JEZIK I KNJIŽEVNOST

Mihajlo Pantić u svojoj novoj knjizi Književnost u supermarketu promišlja o tome šta se to dogodilo s južnoslovenskom književnošću na kraju XX i na početku XXI veka. U zemljama zahvaćenim ratom, raspadom starog ideološkog, državnog i društvenog sistema, dubokom krizom svake vrste i, najzad, tranzicijom, promenila se i društvena funkcija književnosti. Književnost više nema onu javnu ulogu pa ni javni značaj koji je imala u ranijim stolećima, sve do potkraj XX veka, kada se znalo ko je zaista pisac, i kada je društvo pomoću svojih (istina, ideološki nadgledanih) institucija potvrđivalo njen javni značaj.

Osnovno pitanje u našem dobu više nije čemu književnost služi, koja je njena društvena svrha (odgovor na to je neizvestan, svaki mogući koncept ili konstrukt je relativizovan), već zašto ona uopšte (i dalje) postoji, koji je njen (poetički, etički, politički, estetski) smisao.

Ipak, i uprkos svemu, ne možemo reći da je (laka) književnost danas samo jedan od industrijski oblikovanih načina mentalne relaksacije potrošačkog stada i ispunjavanja dokolice. Pisanje je ono najbolje u čemu se ljudski duh objavljuje, potvrđuje, prepoznaje i projektuje. Naš rod, na veliku radost, nije do danas smislio neki drugi, podjednako vredan način iskazivanja onoga što smo bili, što jesmo i što će posle nas neko biti.

Agonija književnosti Slobodana Grubačića pretresa ključna pitanja savremene teorije književnosti: Šta se, u vremenu koje nazivamo svojim, događa s temeljnim pojmovima književnog sveta? Propitujući radikalne poremećaje i duboku relativizaciju pet oslonaca umetnosti proze ‒ autora, naratora, junaka, čitaoca i teksta ‒ ona osvetljava ne samo složene odnose između pisca i njegovog junaka, naratora i čitaoca već i neizvesnu sudbinu samog teksta: žive pesničke reči okovane slovima.

Da li književnost, onakva kakvu smo nekada poznavali, nestaje u neodređenosti romana, u žanrovskoj neizvesnosti poezije...? Da li se njen smisao rasipa u višeznačju, u odbacivanju jezičkih stega, u eksperimentu i inovaciji koji književnost izbacuju u orbitu iskonske neizvesnosti, neprestano dovodeći u pitanje sve što je vekovima verovala o sebi ‒ svoje postojanje, svoju svrhu, sopstveni razlog trajanja?

Ili je upravo ta agonija znak njene najdublje vitalnosti? Znak neprestanog preispitivanja, obnove i razvoja? Jer, kako je tvrdio Fridrih Niče, stanje borbe jeste stanje najvišeg reda ‒ prostor iz kog se rađaju nove vrednosti.

U prepoznatljivom stilu, s epigramski sažetom duhovitošću i psihološkim zapažanjem, Grubačić je oblikovao korpus tekstova koji, po zgusnutosti kazivanja i po tome kako se u njima raskrivaju osnovne teze o teško razrešivim pitanjima literarnog teksta, predstavlja sintezu njegovih najzrelijih ostvarenja. Nastale na ukrštaju poetoloških, književnoistorijskih i kulturnoteorijskih razmatranja, ove studije svedoče o ozbiljnom preispitivanju nekih od ključnih fenomena savremene svetske književne misli.

„Briljantni ogledi!“ (Volker Kloc)

„Vatromet novih saznanja, dragocenih, neočekivanih uvida.“ (Volfgang Prajzendanc)

„Čovek široke teorijske kulture. Jedan od retkih koji su se uzdigli nad uske šančeve struke.“ (Nikola Milošević)

Osnove modernog srpskog pripovedanja nezaobilazna je knjiga ne samo za one koji se bave proučavanjem književnosti već i za sve njene ljubitelje, jer se u njoj autor, univerzitetski profesor, ali i vrsni pisac, duboko i temeljno, ali istovremeno lako, zavodljivo i pitko, bavi pitanjem književnog kanona, te, shodno datim određenjima, rekonstruiše istorijski put srpskog umetničkog pripovedanja – od začetaka u delima Dositeja i Vuka, preko protomodernog Sterijinog eksperimenta, zatim dela osnivača novog srpskog romana J. Ignjatovića i temeljnih pripovedača realizma L. Lazarevića, S. Matavulja i S. Sremca, do B. Stankovića, čiji romani i pripovetke predstavljaju završetak konstituisanja tradicionalno shvaćenih oblika pripovedanja i ujedno snažnu najavu epohe moderno shvaćene i realizovane umetničke naracije.

