gde se kredom beleži „crta za još jedan dan od sto i više istih, kloniranih“; priče o dve smrti, o hrastu i konopcu, o govoru tela; autopoetički ogled, u kome se jedna reč iz timočkog kraja prati kroz smrt i povratak – „pozornica, koju nisam video već samo čuo – i završni ciklus „Nasumični razgovori: mala noćna prosvetljenja“, zapisi dijaloga koje autor noću „predaje svojim pesmama i pričama na milost i nemilost“. Proza pesnika u punom smislu: sažeta, čulna, samoironična i uvek sa uhom uz otkucaje.

Knjigu skoro svih pesama Bore Ćosića čine njegove pesme bilo da su ranije objavljene po časopisima pojedinačno ili kao zasebne zbirke, bilo da su nove iz rukopisa. Knjiga je autobiografskog karaktera jer je, u lirskoj formi, sabrala sve faze Ćosićevog lirskog izraza i stvaralačkog puta, od dečačkih pesama, preko futurističkih i angažovanih, do emigrantskih i kritičkih iz novijeg vremena. S obzirom na popularnost, svestranost i originalnost pisca, kao i narativnu prirodu njegovih pesama, ovom knjigom kruniše se Ćosićev samosvojan obiman i raznorodan književni opus.

„Ćosić je objavio nekoliko knjiga stihova, zasebnih zbirki. U slobodnom stihu su Zapisi iz mrtvog doma i Irenina soba, pa rimovane Profane, a između njih je stala zbirka Mrtvi objavljena u Italiji. Upravo za Profane prošlog je 2024. u Šibeniku dobio nagradu ’Stjepan Gulin’, te je napokon javnost mogla upoznati šta poznavala nije, pjesnika koji piše čudesne pjesme i do izraza dovodi sve što mu se hoće dovesti do izraza.“ – Sinan Gudžević (iz pogovora)

Na vrhu, kad tone dan i dok vetar oblikuje samo mene, raširenih ruku, kao na pramcu, plovim beskrajnim nebeskim tesnacem.

JOVICA IVANOVSKI (SKOPLJE, 1961)

Istaknuti makedonski pesnik. Objavio preko dvadeset knjiga poezije, zastupljen je u mnogim antologijama i preveden na petnaestak jezika.
„. . . pesnikovom poetikom dominira jedak i ubojit humor čije tamne nijanse samo dodatno upućuju na činjenicu da je lirika Jovice Ivanovskog pre svega lirika egzistencije. . .“ (iz osvrta Damira Šodana u knjizi Žena suvozač).

Lebdiš na vrhu nepregledne ležaljke. Iznad tebe stara planina hladi svoje noge lavoru mora.

Vetar je, kao dečja lopta, zaglavljen u gustoj krošnji drveta. Gađaš ga kamenjem, otresaš grane i ništa. Sparina i duboka mentalna siesta, zakrpljeni san u odrpanoj senci.
Ako akcija završava s posledicama, nepokretnost je rezultat unutrašnjeg mira – vadiš se. Teret poznatog nije ti težak i ne bi ga menjao ni za šta nepoznato. Letiš pogledom, naoružanim cvikerima za sunce, lakoćom leptira.

Ležeš s galamom u mislima, a budi te tišina.
Ovde i snovi imaju nevinost. Ne sanjaš da si opet dete,
već si dete koje sanja.

Marija Paunović
Niš, 1974.
„Manifest preživele romantičarke“ njen je prvi rukopis.

ponekad
osetiš miris nečijeg parfema u prolazu
i u trenu ti se ceo život sruči na glavu
sruči se kao grad u proleće
iznenada, bez upozorenja
bolno lupa u glavu i leđa
uspomene se vrate opipljive i žive
i džaba ti je da se štitiš rukama
boleće te još više
osetiš opet toplinu letnje večeri
sediš na keju i gledaš u reku
igraš na žurci znojava i srećna
di-džej siđe na podijum i zaigra sa tobom
a ti si obučena kako Pipi i imaš žice u kikama ležiš na steni i gledaš more naglavačke preživiš buru nasred zaliva u gumenom čamcu dok sevaju munje i uleću u vodu
[ . . . ]

ponekad
osetiš miris nečijeg parfema u prolazu
i setiš se svega što je bilo
svega što je trebalo a nije bilo
setiš se svega što nije ni sad
onoga što neće biti nikad
pitaš se koji je smisao svega
i od mirisa tog parfema
grunu ti suze na oči
pogledaš u telefon, a znaš
znaš da ti poruka nije stigla.

