PRIPOVETKE

Zbirka od četiri najznačajnije Rotove novele (April; Stationschef Fallmerayer; Der Leviathan i Die Büste des Kaisers.), koja u isti mah reprezentuje sve njegove stvaralačke faze. Knjizi je kao pogovor pridodata studija V. G. Zebalda "Jedan kadiš za Austriju - O Jozefu Rotu".

Sam naslov knjige Ostavština za života koja se pojavila u decembru 1935. u ciriškom Humanitas-ferlagu, bio je izvesno reakcija na provokativni članak koji je 28. juna 1933. objavio Karl Zelig (pisac, izdavač u senci u Beču i mecena, zaštitnik velikog broja nemačkih i austrijskih pisaca u egzilu) u Berner Tagblatu: „... o koruškom piscu Robertu Muzilu koji je“ (fingirano ili figurativno, zbog odsečenosti od publike) „umro pre par godina a kojega su, kao i Kafku, proslavili tek njegovi posthumno objavljeni radovi“. Ali pošto Nachlass (Ostavština) na nemačkom znači i popust pri rasprodaji, iz naslova govori i autorovo ogorčenje što sa životom mora da okonča pre vremena, uz to, uz obaranje cene svoje robe.
Počev od 1938. ova knjiga je stajala je na „Listi štetnih i nepoželjnih štiva“, čak je bila obeležena kao ona koja spada među spise protiv kojih je sam rajhsfirer SS bio dodatno izrekao opštu zabranu. Nije to bilo nimalo slučajno. Ovi publicistički i literarrni tekstovi koji se danas, gotovo sto godina kasnije, čitaju kao uspele slike stvarnosti i istine 20. veka, njegovog obuhvatnog dehumanizovanja svih područja života i provale brutalne, ogoljene politike sile, tada su, ne bez osnova, bili doživljeni kao jedva skriveno antinacionalsocijalistički. Ako je zbirka sastavljena od četiri različite podvrste literarnog teksta onda u svakom od njih barem po jedan ispaljuje otrovnu sulicu protiv aktuelne, sve agresivnije diktature. Već prva „slika” pod naslovom Lepak za muve čita se u tom smislu kao paradigma za sve ostale jer lepak o kome je zapravo reč nije ništa drugo do ubistveni lepak populističke ideologije. Jednostavnost savremenog sredstva eliminacije dosadnih insekata pak ukazuje na modernu, usavršenu tehniku ubijanja uopšte, a slike mrtvih muva su predskazujuće slike ratnih poprišta. U „neveselim razmatrajima” (naslov koji predstavlja vrstu obrnute parafraze Ničeovih nesavremenih razmatranja nakon prevrednovanja svih vrednosti) u tom smislu ističe se zapis Triedere koji sugeriše: otvori oči, pogledaj stvari iz druge perspektive. U „pričama koje to nisu” (jer naglasak nije na story nego na history) u priči o malom čoveku koji nastoji da dođe do snage pa je nalazi u divu GSPAD-u (autobusima GSP-a) neće biti teško prepoznati samog firera. Najzad u kruni cele zbirke, noveli Kos, čitalac će naći i jedan egzistencijalistički pledoaje za (egzistencijalni) iskorak iz kolotečine građanskog života koja tako lako od pojedinca napravi česticu u masi.Gledano iz današnje perspektive, ovi tekstovi nisu samo izraz procesa kulturnog zaparloženja koji je doveo do svetskih ratova i nacizma, oni su rat i fašizam i predvideli (neki od njih napisani su još pre 1914). Prosto je zastrašujuće koliko su očigledno ponovo aktuelni i u današnje vreme.
Nasuprot velikim Muzilovim proznim sastavima, u ovoj, finom satirom obojenoj, zbirci proze radi se o amblematskim, zaoštrenim predstavama koje često sadrže koncentrat Muzilove literarne strategije. Sem toga ona sadrži i jedan program. On vodi od novog gledanja bečke moderne do projekta novog pripovedanja u noveli „Kos“. U njoj se eksperimentalno vrednuje istorija novog subjekta. Muzil tematizuje klasično-humanistički pojam subjekta i komentariše njegovo prevrednovanje u moderni. Šilerovo određenje da „u čoveku postoji nešto što ostaje i nešto što se neprestano menja“, „osoba i stanje“, kontrastira s modernim iskustvom da protiv doživljenog stanja radi nešto nepromenljivo, čak neka indiferentnost u dvostrukom smislu reči.

