POEZIJA

Ivo Kara-Pešić
(1976, Beograd)
Filozofski je pisac, prevodilac i pesnik.
Jedan je od osnivača dubrovačke nevladine
organizacije Kinookus, čiji su projekti
usmereni na multidisciplinarno i održivo
promišljanje kulturnog i prirodnog nasleđa.
U slobodno vreme sadi drveće i
svira saksofon.
Ona kaže:
uvek u detinjstvu imaš neku drugaricu
koja te vuče da radiš opasne stvari
da skačeš s visokih stena
da roniš duboko
da se kupaš po velikim talasima
da hodaš po rubu terase desetog sprata solitera
da kradeš u prodavnici
da se pentraš na drveće
da odgovaraš bezobrazno starijima
i voziš bicikl kao luda
da se ljuljaš toliko jako da zamalo poletiš
da zadržavaš dah dok ti se ne zavrti u glavi
onda u jednom trenutku skupiš hrabrost da joj kažeš ne
i tvoj život postane predvidiv i mlak.

U kratkim, jezgrovitim pevanjima, pesnikinja nas vodi u svet koji je iskrivljeni odraz našeg poimanja „realnosti“ i, samim tim, mnogo bliži stvarnosti no što se čini na prvi pogled. Naime, savremeni svet postaje sve više dvodimenzionalan a s njim i psihološka i duševna dubina ljudi. Nije ni čudo što je simbol takvog sveta upravo kartonski čovek, navodni muž, nadrealistička pojava koja kao da je izrezana sa nekog bilborda. Okrećući lični i porodični život glavne junakinje Kartonskog čoveka na tumbe, vešto baratajući efektnim rečima, autorka uspeva u onom što je velika retkost u našoj književnosti: da bude satirična ali da zadrži ozbiljnost i kvalitet svog dela kojem ćete se sigurno vraćati.

Na srpskom pesničkom nebu zasjala je nova zvezda: Milivoj Ćuk. Pesnik Ljubavi. (...) U trodelnoj („troičkojˮ) zbirci Sve je tu. Verujem da ćemo iščitavajući to Sve u Ćukovim stihovima postajati bolji i plemenitiji. Časlav Ocić

Nova zbirka poezije našeg proslavljenog neoavangardiste Radivoja Šajtinca.

Pompeja je zadiranje, infiltracija u ONO što očima ne može da se vidi, praiskustvo, klesanje reči u ritmove, smislove i parasmislove, prefinjena tenzija na asocijativnom raskršćima, šeretsko pevušenje nestajanju u lice. Ona svedoči o lakoći napora iskazivanja, konstitucije stiha kao verbalne arhiformule koju nije moguće hijerarhijski podrediti. A nije ni uputno pokušati. Šajtinac Pompeje jeste čovek koji peva pre i posle vlastite poezije, onaj koji se razobručio, raspojasao, razbaškario, raz, raz, raz, razneo i privid interne poetičke konvencije koju je sam decenijama gradio. I tako uspeo da bude sopstvena naredna inkarnacija, sebi na očigled.

Zbirka Ja svako Borivoja Gerzića zaokružen je pesnički poduhvat koga čine zrele, crnohumorne, opore i onespokojavajuće pesme.

U njihovom središtu se nalaze promišljanja na ontološke teme (život je slepa volja za nečim / nasuprot ničemu / secikesa... nebo je praznina), fragmenti svakodnevice (događaje merimo po / njihovim posledicama), kao i serija snova (trampu je supruga zabranila da puši / on ulazi u drveni poljski ve-ce…). Vrlo su suptilni tračci povezanosti sa Biblijom (od potopa do Knjige postanja iz pesme koja otvara rukopis). Posebno je dobra navodna pomirenost sa nemirom, a u njenom korenu nalazi se još veći nemir.

Komunikativni i neposredni, stihovi su lišeni svake patetike i opštih mesta, dok neočekivan zaokret ka ironizaciji religijskog iskustva pred kraj knjige daje čitavoj zbirci dodatni kvalitet (oci na nebesima / volite jedni druge... ako će jednog dana sve / nestati, koji je smisao / postojanja? / nestajanje? / ne-stajanje?). Zbir reskih, iskupljujućih momenata!