POEZIJA

Poezija Đorđa Jovanovića nastaje iz retke sposobnosti da se u svakodnevnom prizoru prepozna metafizički treptaj. Njegov pesnički pogled zaustavlja se na gradskom pločniku, u autobusu, pred cvećarom, među decom u prihvatilištu, nad knjigama..

Zbirka pesama Haos ožiljaka rezultat je regionalnog konkursa u organizaciji izdavačke kuće „Librum”, osmišljenog sa željom da se savremenim mladim pesnicima pruži prostor stvaralačke afirmacije i kulturnog povezivanja.

„Lom” (originalni naslov: Crush) Ričarda Sajkena (Richard Siken) izuzetno uticajna zbirka pesama. Knjiga je prvobitno objavljena 2005. godine.

Knjiga predstavlja mračnu, intenzivnu i strastvenu eksploziju emocija, a njena sadržina se može podeliti na nekoliko ključnih motiva:

Surova kvir ljubav i opsesija: Pesme duboko istražuju homoseksualnu žudnju, strast, paniku i posesivnost u odnosima između muškaraca. Sajken je knjigu velikim delom posvetio sećanju na svog partnera koji je preminuo devedesetih godina prošlog veka.

Preplitanje nežnosti i nasilja: Autor prikazuje ljubav ne kao mirno stanje, već kao ratište. Želja da se poseduje voljena osoba graniči se sa destrukcijom i povređivanjem.

Gubitak, tuga i trauma: Kroz stihove se provlači stalni osećaj pretnje, napuštenosti i nemogućnosti da se pobegne od sopstvenih sećanja.

Filmska atmosfera (Sinematičnost): Pesme su napisane tako da podsećaju na filmske scene, brze kadrove u automobilima, bekstva, motelske sobe i stalni pokret.

Zamalo me je oteo mrak – nežnost kao poslednje uporište slobode

U svetu koji deluje sve mračnije, svirepije, sebičnije, koji od osetljivih traži da očvrsnu a od prkosnih da se smanje i uklope, nova zbirka Ognjenke Lakićević Zamalo me je oteo mrak predstavlja bunt nežnih i odbranu empatije.
Lakićević piše o telu umornom od hroničnog bola, o deci koja uče da budu nevidljiva, ljubavi koja ranjava, duhovnoj lenjosti, neosetljivosti prema životinjama i slabijima. Istovremeno, i dalje vidi lepotu, i dalje pravi liste onoga što vredi, i dalje se ljuti na svet koji je duboko razočaravajući, ali od njega ipak ne odustaje.
Upravo to balansiranje između melanholije i suzdržane vedrine, svesna ranjivost, sirova iskrenost i nedestruktivan bes jesu ono što njen glas čini prepoznatljivim i bliskim. Njena poezija deluje lekovito na našu anksioznost i egzistencijalni grč, podsećajući nas da ljubav, solidarnost i nada nisu slabost, već brana protiv buke, nasilja i mraka.
Zamalo me je oteo mrak je priručnik za preživljavanje za svako srce koje traži utehu i ne odustaje od nežnosti.

Kada ovo naše vreme prođe – a proći će, kada njegovi glavni akteri siđu sa scene – a sići će, kada se vatre pogase – na neko vreme, kada se dim raziđe i prašina slegne, kad nastupi zatišje i kad potom novi akteri budu palili nova žarišta – jer plamen je večan, tada će jedina veza između nas sadašnjih i njih budućih biti Marko – sve ostalo je prolazno. U njemu ćemo se dotaći i prepoznati jer Marko je dete božanskog plamena u čoveku.
Održavajmo taj plamen da se ne bi ugasili, da nam se trag ne bi zatro, da ne bi nestali kao mnogi drugi nesrećnici što pre nas nestaše.

Ova knjiga je jedna priča ispričana u stihovima o jednoj velikoj i maloj ljubavi. Sve je počelo jedne subote i ni na šta nije slutilo. Stvaralo se i nastajalo je polako, ali uporno, finim emocijama vođeno. U ovu knjigu je stala jedna ljubav koja je stotinu dana trajala.