Kada je 1972, godinu dana posle pojave romana Malina, izašla zbirka od pet pripovedaka Ingeborg Bahman, izdavač (Piper Verlag) je delo oglasio kao delo jedne „nove Bahman“. Simultano je zbirka lakih tekstova, tako je obećavao oglas, koji predstavlja jedan „svet apsurdne istovremenosti snova i iskustava“. Reklamni tekst se u tome poziva na ocenu same autorke koja je svoje pozne pripovetke razumevala kao zabavne i komične priče. I obećanje novoga odgovaralo je izjavama same Bahman: u jednom intervjuu Bahman je skrenula pažnju na rascep između njenog pripovedanja u ranom i kasnom delu. U tom smislu se

izjasnila o romanu Malina: „To još ne smatram ispripovedanim, ili samo u malim partijama, spram onoga što danas razumem pod „pripovedanjem“. Iako ni taj roman nije direktno ispripovedan i uvedeni su elementi koji još u potpunosti polažu pravo na ono što dolazi iz poezije, više se ne pokušava da se od rečenice pravi umetničko delo, već je važno samo: ŠTA TREBA REĆI. Ne mogu da preopterećujem čitaoca pojedinačnim rečenicama, moram da mu skrenem pogled na celinu unutar pojedinih odseka. To je za mene veliki rascep između tada i danas.“ Ipak, oglas izdavača nije se odnosio na taj poetološki aspekt pod kojim Bahman razlikuje ranu od kasne proze. Naprotiv, reklamni tekst obećavao je nadovezivanje kasne proze na raniju zbirku pripovedaka Trideseta godina. Time je definisao kvalitet pripovedaka u odnosu na roman Malina. Pozne pripovetke stavljaju se nasuprot mračnom i teškom romanu koji opisuje mučnu priču jednog ženskog Ja i njegovo ubijanje. Prve kritike neretko uzimaju zdravo za gotovo taj model tumačenja koji je ponudio izdavač.

Po sopstvenom priznanju najbolje delo H.f.Doderera uz fantastčan komentar/pogovor Tomasa Melea.

Završni, VII divertimento u cilklusu tako nazvanih pripovedaka koje dakle treba da imaju neku vrstu muzičke strukture. Sam Doderer bio je uveren u istaknut položaj ove priče. Na pitanje o svom najsavršenijem delu kratko pre smrti odgovorio je: „To delo se zove Jerihonske trube i pojavilo se 1958. To je, ako tako hoćete, moje glavno delo.“ Čak i ako se oduzme Dodererova stalno ambivalentna koketerija, taj iskaz, s obzirom na obimne romane, ipak iznenađuje. Pritom je ovo tačno: Trube su na motivskoj ravni neporecivo savršeno izvedene, naginju, međutim, nekoj čudnovatoj neprozirnosti na sadržinskoj ravni. To sačinjava njihov fascinosum.

Biblioteka Sredozemlje donosi izbor književnih dela savremenih autora iz zemalja evropskog Mediterana, promovišući vrednosti karakteristične za različite jezike koji geografski i istorijski pripadaju zajedničkoj književnoj tradiciji. Merse Rodoreda smatra se jednom od najvećih spisateljica na katalonskom jeziku. Napunivši trideset godina, započinje svoj književni put, najviše kao vid bekstva od konzervativne sredine u kojoj je živela. Književnu karijeru počeće objavljujući priče u dnevnim novinama i časopisima, a završiti kao autorka brojnih zbirki poezije, priča i romana. Po završetku Španskog građanskog rata beži iz Barselone i odlazi u emigraciju u kojoj će provesti 33 godine. Posle Drugog svetskog rata počinje da objavljuje poeziju, ali i da šije, kako bi se izdržavala. Njen najkreativniji period uslediće posle 1954. godine, kada završava neka od svojih najpoznatijih dela i dobija brojne nagrade.

