KLASICI

Zbirka sadrži priče:
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.
Apotekarica, To je bila ona, Živa hronologija, Varljivo ogledalo, Cipele, Srećan čovek, Poznanik, Zao dečak, Činovnikova smrt, Nadzornik, Kleveta, Strašna noć, Na putu.

„Moj život“ je novela Antona Pavloviča Čehova iz 1896. godine, koja kroz ispovest glavnog junaka, Misaila Poloznjeva, kritikuje malograđanski mentalitet, besmislen rad i površnost društva. Priča prati Misaila koji napušta konvencionalnu karijeru zarad fizičkog rada, sukobljavajući se sa porodicom i okolinom u potrazi za smislom. Ovo delo smatra se jednom od Čehovljevih najdubljih priča o potrebi za ličnom slobodom i moralnim integritetom.

Tristan je novela čija se priča odvija u sanatorijumu pod nazivom „Ajnfrid", gde različiti likovi, svaki sa različitim tegobama, prolaze kroz svoja iskustva kao pacijenti. U središtu narativa je Gabrijela Kleterjan, mlada žena koja pati od zdravstvenih problema nakon porođaja, i Detlef Špinel, misteriozni pisac čija interakcija sa njom nagoveštava dublje emocionalne i psihološke teme.

Novela sadrži mnoge reference na mit o Tristanu i Izoldi, posebno na verziju predstavljenu u istoimenoj operi Riharda Vagnera.

Pored naslovne novele, zbirka sadrži i sledeće priče: Mali gospodin Frideman, Razočaranje, Bajaco, Tobija Mindernikel i Luishen.

Od najranijeg detinjstva Tonio Kreger je svestan svoje odvojenosti od drugih ljudi, posebno od svojih najboljih školskih drugova: Hansa Hanzena i Ingeborge Holm, koji predstavljaju buržoasku normu, simbolizovanu njihovim lepim plavokosim izgledom. Tonio žudi da bude prihvaćen u njihovo društvo, ali njegova umetnička priroda mu ne dozvoljava da im se u potpunosti pridruži. Kako Tonio stari, njegov talenat sazreva, postaje pisac, ali se i dalje oseća kao stranac i žudi da se uklopi u svet. On i dalje biva preokupiran suštinskom podeljenošću između života i umetnosti, između lične sreće i discipline koja vodi do velikih dostignuća.

Smrt u Veneciji je novela Tomasa Mana inspirisana stvarnim događajima iz autorovog života, poznata po kontraverznoj tematici: to je priča o ostarelom piscu Gustavu fon Ašenbahu koji se tokom posete Veneciji zaljubljuje u Tađa, četrnaestogodišnjeg dečaka jedinstvene lepote. Premda se Ašenbah, na početku, teši kako je njegovo interesovanje za dečaka isključivo estetske prirode, ubrzo postaje opsednut njime.

Izabrane legende i priče Štefana Cvajga:

Rahela se prepire sa Bogom
Istovetne a različite sestre
Priča u sumrak
Zaboravljeni snovi

Štefan Cvajg (1881—1942) bio je austrijski pisac jevrejskog porekla, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Postajao je sve depresivniji zbog porasta netolerancije i uspona autoritarnosti i nacizma.

Izgubivši nadu u budućnost čovečanstva, Cvajg je napisao belešku (koja se nalazi na kraju ove knjige) o tom beznađu. Cvajg i njegova supruga su 23. februara 1942. izvršili samoubistvo uzevši veliku dozu barbiturata. Pronađeni su u svojoj kući u Petropolisu, s rukom u ruci. Najpoznatija dela: Jučerašnji svet, Zvezdani časovi čovečanstva, Novela o šahu, Fantastična noć.

Kada Vandali ukradu sedmokraki svećnjak iz Solomonovog hrama tokom pada Rima, među jevrejskom zajednicom se širi strah i beznađe. Glavni lik od detinjstva traži odmor za sebe i svoj narod. Sada starac, koji je postao rabin, vidi kako godine prolaze, a svećnjak se ne vraća u obećanu zemlju. Svi očekuju čudo od njega i povratak sedmokrakog svećnjaka.

Štefan Cvajg (1881—1942) bio je austrijski pisac jevrejskog porekla, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu. Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Najpoznatija dela: Jučerašnji svet, Zvezdani časovi čovečanstva, Novela o šahu, Fantastična noć.

