POEZIJA

Nemamo baš često priliku da pažljivo osluškujemo ovako koncentrisan, razgovjetan, pouzdan i produhovljen pjesnički glas kakvim se u svojoj novoj zbirci čitaocu obraća Dragan Bojović. Visoko iznad savremenih pravaca, pokreta ili škola, iznad uobičajenih i pomodnih lirskih konvencija, daleko od gomile osrednjih knjiga, ispraznih govora i bagatelnih ljudi, on nam uvjerljivo pokazuje da se istinski poetski dar ne svodi na vještinu i tehniku, da pjesma, dakle, nije samo estetska činjenica, nego puni egzistencijalni doživljaj. Tihi razgovor sa bližnjim, upokojenim i živim, da bi se očuvao svijetli i topli životni prag.
Želidrag Nikčević

Kada ovo naše vreme prođe – a proći će, kada njegovi glavni akteri siđu sa scene – a sići će, kada se vatre pogase – na neko vreme, kada se dim raziđe i prašina slegne, kad nastupi zatišje i kad potom novi akteri budu palili nova žarišta – jer plamen je večan, tada će jedina veza između nas sadašnjih i njih budućih biti Marko – sve ostalo je prolazno. U njemu ćemo se dotaći i prepoznati jer Marko je dete božanskog plamena u čoveku.
Održavajmo taj plamen da se ne bi ugasili, da nam se trag ne bi zatro, da ne bi nestali kao mnogi drugi nesrećnici što pre nas nestaše.

O Lazi Kostiću i njegovom delu je napisano mnogo knjiga. Gotovo da nema u panteonu slavnih istoričara i teoretičara književnosti, književnih kritičara, stvaralaca u kulturi i književnosti, ali i mnogim drugim oblastima koji se o ovom višestrukom talentovanom i nadarenom umetniku i jednom od najumnijih Srba svoga vremena, nije oglasio i po pravilu izrekao najviše ocene gotovo do apoteoze, senčeći io slikavajući njegovo delo.

Ovo pesničko delo je kosmički pristup bitisanju i eksplicitinoj, odabranoj ontogenezi lika i dela Nikole Tesle. Blistavi um predstavlјen kao kaleidoskop, je retorički oslikan u dva krucijalna pristupa: Dodir vremena u prostoru i Dijalog slike i tela nebeskih. Kroz delo su isklesane misli, emocije, snovi i vizije naučnika. I život se rađa iz mašte, te je pesnikinja prepustila bezbroj metaforički gajenih momenata iz izvora sreće, do nepresušnog intelektualnog sinergizma moći i svetlosti zvezda.

Najnovija knjiga poezije Beise Romanić naslovlјena je autentičnim naslovom ,,Vreme posle vremena“. Ovaj naslov nosi duboku filozofsku i poetsku simboliku, naročito ako se uzme u obzir da ga potpisuje autorka u zreloj dobi života… Prvi sloj značenja ukazuje na promišlјanje o prolaznosti – o trenutku kada se „vreme“, u lјudskom, svakodnevnom smislu, već na neki način iscrpelo.

On je pesnik bez kože. I maslačak kad ga dodirne – boli. To nisu pesme. To je lelek. Lelek nad mrtvima koje niko olelekao nije… Bol je, lopovi moji, privatna svojina, zato ga ne zloupotrebljavajte. On je sam. Noći provodi kao čuvar u privatnoj neuropsihijatriji. Za njega drugog mesta nema. Sam sa ranama svoga roda. To su i njegove rane. Društvo mu prave poklana deca. 

Zlatni prah je snažna i potresna pesnička knjiga o pamćenju, identitetu i opstanku. Zbirku čine pesme koje istovremeno deluju kao lična svedočanstva i kao zapisi o jednom vremenu – vremenu rasutih vrednosti, istorijskih lomova i svakodnevnog istrajavanja.

Posebno mesto u "Zlatnom prahu" zauzimaju pesme-posvete – prijateljima, pesnicima, intelektualcima i duhovnim srodnicima koji su obeležili autorovo iskustvo i kulturni prostor kojem pripada. Među njima su istaknute ličnosti srpske književnosti i kulture, poput Matije Bećkovića, Milovana Danojlića, Ivana V. Lalića, Duška Trifunovića, Petra Handkea i drugih, ali i figure iz porodičnog i intimnog kruga. Te posvete nisu puki omaži, već poetski portreti u kojima se lično pamćenje ukršta sa širim istorijskim i duhovnim kontekstom.