Monografija Mikrokosmos kultura. Kulturni sinkretizam Balkana u romanima Ćamila Sijarića Nadije Rebronja predstavlja izuzetno značajan i obuhvatan doprinos čitanju Sijarićeve proze kao i južnoslovenske proze 20. veka uopšte. Ćamil Sijarić (1913–1989), vrsni, talentovani pripovedač raskošnog talenta, ostvario je bitan doprinos u najmanje tri kulture, kojima ravnopravno pripada: bošnjačkoj, srpskoj i crnogorskoj. U sve tri ostavio je značajan književni trag svojim romanima i pripovetkama.

Moć humanizma pripoveda bogatu i inspirativnu priču o ključnim junacima humanizma (i njihovim protivnicima) u Evropi u proteklih sedam stoleća. Prateći tu vitalnu filozofsku lozu kroz živote njenih glavnih protagonista, filozofa, naučnika, pisaca i slavnih učitelja koji su utirali put humanizmu, Sara Bejkvel istražuje šta je humanizam i zašto toliko dugo odoleva nasrtajima fanatika, mistika i tirana.

Iako se čak ni humanisti ne mogu složiti s tim šta to tačno znači biti humanista, autorka smatra da sve različite definicije „humanizma“ vredi posmatrati zajedno, jer se sve odnose na humanitas – na naše „učenje i kulturu, reči i umetnost, velikodušnost i lepe manire“. Svi humanisti stavljaju ljudski svet kulture i morala u središte svojih interesovanja i to ih ujedinjuje. Šta bi moglo biti ljudskije od toga?

O svemu kritički, odabrani eseji o umetnosti i umetnicima Roberta Hjuza predstavljaju poučni i urnebesno zabavni pregled klasične i savremene umetnost. U esejima objavljivanim od 1978. do 1989, većinom u matičnom časopisu Tajm, autor obuhvata četiri veka zapadne umetnosti – od Karavađa do Pikasa i Šnabela – govoreći o istorijskim okolnostima i likovnim vrednostima umetničkih dela, ali i o uticaju koji su kustosi, trgovci i kolekcionari imali na prijem tih dela i tržište umetnina. Većina eseja je u formi kratkih prikaza, a obilje istorijskih činjenica i anegdota čini ih zabavnim za poznavaoce i informativnim za neupućene. Izuzetni stilista, Hjuz je istovremeno i prodorni kritičar koji govori ne samo o pojedinim umetnicima već i o društvenom kontekstu u kome se umetnost stvara i njome trguje.

Priručnik Igrajmo se srpskog namenjen je deci osnovnoškolskog uzrasta iz Ruske Federacije koja borave u Srbiji i žele da nauče srpski jezik. Autorka je uspešno spojila svoje bogato pedagoško iskustvo s kreativnim pristupom u osmišljavanju jedinstvenog nastavnog materijala, koji predstavlja značajan resurs za dalji razvoj metodike nastave stranih jezika. Priručnik sadrži 20 nastavnih jedinica, kratak pregled gramatike na srpskom i ruskom jeziku, uz prigodne tabele. Svaka nastavna jedinica sadrži: tekst i vežbanje; dijaloge, pregled gramatike i vežbanja; ilustracije u boji, mini-strip; ukrštene reči; mali srpsko-ruski rečnik novih reči; interaktivne jezičke igre i pesme za decu. Gramatičke kategorije nisu objašnjene na klasičan način, već su obrađene kroz pesme, što ne samo da olakšava proces učenja već stvara i

Srpsko-engleski komunikološki rečnik sadrži preko pet stotina odrednica koje se odnose na fenomen ljudskog komuniciranja, odnosno na subjekte, sadržaj i posrednike u komuniciranju, oblike komunikacione prakse, društvene kontekste i sisteme komuniciranja, individualne efekte i relativno trajne društvene posledice komuniciranja, međuzavisnost društvene, komunikacione i medijske prakse, kao i na teorije i modele komuniciranja.