Pesnike prepoznajemo po unutrašnjoj svetlosti koja ih obasjava, i ne samo njih, negi i sav okolni svet, prirodu, prijatelje, sve na čemu se zaustavi njihov život... - iz pogovora Zorice Kuburović

Istinski bol duše pesnik pretače u stihove sagledavajući našu današnju stvarnost. Ne štedi reči, nesebično ih daruje, i samo želi da lјudi imaju uši da čuju i da svoju dušu i telo ne truju, već da se živeći dostojno čoveka, udostoje života budućeg veka…

O Lazi Kostiću i njegovom delu je napisano mnogo knjiga. Gotovo da nema u panteonu slavnih istoričara i teoretičara književnosti, književnih kritičara, stvaralaca u kulturi i književnosti, ali i mnogim drugim oblastima koji se o ovom višestrukom talentovanom i nadarenom umetniku i jednom od najumnijih Srba svoga vremena, nije oglasio i po pravilu izrekao najviše ocene gotovo do apoteoze, senčeći io slikavajući njegovo delo.

Ovo pesničko delo je kosmički pristup bitisanju i eksplicitinoj, odabranoj ontogenezi lika i dela Nikole Tesle. Blistavi um predstavlјen kao kaleidoskop, je retorički oslikan u dva krucijalna pristupa: Dodir vremena u prostoru i Dijalog slike i tela nebeskih. Kroz delo su isklesane misli, emocije, snovi i vizije naučnika. I život se rađa iz mašte, te je pesnikinja prepustila bezbroj metaforički gajenih momenata iz izvora sreće, do nepresušnog intelektualnog sinergizma moći i svetlosti zvezda.

Najnovija knjiga poezije Beise Romanić naslovlјena je autentičnim naslovom ,,Vreme posle vremena“. Ovaj naslov nosi duboku filozofsku i poetsku simboliku, naročito ako se uzme u obzir da ga potpisuje autorka u zreloj dobi života… Prvi sloj značenja ukazuje na promišlјanje o prolaznosti – o trenutku kada se „vreme“, u lјudskom, svakodnevnom smislu, već na neki način iscrpelo.

Žig na dahu je zbirka pesama nastala iz snažne, gotovo neizdržive potrebe za govorom – iz trenutka kada su reči bile jedini način da se sačuva smisao i suprotstavi tišini. Ove pesme beleže jedan intenzivan unutrašnji proces, borbu između potrebe da se izrazi i nemogućnosti da se izgovori dovoljno. Danas, nakon iskustava koja utišavaju i preobražavaju, ta potreba više ne postoji. Ali trag je ostao. U svakoj pesmi, u svakom stihu – kao žig na dahu.

Dangubić u stihovima poeme "Dunav, talasi" evocira kulturnu, jezičku i istorijsku slojevitost Dunava kao jedne od osa evropske civilizacije.

Pesme Miroja Burića donose poeziju duše čiji su ožiljci još sveži, a strast prema životu neizmerna. Miroje Burić je profesor srpskog jezika i književnosti. Njegovo stvaralaštvo utemeljeno je na književnom obrazovanju i sledi pesničku liniju naše poezije poslednjih dekada dvadesetog veka. Svojom poezijom pesnik svedoči o antagonizmu sopstvenog imena i velikim talasima emocija koje ga bacaju u stvaralačke vrtloge, pišući, kako je to lepo primetila Nevena Kamenar – poeziju kao meru ljudske emocije.

Zbirka poezije “Trag u srcu” Vesne Stanojković donosi autentične, iskrene i prepoznatljive slike unutrašnjeg sveta jedne žene koja ume da oslušne svoja osećanja i pretvori ih u reči. Svaki stih nastaje iz iskrenog trenutka proživljene emocije – ljubavi, nežnosti, čežnje, osećaja gubitka i nadanja.
U njenim pesmama nema pretvaranja ni ukrasa, samo čista, jasna misao i osećaj koji prelazi na čitaoca.
Autorka na suptilan način pokazuje kako jedno srce pamti, voli i oprašta, i kako se u najjednostavnijim rečima kriju najdublje istine.