Kako jedan stih kaže, „reči u duši brane da svet se sruši“. Upravo u toj poruci Zlatni prah pronalazi svoj smisao – da sabere rasuto, imenuje ono što preti da bude zaboravljeno i potvrdi da poezija, i danas, ostaje poslednje utočište trajanja.

Nova anotolija poezije Biljane Đoković, ilustrovana fotografijama umetničkih dela slikara Stanka Janjuševića.

„Ona ne piše mnogo, ali kada se okrene svetu poetike, onda ono što kaže ima i težinu (mislono-semantičko značenje) i lepotu (poetika slike i prefinjenost samog jezičkog iskaza).

Sve je jasno u ovoj poetici i ovim pesmamam. Nema misterije nedorečenosti, pesnikinja se ne krije iza „pouka“, koje ispisuje kao zavetnu izvesnost. Njena reč odslikava kristalno jasnu misao, nenametljivu i toplu pesničku sliku, brušenu lepim i moćnim poetskim slikama bez ijedne mane.“ – iz recenzije Veselina Mišnića

Pesme jednog političara, lišene politike, ali pune poetike. Hrabar iskorak iz pragmatične svakodnevice u večnost pesništva.

Poema u kojoj se smenjuju kamen i nebo Hercegovine, ljudi i gradovi, nove priče i stari mitovi, ono što se pamti i ono što se sluti. Mnogoglasna pesnička povest o prostoru u kome su ukršteni Mediteran i kopneno zaleđe, istorija i stvarnost, iskustvo života i metafizika trajanja. Govoreći o Hercegovini iz njenog stvarnog i simboličkog središta, pisac raščitava slojeve doživljaja, iskustava, zapamćenih priča i oživljenih glasova. Ti slojevi u Trebinjskom zapisu postaju delovi višestruko ukrštene priče.

Po čemu su prepoznatljive Radulovićeve pesničke knjige?Njihova glavna osobina je traganje za načinom na koji će izraziti jedno od osnovnih iskustava za koje je čovek sposoban - religiozno iskustvo. Konkretnije, to je iskustvo zasnovano na hrišćanskom pogledu na svet, odnosno, na učenjima hrišćanskih bogotražitelja. Kao što je već istaknuto, Radulovićevo polazište je uvid u ontološku i epohalnu bolest savremenog čoveka - zaborav transcendencije i napuštanje područja svetog. Nevolja savremenog čoveka nije samo u tome što je zaboravio onostranost, kao svoje utočište, nego što je hteo da je zaboravi, prigrlivši zlatno tele savremenog konzumerističkog hedonizma, koji svet vidi kao površinu za igru isfabrikovanih potreba i sredstava, za njihovo brzo i lako zadovoljenje. Snovi o individualnoj i kolektivnoj emancipaciji su se, u svesti savremenog čoveka, pretvorili u isključivi zahtev za stvarnošću ovoga sveta, za delovanjem, zadovoljstvom i uspehom. Za neku drugu, slojevitiju, reljefniju i dublju stvarnost taj čovek više nema ni volje, niti merila. On ne zna i ponosi se svojim neznanjem, zaboravio je da oseća i hvali se vlastitom ravnodušnošću, on, konačno, svoju veru usmerava ka idolima koje mu isporučuju savremeni masovni mediji - iz oblasti sporta, politike ili popularnih sadržaja koji liče na umetnost. Radulovićevo pesništvo negira tu samosputanost savremenog čoveka i otvara se iskustvima višeg reda. Ali, isto tako, to pesništvo zna i za stramputice i uske staze na koje nailaze oni koji krenu putem obnove osnovnih religioznih odnosa. Kao i to da je na ovom putu najbolje krenuti najužom i najstrmijom stazom i da je zavejan put, zapravo, kraći od onoga koji ima ravnu putanju.

Najčuvenija poema Matije Bećkovića “Kada dođeš u bilo koji grad” prevedena na italijanski, francuski, engleski, nemački, španski, ruski, grčki, rumunski, japanski.
• Кад дођеш у било који град
• When you come to any city
• Lorsque tu arrives dans n’importe quelle ville
• Wenn du in eine Stadt kommst
• Quando arrivi in una città qualsiasi
• Al llegar a cualquier ciudad
• Όταν φτάσεις σε μια πόλη
• Когда приедешь в какой-нибудь город
• Când ajungi în oricare oraş
• どの町であろうと君が来るとき

Upitno nadnesena nad reku života, a setno i melanholično zagledana u slike prošlosti, Janja Đoković u ovim stihovanim zapisima kazuje o svemu onom što je emotivno dotiče, što je podstiče i na razmišljanje pokreće. Kazuje o onom čega se dušom takla i što joj suštinski znači. Zbog toga se u ovim stihovima naporedo javljaju unutarnji nemir, snovi i uspomene: „tiha sena prošlih dana"", kao što se opominjuće glase izgubljene iluzije i gorka spoznaja o neminovnosti i konačnosti.