>Ovaj rečnik namenjen je prvenstveno studentima Komunikologije i komunikoloških nastavnih disciplina, kao i svim znatiželjnim čitaocima koji žele da steknu osnovna znanja o komuniciranju, ali i da kritičkim odnosom prema svakoj pojedinačnoj odrednici i Komunikološkom rečniku u celini započnu ozbiljno istraživanje različitih aspekata i sveukupnosti fenomena ljudskog komuniciranja

Znak je nova srpska moderna književnoteorijska biblioteka... Stvorena je s namerom da nadomesti nedostatak kapitalnih Nolitovih biblioteka Književnost i civilizacija (urednik Jovan Hristić) i Sazvežđa (urednik Miloš Stambolić) i Prosvetine – Književni pogledi. Pored pojedinačnih autorskih ostvarenja kolekciju obogaćuju tematske hrestomatije i antologije teorijske misli od antike do današnjih dana, potom veliki zbornici o pojedinim temama moderne književne nauke. Poseban segment ovog projekta činiće kolekcija Slovenska književna misao u kojoj će biti predstavljene sve slovenske kulture. Znak će obuhvatiti nekoliko serija posvećenih najznačajnijim metodološkim koncepcijama u slovenskom poetičkom prostoru (ruskom formalizmu, češkom strukturalizmu, ruskoj semiotici, Njitranskoj školi književne komunikacije itd.), ali i ostvarenjima u širem evropskom/svetskom kontekstu.Kolekcija Znak postaće tako i antologija moderne slovenske/evropske književne misli...

Monografija Aktuelna čitanja Kafkinog dela Katarine Pantović predstavlјa dragocen doprinos književnoj teoriji i komparatistici kod nas. S obzirom na to da delo Franca Kafke ima izuzetnu recepciju u srpskoj književnosti, prevodilačku i kreativnu, važno je i u kritičkoj recepciji ukazivati na novija, metodološki raznovrsna pristupanja njegovim književnim ostvarenjima. Autorka u vidu sažetog pregleda u prvom delu studije ukazuje na klјučna tumačenja Kafkine proze tokom 20. veka, posebno se zadržavajući na studijama Kafka: ka manjinskoj književnosti Žila Deleza i Feliksa Gatarija, „K“ Đorđa Agambena i „Ko poseduje Kafku?“ Džudit Batler. Ove inovativne poststrukturalističke uvide ona predstavlјa sa visokom akribičnošću i predočava uopšte značaj interdisciplinarnosti u čitanju Kafke. - Prof. dr Sonja Veselinović

Studije Jelene Panić Maraš objedinjene u ovoj knjizi sagledavaju modernističke tendencije u srpskoj književnosti. U rasponu od preispitivanja Dučićevih stavova o prirodi pesničkog stvaranja do tumačenja složenog poetskog i jezičkog tkanja Milosava Tešića, autorka prati genezu i promene srpskog pesničkog modernizma, od čisto književnih fenomena do toga kako se u poeziji i kritici reflektuje društvena, kulturna i politička stvarnost. Stanislav Vinaver i Momčilo Nastasijević ukazuju se kao važni akteri ovih promena koji su, svaki na svoj način, profilisali modernističke tokove u prvoj polovini prošlog veka – Vinaver doslednim zalaganjem za slobodu umetničkog stvaranja a Nastasijević izgradnjom autentičnog vida umetničke egzistencije.

Kolaž tekstova, ova knjiga za predmet svog pisanja ima sve.

I to ono sve koje se eliptično kreće od teološkog do muzikološkog, od ontologije do nostalgije, od filologije do naratourbologije, od tišine diskursa do buke hardkora, od anatomske imaginacije do brzine, od Kodera, preko Rastka Petrovića, do Crnjanskog, ili od kontemplacija Tereze Avilske do meditacije o književnom kanonu.

A imati za predmet pisanja sve, znači nemati ništa. U konstantnom pokušaju i nikada do kraja izvedenom diskurzivnom iskoraku „s one strane“, Fragmenti o rukama i ostale mistifikacije okrenute su tom udaljenom, spekulativnom i imaginarnom sve, ništa, iza, i obojene dečijom začuđenošću diskursom, znakovima, teorijom, ljudima, svetom, Bogom.

