POVEST MOG ŽIVOTA

„. . . Ustali smo oko podne, već prisno sprijateljeni. Rozali poče da mi govori ti i nije više govorila o zahvalnosti. Privikavši se na novu sreću, prezrivo se smejala prošlim jadima i bedi. Svaki čas mi se kačila oko vrata i u prevelikoj radosti nazivala me svojim detetom, izvorom svoje radosti, i obasipala me kišom poljubaca. Znajući da u životu ništa nije stvarno osim sadašnjosti, prepuštao sam se uživanju svoje sreće, odbacujući uspomenu na prošlost i grozeći se pomisli na večito preteći mrak budućnosti u kojoj, izuzev smrti, ništa nije sigurno. . . “
Memoari Đakoma Đirolama Kazanove potpuno su jedinstveni u svetskoj književnosti. Ovaj venecijanski pustolov opisao je prvih 50 godina svog neverovatno uzbudljivog života u vrlo obimnom delu Povest mog života (na oko 1500 stranica.) Knjiga se pojavila 1822. godine, 24 godine nakon njegove smrti, prvo na nemačkom, a tek zatim na francuskom, na kojem je i napisana. Neki su čak mislili da je Kazanova pseudonim, i da je ovu neprevaziđenu hroniku 18. veka napisao Stendal. „Ceo osamnaesti vek kovitla se u njegovim memoarima, smeje se, razmišlja i bludniči. . .“ Kazanova je bio samo jedan od mnogobrojnih avanturista koji su tada šarali između Moskve i Londona. Dete glumaca, on je celu Evropu video kao jednu veliku pozornicu na kojoj nastupa u najrazličitijim ulogama. Visok, snažan, samouveren, slatkorečiv, drzak i beskrupolozan, brzo je pridobijao ljude, kao što je lako osvajao žene. Ovaj izbor iz memoara posvećen je Kazanovi kao zavodniku, otelotvorenju mitskog Don Žuana, i sadrži samo neke od njegovih ljubavnih poduhvata (u memoarima se pominje preko 120 žena).

Kazanova je imao u najvećoj meri razvijenu težnju za slobodom. Njegova književna nadarenost vodila je neprestanu borbu sa sklonošću ka avanturizmu, a iz te borbe moglo je da nastane ovakvo delo samo pod uslovom da ga starost i nemaština uklone iz društva, pa da on u svojoj usamljenosti, više radi utehe nego iz životnih ambicija, napiše ovu hroniku svakidašnjeg i nesvakidašnjeg života XVII veka. „I pun uspomena, ja ih pišem ponosno, kao Kazanova za one koji su goreli u požaru života i koji su sasvim razočarani. . .“ reči su Miloša Crnjanskog iz Dnevnika o Čarnojeviću. Naš veliki pisac nije stigao da ostvari svoju želju i prevede Kazanovine memoare kojima se neizmerno divio. „Pripremali smo jedno izdanje memoara Kazanove koje, međutim, nikad nije ugledalo sveta. Ja se i sad sećam njegovog predgovora u originalu i smatram taj predgovor za jednu od najlepših proza iz tog vremena. . .“ (Sebia i Pančevo)