Autof(r)ikcija, intrigantno naslovljena zbirka nagrađivane pjesnikinje Marije Vujošević iščitava se kao prigušeni neofeministički poetski „psiho-triler“ koji uvelike izlazi izvan frivolnih okvira svijesti milenijalske generacije, budući da zorno razotkriva do kakvih sve začudnih kognitivnih „distorzija“ potencijalno dolazi kada oslobođeni lirski subjekt usmjeri sve svoje analitičke i jezične moći na dekonstrukciju svog građanskog Ja.
Marijina lirska junakinja „ne uzima zarobljenike“ već se drsko i duhovito obračunava sa složenom utvrdom Ega kreirajući sugestivne mikro narative u tranzicijskom prostoru sudaranja subjektivnog i objektivnog (unutarnjeg i vanjskog svijeta), koji je ujedno i procjep u kojem se smješta autentično Sebstvo, baš kako to naslućuje na samom početku ove vrlo posebne pjesničke knjige psihoanalitičar Donald Winnicott.
Nesputani i osviješteni pjesnički glas Marije Vujošević zaista je osvježenje ne samo u korpusu suvremene crnogorske poezije, već također i unutar pjesničkog multiverzuma takozvanog Regiona.

- Damir Šodan



Poeziju Marije Vujošević karakteriše hrabar, ironičan i duhovit izraz koji vješto detektuje i literarno transponuje različite društvene anomalije i apsurde savremenog doba. Originalnost njene poezije ogleda se u načinu na koji to postiže: glasom koji ne traži definicije već zahtijeva prisutnost i prisustvo, koji teži potpunoj humanoj cjelovitosti (prauzrok i ishod, korijen i plod) na svim nivoima ljudskog postojanja. Odatle pjesnikinja gradi poetiku koja odbija dihotomije: tijelo/duh, grijeh/svetost, muško/žensko, stvarno/virtuelno, već se sve taloži u jedinstveno polje životne vrijednosti.
U najširem, ove pjesme ocrtavaju karakteristike sve dehumanizovanijeg svijeta u kojem pojedinac pokušava da ostane svjestan simulacije koju živi, ali i da preživi igru – da nastavi da živi preispitujući mogućnost da se očuva sposobnost kritičkog mišljenja i zdrav razum.

- Valentina Knežević

Sada živimo među lovcima i srnama



Sada živimo među lovcima i srnama

vikendom odjekuju pucnji

pokušavamo da se ne miješamo

ne možemo spasiti srne

ne možemo razoružati lovce

meci su brzi

srne su brze

srne dolaze sasvim blizu naših kuća

lovci dolaze sasvim blizu naših kuća

jedna se srušila na livadu

lovci je nisu našli

našli su je naši psi i pojeli

srneće meso je ukusno

mi odavno ne jedemo meso

mi samo posmatramo njihove velike aute

kako dolaze iz pravca grada

kako odlaze u pravcu grada

ispunjene njihovim velikim tijelima

i tijelima srna koje nisu bile dovoljno brze

da im pobjegnu

Zbirka pesama Haos ožiljaka rezultat je regionalnog konkursa u organizaciji izdavačke kuće „Librum”, osmišljenog sa željom da se savremenim mladim pesnicima pruži prostor stvaralačke afirmacije i kulturnog povezivanja.

