FILOLOGIJA / LINGVISTIKA

Agonija književnosti Slobodana Grubačića pretresa ključna pitanja savremene teorije književnosti: Šta se, u vremenu koje nazivamo svojim, događa s temeljnim pojmovima književnog sveta? Propitujući radikalne poremećaje i duboku relativizaciju pet oslonaca umetnosti proze ‒ autora, naratora, junaka, čitaoca i teksta ‒ ona osvetljava ne samo složene odnose između pisca i njegovog junaka, naratora i čitaoca već i neizvesnu sudbinu samog teksta: žive pesničke reči okovane slovima.

Da li književnost, onakva kakvu smo nekada poznavali, nestaje u neodređenosti romana, u žanrovskoj neizvesnosti poezije...? Da li se njen smisao rasipa u višeznačju, u odbacivanju jezičkih stega, u eksperimentu i inovaciji koji književnost izbacuju u orbitu iskonske neizvesnosti, neprestano dovodeći u pitanje sve što je vekovima verovala o sebi ‒ svoje postojanje, svoju svrhu, sopstveni razlog trajanja?

Ili je upravo ta agonija znak njene najdublje vitalnosti? Znak neprestanog preispitivanja, obnove i razvoja? Jer, kako je tvrdio Fridrih Niče, stanje borbe jeste stanje najvišeg reda ‒ prostor iz kog se rađaju nove vrednosti.

U prepoznatljivom stilu, s epigramski sažetom duhovitošću i psihološkim zapažanjem, Grubačić je oblikovao korpus tekstova koji, po zgusnutosti kazivanja i po tome kako se u njima raskrivaju osnovne teze o teško razrešivim pitanjima literarnog teksta, predstavlja sintezu njegovih najzrelijih ostvarenja. Nastale na ukrštaju poetoloških, književnoistorijskih i kulturnoteorijskih razmatranja, ove studije svedoče o ozbiljnom preispitivanju nekih od ključnih fenomena savremene svetske književne misli.

„Briljantni ogledi!“ (Volker Kloc)

„Vatromet novih saznanja, dragocenih, neočekivanih uvida.“ (Volfgang Prajzendanc)

„Čovek široke teorijske kulture. Jedan od retkih koji su se uzdigli nad uske šančeve struke.“ (Nikola Milošević)

Osnove modernog srpskog pripovedanja nezaobilazna je knjiga ne samo za one koji se bave proučavanjem književnosti već i za sve njene ljubitelje, jer se u njoj autor, univerzitetski profesor, ali i vrsni pisac, duboko i temeljno, ali istovremeno lako, zavodljivo i pitko, bavi pitanjem književnog kanona, te, shodno datim određenjima, rekonstruiše istorijski put srpskog umetničkog pripovedanja – od začetaka u delima Dositeja i Vuka, preko protomodernog Sterijinog eksperimenta, zatim dela osnivača novog srpskog romana J. Ignjatovića i temeljnih pripovedača realizma L. Lazarevića, S. Matavulja i S. Sremca, do B. Stankovića, čiji romani i pripovetke predstavljaju završetak konstituisanja tradicionalno shvaćenih oblika pripovedanja i ujedno snažnu najavu epohe moderno shvaćene i realizovane umetničke naracije.

Monografija Mikrokosmos kultura. Kulturni sinkretizam Balkana u romanima Ćamila Sijarića Nadije Rebronja predstavlja izuzetno značajan i obuhvatan doprinos čitanju Sijarićeve proze kao i južnoslovenske proze 20. veka uopšte. Ćamil Sijarić (1913–1989), vrsni, talentovani pripovedač raskošnog talenta, ostvario je bitan doprinos u najmanje tri kulture, kojima ravnopravno pripada: bošnjačkoj, srpskoj i crnogorskoj. U sve tri ostavio je značajan književni trag svojim romanima i pripovetkama.

Moć humanizma pripoveda bogatu i inspirativnu priču o ključnim junacima humanizma (i njihovim protivnicima) u Evropi u proteklih sedam stoleća. Prateći tu vitalnu filozofsku lozu kroz živote njenih glavnih protagonista, filozofa, naučnika, pisaca i slavnih učitelja koji su utirali put humanizmu, Sara Bejkvel istražuje šta je humanizam i zašto toliko dugo odoleva nasrtajima fanatika, mistika i tirana.