Zbirka sadrži priče: Zinočka, Svadba, Hladna krv, Poljubac, Kaštanka i Muž.

Anton Pavlovič Čehov (1860—1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac. Pisao je kratke humoreske, novele i pripovetke, a slavu je stekao pišući pozorišne komade i drame od kojih su najpoznatije Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik, i to su dela koja su izvršila veliki uticaj ne samo na rusku nego i na svetsku novelistiku i dramaturgiju. Po profesiji je bio lekar, ali mu je književnost bila strast, otuda potiče i njegova izjava da mu je medicina zakonita supruga, a literatura ljubavnica.

Umro je sa samo 44 godine, a za to vreme napisao je 17 drama i oko 600 priča, te se smatra jednim od najvećih novelista evropskog realizma.

Zbirka sadrži priče: Čitanje, Otac porodice, Tuga, Ivan Matveič, Mora, Nesreća, Dugačak jezik, Neprijatelji i Veročka

Anton Pavlovič Čehov (1860—1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac. Pisao je kratke humoreske, novele i pripovetke, a slavu je stekao pišući pozorišne komade i drame od kojih su najpoznatije Galeb, Ujka Vanja, Tri sestre i Višnjik, i to su dela koja su izvršila veliki uticaj ne samo na rusku nego i na svetsku novelistiku i dramaturgiju. Po profesiji je bio lekar, ali mu je književnost bila strast, otuda potiče i njegova izjava da mu je medicina zakonita supruga, a literatura ljubavnica.

Umro je sa samo 44 godine, a za to vreme napisao je 17 drama i oko 600 priča, te se smatra jednim od najvećih novelista evropskog realizma.

Odabrane priče Gi de Mopasana:

Mesečina
Mali vojnik
Treba li nam latinski jezik?
Ispovest
Samoća
On?
Samoubistvo
Svršeno
U proleće
Šala
Rđa
Strast
Torbar
Noć
Naša pisma
Grob

„Ljubav je kratka reč, ali u sebi sadrži sve: ona znači telo, dušu, život, celo biće.” - Gi de Mopasan

"Odabrane priče Onorea de Balzaka:

Bezbožnikova misa
Poruka
Pjer Gras
Godisar II
Fačino Kane

„Kada se u Rusiji javio prevod sabranih dela Balzakovih, dvaput sam pročitao sve knjige i tada shvatio svu veličinu ovog pisca, epske razmere njegovog talenta, koji me je zadivio i zarobio. Obim njegovih planova, hrabrost misli, istina reči i briljantni uvid u budućnost, uveliko opravdan sadašnjošću, čine ga jednim od najvećih učitelja na svetu. Šekspir, Balzak i Tolstoj – oni su za mene tri spomenika koje je čovečanstvo sebi podiglo.“ -

Maksim Gorki

"Novela Zavetrina, manje poznata skaska Ivana Turgenjeva o „pozitivnom čoveku”, prati doživljaje mladog velikoposednika Vladimira Sergejiča Astahova.

Umilostivljen željom provincijskog plemića da prisustvuje pečalbarskim matinejama, mladi Vladimir na priredbama održanim u njegovu čast biva prijatno iznenađen talentima izvođača, ali i razočaran njihovom nemoći da prevaziđu barijere nametnute sredinom u kojoj žive, ali i ograničenošću duha.

Suprotstavljanjem njihovim egoističnim naravima i providnim namerama, Vladimir biva uvučen u seljacima dobro poznatu igru – ismevanje navika i same ličnosti stanovnika metropole. Bekstvo sa imanja Ipatovljevih u veliki grad junaka ove novele spašava od svedočenja moralnom sunovratu jedne porodice.

Zavetrina, prethodnica velikih romana Ivana Turgenjeva (Očevi i deca, Dim, Uoči novih dana), nudi čitaocu realističan prikaz međuljudskih odnosa u ruskoj provinciji u drugoj polovini 19. veka, ali i originalne epizodne karaktere, kao što je Ivan Iljič.

Najlepše priče Emila Zole!

U zbirci se nalaze priče:
Kako se umire,
Za jednu noć ljubavi,
Svetkovina u Kokvilu,
Žan Gurdon i
Odbojne.