On je pesnik bez kože. I maslačak kad ga dodirne – boli. To nisu pesme. To je lelek. Lelek nad mrtvima koje niko olelekao nije… Bol je, lopovi moji, privatna svojina, zato ga ne zloupotrebljavajte. On je sam. Noći provodi kao čuvar u privatnoj neuropsihijatriji. Za njega drugog mesta nema. Sam sa ranama svoga roda. To su i njegove rane. Društvo mu prave poklana deca. 

Rilke je rekao da su "pesme iskustva". Nastale u krajnjoj egzensticijalnoj situaciji, pesme Radomira Uljarevića u knjizi Intezivna nega, u strogoj versifikacijskoj formi, potvrđuju koliko je iskustvo važno za poeziju i kako se neka iskustva mogu kazati još samo poezijom. Povezujući poeziju i iskustvo u životnu simbiozu, neposredno iskustvo posle koga čovek ne može biti isti i potrebu da se ono ispuni istinskim razumevanjem, ove pesme veruju kako se zemaljske drame i udesi moraju prosvetliti metafizičkim uvidima. Tako susret sa sovom postaje intezivni susret s prvim i poslednjim pitanjima. - Gojko Božović

„Slabo spava, povremeno šeta gola, nema mira... Ivana piše s mesta gde svet ulazi u nju, baš na mestu preloma spoljašnjeg u unutrašnjeg. Taj kontakt, taj prelom, najintimnije je moguće mesto. Toliko intimno da mi se čini da znam kako je to biti Sajsi…
Najteže mi pada što slabo spava i nema mira.“ – Konstrakta

„U ovom poetskom dnevniku Ivana Rašić pruža ruku Sajsi MC i pomaže joj da siđe sa scene. Kad se reflektori ugase, ritam ostaje; pesme pulsiraju poput noćnih žurki, nemirne i strastvene. Bit je sporiji, ali udarci su dublji.“ – Radmila Petrović

„Ove su pjesme na neki način spomenar ili je bolje reći – uspomenar; težnja da pronađemo sebe ne samo u prostoru nego još više u vremenu, kao da možemo jasno vidjeti sebe kako rastemo, kroz vrijeme, u javnom prijevozu, na rubu parka, na još jedini mogući način – u jeziku, stih po stih i eto života, tjelesnog, putenog, strastvenog, kojeg može zapisati samo jedini mu svjedok. A život u jeziku ponekad postane poezija koju je napisala neka žena, možda djevojčica, koja nam riječima drsko i nježno otkriva sebe – jer mi i jesmo jezik kojim se koristimo, poezija smo, pjesma. Možda baš to žulja zgrade, jer što bi ih drugo žuljalo osim onoga što žulja one koji ih nastanjuju.“ – Marko Tomaš

Premda naizgled heterogena, zbirka poezije Suteren je knjiga koja svoju unutrašnju koherenciju ostvaruje uvezivanjem ekspresivnih pesničkih slika, lajtmotivima i aktiviranjem imaginarne ravni, posebno kroz, pavlovićevskim jezikom govoreći, "čitanje zamišljenog". Zbirka je rezultat srećnog susreta pesnika i vajara u jednoj ličnosti, pa se stoga njegova poezija, kako navodi recenzent Želidrag Nikčević, "ne umiljava rutinskom pogledu".

Izbor iz poezije Branislava Brane Petrovića.

Jeste mnogi pamte moje pjane zore
jeste o meni se priča sve najgore
al
tebe više do jutra ne čeka
pesnik koji te za noć voleo dva veka

Branislav Brana Petrović (1937−2002) bio je srpski pesnik i novinar. Gimnaziju je završio u Čačku a diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je kao novinar u „Borbi“, kolumnista u NIN-u, bio je urednik u časopisima „Vidici“ i „Srpski književni glasnik“ i urednik u Izdavačkom preduzeću „Prosveta“. Njegove pesme, poeme i priče nalaze se u brojnim antologijama i zbornicima. Dobitnik je i mnogih književnih nagrada među kojima se izdvajaju nagrada „Isidora Sekulić“ (O prokleta da si ulico Rige od Fere, 1970.), nagrada „Branko Miljković“ (Predosećanje budućnosti, 1973.), Oktobarska nagrada grada Beograda (Izabrane pesme, 1987.), Zmajeva nagrada (Da vidiš čuda, 1990.), nagrada „Desanka Maksimović“ (2000. god.) za celokupan doprinos srpskom pesništvu, itd. Osnovna škola u Slatini kod Čačka nosi njegovo ime.