Iako se čak ni humanisti ne mogu složiti s tim šta to tačno znači biti humanista, autorka smatra da sve različite definicije „humanizma“ vredi posmatrati zajedno, jer se sve odnose na humanitas – na naše „učenje i kulturu, reči i umetnost, velikodušnost i lepe manire“. Svi humanisti stavljaju ljudski svet kulture i morala u središte svojih interesovanja i to ih ujedinjuje. Šta bi moglo biti ljudskije od toga?

Novi Barnum se nastavlja na dve prethodne knjige Alesandra Barika (Barnum 1 i Barnum 2) iz poslednje decenije dvadesetog veka. Širok je spektar interesovanja ovog pisca u ulozi publiciste, kolumniste i putopisca; od reforme spektakla, škole kao video-igrice, prednosti priča, gradilišta Morganove biblioteke, Renca Pjana, Sto pedeset milja Indijanapolisa, slike Vivijen Majer, Uelbekovih provokacija, zaostavštine Umberta Eka i nasledstva Gabrijela Garsije Markesa. Nema jasne granice između proze Alesandra Barika i novinskih članaka i eseja sakupljenih u ovoj knjizi.'

O svemu kritički, odabrani eseji o umetnosti i umetnicima Roberta Hjuza predstavljaju poučni i urnebesno zabavni pregled klasične i savremene umetnost. U esejima objavljivanim od 1978. do 1989, većinom u matičnom časopisu Tajm, autor obuhvata četiri veka zapadne umetnosti – od Karavađa do Pikasa i Šnabela – govoreći o istorijskim okolnostima i likovnim vrednostima umetničkih dela, ali i o uticaju koji su kustosi, trgovci i kolekcionari imali na prijem tih dela i tržište umetnina. Većina eseja je u formi kratkih prikaza, a obilje istorijskih činjenica i anegdota čini ih zabavnim za poznavaoce i informativnim za neupućene. Izuzetni stilista, Hjuz je istovremeno i prodorni kritičar koji govori ne samo o pojedinim umetnicima već i o društvenom kontekstu u kome se umetnost stvara i njome trguje.

njiga Poetika igre u srpskoj književnosti 20. veka Svetlane Rajičić Perić prva je studija o poetici igre u srpskoj književnosti ne samo dvadesetog veka nego uopšte u njenoj istoriji, prvo sagledavanje teorije igrivosti iz ugla savremenih teorija, prva klasifikacija igrivih oblika koja uključuje aspekte, kriterijume i činioce dela kao teksta (znak, subjekat, citat, strukturu, pismo, sliku, čitaoca i čitanje), pa obavljeno književnoteorijsko, književnoistorijsko, književnoantropološko, književnonaučno istraživanje ove teme predstavlja značajan doprinos celovitijem tumačenju kulturnog, interliterarnog, teorijskog i istorijskog aspekta u opusima više autora i četiri poetička koncepta veoma značajna u istoriji srpske književnosti, istorijske avangarde, neoavangarde, konceptualne umetnosti i postmoderne.'

Znak je nova srpska moderna književnoteorijska biblioteka... Stvorena je s namerom da nadomesti nedostatak kapitalnih Nolitovih biblioteka Književnost i civilizacija (urednik Jovan Hristić) i Sazvežđa (urednik Miloš Stambolić) i Prosvetine – Književni pogledi. Pored pojedinačnih autorskih ostvarenja kolekciju obogaćuju tematske hrestomatije i antologije teorijske misli od antike do današnjih dana, potom veliki zbornici o pojedinim temama moderne književne nauke. Poseban segment ovog projekta činiće kolekcija Slovenska književna misao u kojoj će biti predstavljene sve slovenske kulture. Znak će obuhvatiti nekoliko serija posvećenih najznačajnijim metodološkim koncepcijama u slovenskom poetičkom prostoru (ruskom formalizmu, češkom strukturalizmu, ruskoj semiotici, Njitranskoj školi književne komunikacije itd.), ali i ostvarenjima u širem evropskom/svetskom kontekstu.Kolekcija Znak postaće tako i antologija moderne slovenske/evropske književne misli...

Studija Rezervna kultura dr Milnovića pisana je razložno i argumentovano – reč je o veoma ozbilјnoj, razaberivoj i zahtevnoj slici jednog oblika imaginacije koji je ostavio traga od ranog avangardizma do potonjih posledica avangardnog iskustva u srpskoj književnosti i kulturi.