Emil Zola (1840—1902) bio je francuski pisac i začetnik naturalističkog pravca. Pisao je priče i romane a objavio je i nekoliko studija o teoriji umetnosti. Ostaće upamćen ne kao samo jedan od najznačajnijih književnika Francuske i Evrope (izdvajaju se romani Žerminal, Nana i Čovek-zver) već i kao borac za pravdu i istinu, heroj siromašnih i optuženih (godine 1898. Zola se umešao u Drajfus aferu. Naime, reč je o Alfredu Drajfusu, francuskom oficiru, nepravedno osuđenom za izdaju. Zola je napisao čuveno otvoreno pismo predsedniku Francuske, „J’Accuse…!“, u kojem je tražio reviziju procesa. Ova afera je u potpunosti podelila francusko društvo, a trajala je čak 12 godina.) Danas počiva pored Voltera, Žan Žak Rusoa, Viktora Igoa i mnogih drugih francuskih pisaca čija su dela izmenila tok francuske istorije.

“Kliknuti: Narode! Teraj tirane!
Podiži ljude, tobom birane!

Despotu ne daj da te zlostavi,

Spasavaj Ustav, red vaspostavi,

Zasviraj trubu opšte atake,

Vezuj špijune, goni jatake,

Hvataj lopove i licemere,

Što zlatom tvojim pune ćemere;

Ispravi jednom te prsi krive,

Ne daj se više nogom gaziti;

Isperi jednom te rane žive,

Nek spadnu s tebe svi paraziti!”


Vladavina takozvanog Napoleona III počinje zločinom, produžava se tiranijom, korupcijom, krađom, širenjem jezuitizma i zlikovačkim budalaštinama u spoljašnjoj politici, a završava se sedanskom katastrofom, novim Vaterloom. Sve to je nagnalo Viktora Igoa da izrazi protest u svojim Pesmama o tiraniji.

U rano jutro 23. aprila 1849. godine, Dostojevski je uhapšen. Proveo je osam meseci u pritvoru. Iste godine, 16. novembra, osuđen je na smrt zbog delanja protiv vlasti u sklopu intelektualnog kruga, tzv. Kruga Petraševskog. Smrtna kazna je preinačena na težak rad u zatočeništvu u Sibiru i ova knjiga je svedočanstvo i rezultat tog dela života velikog ruskog pisca.

U „Zapisima iz mrtvog doma” pisac prati život Aleksandra Petroviča, čije je zapise fiktivni autor pripovesti našao posle njegove smrti. Dostojevski je u ovom delu opširno opisao život sibirskih zatvorenika, a kao glavne teme o kojima autor piše izdvajaju se bol, kazna, sloboda, beg iz zatvora, crkva, aristokratija i mnoge druge.

Fjodor Mihajlovič Dostojevski (1821—1881) bio je ruski pisac i jedan od najvećih pisaca svih vremena. Završio je vojnu školu. U dvadeset osmoj godini zbog učešća u revolucionarnoj organizaciji bio je osuđen na smrt. Nakon pomilovanja proveo je četiri godine na prisilnom radu u Sibiru. Ovaj period se smatra prekretnicom u njegovom životu. Među njegova najbolja dela ubrajaju se: „Braća Karamazovi”; „Zločin I kazna”, „Zli dusi”, „Idiot”, „Zapisi iz podzemlja” i „Zapisi iz mrtvog doma”. Prema širini i značaju uticaja, posebno u modernizmu, može da se poredi sa Šekspirom i Servantesom.

Knjiga „Ratne priče” je zbirka pripovedaka koje su nastale na osnovu Tolstojevog iskustva prilikom učestvovanja u opsadi Sevastopolja (1854—1855).
Zbirku čini pet priča: „Prepad (priča jednog dobrovoljca)”, „Seča šume (priča jednog junkera)”, „Sevastopolj u avgustu 1855. godine”, „Sevastopolj u decembru” i „Sevastopolj u maju”. Tolstoj je tako kao prvi ruski „vojni izveštač” opisao boravak u utvrđenom Sevastopolju od novembra 1854. do avgusta 1855. za vreme Krimskog rata; mesec i po dana je branio grad u artiljeriji na ispostavljenom četvrtom bastionu, koji je držao odbranu južno od grada.

Glavni junak je mitska ličnost Don Žuan, zavodnik i razvratnik, miljenik žena, simbol punog životnog zahvata i razuzdanosti. „Ja opisujem svet“, kaže Bajron u „Don Žuanu“, „i nimalo me ne interesuje hoće li me on čitati ili ne. Ja zato ne nameravam da štedim njegovo samoljublje, i zato mi je moja Muza stvorila mnogo neprijatelja, a – naravno – stvoriće ih još više.“


Bajronu je Muza doista stvorila mnogo neprijatelja, ali mu je donela i veliku slavu, a naročito van njegove otadžbine. U „Don Žuanu“ je pisac dao veliku kritiku društva i skoro svih društvenih institucija, sa suptilnom ironijom opisao sve njegove poroke i hipokriziju, i dao jedan vertikalni presek čitave svoje uskovitlane epohe.