Zlatni prah je snažna i potresna pesnička knjiga o pamćenju, identitetu i opstanku. Zbirku čine pesme koje istovremeno deluju kao lična svedočanstva i kao zapisi o jednom vremenu – vremenu rasutih vrednosti, istorijskih lomova i svakodnevnog istrajavanja.

Posebno mesto u "Zlatnom prahu" zauzimaju pesme-posvete – prijateljima, pesnicima, intelektualcima i duhovnim srodnicima koji su obeležili autorovo iskustvo i kulturni prostor kojem pripada. Među njima su istaknute ličnosti srpske književnosti i kulture, poput Matije Bećkovića, Milovana Danojlića, Ivana V. Lalića, Duška Trifunovića, Petra Handkea i drugih, ali i figure iz porodičnog i intimnog kruga. Te posvete nisu puki omaži, već poetski portreti u kojima se lično pamćenje ukršta sa širim istorijskim i duhovnim kontekstom.

Kako jedan stih kaže, „reči u duši brane da svet se sruši“. Upravo u toj poruci Zlatni prah pronalazi svoj smisao – da sabere rasuto, imenuje ono što preti da bude zaboravljeno i potvrdi da poezija, i danas, ostaje poslednje utočište trajanja.

„U ovoj sabranoj poeziji deskripciju je nadjačao oset, zvukove-unutrašnje arije, vid-dodir, a istorija je isprovocirala pesnikinjinu prozorljivost. Ipak, uprkos svemu pobrojanom, ovo ostaje istinita putopisna zbirka jer je hrabro i bez prikrivanja napisana. I to je, rekla bih, najočigledniji i najvredniji atribut Dušičine poetike.” odlomak iz recenzije Gordane Vlajić

Le cadavre exquis / izuzetni leševi, je grafička igra ili kolektivno pisanje koje su nadrealisti pokrenuli 1925. Prvi su to učinili Žak Prever i Iv Tangi. Pridružio im se najpre Marsl Dijamel. Sva trojica stanovali su u istoj kući u ulici du Château broj 54 u Parizu. Potom su to prihvatili i ostali nadrealisti i cadavre exquis je postao, i dugo ostao, najvažnija i najprovokativnija nadrealistička igra. U Sažetom rečniku nadrealizma koji su 1938. godine objavili Andre Breton i Pol Elijar on je definisan kao igra koja se sastoji u tome da više osoba napiše jednu rečenicu ili nacrta crtež a da niko od njih ne zna ko je prethodno, i kako, u pisanju tog teksta ili u crtanju sudelovao. Princip igre je sledeći. Okupi se grupa učesnika i svaki od njih piše svoj deo rečenice (ili nacrta svoj deo crteža) redosledom imenica – glagol – dopuna/e, a da ne zna šta je prethodni napisao (ili nacrtao). Prva tako napisana rečenica koja je igri „pozaj-mila“ ime bila je: „Leš – izabran – popiće – vino – novo.“ Osnovni pokretač i ove, i ostalih kreacija ovog tipa, jeste nesvesno koje su nadrealisti, inspirisani Frojdom, intenzivno proučavali.

Krstareći po onome unutra, pesnik uočava kako se vreme rasteže i skuplja, i sam u čudu kako životni vek visi o koncu, kako ga začas može nestati. A opet, ima ga tako mnogo da ga neprestano možemo čitati i prepričavati onda kada odahnemo, vraćeni sebi, slobodni od zaglušujućih informacija kojima nas neprekidno, hteli mi to ili ne, zasipaju. Ova poezija svedoči da je sve živo, da ne postoji ništa, da svaka pojava na kugli zemaljskoj ima svoje poslanstvo, a to je učešće u životu koji se neprekidno ukida i obnavlja, koji postoji desetinama hiljada generacija pre novorođenog deteta i koji će postojati i u svim trenucima posle ovoga. Matičetov se bavi esencijalnim pitanjima, otkrivajući (moguća) značenja postupno, onako kako se stvari odvijaju u njegovom vreme-prostoru, pokušava da protumači čoveka i čovečanstvo zapažajući zbivanja u svom životu i prisećajući se priča ispričanih još davno pre njega – svako zakasni pola sveta pre nego što se rodi.