„Lom” (originalni naslov: Crush) Ričarda Sajkena (Richard Siken) izuzetno uticajna zbirka pesama. Knjiga je prvobitno objavljena 2005. godine.

Knjiga predstavlja mračnu, intenzivnu i strastvenu eksploziju emocija, a njena sadržina se može podeliti na nekoliko ključnih motiva:

Surova kvir ljubav i opsesija: Pesme duboko istražuju homoseksualnu žudnju, strast, paniku i posesivnost u odnosima između muškaraca. Sajken je knjigu velikim delom posvetio sećanju na svog partnera koji je preminuo devedesetih godina prošlog veka.

Preplitanje nežnosti i nasilja: Autor prikazuje ljubav ne kao mirno stanje, već kao ratište. Želja da se poseduje voljena osoba graniči se sa destrukcijom i povređivanjem.

Gubitak, tuga i trauma: Kroz stihove se provlači stalni osećaj pretnje, napuštenosti i nemogućnosti da se pobegne od sopstvenih sećanja.

Filmska atmosfera (Sinematičnost): Pesme su napisane tako da podsećaju na filmske scene, brze kadrove u automobilima, bekstva, motelske sobe i stalni pokret.

Zamalo me je oteo mrak – nežnost kao poslednje uporište slobode

U svetu koji deluje sve mračnije, svirepije, sebičnije, koji od osetljivih traži da očvrsnu a od prkosnih da se smanje i uklope, nova zbirka Ognjenke Lakićević Zamalo me je oteo mrak predstavlja bunt nežnih i odbranu empatije.
Lakićević piše o telu umornom od hroničnog bola, o deci koja uče da budu nevidljiva, ljubavi koja ranjava, duhovnoj lenjosti, neosetljivosti prema životinjama i slabijima. Istovremeno, i dalje vidi lepotu, i dalje pravi liste onoga što vredi, i dalje se ljuti na svet koji je duboko razočaravajući, ali od njega ipak ne odustaje.
Upravo to balansiranje između melanholije i suzdržane vedrine, svesna ranjivost, sirova iskrenost i nedestruktivan bes jesu ono što njen glas čini prepoznatljivim i bliskim. Njena poezija deluje lekovito na našu anksioznost i egzistencijalni grč, podsećajući nas da ljubav, solidarnost i nada nisu slabost, već brana protiv buke, nasilja i mraka.
Zamalo me je oteo mrak je priručnik za preživljavanje za svako srce koje traži utehu i ne odustaje od nežnosti.

Ova knjiga je jedna priča ispričana u stihovima o jednoj velikoj i maloj ljubavi. Sve je počelo jedne subote i ni na šta nije slutilo. Stvaralo se i nastajalo je polako, ali uporno, finim emocijama vođeno. U ovu knjigu je stala jedna ljubav koja je stotinu dana trajala.

Žig na dahu je zbirka pesama nastala iz snažne, gotovo neizdržive potrebe za govorom – iz trenutka kada su reči bile jedini način da se sačuva smisao i suprotstavi tišini. Ove pesme beleže jedan intenzivan unutrašnji proces, borbu između potrebe da se izrazi i nemogućnosti da se izgovori dovoljno. Danas, nakon iskustava koja utišavaju i preobražavaju, ta potreba više ne postoji. Ali trag je ostao. U svakoj pesmi, u svakom stihu – kao žig na dahu.

Dangubić u stihovima poeme "Dunav, talasi" evocira kulturnu, jezičku i istorijsku slojevitost Dunava kao jedne od osa evropske civilizacije.