Ova zbirka priča nastala je iz želje da se srpskim čitaocima približi pripovedačko delo Merse Rodoreda. Knjizi pripadaju priče iz četiri zbirke: Dvadeset jedna priča, Moja Kristina i druge priče, Bilo je poput svile i Putovanja i cveće. U pričama se jasno oslikava epoha u kojoj je književnica živela, vreme dva rata i dramatične emigracije, a njihov karakter često je autobiografski. U svom pripovedanju Rodoreda tradicionalnog naratora zamenjuje prvim licem i na taj način junake dovodi u direktan dodir s čitaocem. U ovim kratkim formama rađa se njen pravi pripovedački stil: ubedljiv i jasan, u kome se prepliću humor i tragedija.

iz Predgovora Jelene Petanović

"Kad bi Anton Pavlovič Čehov i Majk Spilejn radili kao Iljf i Petrov, izmislili bi Marija Benedetija. Mali činovnik koji mre od straha pred autoritetom i beskrupulozni čvrsti momak, cinični detektiv Hamer, mogli bi da jedan drugom pruže ruku u bilo kojoj Benedetijevoj priči, negde u egzistencijalističkim ćorsokacima njegovog fikcionalizovanog Montevidea.
Kao i Čehov, Benedeti ume da napiše priču ni iz čega, i obrnuto – da veliku temu predstavi kao malu buru u čaši vode.

S druge strane, kao Spilejn, on je pritom privlačan, pomalo nostalgično retoričan, ironični dendi sred džungle na asfaltu.
Pripovetke odabrane za ovu knjigu nisu samo ono najbolje što je Benedeti uspeo da napiše u svojim pripovedačkim knjigama. To je istovremeno geneza njegovih pripovedačkih postupaka i okvir u kojem njegovo oštro, rekli bismo detektivsko oko prerušenog činovnika otkriva meru ispraznog, jednoličnog života, obezvređenog i neoduhovljenog.
Benedeti (14.09.1920. Paso de los Toros – 17.05.2009. Montevideo) se, uz Huana Karlosa Onetija, smatra najvećim imenom urugvajske književnosti."

Ovaj neveliki izbor od nekoliko priča H. DŽ. Velsa, u novom prevodu, sasvim dobro može da dočara njegovu književnu veličinu. Prva priča, Epiornisovo ostrvo, svojevrsna je robinzonijada, napisana autentičnim jezikom avanturiste koji je doživeo potpuno neverovatne stvari. . . Cvetanje čudne orhideje je pravi primer britanskog humora u hičkokovskom stilu, sa junakom kome se „nikad ništa ne dešava u životu“, da bi mu se neočekivano desilo nešto što se inače zbiva samo u divljinama džungli i močvara. . . Polok i Porošanin najuzbudljivije je ikad napisano štivo o magiji i vradžbinama, ka-da je na čoveka bačena kletva od koje mu nema spasa, i kad više ne zna šta je stvarnost a šta halucinacija. . . Crvena soba je izuzetna „priča strave i užasa“ u stilu Poa ili Lavkrafta, dok je Istina o Pajkraftu gogoljevski apsurdna i urnebesno duhovita pri-povest o tome šta se zbiva kada se čovek bez mnogo razmišljanja upusti u neizvestan po-kušaj promene sopstvenog identiteta. . . Na kraju, tu su i čuvena Vrata u zidu, parabola o ljudskom životu i neostvarenim težnjama, kada čovek potiskuje ono što je najvažnije u stranu, i tako žrtvuje sve najbitnije i najlepše u sebi radi uspeha u svetu i efemernih stvari. . .
„. . . Za njega su vrata u zidu bila stvarna vrata, koja su kroz stvarni zid vodila besmrtnim stvarnostima. U to sam sada sasvim siguran. . .
‘Ako mi se ta vrata ikad ponovo ukažu, kunem se da ću ući, ostaviću za sobom ovu prašnjavu vrućinu, ovaj suvi sjaj taštine, sav ovoj zamorni besmisleni trud. Otići ću da se nikad više ne vratim. Ovog puta ću ostati tamo. . . Zakleo sam se, i, kad se ukazala prilika – nisam ušao. . .’
. . . Možete misliti da sam sujeveran, ili čak budalast, ali više sam nego upola uveren da je zaista imao nesvakidašnji dar i osećaj, nešto – ne znam šta – što mu je u vidu zida i vrata nudilo izlaz, tajni i neobični prolaz za bekstvo u jedan drugi i lepši svet. U svakom slučaju reći ćete da ga je to na kraju izneverilo. Da li ga je izneverilo?
Xerbert Džordž Bels
1866-1946
Jedan od najvećih engleskih pisaca i vizionara, četiri puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, „otac naučne fantastike“, ili „realista fan-tastike“, kako ga je nazvao Džozef Konrad, ostavio je iza sebe veoma obiman književni opus od pedesetak romana i oko sedamdeset zbirki kratkih