To je kapitalan poduhvat da se u tom obuhvatu da važan doprinos razumevanju izazova, trijumfa i tragedije avangarde. Ni veće kulture od naše ne bi se mogle odricati onog polјa slobode koji avangarda hoće za sebe i ostavlјa otvorenim za sve što je u tome ne može slediti, kao što se i u onome što avangarda ne može mora videti ‒ ne ono što je tradicija već to što je celina književnosti u kulturi, društvu, istoriji i volјi za opstanak nacije.

U meri u kojoj avangarda nije razumela propast kvazijugoslovenskog društva, u toj meri je njena pobuna mogla da nas upozori da nešto temelјno ne valјa u kralјevini, a docnije i titovini. Rezervna kultura pomaže da se približimo najtežem pitanju od svih pitanja, onom o opstanku i nemogućoj budućnosti koja nije ni barbarogenijska ni podanička. - Prof. dr Aleksandar Jerkov.

Neophodno je upravo to što je Vasilije Milnović svojom monografijom učinio: neprestano podsećanje na alternativne diskurse, na avangardne poetičke eksperimente, na revolucionarni impuls konstituisanja književnosti. I to ne samo kao uporno i drastično avangardno preispitivanje granica umetnosti, koliko kao nužno nesmirivanje avangardnog duha i u savremenom teorijsko-kritičkom mišlјenju. I sve, opet, i više nego odgovorno, sa jasnom svešću o srpskoj tradiciji pisanja i njenim prevrednovanjima u srpskoj avangardi. Ne bi li se posredstvom (srpskog, evropskog, globalnog) radikalnog modernizacijskog lika, a sada posredstvom – paradoksalnoistorijske i „kanonske“ avangarde, mogle sagledati dubine tradicije. Iako toliko puta do sada, možda ipak sada po prvi put: avangarda, tradicija, revolucija, rezervna kultura, neoavangardna „gerila“, dekonstrukcija, nove teorijske optike, alternativna globalizacija, ilegalni diskursi...

Modernistički projekat je odavno istorijski završen, ali – podseća nas Milnović – ne i njegove permanentno budne i permanentno radikalne modernističke prakse.Prof. dr Dragan Bošković. Vasilije Milnović je svojom knjigom Rezervna kultura. Tradicija i ravna avangarda u kontekstu srpske književnosti inicirao veliku čarku avangardističkog tipa u onome što je tzv. kanon moderne srpske književnosti koji propovedaju književnoistorijski naciolјupci nepriznavanjem bilo kakvog eksperimentalnog radikalizma unutar srpske književnosti modernoga doba.

Da li je avangardna kultura rezervna kultura koja se uvek obnavlјa, vaskrsava, na posve neočekivan način – i nameće nam se kao najživlјi oblik tradicije srpskog poetskog moderniteta, ili je reč o Milnovićevom revolucionarnom obračunu sa novom srpskom književnoistorijskom paradigmom utemelјenom na antiavangardizmu? Milnovićeva studija je i polemična, i provokativna, i izazovna, u mnogo čemu rušitelјska spram onoga što je klasično shvatanje tradicije književne umetnosti.

Rukavica je bačena, rasprava je poželјna – a da li je i moguća, videćemo. Sukobite se, suočite se, uđite u dijalog ili obračun sa Rezervnom kulturom Vasilija Milnovića – studijom koja je važan događaj i nove avangardologije i nove književne istoriografije. - Prof. dr Gojko Tešić

Knjiga Marine Avramović tematizuje i interpretira neke od klјučnih elemenata poetike Jovice Aćina, jednog od najvećih živih srpskih pisaca. Krećući se od njegove esejistike, preko fantastike pa do erotografije, autorka je pružila releva­ntan a čitlјiv uvid u Aćinova bitna dela. Dobro osetivši da se tri pomenute dimenzije tu prepliću -posebno u prozi, koja predstavlјa vrhunac njegovog stvaralaštva – Marina Avramović sa onim bartovskim „zadovolјstvom u tekstu“ manifestuje u svojoj knjizi i lјubav prema čitanju dela kojim se bavi. A ako te lјubavi i zadovo­lјstva nema, neminovno ćemo se susresti sa klišeiranim, suvoparnim i nečitlјivim književnokritičkim štivom što Poetika sa granice nikako nije - NAPROTIV!