Postoje razni tematski pristupi kojima možemo rasvetliti antološki presek nove norveške lirike: geografski, ekološki, psihoanalitički, urbanistički itd. Opredeljujemo se za luminopoetički – onaj koji u centar stavlja fenomen svetlosti. Nasuprot njemu stoji fenomen mraka sa kojim stupa u kontrapunktski, dijalektički odnos. Svetlost je uslov postojanja svega, a njen simbol, koji pulsira ovim tekstom, zrakoliko se razlaže na značenja svesti, (samo)spoznaje, sreće, topline, harmonije… Primiti svetlost znači suočiti se sa iluminacijom ne samo spolja, nego i iznutra, iz duše. Duša postaje pročišćena, srećna, nasuprot obrnutom procesu gde mrak unosi haos, bol, zebnju, tugu, depresiju, očaj. U mnoštvu primera nove norveške poezije susretaćemo se sa više svetlostnih relacija: sa Suncem, u religioznom smislu, sa urbanitetom (gradom) kao i sa privatnim svetlom (onim koje osvetljava dom). Ako bismo sumirali značaj teme borbe između svetlosti i tame na savremenu norvešku poeziju, mogli bismo reći da ovaj nordijski mitopoetički topos (i te kako prisustan u finskoj Kalevali) i te kako pulsira i danas u lirskim poetikama mnogih norveških autora. U jednom potpuno drugačijem podneblju, sa prilično uravnoteženim godišnjim dobima i drastično manjim svetlosnim oscilacijama, iskustvo sa ovakvom pesničkom tematikom, u najpozitivnijem mogućem smislu, donosi inspirišuće očuđenje. Iz njega proističe potreba za novim čitanjem ovog više nego dragocenog lirskog odabira prevodioca Marka Vukovića.

Svojim melanholičnim tonom pesnička knjiga Helene Imislund istražuje šta se događa u nama kada se nađemo blizu smrti ili tuđe smrti. Vodi nas preko tri raskršća gde sama blizina smrti daje životu novu jasnoću. Ona duboko zadire u ljudsku prirodu pozivajući na introspekciju i razmišljanje o smrtnosti, ali i na sećanje i tragove koje ostavljamo, bilo da se fokusira na mladu ženu s dijagnozom karcinoma koja se suočava s činjenicom da nema puno vremena, kao u prvom pevanju ili kad prikazuje staricu s demencijom koja se preseljava i prilagođava na život u domu i kad opisuje to kako ona doživljava sećanja, kakve je dileme prate. Dok jedna mlada žena treba da se pobrine za sve oko sahrane rođake s kojom nije bila naročito bliska, u trećem pevanju istražuje se ideja prolaznosti i nestalna priroda ljudske egzistencije. Emotivnost, dirljivost i snaga izraza Helene Imislund ukrasi su knjige Rasute kćeri.

Poeziju Bobana Hrvača karakteriše drama traganja nedužnog čovjeka za vlastitom krivicom. Zbilja nema ničega poštenijeg i ljudskijeg od ispitivanja jedne, pokazaće se, endemske mržnje koja te prognala sa uistinu vjekovnog ognjišta, krenuti od kopanja po vlastitoj krivici, odgovornosti i naivnosti. A upravo to u čitavom ovom ciklusu pjesnički posvećeno preispituje Boban Hrvač, „domorodac kojeg proglasiše osvajačem i oteraše od kuće“.
Poetički akcenat se dalje seli sa egzistencijalnog i istorijskog na autopoetički plan. Upravo to novo akcentuiranje predstavlja ključni hermeneutički momenat i događaj u ovoj knjizi smješten u samo njeno središte. Nije to nikakva pomodna poetička autorefleksija, želja da se poezija predstavi kao vlastiti predmet, nije to poetička rasprava o angažmanu, o dometima i potrošenosti metafore, a pogotovo nije neko nategnuto mudrovanje o poetskom sjedinjavanju sadržine i forme, to je jedno trezveno vjerovanje da je „vreme (u kojem živimo) loše za pesnike, ne i za pesmu“. Potvrda je to vjere u poeziju kao formu individualnog spasenja uprkos vremenu njene već odavno proglašene društvene skrajnutosti i smrti u merkantilnom svijetu koji umjetnost sve halapljivije želi svesti na zabavu.