Pored prizvanih i oživljenih slika, situacija i likova prošlosti, od kojih se lik majke upečatljivo izdvaja, vidno je u ovim stihovima i nastojanje da se na podlozi onog što je bilo potpunije sagleda i razume ono što se zbiva. Jer je potreba da se čitaocima upute iskustvena poruka i pouka, katkad važnija od želje za kazivanjem o viđenom i doživljenom. Život se ovde javlja kao dar i kao svetlo čudo koje u drami i paradoksu trajanja zanosi i zavodi, povija i lomi, ali i koje lepotom i vrednošću oporavlja i uznosi.

Učeni čitalac zna da neandertalci nisu pisali.

Prvo pismo je nastalo 30.000 godina posle njihovog nestanka.

Ali su, nema sumnje, mislili i pričali pesnički, Iz tog uverenja su i nastale ove pesme.

Nastanak poezije u današnjem smislu teče uz nastanak čoveka – rada.

Otuda su ove pesme hipotetične, pretpostavka o misaonim i osećajnim razlikama od drugih bića.

Rad, jezik i pismo nastali su u istorijskoj kolevci, u kojoj su se ljuljali i prvi sapiensi. Preteča pisma su njihove pećinske slike.

Reč je dugo čekala na red.

Sećanja nikada ne odlaze potpuno.

Ona se povlače u tišinu, sa druge strane svetlosti, menjaju oblike i boje, ali ostaju – kao senke na zidovima duše. Nečujne, ali prisutne.

Nevidljive, dok ih ne dotakne svetlost trenutka.

Filozof u nama zna – ono što nazivamo prošlošću nije iza nas.

Ona je ispod nas, oko nas, u nama. Sećanja su ogledala u kojima se prepoznajemo, pa makar i kroz senke.

I zato od njih ne treba bežati, već ih razumeti. Jer u njihovim obrisima često leži istina o tome ko smo zaista.

Zbirka koja slavi emocije
Poezija života – Prava ljubav peta je zbirka pesama Marka Miloševića, koja donosi duboke stihove inspirisane ljubavlju i životnim iskustvima. Svaka pesma odiše iskrenošću, dok autor istražuje razne nijanse ljubavi, od sreće do tuge, i pruža čitaocu emotivno bogato iskustvo. Milošević nastavlja svoj prepoznatljiv stil, kombinujući modernu poeziju s klasičnim motivima, što ovu zbirku čini jedinstvenom u današnjem pesničkom svetu.

Intimna radnja i moćni stihovi
U zbirci Poezija života – Prava ljubav, Marko Milošević donosi priče o pravoj ljubavi kroz pažljivo osmišljene stihove. Pesme prate razne faze ljubavi – od prvog pogleda do večne posvećenosti – i prikazuju kako emocije oblikuju naše živote. Miloševićev talent za oslikavanje svakodnevnih trenutaka kroz poeziju poziva čitaoca na introspektivno putovanje, otkrivajući univerzalnu povezanost između reči i osećanja.

Treća po redu knjiga iz ciklusa „Poezija života”, zbirka Zahvalan donosi emotivne i iskrene stihove koji slave život, ljubav i svakodnevna čuda. Pesnik nas vodi kroz intimne trenutke zahvalnosti, detinjstva, roditeljstva, prijateljstva i vere – uvek s jasnom porukom: biti zahvalan znači biti živ.

Stihovi su jednostavni, ali snažni, namenjeni ne samo čitanju, već i govorenju – upravo zato su često izvođeni uživo, na humanitarnim večerima širom regiona. Kroz ovu zbirku, autor nastavlja svoju misiju da poeziju vrati ljudima – kao oblik dijaloga, podrške i prisustva.

Snažna poezija o borbi i samospoznaji
Poezija života: Pobeda sebe Marka Miloševića je zbirka stihova koja istražuje najdublje unutrašnje borbe i trijumfe pojedinca. Autor nas vodi kroz emotivnu i introspektivnu priču u kojoj se suočava sa sopstvenim slabostima, dilemama i strahovima. Kroz stihove prožetim simbolikom i duhovnošću, Milošević oslikava put ka unutrašnjoj pobedi i pronalaženju mira.