Snežana Savkić poseduje superhumani sluh da marginalizovano i tabuizirano predstavi glasom čujnim i na velikoj kanonskoj pozornici. Ne zazirući od demona psihoanalitičkog čitanja, niti od hermeneutičke realnosti sna ona uspeva da prodre u epistemološki jedva doseglјivo. U isto vreme, autorka ideološki sigurno situira književnoumetnički čin, ispitujući ogledalnu subverzivnost smehovnog i arhetipsku sakralnost erotskog. Od 19. veka do naših dana, knjiga Stereografski prostori pisanja razotkriva lepotu melanholije ponorničkog tumačenja u stereo-saglasju sa čistom egzaltacijom poznanja umetnosti reči. dr Igor Perišić

Monografija Aktuelna čitanja Kafkinog dela Katarine Pantović predstavlјa dragocen doprinos književnoj teoriji i komparatistici kod nas. S obzirom na to da delo Franca Kafke ima izuzetnu recepciju u srpskoj književnosti, prevodilačku i kreativnu, važno je i u kritičkoj recepciji ukazivati na novija, metodološki raznovrsna pristupanja njegovim književnim ostvarenjima. Autorka u vidu sažetog pregleda u prvom delu studije ukazuje na klјučna tumačenja Kafkine proze tokom 20. veka, posebno se zadržavajući na studijama Kafka: ka manjinskoj književnosti Žila Deleza i Feliksa Gatarija, „K“ Đorđa Agambena i „Ko poseduje Kafku?“ Džudit Batler. Ove inovativne poststrukturalističke uvide ona predstavlјa sa visokom akribičnošću i predočava uopšte značaj interdisciplinarnosti u čitanju Kafke. - Prof. dr Sonja Veselinović

Jedan od najznačajnijih američkih pisaca s kraja 19. i početka 20. veka, Henri Džejms (1843–1916), smatrao je da se suština ma kog predstavlјačkog dela sastoji u tome da vrvi od neposrednih slika. Nјegov zamašni pripovedni opus uistinu vrvi od slika – slika znamenitih slikara, starih i njemu savremenih majstora, ali i proznih slika koje je on sam, po ugledu ili posve samostalno, stvorio u svojim romanima. Studija posvećena vizuelnoj retorici Henrija Džejmsa, obogaćena reprodukcijama znamenitih dela likovne umetnosti, na primerima romana Amerikanac, Portret jedne ledi i Ambasadori razmatra složeni odnos likovnog i književnog u Džejmsovoj prozi, prikazujući način na koji prozna slika postaje svojevrsni spoznajni entitet zahvalјujući kojem junaci i čitaoci u gledanom vide i razumeju na prvi pogled nevidlјivo.

Studije Jelene Panić Maraš objedinjene u ovoj knjizi sagledavaju modernističke tendencije u srpskoj književnosti. U rasponu od preispitivanja Dučićevih stavova o prirodi pesničkog stvaranja do tumačenja složenog poetskog i jezičkog tkanja Milosava Tešića, autorka prati genezu i promene srpskog pesničkog modernizma, od čisto književnih fenomena do toga kako se u poeziji i kritici reflektuje društvena, kulturna i politička stvarnost. Stanislav Vinaver i Momčilo Nastasijević ukazuju se kao važni akteri ovih promena koji su, svaki na svoj način, profilisali modernističke tokove u prvoj polovini prošlog veka – Vinaver doslednim zalaganjem za slobodu umetničkog stvaranja a Nastasijević izgradnjom autentičnog vida umetničke egzistencije.

Kolaž tekstova, ova knjiga za predmet svog pisanja ima sve.

I to ono sve koje se eliptično kreće od teološkog do muzikološkog, od ontologije do nostalgije, od filologije do naratourbologije, od tišine diskursa do buke hardkora, od anatomske imaginacije do brzine, od Kodera, preko Rastka Petrovića, do Crnjanskog, ili od kontemplacija Tereze Avilske do meditacije o književnom kanonu.

A imati za predmet pisanja sve, znači nemati ništa. U konstantnom pokušaju i nikada do kraja izvedenom diskurzivnom iskoraku „s one strane“, Fragmenti o rukama i ostale mistifikacije okrenute su tom udaljenom, spekulativnom i imaginarnom sve, ništa, iza, i obojene dečijom začuđenošću diskursom, znakovima, teorijom, ljudima, svetom, Bogom.