Ovaj Tanasijevićev lutalački dnevnik doziva ono što smatra suštinom, približavanje neuhvatljivom i odmicanje od njega. U večitoj potrazi, „sit i kada je gladan“ prihvata svoju sudbinu, bez obzira da li je sam kroji, ili mu je unapred ispisana kao „na čelu znak“. Njemu ne smeta izgnanstvo iz malograđanskog sveta sve dok ima da služi poeziji, na način predan i starinski, svim srcem, do poslednje kapi krvi/vina. Sve dok ima mogućnost da pretače život u poeziju, on postoji i slavi to postojanje, večito posrtanje i uzdizanje iznad sivila svakodnevice.
Egzistencija koja je retko kome laka i jednostavna, ni našem pesniku nije uvek naklonjena – u dalekom svetu on čezne za zavičajem, sećajući se rodne kuće, ognjište ga tek u snovima greje – ali sve se to čini manje bitnim od mogućnosti da se piše, da se izvlači esencija trenutka, da ostane kristalizovana njegova so – poezija koja je jedina vrednost.

Namerivši da se distancira od zamki petparačkog Holivuda, čiji znameniti pobornici ovdašnju kulturu vode upravo u pravcu lako prodavanih i lako konzumiranih magli, Skalušević nudi svoje verzije filmskih i književnih priča, stavljajući se u red pisaca koji baš i ne čeznu za postmodernom i njenim nasleđem i uticajem. Pritom se njegova zbirka Tucanje jezika, kao i većina njegovih ranijih pesničkih ostvarenja, oslanja na jednu vidljivu i na jednu nevidljivu Krajinu, kao i na mitski grad Nitogen u njenom središtu. Literarni Nitogen, koji Skalušević uporno ustanovljava i pre ove zbirke pesama, i kao pesnik i u funkciji urednika časopisa, zemlja je kranova i brodskih dizalica, doseljenih Kineza, rudnika i nusprodukata hemijske industrije. Međutim, on je i zemlja timočke vlaške magije, neobičnih običaja i sumanutih karaktera koji srljaju u sopstvenu propast češće nego što to ljudi inače rade. On je takođe zemlja straha od prokletstva i uroka, a isto tako i zemlja vinograda i brodova povezana Dunavom sa celom Evropom. Ipak, on je i pupak sveta u kome pesnik zaziva u sebi ono iskonsko: dodir ljubavi, škripu snega iz detinjstva, urbanu svakodnevicu svoje mladosti, ne braneći čitaocima da i sami isto urade.

Do vizuelnih pesama pristiže se različitim postupcima. U igri su crtež, često kombinovan s drugim elementima, realizovan – na primer – na novinskom materijalu, kombinacija crteža i teksta, strip, korišćenje pisaće mašine, upotreba slovnih, brojnih znakova, hemijskih i matematičkih formula, kolaž (najprisutnija „tehnika“).
Konkretna poezija, preskočimo li mnogobrojne preteče, pesnički je fenomen pedesetih godina prošlog veka u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Konkretisti se služe, poput dadaista i konstruktivista, i geometrijskim znacima, formulama, ikonografijom… Osnovni cilj je razlaganje jezika na njegove sastavnice i ponovno, vizuelno i zvučno, sklapanja onoga što je bilo semantički „rastvoreno“. Unutar neoavangarde konkretna poezija se smešta pored vizuelne (spoj slika i reči), zvučne (eksperimentiše zvukom i glasom), performativne (kombinacija glasa i gestova) poezije. U interakciji je s novim medijima i tehnologijom, stalno otvorena ka novom. Zadobija političku dimenziju uključujući se u društvene proteste u nameri da reformiše društvo.
I vizuelna i konkretna poezija predstavljaju pravu planetarnu, sverazumljivu, književnost. Ona je, posebno prva, i univerzalna pošto je slika razumljiva svima a jezik postaje, ako ga uopšte ima, samo prateći element. Poezija se ne može vratiti na staro. Jednom osvojeno, osvojeno je zauvek.