Ovaj mali izbor iz velikog dela Andreja Platonova, uz već objavljeni roman Džan, samo je pokušaj da se ovaj izuzetni pisac približi onima koji ga još nisu čitali. Reč je o tri novele Platonova: Tajanstveni čovek (1927), Reka Potudanj (1937) i Povratak (1946), koje su u samom vrhu njegovog stvaralaštva.
„. . . Držeći se za ruke, dvoje dece još je trčalo putem prema nadvožnjaku. U isti mah je oboje palo, ustalo i ponovo potrčalo. Veće podiže slobodnu ruku i, okrenuvši se licem prema vozu i prema Ivanovu, poče da maše rukom kao da doziva nekog da se vrati. Tad oboje ponovo padoše na zemlju. Ivanov vide da je jedna noga većeg deteta u valjenci, a druga u kaljači – zato je tako često i padalo. Ivanov zatvori oči ne želeći da vidi i oseća bol dece koja su pala, dece koja su malaksavala, a onda i sam oseti kako mu ključa u grudima, kao da je srce, zapretano i izmučeno u njegovom telu, lupalo dugo i uzaludno čitavog njegovog života, i tek se sada dokopalo slobode, preplavivši čitavo njegovo biće toplinom i ganutošću. Najednom, spoznao je sve što je znao i pre, ali mnogo tačnije i stvarnije. Pre je osećao život kroz pregradu samoljublja i ličnog interesa, a sada ga se iznenada dotakao obnaženog srca. . . .“

Bajke za veliku decu su originalne kratke forme, minijature u kojima Zamjatin kroz veselu ironiju i oštru, otrovnu satiru, pa i grotesku dovedenu do apsurda, predočava strašnu karikaturu realnosti godina posle Oktobarske revolucije. U njima se susreću stvarnost i fantastika, folklorna stilizacija i filozofska misao, biblijski sižei i politički podtekst, crtice iz života i antiutopijska proročanstva.

"Nedostaje nam Bog. Ničim se ne može uticati da se ne pojavi ta praznina koju otkrivamo jednog dana u
mladosti. Alkohol je stvoren da bi se podnela praznina univerzuma, balansiranje planeta, njihovo
nepokolebljivo kružno kretanje u prostoru, njihova ravnodušna tišina prema vašem bolu. Čovek koji pije je
interplanetarni čovek. On se kreće u interplanetarnom prostoru. Tu on vreba. Alkohol uopšte ne pruža utehu,
on ne popunjava psihološki prostor pojedinca, on samo zamenjuje nedostatak Boga. Ne teši čoveka. Naprotiv,
alkohol podržava čoveka u njegovom ludilu, prenosi ga u najviše predele gde je on gospodar svoje sudbine.
Nijedno ljudsko biće, nijedna žena, nijedna pesma, nikakva muzika, nikakva književnost, nikakvo slikarstvo ne
mogu da zamene alkohol u ulozi koju on ima kod čoveka; iluziju najvećeg stvaralaštva. On je tu da je zameni.
Pored svega, on predstavlja deo sveta koji bi trebalo da veruje u Boga, a koji više ne veruje u njega."

Markovaldo je zbirka od 20 priča, po 5 za svako godišnje doba.

"U Teškim ljubavima Kalvino isticanjem zatvorenosti likova u subjektivnim doživljajima naglašava mešavinu zabluda, utisaka i činjenica koja karakteriše svakodnevne situacije običnih ljudi. Njegovi likovi − čovek koji se zaljubljuje u svog modela dok uči tehniku fotografisanja, sredovečna žena koja gubi donji deo kupaćeg kostima na pučini, činovnik koji ne uspeva poznaniku da se pohvali svojom ljubavnom avanturom – ostaju nesvesni komike svog položaja, dok Kalvino, kao izuzetan pripovedač, prati proces njihovog mišljenja, stvarajući igru značenja u priči i čitaocu.