Okrenute, dakle, onom sve, ništa, ali i onom, saglasno Crnjanskom, tamo, one ostaju u sopstvenoj inkluzivnoj fascinaciji, igri, koju je pratila i prati nekada bol nemoći da se krene, nekada beznadežna klonulost posle lutanja, a nekada, kao što molitvu prati, grozničavost bespovratnog odlaska.

Roman o istoriji, istorija u romanu predstavlјa srpski i slovenački roman u razvoju kroz 20. vek, naročito u 2. polovini i na prelazu milenijuma. U to vreme su obe nacionalne književnosti napravile veliki i za savremenu književnu situaciju presudan put od zajedničke posleratne kulturne politike do osnivanja dva potpuno samostalna književna sistema.'

Knjiga je nastajala dugo, oko tri decenije, i rezultat je rada na naučnom projektu posvećenom proučavanju poetike srpske književnosti 20. vijeka u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu. Taj projekat je zasnovao, njime rukovodio, profesor dr Novica Petković. Aleksandar Jovanović mu je bio jedan od najodanijih i najredovnijih saradnika. Tragovi Petkovićeve analitičke posvećenosti pjesmi i tumačenju poezije u kulturnom kontekstu prepoznatljivi su u ovoj knjizi. Do toga je Jovanoviću, očito, veoma stalo, pa otuda i podnaslov: Eseji o srpskoj poeziji i kulturi Jovan Delić

Doslednim i posvećenim tumačenjem srpske poezije Aleksandar Jovanović razvio je svojevrsni specifični i prepoznatljivi kritičarski rukopis i izgradio pouzdane i razgranate instrumente za analizu. Čitaocu njegovih eseja jasno je da je u njih nenametljivo ugrađeno ogromno znanje i književnosti i književnoteorijskih škola, čija se prava mera sagledava u dubini autorovog uvida u književni tekst, kao i načina na koji se ti uvidi saopštavaju, odnosno precizno tumačenje istovremeno je i svojevrsno pripovedanje o pesmi i njenom značenju.

Slađana JaćimovićKnjiga O svetlosti starijoj od nesreće. Eseji o srpskoj poeziji i kulturi svojom svetlošću obasjava poeziju koja sabira u sebi doživljaj kulture, vremena i prostora u kome je nastala, usmeravajući nas na kontinuitet srpske moderne poezije. Upravo je poezija ta koja i jeste najbolji odjek našeg duhovnog bića. Aleksandar Jovanović nam razotkriva sve slojeve pesničkog teksta kao poetičkog i kulturnog manifesta srpske moderne i savremene poezije.
- Svetlana Šeatović

Iako je bibliografija radova o Svetome Savi impozantna, stiče se utisak da smo još daleko od svestrane i naučno utemeljene predstave o njegovom delu.'

DDve knjige Miroslava Jovanovića (1962–2014), počivšeg profesora Savremene istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu: Jezik i društvena istorija. Društveno-istorijski koreni polemike o srpskom književnom jeziku (2002) i hrestomatija Protiv Vuka (2004).

Polemika o srpskom književnom jeziku, vođena tokom prve polovine XIX veka, predstavlja jedan od centralnih događaja srpske kulturne istorije modernog doba. Za to postoje najmanje tri razloga. Prvo, presudno je uticala na formiranje savremenog srpskog kulturnog nasleđa. Potom, njeni rezultati bitno su odredili kasniji društveni odnos prema dotadašnjim srpskim kulturnim tradicijama.

Najzad, njeni rezultati su na specifičan način uneli snažan diskontinuitet u razvoj moderne srpske kulture i savremenu percepciju kulturnih i umetničkih tradicija. Uprkos činjenici da nosi prilično transparentan naslov „... protiv Vuka“ - ovo nije knjiga o, ali ni protiv, Vuka Karadžića.

Reč je zapravo o knjizi posvećenoj našem mentalitetu, preciznije o jednoj specifičnoj crti mentaliteta sklonog da olako odbacuje i prepušta društvenom zaboravu neke od važnih delatnika i segmenata vlastite prošlosti. U konkretnom slučaju, radi se o hrestomatiji kojom su obuhvaćeni radovi srpskih intelektualaca koji su u XIX veku, tokom velike rasprave o srpskom jeziku, bili oponenti Vuka Karadžića

U martu 2018.godine prestao sam pisati pesme i romane na maternjem jeziku. Stihove i reči ne čujem više na slovenačkom, koji je izuzetno bogat i lep jezik, i nikad ga neću prestati voleti. Ja Teodor Lorenčić, Slovenac koji je izgubio svoj maternji jezik, sebe proglašavam poslednjim pesnikom Jugoslavije.

