KUŠANJE SVETOG ANTONIJA

Bog francuske i svetske književnosti, tvorac Madam Bovari i Sentimentalnog vaspitanja, dobio je ideju za knjigu Kušanje svetog Antonija, još u svojoj osamnaestoj godini. Prvu verziju, nadahnutu filozofijom Baruha Spinoze, pisao je 1847-1848, otputovao radi nje u Egipat, ali je nije završio jer je otpočeo da piše roman Madam Bovari. Svetom Antoniju vratio se 1856, ali je još jednom prekinuo taj rad da bi napisao roman Salambo (Flober je oduvek bio opčinjen Starim vekom), a zatim i Sentimentalno vaspitanje. Poslednju verziju Kušanja svetog Antonija objavio je tek 1874, kao roman dramske strukture, čija se radnja zbiva u jednoj noći. Glavni akteri ovih vizija svetog Antonija su Amonarija, njegova ljubav iz mladosti, kralj Nabukodono-sor, kraljica od Sabe, Hilarion (Antonijev učenik) kao ovaploćenje Satane, uz Požudu i Smrt, u vidu mlade i stare žene. Ova knjiga je, između ostalog, nenadmašna studija religije, filozofije i paganizma.

„Čini mi se da sam oduvek postojao. Imam uspomene koje sežu u prošlost do faraona.“ - Flober

Bila sam u zadnjem odeljenju kupatila i žagor sa ulice me je uspavljivao. Odjednom začuh povike. Neko je vikao: „To je vrač! To je đavo!“ I gomila zastade ispred naše kuće, preko puta Eskulapovog hrama. Podigoh se na ruke do otvora u vrhu svoda. U peristilu hrama stajao je čovek sa gvozdenim lancem oko vrata. Uzimao je ugljevlje iz mangala i njime po svojim grudima pravio dugačke pruge govoreći: „Isuse, Isuse!“ Narod je vikao: „Ovo je zabranjeno! Kamenujmo ga!“ A on je to i dalje radio. Bile su to nečuvene stvari koje ushićuju. Cvetovi krupni kao sunce kružili su pred mojim očima i čula sam kako u prostoru treperi jedna zlatna harfa.- Kušanje svetog Antonija