„Slabo spava, povremeno šeta gola, nema mira... Ivana piše s mesta gde svet ulazi u nju, baš na mestu preloma spoljašnjeg u unutrašnjeg. Taj kontakt, taj prelom, najintimnije je moguće mesto. Toliko intimno da mi se čini da znam kako je to biti Sajsi…
Najteže mi pada što slabo spava i nema mira.“ – Konstrakta

„U ovom poetskom dnevniku Ivana Rašić pruža ruku Sajsi MC i pomaže joj da siđe sa scene. Kad se reflektori ugase, ritam ostaje; pesme pulsiraju poput noćnih žurki, nemirne i strastvene. Bit je sporiji, ali udarci su dublji.“ – Radmila Petrović

„Ove su pjesme na neki način spomenar ili je bolje reći – uspomenar; težnja da pronađemo sebe ne samo u prostoru nego još više u vremenu, kao da možemo jasno vidjeti sebe kako rastemo, kroz vrijeme, u javnom prijevozu, na rubu parka, na još jedini mogući način – u jeziku, stih po stih i eto života, tjelesnog, putenog, strastvenog, kojeg može zapisati samo jedini mu svjedok. A život u jeziku ponekad postane poezija koju je napisala neka žena, možda djevojčica, koja nam riječima drsko i nježno otkriva sebe – jer mi i jesmo jezik kojim se koristimo, poezija smo, pjesma. Možda baš to žulja zgrade, jer što bi ih drugo žuljalo osim onoga što žulja one koji ih nastanjuju.“ – Marko Tomaš

Ovaj Tanasijevićev lutalački dnevnik doziva ono što smatra suštinom, približavanje neuhvatljivom i odmicanje od njega. U večitoj potrazi, „sit i kada je gladan“ prihvata svoju sudbinu, bez obzira da li je sam kroji, ili mu je unapred ispisana kao „na čelu znak“. Njemu ne smeta izgnanstvo iz malograđanskog sveta sve dok ima da služi poeziji, na način predan i starinski, svim srcem, do poslednje kapi krvi/vina. Sve dok ima mogućnost da pretače život u poeziju, on postoji i slavi to postojanje, večito posrtanje i uzdizanje iznad sivila svakodnevice.
Egzistencija koja je retko kome laka i jednostavna, ni našem pesniku nije uvek naklonjena – u dalekom svetu on čezne za zavičajem, sećajući se rodne kuće, ognjište ga tek u snovima greje – ali sve se to čini manje bitnim od mogućnosti da se piše, da se izvlači esencija trenutka, da ostane kristalizovana njegova so – poezija koja je jedina vrednost.

Predrag Milojević nije pesnik koji piše stihove po moranju i po svaku cenu i o onom za šta misli da zna kao i o onome o čemu zapravo pojma nema. Po rečima kritičara Dušana Stojkovića, nije se priključio nijednom od većeg broja pesničkih jata koje jure, krilima klecajući, za predvodnikom koji, veoma često, nije ni sam pravi pesnik, pogotovu nezaobilazan. Milojević ide svojim pesničkim putem. Ne osvrće se na ono što drugi pesnici oko njega stvaraju.
Zbirka Recept za selsko meso, nimalo slučajno, ima trodelnu strukturu. Prvi deo govori o devedesetim godinama XX veka, i junacima koji su, prepušteni sebi, istovremeno i krivi i nevini, i pošteni i prevaranti. Drugi deo bavi se poremećenim odnosima u srpskoj književnosti kroz prizmu pesnikovog alter-ega jednostavnog imena Presing. Treći deo je posvećen strasnoj ljubavi koja se nikada ne ostvaruje. Pesnik ostaje čvrsto sa nogama u našoj književnoj kaljuzi, poput junaka iz filmova ili romana Živojina Pavlovića, izudaran, prljav ili go, možda prevaren, ranjen, ali ne i poražen. Jer Milojević peva o onome što je bilo, što jeste i što će biti u našem selu ili na pijaci.

Pesme o ocu, koje tvori Šarenkapić, a time i o detetu oca, jezgrovite su, katkad i šture, baš kao i reči koje su naraštaji prenosili, krijući iza svedenog ili nemuštog iskaza razorne emocije. One govore o ličnom iskustvu, svedočeći o epohi u koju su utkani i njihovi životi, ali i životi ljudi na našim prostorima.

