POEZIJA

Početkom XX veka u korejskoj književnosti se javlja poezija slobodnog stiha, a vodeći poetski žanr je lirska pesma. U ovom izboru odabrano je osamdesetak pesama četrnaest veoma poznatih korejskih pesnika koji su objavljivali svoje pesme u prvoj polovini XX veka. Sve ove pesme napisane su prefinjenim poetskim jezikom i stilom, a karakteriše ih iskrenost i istinska doživljenost. Ono što ih tematski povezuje to su ljubav prema voljenoj osobi, ljubav prema izvornoj prirodi, ljubav prema domovini i dostojanstvenom životu.

Poetika erotskog kao visok stvaralački izazov poznata je još od začetka Homerovog epa (erotizam lepe Jelene, Kirke, Kalipso) i doba Arhiloha, lirske pesnikinje Safo i Alkeja do Ovidijeve Ljubavne veštine i Katulovih Carmina, od Vijona i francuskih pesnika 17. veka, do već moderno razuzdane erotske poezije (Bodler, Delvo) i urbano utančane (Laforg, T. S. Eliot), ili vrhunskog senzibiliteta u prepoznavanju arhajske erotike (Ezra Paund, Sen-Džon Pers, Rober Marto).

Tanka linija erotske inspiracije u srpskoj poeziji začinje se glasovima anonimnih narodnih pevača i hvata prve književne zamahe u stihovima Sime Milutinovića, Njegoša, Branka i Laze Kostića, da bi razvila savremenu erotsku dubinu tek od Crnjanskog, Rastka i Tišme, ka najboljim, ređim ostvarenjima pesnika današnjice. Pred čitaocima je strogo birana Antologija srpske erotske poezije, prva takve vrste u prostoru srpskog jezika i kulture, što je čini prvorazrednim izazovom baš danas, u vremenima kada oseka srpskog biološkog i etničkog bića vapi za obnovom, toplinom i večnom energijom erotskih podsticaja ka ljubavi i mimo ljubavi.

Pesnici ove antologije – od onih velikih i osvedočenih do neočekivanih i najmlađih – raznovrsnošću svojih glasova i hrabrim izrazom, veoma izazovno svedoče i potvrđuju kako i koliko erotska poezija traži, seže i mâmi vrhunce zanosa i ponore strasti.

Mirko Magarašević

Shvatiti Aleksandra Bloka (1880–1921), kako piše Andrej Beli, znači shvatiti vezu između njegove rane poezije i poeme „Dvanestorica“, nastale tri godine pred pesnikovu smrt. Izbor koji je pred nama upravo predstavlja uvid u bogato i raznovrsno stvaralaštvo ovog velikog pesnika Srebrnog veka. Pred nama su rani stihovi Bloka „čistog simboliste“ (Ante Lucem, Pesme o Divnoj Dami), poezija kasnijeg perioda (Pesme iz drugih zbornika), kao i tri Blokove poeme – Dvanestorica i Skiti iz 1918. godine i nedovršena poema Odmazda, pisana u periodu od 1910. do 1921. godine.

Stihovi Aleksandra Bloka puni su nedorečenosti i slutnje. U njima je književna kritika uočila posebnu metaforičnost, ironiju i groteskni duh negiranja društvenih okolnosti. Blok je u svom pesničkom izrazu razvio emotivnost i lirizam, a njegova poezija je, „iščekivanje nečeg novog, što če doći“, a što pesnik može da izrazi simbolima i muzikom stihova.

Izbor jedanaest ruskih pesnikinja, pod izvanredno odabranim naslovom Uzvodno od suza (stih jedne pesnikinje, Vere Pavlove), obuhvata ceo XX vek: prva odabrana pesma je objavljena 1905, a poslednja 2008. godine. (…) Kod ovih pesnikinja nema ni govora o nekom oponašanju, ponavljanju ‘muške’ poezije. Meni se čak čini: ako bi se uklonila imena, dobar poznavalac ruske poezije bi sa sigurnošću, putem samo ovih prevoda, sigurno znao da je reč o ukupnoj ruskoj poeziji. (…) I ovaj put se ispostavilo da podele ništa ne znače, da su privremene: zagonetka poezije ostaje i dalje tajanstvena ako je poezija izuzetno ostvarenje, ako stvaralac preuzima svoju sudbinu i nosi svoj krst, tada muški i ženski pristup nije ni bitan toliko, ne sme služiti kao prazan izgovor iako ga ne treba zanemarivati.