Unutrašnja borba ispričana kroz poeziju
Knjiga donosi stihove o unutrašnjim sukobima i prevazilaženju samog sebe. Autor detaljno prikazuje borbu sa sopstvenim slabostima:

„Sâm sam, protiv trojice sebe, on mač mi pored ruke spusti.“

U trenucima kada deluje da je sve izgubljeno, nalazi se snaga za pobedu. Kroz simboliku mača, autor naglašava božansku podršku i ličnu odlučnost. Svaka pesma je priča o padovima, ali i uspesima koji slede.

Marko Milošević – Rođen 7.10.1981. u Jagodini. Sa 19 godina došao je u Beograd i poneo sa sobom dušu. Smatra sebe čovekom u pravom smislu reči-sve ostalo je nebitno. Otac ćerke Petre i sina Nikole, muž Ivane.

Autor je ciklusa poezije pod nazivom Poezija života, koga začinjavaju zbirke: Pobeda sebe, Kroz život dušom, Kaput, Zahvalan i Prava ljubav.

U zbirci Kaput, Milošević je ostao pesnik produženog romantizma koji nastoji da, novalisovski rečeno, iznova romantizuje ovaj podemonjeni svet. Zbirka pesama Kaput, ocenjuje Danilov, sabiralište je čitavog niza izvanrednih pesama. Pored pomenutih pesama Kaput i Muzej moje duše, tu je i prelepa ljubavna pesma Noć pored tebe ili pesme O mojim pesmama, Ljubio sam stranca, De baš tebe nađoh, i Praštanje, u kojima je Milošević ispoljio visok vektor pesničke osetljivosti. U pojedinim njegovim pesmama pronalazimo i religioznu upitanost, a u pesmi De baš tebe nađoh temu, kao poštenje čistog muškog prijateljstva. Knjiga koja je pred nama najviše nam donosi tamo gde se pesnik usmerio na prostore intimnog kruga i unutrašnjeg oka. U tim pesmama on dospeva do najvišeg stepena pesničke obnaženosti.

Dragan Jovanović Danilov

Ovo je dnevnik jedne ćiste duše, tanano, iskreno i otmeno napisana. Retka, čudna knjiga.

U zbirci poezije autora za koga su kritičari rekli da je "pesnik starog novog sveta" prepliću se lirski trenuci i majstorstvo poete koji ume da imenuje stvari. Za ovu zbirku Goran Labudović Šarlo dobio je nagradu "Milan Rakić".

Mnoge pesme iz ove zbirke su nagrađene na konkursima u zemlji i inostranstvu.

Pored uživanja u poeziji, čitalac na dar dobija i kompakt disk sa petnaest pesama za koje je autor uradio tekst, muziku i aranžman.

Na 440 stranica, sabrani su opšte kulturni eseji Miloša Zubca, srpskog književnika i kantautora, koji je on zapisivao tokom 15 godina iz oblasti muzike, književnosti, slikarstva, filma ali i njegovi dubokouvidni tekstovi o ratu, bolestima, međuljudskim relacijama i civilizacijskim problemima.

"Miloš u svojim pesmama nikom ne laska, nikome ne tepa, ne podučava, ne popravlja svet.. On govori o onome što svi vide i osećaju, ali se dosetio da to lepše kaže.." reči su Duška Trifunovića o književniku i kantautoru Milošu Zupcu.

Poezija namenjena istinskim knjigoljupcima i poštovaocima stihova Pere Zupca.

Srba Ignjatović: „Sam pesnički (jezički) postupak naoko je jednostavan: reči teku, sljubljuju se, nižu, udevaju u prostor i vreme, u samštinu i belinu, nadovezuju u samerenom ritmu. Čitalac zadovoljno uzdiše: evo mu najzad pesama koje ispija poput gutljaja sveže, izvorske vode.“

Ljubomir Ćorilić: „Imajući u vidu sa koliko je lirskog fona i majstorstva ispisao svoju pesničku dijagnozu stanja čovekove duše u vreme koronine strahovlade, moglo bi se, bez ostatka, prihvatiti Lomovićevo humanističko i kritičko promišljanje današnjeg sentimenta duha čovekovog, pa i slobodne pesničke forme kao forme moderne poezije“.

Slikovitija i intrigantnija, pa i avangardnija proza odavno nije napisana na našim prostorima.

Koliko smo sebi tajna i koliko sebe uplićemo u tuđe oči verujući da one tako vide svet i nas..