Danas možemo utvrditi da je Kosovel u cjelokupnom svom pjesništvu, a i u Integra¬lima, uistinu bio pjesnik novog senzibiliteta, samosvojne pjesničke imaginacije i jezične zaigranosti, pjesnik koji je sve svoje pjesničke tekstove obilježio vlastitom Ijudskom i stvaralačkom egzistencijom. - Josip Osti

U Integralima, Srečko Kosovel istražuje granice jezika i forme, spajajući avangardnu konstrukciju s duboko ličnom i društveno angažovanom poezijom. Njegove pesme pokazuju igru između slobodnog stiha i strogo definisanih struktura, između konstrukcije i destrukcije, demonstrirajući njegovu radoznalu i eksperimentalnu narav. Kroz kontraste – selo i grad, život i smrt, idilu i užas – pesnik razvija svoj poetski svemir, u kojem su lepota, tuga, čežnja i socijalna osetljivost neraskidivo povezani.

Inspiriran raznorodnim pesničkim glasovima, od Tagorea i Bodlera do ruskih konstruktivista, Kosovel stvara jezik koji je istovremeno inovativan i duboko ukorenjen u kraškom iskustvu. Njegova poezija nije samo estetski izazov; ona je refleksija etičkog stava, ljubavi prema čoveku i težnje za pravdom. Integrali otkrivaju pesnika koji je ujedno introspektivan i svetski, mladalački vatren i misaono zreo, ostavljajući trajni pečat u slovenačkoj i evropskoj modernoj poeziji.

Preveo s francuskog: Borislav Radović

Pariski splin (Le Spleen de Paris) Šarla Bodlera predstavlja jedno od najuticajnijih i najsubverzivnijih dela moderne evropske poezije. Objavljena posthumno 1869. godine, ova zbirka proznih pesama označava temeljnu prekretnicu u istoriji književnosti – prelaz od klasične versifikacije ka slobodnijem, intimnijem izrazu u formi poetske proze.

Bodler nas vodi kroz ambivalentne predele urbane svakodnevice, paradokse postojanja i sopstvenu unutrašnju teskobu. Pariz, grad svetlosti, postaje mesto tame, otuđenja i dekadencije. Pesnik, večiti „promatrač“, identifikuje se sa prosjacima, gubitnicima i marginalcima, a njegovo oko beleži ono što buržoaski moral potiskuje: bol, melanholiju, ružnoću i lepotu, tamo gde je niko ne očekuje.

Pariski splin je zbirka o egzistencijalnom umoru i gađenju spram sveta, ali i o potrazi za trenucima milosti u banalnom, surovom i prolaznom. Drugim rečima, pred čitaocima je dokument o usamljenosti u mnoštvu, o nežnosti prema ruševnom i o večitoj borbi pesnika sa svetom koji odbija da bude lep.

Borislav Radović je u svojoj poeziji tokom čitavog svog stvaralačkog puta vodio dijalog o najvažnijim pitanjima poezije, zahvatajući tradicijski luk od antike do savremenog doba. U ranoj poeziji autora su pre svega zanimali artikulacijski problemi – pitanja stvaralačkog procesa, kao i mogućnost pesničkog izražavanja, dok su u njegovim poznijim pesmama dominantna pitanja uloge poezije u istoriji te njenog značaja i smisla u savremenom dobu.

Pored izrazite autorefleksivnosti, nijedan savremeni srpski pesnik, osim možda Vaska Pope, nije bio toliko zaokupljen izgledom sopstvenog opusa i načinom na koji će ga predstaviti čitaocu. Tokom života Radović je više puta priređivao sopstvene izbore pesama, da bi ih na kraju sveo na knjižicu od samo četrdeset i dva teksta – delo koje je nastajalo više odricanjem nego sabiranjem.