U knjizi se nalaze karakteristične misli, ideje i fragmenti iz Pekićevih romana, priča i drama, iz književne i političke esejistike, iz objavljenih i neobjavljenih dnevnika, iz pisama iz tuđine i iz pisama književnim prijateljima, iz razgovora, iz objavljene i neobjavljene književne zaostavštine. Izbor predočenih misli, ideja i fragmenata vrlo je obiman, pri čemu su izabrani odlomci dati tako da je sačuvana celovitost i izvornost piščevih misli.

(Gojko Božović)

Ovaj tekst ima neobičnu genezu. Napisao sam ga između maja i oktobra 2006, u jednom za mene prilično mahnitom ritmu. Svakih pet-šest dana objavljivao sam po jedan nastavak u Republici. Verovatno bih, da sam odlučio da napišem normalnu esejističku knjigu, koristio drugačiji jezik, više obrazlagao, više promišljao, i, pošto bih mogao da se vraćam unazad i ispravljam, bolje struktuirao građu izlaganja. Ali, dopalo mi se da pišem kao u nekoj vrsti direktnog prenosa, pred očima ćitalaca, usredsre|en više na što brže definisanje misli, nego na promišljanje o konačnom izgledu objavljenog teksta.

Pitanje ima li velikih pisaca i velikih knjiga nije samo književno pitanje. To je i političko pitanje. To znači da odgovor ne može da se crpi iz nekog ,,znanja“ o književnosti, već je on rezultat političke odluke, koja dolazi iz one iracionalne sfere politike gde ona ne znači upravljanje prema propisima, već moć donošenja odluka. Treba, dakle, raskrstiti sa tim horom bezimenih koji kao ,,znaju“ da nema velikih pisaca i velikih dela, jer to nije nikakvo znanje, to je jedna odluka, i to ne odluka hora koji ponavlja da imena nema, već odluka Megalopolisa, koga hor bezimenih iz računa prihvata.

Eto zašto književnost, sama po sebi, nije dovoljna i zašto se ova knjiga zove Književnost i komentari. Pitanje književnosti, odnosno pitanje koncepta književnosti, nije pitanje koje se tiče samo stručnjaka za književnost. Čitati književnost, pisati književnost, govoriti o književnosti, ne znači tek biti profesionalac ili upražnjavati književnost kao neki hobi, poput pecanja, na primer. Književnost je utkana u naš život, u našu sliku sveta, u naš koncept vrednosti, u ono što smo spremni da uradimo, ili ono što nismo spremni da uradimo.

Pritom, ne mislim na neko pojedinačno književno delo koje nam menja život ili nam govori kako treba da živimo. To ne. Reč je o tome da je sama institucija književnosti sposobna da nešto suštinski promeni u našem životu. Može da ga učini lepšim, intenzivnijim, smislenijim, boljim, časnijim. Uprkos Megalopolisu. Zato knjiga o književnosti, poput ove, jeste nužno i knjiga o životu, o tome kako se može živeti, kako se može uživati u životu, kako se u životu čovek može boriti za taj život.

U vremenu svih oblika postmodernizma koji često zloupotreblјavaju slobode stvaralaštva, često ga dovodeći na ivicu banalnosti i gluposti, ova knjiga govori o onome što se podrazumevalo kao konzervativno i zastarelo. Danas to „konzervativno i zastarelo“ predstavlјa novi stari put u suštinu problema današnjice čovečanstva.

U ovoj knjizi nalaze se eseji koje sam povremeno pisao o srpskim pjesnicima. Njima sam pridružio i nekoliko tekstova o pjesnicima koji ne pripadaju srpskoj, ili ne samo srpskoj poeziji, ali su nam, poput duhovnik srodnika, posebno bliski. Razlozi za tu bliskost vezani su za njihove životne sudbine i srpsku književnu sredinu.
Ovi su eseji nastajali u periodu od preko četrdeset godina. Pisani su u mirnodopskim, ratnim i izbjegličkim okolnostima, čak i u različitim zemljama, čime se može objasniti njihova neujednačenost u pogledu cjelovitosti sagledavanja ovog ili onog poetskog opusa. Ali se nadam da je u svima prepoznatljivo moje čitanje i tumačenje pjesničkih svjetova.