Kroz mahnito pripovedanje glavnog junaka Pozniševa nepoznatom strancu u vozu, čitalac se upoznaje sa okolnostima i razlozima koji su ga naveli da u nastupu ljubomore i gađenja ubije svoju ženu.

Pored oštre kritike visokog društva, nejednakosti polova i nepostojanosti braka, Tolstoj, preko glavnog junaka Krojcerove sonate, zauzima vrlo negativan stav prema seksualnosti, smatrajući kako ona kod čoveka pobuđuje životinjske nagone i podstiče zločine, koji se mogu obuzdati jedino dobrovoljnom apstinencijom. Pripovetka nosi naslov po istoimenoj kompoziciji za violinu i klavir Ludviga van Betovena. Eksplicitnost teme i čina ubistva, izazvale su čitav niz kontroverzi i problema Tolstoju. Knjiga je u Ruskom carstvu objavljena tek nakon što je Tolstojeva supruga Sofija uspela ishoditi audijenciju kod cara Aleksandra III. Uprkos kritikama i zabranama, Krojcerova sonata je postala jedna od najpoznatijih Tolstojevih ostvarenja, hvaljena od strane književnih kritičara zbog ekspresivne snage i veštine u oslikavanju psihičkog stanja ljubomore. Na temelju zapleta komponovan je istoimeni balet, postavljeno više pozorišnih komada i snimljeno nekoliko filmskih i televizijskih ekranizacija.

DVA NAJBOLJA ROMANA TEOFILA GOTJEA U JEDNOJ KNJIZI! „Roman o mumiji” plod je Gotjeove celoživotne fascinacije pradrevnom egipatskom kulturom. Arheološka ekspedicija pronalazi sarkofag, ali umesto egipatskog faraona u sarkofagu otkriva – telo žene. Ko je misteriozna žena Drevnog Egipta, toliko moćna da bude sahranjena u sarkofagu namenjenom bogatim i moćnim faraonima?

„Avatar” nudi prvu veliku, upečatljivu, umetnički zaokruženu obradu motiva seobe duše iz jednog tela u drugo, i to mnogo decenija pre drugih, znamenitijih varijacija na tu temu, npr. u pričama Barija Pejna ili H. F. Lavkrafta. Pored preseljenja duše imamo i drugi klasični motiv književne fantastike: sklapanje pakta sa đavolom. Gotje se pokazuje kao značajan i još uvek uticajan pionir fantastike sa dobrim osećajem za atraktivnu temu i sa istančanim umećem za njeno slikovito, ali i idejno podsticajno književno ovaploćenje.

Teofil Gotje (1811 – 1872) je bio francuski pisac i pesnik, romantičar, pripadao je krugu pesnika Parnasovaca, začetnik teorije larpuraltizma (l’art pour l’art). U mladosti se bavio slikarstvom, ali se pod uticajem Viktora Igoa opredelio za pesništvo. Kao književnik, pored poezije, pisao je putopise, fantastične romane i priče. Bio je još teoretičar umetnosti i novinar. Prema njemu, svrha umetnosti je traženje i stvaranje lepote, a pesnik mora biti ravnodušan prema političkim, socijalnim i moralnim problemima. Gotje naglašava da je umetnost po prirodi nezainteresovana, da ne sme da služi nikakavom korisnom cilju, jer „sve što je korisno – to je ružno”, a kako umetnost teži lepom koje „ne može ničemu da služi”, svrha umetnosti je u njoj samoj. Šarl Bodler ga je smatrao uzorom i posvetio mu je zbirku pesama „Cveće zla”.