Taj deo grada nije bio prenaseljen niti previše živahan rano ujutru. U tramvaju su bili jedna vremešna domaćica, dva radnika udubljena u razgovor i on, zadovoljni čovek. Pristojan jutarnji svet. Bili su mu simpatični; on je, Enriko Gnei, za njih bio tajanstveni gospodin, zagonetan i zadovoljan, kojeg nikada ranije nisu videli na toj liniji. Kuda li je krenuo, možda su se pitali. A on ništa nije odavao; posmatrao je glicinije. Bio je čovek koji posmatra glicinije kao čovek koji ume da posmatra glicinije: Enriko Gnei je bio svestan toga. Bio je putnik koji kondukteru daje novac za kartu, a između njega i konduktera vladao je savršen sklad između putnika i konduktera, bolje nije moglo. Tramvaj se spuštao ka reci; lepo je bilo živeti.
"

„Knjiga koja se čita svim čulima.“ – Sunday Times

Niko ne bi trebalo da prođe kroz život a da bar jednom ne iskusi zdravu, čak i dosadnu samoću u divljini, da ne zavisi isključivo sam od sebe i tako nauči svoju istinsku i skrivenu snagu. Da nauči, na primer, da jede kada je gladan i da spava kada je pospan.

Usamljeni putnik, zbirka dnevničkih zapisa i priča beleženih na putovanjima kasnih četrdesetih i tokom pedesetih godina prošlog veka, prvi put je objavljena 1960. godine. Kako su prolazile godine, kako se Keruakovo iskustvo menjalo tako se menjao i njegov slobodan stil. Na početku drzak, raspojasan, bezobziran, frenetičan, s vremenom postaje poetičan, autorefleksivan, izuzetno slikovit i asocijativan odraz veoma ličnih doživljaja sveta, njegove lepote i sopstvenog bola. Ovi tekstovi u potpunosti odražavaju piščevo unutrašnje i književno sazrevanje.

Lutajući Sjedinjenim Američkim Državama i Meksikom, pa zatim kroz Maroko i po Evropi, kroz Pariz i London, Keruak juri vozom pored polja bodljikavog kaktusa; svedoči svojoj prvoj borbi s bikovima u Meksiku dok je bio na opijumu; sustiže ritam noćnog života u Njujorku; stapa se sa planinama prekrivenim snegom na severozapadu Amerike; meditira na osunčanom krovu u Tangeru; zaljubljuje se u Monmartr i ogromnu belu Baziliku Svetog Srca. Stranicu za stranicom, Keruak otkriva beskrajnu raznolikost ljudskog života i sopstvenu razdraganu filozofiju samoispunjenja.

Kako dolikuje predvodniku bitničke generacije, Keruakova veličanstvena proslava ljudskog otkrovenja života završava se esejom o američkoj skitnici, poslednjem istinski slobodnom čoveku.

Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god.
Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker.

Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“.


Dovlatov: dela

Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989)
Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990)
Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)

Nakon sedam godina Haosa (1989-1996) nastala je izdavačka kuća LOM, u kojoj je za 25 godina rada objavljeno na desetine knjiga kratkih priča sa oko 400 pripovedaka, od kojih se u ovom izboru našlo dvadeset. Izdanje „Ja sam pisac istine“, osim što predstavlja neke od najvažnijih autora čija je dela objavio LOM, moglo bi da podstakne čitaoce da pročitaju još nešto od ovih autora, a moglo bi i da bude inspiracija mladim piscima koji još traže svoj put u književnosti.

Kratke priče Andreja Blatnika - vrsnog majstora ovog žanra - pod mikroskop stavljaju sudbinske trenutke koji raznolike protagoniste drže u procepu. Hoće li hirurzi spasiti mogućeg ubicu svog kolege, koji snajperista će pogoditi metu prvi, dokle seže dodir ispod stola? Učiniti nešto ili ništa, i jedno i drugo podjednako je nemoguće. Odgovornost je utoliko veća što jedna jedina odluka može imati neočekivane posledice ne samo za pojedinca nego i za ceo svet i istoriju, sve do poslednjeg preživelog čoveka, koji se, možda, još zaslepljuje verom da je sve bilo plod puke slučajnosti.

Moderna turska spisateljica Ajfer Tunč, uprkos urbanom stilu pisanja, uspeva da prožme svoje likove krhkom humanošću i staromodnim osećajem za melanholiju savremenog života.
Aziz-beg je istovremeno najiskreniji i najtužniji književni junak. U priči je opisan život običnog čoveka iz Turske, protežući se od Istanbula do Bejruta, koji postaje opsednut ljubavlju prema Marjam.
S vremenom i promenom okolnosti postajemo svedoci nestajanja ove ljubavi, što nas približava ovom čoveku više nego drugim protagonistima. Uz blagi dodir savršene spisateljice, prikazan nam je ogoljen život jedinstvenog muzičara, majstora tamburaša, u svojoj slatkoći i prosečnosti, do te mere uverljiv da smo gotovo sigurni da ga možemo sresti kada posetimo živopisne noćne barove Istanbula.