Kao pesnik kulture, Radović je u dijalogu s celokupnim nasleđem, od antičkih pesnika do Bodlera i Persa. Ipak, iako nesumnjivo poeta doctus, sam je upozoravao da poezija ne počiva na lektiri već na uspomenama – na onome što je za njega bila „materia prima“. Nije mu presudno bilo da se sve njegove aluzije razumeju, već da tuđe uspomene podstaknu čitaoca da prizove sopstvene. - Marko Avramović

Knjigu Nigde kopna na vidiku (No Land in Sight, 2022) možemo čitati kao dostojno testamentarno delo velikog pesnika kojim se ogromno bogatstvo celokupnog životnog i književnog iskustva transponuje u stihove jednostavnim i nepretencioznim jezikom – što je odlika najviše lirike. Dok je u ranim pesmama težio inovativnim i namerno očuđujućim slikama, a poezijom srednjeg perioda usložnjavao dosegnuti izraz, u najzrelijem periodu Simić rafiniše i pojednostavljuje svoj jezik, istovremeno zadržavajući sve što je prethodno dosegao i naučio. Jednom osvojena, struktura pesama i zbirki ostaje gotovo ista, ali pesnik sve veštije koristi različite elemente svoje poetike kako bi stvorio izuzetno komunikativan, a opet suptilan i smisaono neuhvatljiv poetski amalgam.

Zbirka se sastoji od četiri velike celine koje ne bismo mogli nazvati ciklusima. Svaka od njih je, u stvari, knjiga pesama u malom. Kao što se menjaju i ponavljaju godišnja doba, tako Simić u ovoj knjizi četiri puta varira svoj poetski svet podvlačeći ono što je najstalnije u stvarnom svetu – konstantnu promenu. Sve je ispunjeno konkretnim koje se pojavljuje samo da nam izmakne: psi laju na nešto u daljini, farovi osvetle suzu uplakane žene, ptice prolete nebom, vetar udara na mahove, sumrak je, pa jutro, u pesnikovom oku umesto sunca na vodi blesne krv ili odraz sazvežđa jezeru prepriča drevni mit pre nego što iznova zaćuti postavši nemo svetlucanje. - Bojan Vasić

Markovićev pećinoid strašan je sklop: nižu se BDSM pisma kao adresatski velovi, u ektoplazmatičkoj nauljanosti nadimaju se i implodiraju razmjene formi i oblika, opni i posuda, u mutaciji razmjera i razmjena: naježena pećinska kućica postaje i jazbina za čitalačku istragu i ćelija za enkripcije. Uvijaju se ispovijest i povijest, spodoba i njena vlastita prispodoba. U zadržanom dahu dubokih zarona iskrsavaju britke i smjele montaže. Ono tajanstveno i ono eksplicirano smjenjuju se u manirizovanoj taktilnosti, kao senzualni tonski registri, senzibilne registrature, privatne registracije. Virtuozno, minuciozno, uzbudljivo.
Vladimir Đurišić

Stameno pobunjenička i apartna, poezija Bojana Markovića sledi logičan i razumljiv unutrašnji put svog poetičkog razvoja. Potrebom da nadilazi običnosti celokupna poetika Bojana Markovića, a pre svega njegova najnovija pesnička zbirka, može se odrediti kao moderna pećina dvadeset prvog stoleća. Ne odstupajući od autoironijskog demaskiranja opredeljenja za pojedine tradicijske uzuse ali i ironijskog tretmana vlastitog glasa i pozicije (iznutra – i u kontekstu pojedinačnog dela i savremenog pesničkog trenutka u celosti), ovaj nanovo iznađen, imanentno antiburžujski „okrnjeni pehar“, zaobljen i loman, samosvesno produžuje „reč pobune“, radeći, poput umešnog juvelira, na poliranju kako iskaznih mogućnosti, tako i raslojavanja unikatne i upečatljive metaforike.