Radnja novele Paviljon br. 6 se događa na psihijatrijskom odeljenju, odnosno odeljenju za duševne bolesnike jedne gradske bolnice. Glavni likovi su Ivan Gromov, pacijent koji pati od manije gonjenja i dr Andrej Jefimič, lekar koji konformistički ignoriše društvenu nepravdu, ali na kraju i sam duševno oboli i završi na tom istom mestu, sa svojim nekadašnjim pacijentima. Novela pred vama je pre objavljivanja imala dosta problema sa cenzurom tadašnjeg carskog režima, i izazvala je veliku pažnju svojim brutalnim i uznemirujućim prikazom prilika u javnim institucijama, pre svega duševnim bolnicima. Ruski boljševički vođa, Vladimir Lenjin, je kasnije tvrdio da ga je upravo Paviljon br. 6 podstakao da postane revolucionar, odnosno da se nakon čitanja osećao kao i da je sam zatvoren u Paviljonu br. 6.

Broj šest u naslovu novele bi trebalo da nam sugeriše na nevažnost tog mesta, beznačajan broj koji nema značenje, a time se naglašava i nevažnost njegovih stanovnika koji su samo brojka u birokratskom sistemu.

Novela je bila ekranizovana nekoliko puta, od toga dva puta u bivšoj Jugoslaviji – kao istoimena TV-drama i kao igrani film Paviljon 6, 1978. godine, sa Ljubom Tadićem, Pavlom Vujisićem i Zoranom Radmilovićem u glavnim ulogama.

U romanu „Brodolom" autor se bavi kultom porodice u Indiji i težnjom za ostvarenjem porodičnog ideala. Glavni junak, Rameš, odlazi brodom na svoje ugovoreno venčanje ali brod kojim je putovao tone... Crtajući taj problem u svetlu običaja i tradicije svoje zemlje, Tagore otkriva čitav jedan novi svet, dalek po svojim spoljašnjim pojavama, ali blizak, privlačan i prisan po svojim osnovnim ljudskim doživljajima, stremljenjima i problemima.  

Ljubav je glavna tema svih Tagorinih dela: ljubav prema ženi, prema deci, prema prirodi, prema životu uopšte. Žena kao najlepše i najneposrednije oličenje života ima počasno mesto u Tagorinom delu. Čovek je svuda traži i svuda pronalazi. Toliko mu je potrebna da mu se čini da ju je video u snu pre nego što se s njom upoznao ili da je bila njegova u nekom ranijem životu.

Rabindranat Tagore (1861 — 1941) bio je indijski književnik, dramaturg i filozof. Napisao je više od 1.000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2.000 pesama, veliki broj eseja i druge proze. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, eseji jačinom misli, a romani društvenom svešću. Zadivljen prirodom i njenim detaljima, svoje prve pesme napisao je u svojoj osmoj godini. Do sedamnaeste godine života obrazovao se kod kuće, kada je na očevo insistiranje otišao u Englesku i da bi studirao prava. Studije u Engleskoj nije dovršio, već se vratio u Indiju i opredelio za književnost. Najznačajnija dela su mu zbirke pesama „Gradinar“ i „Gitandžali“, a od romana „Brodolom“. Godine 1913. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Vaskrsenje je dugo očekivani i prvi veliki Tolstojev roman nakon Ane Karenjine.

Glavni junak romana je Dmitrij Nehljudov, plemić koji traži iskupljenje za štetu nastalu njegovim nepromišljenim postupcima u prošlosti. Kada u sudnicu u kojoj se zatekao kao jedan od porotnika prepozna Kaćušu Maslovu, sluškinju iz kuće svoje tetke, Nehljudov spoznaje svu svoju odgovornost za njenu sudbinu. Priprosta devojka koju je ljubio i napustio, ne znajući da je rezultat te veze dete, sada je prostitutka optužena za ubistvo. Nehljudov odlučuje da iz temelja promeni svoj život i da učini sve kako bi se odužio jadnoj devojci.

Za deset godina, koliko je stvarao svoj poslednji roman dugog formata, Tolstoj je u njega duboko usadio filozofska razmišljanja starog i moćnog anarho-pacifiste. Osuđujući laž i nepravdu na kojoj počiva rusko društvo i korumpiranost države, Tolstoj je u Vaskrsenju propovednik isto koliko i pisac.

Među mnogim pohvalama koje su zaslužile Servantesove novele, možda je najčuvenija ona koju je izrekao Gete. Ona se nalazi u jednom Geteovom pismu Šileru iz 1795. godine: „U Servantesovim novelama našao sam pravu riznicu pouka i zadovoljstava. Kako je radosno moći prepoznati kao dobro ono što je već poznato kao takvo, i koliko brže idemo svojim putem kad naiđemo na dela ostvarena prema načelima koja se trudimo i sami da primenimo u meri svojih sredstava, na svom sopstvenom tlu!“