Prozreti neku stvar, neki problem u celosti, a sam pri tomе ostati neproziran – to je veliko umeće Hansa Magnusa Encensbergera. Encensbergerove pesme su razuđene meditacije u formi nerimovanih stihova i strofa. Prilikom čitanja – a veliko je zadovoljstvo čitati te nežne, iznenađujuće, mudre i ponekad, uprkos svekolikoj skepsi, predivno razigrane tekstove – spoznajemo da u lirici nije reč samo o jasnoj lirskoj formi. Da li je nešto „lirika“, to je i pitanje subjektiviteta koji sebe izražava stihom, jezičkog stava koji rađa metafore, raspoloženja koje uvezuje reči – a ne samo pitanje forme.

Joachim Kaiser

Hans Magnus Encensberger (Hans Magnus Enzensberger) spada već duže od pola veka među najistaknutije i najuticajnije nemačke i evropske pesnike, ali i esejiste i kritičare savremenog društva. U 33. godini dobio je nagradu „Georg Büchner“, najznačajnije književno priznanje na nemačkom jeziku. Dela su mu prevedena na veliki broj stranih jezika.

Ovaj zbornik je nedovršeni rukopis Vaska Pope koji je, najverovatnije, nastao krajem šezdesetih godina dvadesetog veka a sačuvao ga je pesnikov prijatelj Aleksandar Petrov. U belešci na kraju zbornika prof. dr Đorđe Trifunović kaže da je on slika jednog ličnog vrednovanja srpskog srednjovekovnog pesničkog kazivanja, koje još nije dobilo sveobuhvatnu, književnoteorijsku i estetičku ocenu.

Paund je otkrio kinesku poeziju našem vremenu. Više no iko drugi, Paund je odgovoran za prevrat u poeziji 20. veka.

T. S. Eliot, 1928.

Metodom i duhom Paund je blizak idejnosti koju nalazimo u Danteovoj Božanstvenoj komediji (čiji je oslonac u Vergiliju, a Vergilijevu Homeru). Ta idejnost se zasniva na inkluzivnosti.

Luis Zukovski, 1931.

Poema u slobodnom stihu Cantos objedinjuje sve elemente u večnom toku… bezvremeni su.

V. B. Jejts, 1936.

On je pesnik novih početaka, oslobođenih energija, onaj ko ogromnom radoznalošću probija sve kulturne barijere. Njagova ozbiljnost je nepogrešiva; on govori o našim problemima.

M. L. Rozental, 1960.

Sve ambiciozne poeme našega vremena stvorene su uz Paundovu podršku ili su bile inspirisane njegovim primerom.

Lesli Fidler, 1969.

Paund je bio jedinstven, najuticajniji pesnik veka, nesebični ohrabritelj drugih pesnika. On plovi za znanjem i lepotom, podjednako.


Tom Gan, 2000.

Paund je strogo posvećen preciznoj pesničkoj slici, jasnom uvidu u prizor, emociju i raspoloženje. Кo ne sluti i ne razume poetiku Ezre Paunda, neće moći da bude na tragu novog ni u poeziji svoga
jezika.

Mirko Magarašević, 1967/2017.

U pesmama ovog neobičnog pesnika stvarni život, filozofija, nauka, umetnost, podvig, poraz, uspon, pad – sve se pretvara u stih, u stih bola i očajanja. Do srži urban pesnik, koji je maksimalno individualisan, oseća svet kao sveprolazno, humove oseća kao bol, kao „naša stradanja”, „humovi su ljubavi koje nas prate”. Oni su za ovog pesnika „krik i ridanje”. U ovom ogromnom, nesagledivom poetskom svetu usamljenost je jedna od najznačajnijih tema. Kad dođe u dodir sa ovom usamljenošću i kad ga ona ispu¬ni, čitalac će osetiti kako se nalazi pred naizgled sasvim umirenim svetom, ispod čije je površine nemir, traganje, bezizgledna nada, očajanje…