Ovaj poetski izbor predstavlja jedinstven susret s neuhvatljivim duhom pesnika koji je srpskoj poeziji podario zvuk slobode. Stanislav Vinaver bio je neumorni buntovnik jezika, opsednut njegovim ritmom, melodičnošću i neograničenim mogućnostima. Njegova poezija osciluje između razigranosti i misaone dubine, između ironije i metafizičkog traganja – od ranih eksperimenata u grotesknom urbanom pejzažu (Varoš zlih volšebnika), preko potresne epopeje o Velikom ratu (Ratni drugovi), zrelih vizija i poetsko-muzičke sinteze (Čuvari sveta) do meditacija o uništenju i zatočeništvu, ali i veri da reč i pesma mogu opstati čak i u najmračnijim istorijskim časovima (Evropska noć).

Kritičari su u njemu prepoznavali pesnika borbene volje i neiscrpne imaginacije, autora koji se usuđuje da razori ustaljene oblike kako bi izgradio novi ritam i novi jezik, a ova knjiga sabira ono najbitnije iz Vinaverovog poetskog univerzuma: smeo eksperiment, intelektualnu strast i duboku humanost. Njegove pesme, nadvremene i uvek nemirne, i danas odzvanjaju snagom reči koje se bore protiv „zlih volšebnika” sveta i slave moć duha koji ne pristaje na tišinu.

Ono što je Stanislava Vinavera, pisca superiorne inteligencije, i vrlo radoznalog i uznemirenog intelekta, uvek izdvajalo, jeste njegovo bogatstvo ideja, izraženih na jedan način veoma nov, veoma gibak, suptilan, uvek emotivno nadahnut i životan. - Jela Spiridonović Savić

Aleksandar Blok, ključna figura ruskog simbolizma, svojim je stvaralaštvom premostio jaz između mističnog i stvarnog, nebeskog i zemaljskog. Njegovo stvaralačko putovanje, započeto pod uticajem ruskog romantizma i filozofije Vladimira Solovjova, omeđeno je, s jedne strane, idealom Večne Ženstvenosti i Divne Dame, i s druge strane, otuđenom i zagonetnom Neznankom, simbolom surove urbane svakodnevice. S vremenom, Blokova lirika se produbljuje i usmerava ka sudbini sopstvene zemlje, oslikavajući njeno istorijsko breme, socijalne sukobe i melanholičnu lepotu, da bi vrhunac i zapečaćenje njegovog opusa došli sa proročkim vizijama revolucionarnog haosa i preobražaja.

Ovaj hronološki zasnovan izbor omogućava jasan uvid u taj poetski luk, ali i u dublji poetski prelom koji nastupa u zreloj stvaralačkoj fazi. Poeme, poput „Dvanaestorice” i „Skita”, pokazuju Bloka kao pesnika koji nije samo ispisivao svoje lične potrage već je kroz njih predosećao i opisivao kolektivnu sudbinu čitave nacije.

Beše to jedno od najvećih uznemirenja, najtežih naspokojstava koje poezija pamti. - Miodrag Pavlović

Počevši kao pesnik čija su interesovanja išla u pravcu figuracije i prevođenja sveta prirode u stihove, Aleksandar Ristović je tokom stvaralačkog puta postepeno širio svoj izraz, sve više postajući pesnik malih stvari i svakodnevice – naročito od zbirke Ta poezija (1979) nadalje – ali je uvek ostajao veran i pitanjima čovekove egzistencije. Istinu o čoveku pronalazio je u svetu koji se čini plošnim: u stvarima što ga okružuju, u običnim, gotovo neprimetnim predmetima, u sićušnim bićima. Njegova poezija svedoči da se o svemu može pisati – čak i o onome što se obično smatra nepoetskim – i da se ono bitno može izreći i kroz najmanje i najskromnije slike.

Ristović se klonio apstrahovanja, nastojeći da iz mnoštva pojedinačnih slika uspostavi celovitost sveta. Njegovu zagledanost u bubice i travu ne treba čitati isključivo kao beg od stvarnosti, već kao način da se ta stvarnost sagleda iznutra. Pesnik je i u takvim okvirima osluškivao znakove svog vremena – od jednoumlja jednopartijskog sistema, preko sukoba devedesetih, do rasapa svih vrednosti. - Marko Avramović