Knjiga sadrži, na oko 620 strana, izabrane tekstove vodećih medievista i drugih koji su se povremeno uklјučivali u proučavanje ovoga vrednog spomenika. Tekstovi su raspoređeni u pet celina unutar kojih se, koliko je bilo moguće, pratio hronološki red. U prvoj celini su najstariji radovi o Nikonu Jerusalimcu i o otkrivanju i proučavanju Goričkog zbornika; u drugoj celini su tekstovi o književnom radu Jelene Balšić i o nekim zanimlјivim potcelinama; u trećoj celini su jezička i pravopisna istraživanja spomenika; u četvrtoj celini je obrađen duhovni i kanonski aspekt spomenika u čemu bismo posebno izdvojili studiju o Skitskom ustavu u sastavu zbornika; petu celinu predstavlјa dragocena bibliografija dosadašnjih proučavanja zbornika.

Ezoterizam je kao podzemni tok izbijao na svakom koraku u novijoj književnosti: bilo da je reč o modernom preokretu u poeziji (V. Popa, M. Pavlović), o širenju interesovanja za fantastiku, ili čak o postmodernizmu, ukazivao se kao važan a nedovoljno vidljiv izvor. Razumevanje njegovog uticaja menja širu sliku istorije srpske književnosti u savremenom dobu.

Ova knjiga je svojevrstan nastavak Podzemnog toka (Službeni glasnik, 2009), u kojem se autor bavio ezoteričnim i okultnim temama srpskih pisaca 19. i prve polovine 20. stoleća. Ovoga puta, proučavanje je fokusirano na iste teme u savremenoj književnosti, od pedesetih godina prošlog veka, pa do kraja drugog milenijuma.

U nekoj vrsti morfologije novije srpske književnosti obuhvaćeni su modernizam u poeziji i prozi od sredine prošlog stoleća; novosadska neoavangarda i signalizam; postmodernizam; nova poezija, od osamdesetih godina do kraja veka; kao i niz pisaca koje je teško svrstati u neki širi pokret...

Put istraživanja autora ove knjige stalno je vodio i sporednim stazama, koje su se preplitale s glavnom i na nju vraćale. Tako se neminovno došlo do fenomena kakav je bila Mediala i umetnika čije su veze s književnošću bile mnogostruke, ali se zalazilo i u pitanja popularne kulture i medija. Zahvaljujući izvorima, našli smo se i u beogradskim okultnim miljeima, od antropozofskih do magijskih. Tarot i kabala, alhemija i magija, za pisce su bili izvori tema, dok su u ovim krugovima živeli kao sistemi spoznaje sveta.

Prva antologija japanskog eseja kod nas, u kojoj se na najsuptilniji način otkriva jedna drugačija ali velika kultura

Danas je japanska književnost, čini se, prisutna i dobro prihvaćena u Srbiji. Prevedeni su romani i prozna dela značajnih pisaca među kojima su Soseki, Akutagava, Kavabata i Mišima. Na srpskom jeziku mogu se čitati dela savremenika kao što su Murakami Haruki i Ikezava Nacuki. Postoje i brojni prevodi ne samo haiku već i savremene poezije. Međutim, japanska esejistika, koja ima raskošnu tradiciju još od početka XI veka, nije dovoljno poznata srpskim čitaocima. Ova knjiga je prvi pokušaj da tu prazninu ispunimo.

Nadamo se da će ova antologija čitaocima prikazati ne samo specifičan pesnički duh, karakterističan za japansku književnost, već i da će pružiti novi pogled na svet. Neki čitaoci će, možda, pronaći izvesnu srodnost, nešto zajedničko što spaja srpsku i japansku poetiku. Sve je u vezi, na svetu, što će sigurno dokazati ova antologija.

Pravopisna problematika je izložena na lak i pristupačan način, koji će omogućiti da suvoparna jezička pravila shvate i oni kojima srpski jezik nije profesija. Sa zadovoljstvom knjigu preporučujem čitaocima i ujedno pozivam autorke da nastave misiju opismenjavanja srpskoga naroda.

Mr Milorad Simić

Što više poznajemo jezik, više znamo i o sebi, tačnije se prepoznajemo, bolje se opisujemo. Pravilno izražavanje pre svega je odgovornost i potreba za pristojnošću u svakoj vrsti komunikacije. Ne želimo da bilo koga učimo pameti, već samo da pamet podučimo jezičkim i pravopisnim pravilima. Nikome neće da škodi.