Vitomir Vuletić


O JOSIFU BRODSКOM* Ništa u dvadesetom veku nije nagoveštavalo pojavu jednog takvog pesnika kakav je Brodski. Česlav Miloš Josif Brodski je rođen 24. maja 1940. godine, u Lenjingradu. Njagovo rano detinjstvo obeležile su godine rata, stradanja pod opsadom, razaranja voljenog grada, kao i posleratna nemaština i skučenost. Soba i po i jedino odelo bila je sva raskoš njegove mladosti. U takvim je uslovima formirao svoje estetske poglede. Beskrajni prostor, voda i mnoštvo odraza neoklasične arhitekture našlo je odraza i u njegovom stvaralaštvu. Godine 1955, u svojoj petnaestoj, završivši sedmi razred i započevši osmi, Brodski je napustio školu i počeo da radi u fabrici kao pomoćnik glodača. Bio je to potez iznuđen kako problemima u školi tako i željom da finansijski pomogne porodici. Više je puta pokušao da se upiše u školu za ronioce i oprobao se u mnogo drugih zanimanja. Tako je radio kao asistent u mrtvačnici oblasne bolnice u nadi da će se upisati na medicinu, kao ložač u kotlarnici, kao mornar na svetioniku. Bio je učesnik geoloških ekspedicija u ulozi tehničara geofizike, pa sanitarac, ložač, fotograf... i sve vreme mnogo je i haotično čitao, najviše poeziju i filozofsko-religioznu literaturu. Učio je samostalno engleski i poljski, pisao je pesme i bavio se prevođenjem poezije. Кao mladić koji će kasnije postati jedan od najplodnijih i najslobodnijih umova svog veka, na vreme je shvatio da mladalačku energiju ne treba uludo traćiti, već je pametno uložiti u duhovno uzdizanje. Кakvu je ulogu odigrala knjiga u njegovom životu, svedoči sâm: „Bilo mi je oko šesnaest kad sam počeo da se obrazujem samostalno. Često sam posećivao biblioteke. Počelo je iz proste potrage za znanjem, da bi preraslo u posao zbog kog vredi sve žrtvovati.” Biografski podaci preuzeti iz: Poluhina Valentina: Эвтерпа и Клио Иосиф Бродского. Хронология жизни и творчества,, Moskva 2012. i L. V. Losev, Хронология Жизни и Творчества И. А. Бродского, Moskva 2006.

Ne može se reći kako je Mandeljštam bio poeta „kulture”; on je pre bio pesnik civilizacije i za civilizaciju. Jednom, kad su ga zamolili da odredi akmeizam – književni pokret kom je pripadao – rekao je: „Čežnja za svetskom kulturom.” Ovakvo shvatanje svetske kulture potpuno je rusko. Zbog svog položaja (ni istok, ni zapad) i svoje okrnjene istorije, Rusija je uvek patila od kompleksa kulturne inferiornosti, bar u odnosu prema Zapadu. Iz te inferiornosti uvrežio se ideal izvesnog kulturnog jedinstva onog „tamo” i, shodno tome, – intelektualni apetit za sve što otud stiže.

Josif Brodski

Odabrao i prepevao: Radojica Nešović

Bila je od posebne vrste: ni „od kamena“ ni „od gline“ bila je sazdana. Pa čak – ni „od ploti“. Kao „varlјiva pena morska“. Od vazduha i vode – ne vazduh i ne voda. Od talasa i stene – ne talas i ne stena. Na granici stihija – u sudaru stihija. Sudar stihija. Tek što se popela na vrh talasa, razigrana i šumna – a već je poput čipke nestajala u pesak, pokorno i bez kreta. Ona, što umire u trenu
rođenja i vaskrsava pri svakom novom udaru vala – „srebreći se i sjakteći“. Trenutna i večna, promenlјiva i nepromenjena – Psiha. Živa Duša.

Pavel Jevgenjevič Fokin

Marina Ivanovna Cvetajeva (Марина Ивановна Цветаева, Moskva, 1892 – Jelabuga, 1941) bila je ruska i sovjetska lirska pesnikinja i prozna književnica. Studije je završila na Sorboni. Njena poezija prevedena je na mnoge svetske jezike.