Okrenute, dakle, onom sve, ništa, ali i onom, saglasno Crnjanskom, tamo, one ostaju u sopstvenoj inkluzivnoj fascinaciji, igri, koju je pratila i prati nekada bol nemoći da se krene, nekada beznadežna klonulost posle lutanja, a nekada, kao što molitvu prati, grozničavost bespovratnog odlaska.

Iako je bibliografija radova o Svetome Savi impozantna, stiče se utisak da smo još daleko od svestrane i naučno utemeljene predstave o njegovom delu.'

U knjizi se nalaze karakteristične misli, ideje i fragmenti iz Pekićevih romana, priča i drama, iz književne i političke esejistike, iz objavljenih i neobjavljenih dnevnika, iz pisama iz tuđine i iz pisama književnim prijateljima, iz razgovora, iz objavljene i neobjavljene književne zaostavštine. Izbor predočenih misli, ideja i fragmenata vrlo je obiman, pri čemu su izabrani odlomci dati tako da je sačuvana celovitost i izvornost piščevih misli.

(Gojko Božović)

Ovaj tekst ima neobičnu genezu. Napisao sam ga između maja i oktobra 2006, u jednom za mene prilično mahnitom ritmu. Svakih pet-šest dana objavljivao sam po jedan nastavak u Republici. Verovatno bih, da sam odlučio da napišem normalnu esejističku knjigu, koristio drugačiji jezik, više obrazlagao, više promišljao, i, pošto bih mogao da se vraćam unazad i ispravljam, bolje struktuirao građu izlaganja. Ali, dopalo mi se da pišem kao u nekoj vrsti direktnog prenosa, pred očima ćitalaca, usredsre|en više na što brže definisanje misli, nego na promišljanje o konačnom izgledu objavljenog teksta.

U vremenu svih oblika postmodernizma koji često zloupotreblјavaju slobode stvaralaštva, često ga dovodeći na ivicu banalnosti i gluposti, ova knjiga govori o onome što se podrazumevalo kao konzervativno i zastarelo. Danas to „konzervativno i zastarelo“ predstavlјa novi stari put u suštinu problema današnjice čovečanstva.

U ovoj knjizi nalaze se eseji koje sam povremeno pisao o srpskim pjesnicima. Njima sam pridružio i nekoliko tekstova o pjesnicima koji ne pripadaju srpskoj, ili ne samo srpskoj poeziji, ali su nam, poput duhovnik srodnika, posebno bliski. Razlozi za tu bliskost vezani su za njihove životne sudbine i srpsku književnu sredinu.
Ovi su eseji nastajali u periodu od preko četrdeset godina. Pisani su u mirnodopskim, ratnim i izbjegličkim okolnostima, čak i u različitim zemljama, čime se može objasniti njihova neujednačenost u pogledu cjelovitosti sagledavanja ovog ili onog poetskog opusa. Ali se nadam da je u svima prepoznatljivo moje čitanje i tumačenje pjesničkih svjetova.

Rečnik obuhvata više od 5.000 odrednica sa 30.000 termina, izraza i fraza koje se koriste u poslovnoj komunikaciji. Odlikuju ga brižljiv odabir pojmova, preciznost ekvivalenata, širok obuhvat oblasti poslovanja i s njima povezanih struka, preglednost i izvanredna upotrebljivost u praksi.

Ezoterizam je kao podzemni tok izbijao na svakom koraku u novijoj književnosti: bilo da je reč o modernom preokretu u poeziji (V. Popa, M. Pavlović), o širenju interesovanja za fantastiku, ili čak o postmodernizmu, ukazivao se kao važan a nedovoljno vidljiv izvor. Razumevanje njegovog uticaja menja širu sliku istorije srpske književnosti u savremenom dobu.

Ova knjiga je svojevrstan nastavak Podzemnog toka (Službeni glasnik, 2009), u kojem se autor bavio ezoteričnim i okultnim temama srpskih pisaca 19. i prve polovine 20. stoleća. Ovoga puta, proučavanje je fokusirano na iste teme u savremenoj književnosti, od pedesetih godina prošlog veka, pa do kraja drugog milenijuma.

U nekoj vrsti morfologije novije srpske književnosti obuhvaćeni su modernizam u poeziji i prozi od sredine prošlog stoleća; novosadska neoavangarda i signalizam; postmodernizam; nova poezija, od osamdesetih godina do kraja veka; kao i niz pisaca koje je teško svrstati u neki širi pokret...

Put istraživanja autora ove knjige stalno je vodio i sporednim stazama, koje su se preplitale s glavnom i na nju vraćale. Tako se neminovno došlo do fenomena kakav je bila Mediala i umetnika čije su veze s književnošću bile mnogostruke, ali se zalazilo i u pitanja popularne kulture i medija. Zahvaljujući izvorima, našli smo se i u beogradskim okultnim miljeima, od antropozofskih do magijskih. Tarot i kabala, alhemija i magija, za pisce su bili izvori tema, dok su u ovim krugovima živeli kao sistemi spoznaje sveta.

Prva antologija japanskog eseja kod nas, u kojoj se na najsuptilniji način otkriva jedna drugačija ali velika kultura

Danas je japanska književnost, čini se, prisutna i dobro prihvaćena u Srbiji. Prevedeni su romani i prozna dela značajnih pisaca među kojima su Soseki, Akutagava, Kavabata i Mišima. Na srpskom jeziku mogu se čitati dela savremenika kao što su Murakami Haruki i Ikezava Nacuki. Postoje i brojni prevodi ne samo haiku već i savremene poezije. Međutim, japanska esejistika, koja ima raskošnu tradiciju još od početka XI veka, nije dovoljno poznata srpskim čitaocima. Ova knjiga je prvi pokušaj da tu prazninu ispunimo.

Nadamo se da će ova antologija čitaocima prikazati ne samo specifičan pesnički duh, karakterističan za japansku književnost, već i da će pružiti novi pogled na svet. Neki čitaoci će, možda, pronaći izvesnu srodnost, nešto zajedničko što spaja srpsku i japansku poetiku. Sve je u vezi, na svetu, što će sigurno dokazati ova antologija.

Pravopisna problematika je izložena na lak i pristupačan način, koji će omogućiti da suvoparna jezička pravila shvate i oni kojima srpski jezik nije profesija. Sa zadovoljstvom knjigu preporučujem čitaocima i ujedno pozivam autorke da nastave misiju opismenjavanja srpskoga naroda.

Mr Milorad Simić

Što više poznajemo jezik, više znamo i o sebi, tačnije se prepoznajemo, bolje se opisujemo. Pravilno izražavanje pre svega je odgovornost i potreba za pristojnošću u svakoj vrsti komunikacije. Ne želimo da bilo koga učimo pameti, već samo da pamet podučimo jezičkim i pravopisnim pravilima. Nikome neće da škodi.

Prepiska dva pisca, svakog sa svog kraja civilizacijske drame svoje dve zemlje i umorne Evrope u celini, susreće se na graničnom prelazu Bajakovo – Batrovci. Na mestu gde se smisao dopunjuje u misli sagovornika a države razdvajaju, ostaje samo razum hrabrog pojedinca, prepunjen intelektualnom sumnjom, preciznim iskazom i pravim imenovanjem ljudi i pojava.

Danilo Kiš je govorio da je „intervju esej u dva glasa“, a sličnu analogiju možemo primeniti i na ovu prepisku. Glasno postavljena pitanja i traženje odgovora prepuni su skepse prema iskustvu i neposrednoj stvarnosti. Esej u dva smera govori o granicama egzistencije i svim rukavcima balkanskih (evropskih i svetskih) apsurda: nema kraja, jer se sve već desilo, sve bitke su dobijene i izgubljene u prošlosti. Samo retki poput Jergovića i Basare to vide – klice novih istorijskih dubioza i proces sunovrata smisla.

„V. H. Odn, pesnik i književni kritičar, počevši od srede, u Novoj školi za društvena istraživanja, držaće kurs o Šekspiru. Gospodin Odn je najavio da na kursu, koji će trajati oba semestra, ima nameru da održi predavanja o svim Šekspirovim delima držeći se hronološkog redosleda.“
Njujork tajms je ovu najavu objavio 27. septembra 1946, uz napomenu da je reč o retkoj prilici da se čuje kako jedan od najvećih pesnika veka tumači delo jednog od najvećih pesnika svih vremena. Predavanja, koja je brižljivo rekostruisao Artur Kirš na osnovu beleški studenata koji su ih pohađali, nude izuzetan uvid u Šekspirove komade i sonete.

Polazeći od Vajldovog shvatanja književnosti i umetnosti iznetog u ogledima („Istina maski“, „Propast laganja“, „Pero, olovka i otrov“ i „Kritičar kao umetnik“) i čuvenom predgovoru za roman Slika Dorijana Greja, te njegovog prikaza odnosa umetnosti i stvarnosti u Dorijanu Greju, zbirkama bajki Srećni princ i druge priče i Kuća narova i drugim Vajldovim proznim ostvarenjima, Predrag Mirčetić u svojoj studiji sučeljava dva viđenja Vajlda – Vajlda kao umetnika i Vajlda kao kritičara. U studiji koja srpskoj nauci o književnosti nudi prvo temeljno razmatranje dela ovog najznačajnijeg predstavnika britanskog larpurlartizma, autor dovodi u pitanje opšte-prihvaćeno i jednostrano viđenje Vajlda kao isključivog sledbenika esteticizma i pridružuje mu novo viđenje Vajlda kao vrsnog etičara.

Hladni rat je knjiga izabranih nefikcijskih tekstova pisanih između 2005. i 2019. i sastavljena je mahom od tekstova koji nisu pisani za njuz-magazine i slične medije, nego prvenstveno za književne časopise, antologije, zbornike i konferencije.

Knjiga se sastoji iz četiri dela. U prvom („Hladni rat“) nalaze se dva eseja koja na različite načine tematizuju hladnoratovsku tematiku. Drugi („Putna karta“) načinjen je od četiri putopisna teksta. Treći – „Ivo Andrić: Dug(ovi)“ – združuje pet tekstova koji se bave nekim aspektima života i dela Ive Andrića. U četvrtom i poslednjem „Kućna biblioteka“) nalazi se šest ogleda posvećenih autoru dragim i značajnim piscima, domaćim i stranim.

Istorija Frica Martinija smatra se najboljom knjigom te vrste u novijoj književnoj istoriografiji. Njeno izdanje na srpskom, prvi put kompletno i upotpunjeno pregledom posleratnog razvoja, dolazi u dobar čas: moglo bi da nadoknadi kašnjenje za velikim sintetičkim projektima kojem je sklona evropska kultura. Priređivač, inače nekadašnji Martinijev doktorand, terminološki je usaglasio sve pojmove iz odgovarajućeg kruga ideja, ujednačio naslove dela, sastavio registar imena autora i književnih dela i sačinio prevod prvi srpski prevod – izvesno najzanimljivijeg – poslednjeg poglavlja, koje obuhvata period od 1945. do današnjih dana. Pridodat je iscrpan naučni predgovor i kritički aparat: popis važnih radova o istoriji književnosti koji nudi putokaz čitaocu za temeljnije uvide.

Istorija nemačke književnosti prvi put je objavljena 1949. i doživela je dvadesetak izdanja; prevedena na veliki broj svetskih jezika. Po mnogim svojim odlikama ona je, u ovom, punom obimu, dosad najbolji prikaz celokupne istorije književnosti. Martinijev pristup je suveren: njegova merila se nisu prilagođavala tzv. tržištu ideja. Njegova Istorija je, međutim, neprekidno dopunjavana: učesnik u posleratnim književnim zbivanjima, nastavio je da prati i osvetljava teme i ideje vodećih pisaca svoga vremena, pa je pređašnjem „literarnom ikonostasu“ (Maks Friš, Fridrih Direnmat, Hajnrih Bel, Elijas Kaneti) dodao likove Tomasa Bernharda, Petera Handkea, Elfride Jelinek i velikog broja savremenih pisaca.

Na samom dnu tajne leži – Atlantida. Kad ispliva na površinu opšteg privida, ostrvske opsene izdvojenosti sasvim će nestati.

Istorija književnosti koje su pisale žene na prostoru jugoistočne Evrope, iz pera ugledne slavistkinje Silije Hoksvort, profesorke Univerziteta u Londonu. Autorka nudi širok pregled ženske književnosti od srednjeg veka, kada je šačica obrazovanih žena pisala u žanrovskim okvirima usmene književnosti, preko književnosti 18. i 19. veka, kada se u srpskoj i bosanskoj kulturi uspostavlja širi korpus književnih dela koje su pisale žene, do druge polovine 20. veka, kada nastaju neka od najboljih ostvarenja ženske književnosti. Glasovi u senci predstavljaju nezaobilaznu referencu u studijama ženske književnosti.