Knjiga o melanholiji, smrti i otuđenosti.

Ovde sam ja, Ðoana Silvestri, tridesetsedmogodišnja porno-glumica, ležim prikovana za krevet u klinici Trapezi u Nimu dok prolaze popodneva i slušam priče jednog čileanskog detektiva. Koga traži ovaj čovek? Neko priviđenje? O priviđenjima ja znam mnogo toga, rekla sam mu drugog po-podneva, kad me poslednji put posetio, i on je složio osmeh starog pacova, starog pacova koji pristaje bez poleta, neverovatno lepo vaspitanog starog pacova. U svakom slučaju, hvala na cveću, hvala na časopisima, ali ja se osobe koju tražite skoro ne sećam, rekla sam mu.
„Deluje kao laž, ali rođen sam u kvartu Empaladosa. Ime sjaji kao mesec. Ime, vrškom meseca, otvara put u san, i čovek ide tim putem. Putem koji je drhtav. Uvek surov. Put do pakla ili put kojim se izlazi iz pakla, sve se svodi na to. Približiti se paklu ili se od njega udaljiti. Ja sam, na primer, naručio ubistvo. Napravio sam najbolje rođendanske poklone. Uložio sam u ogromne projekte. Oči sam otvorio u tami. Neviđeno sporo sam otvorio oči u potpunoj tami i samo sam video ili zamislio tog čoveka: kvart Empaladosa, blistav kao zvezda sudbine. Naravno, sve ću vam ispričati.“
Roberto Bolanjo
1953-2003
Rođen u Čileu, živeo je u Meksiko Sitiju od 1968-1977, gde je našao inspiraciju za svoje velike romane Divlji detektivi i 2066, a zatim je prešao u Barselonu, gde ih je i napisao.
Bolanjo je danas najuticajniji i najuzbudljiviji južnoamerički pisac. Čitanje Bolanja je kao da slušamo priču o tajni. Jedna književna avantura izbor je najboljih njegovih priča, iz knjiga Telefonski pozivi (1997) i Kurve ubice (2001), koje su često ispovesti samih protagonista, postupak koji je Bolanjo koristio i u svojim romanima.

Devet judeo-balkanskih pripovesti
Svim žrtvama holokausta i genocida

„Svetiljka za Hanuku“ je zbirka priča i novela na judeo-balkanske teme. Knjigu čiji naslov metaforički tematizuje Hanuku, jevrejski Praznik svetlosti, čini devet proznih celina, koliko kandila ili sveća ima obredna svetilja kojom se obeležava ovaj praznik.

Oživljavajući sugestivne galerije likova i ličnosti, priče se odvijaju u različitim sredinama kako na Balkanu (Bitolj, Beograd, Solun, Skoplje, Štip, ostrvo Zakintos) tako i šire (Varšava, Njujork, Vašington, zemaljski ali i nebeski Jerusalim) i putem mešanja fikcije iz jevrejskih mitskih i istorijskih narativa i isorijskih činjenica, sastavljaju živopisni, ali i dramatični mozaik života, kao i stradanja jevrejskih Sefarda tokom holokausta. U njima provejavaju
autentičnost ali i istorijska akribija u slikanju miljea i istorijskih događaja. Autor je koristio veliki broj autentičnih i višejezičnih izvora.

Priče iznova govore o nadama, strahovima, snovima, uspomenama, nostalgiji, u finalnoj analizi tragedija ljudi, bez obzira da li su preživeli ili su tragične žrtve ideje nacističkog konačnog rešenja. Ova zbirka priča je svojevrstan književni spomenik napisan u spomen na ljudske tragedije jevrejskog naroda a sa Balkana, koju je napisao pisac sa Balkana nejevrejskog
porekla.

"ORIJENTALNE PRIČE MARGERIT JURSENAR

„Osmeh Kraljevića Marka“ je zbirka od deset kratkih priča Margerit Jursenar sa motivima iz narodnih folklora, predanja i legendi, od Balkana preko Indije do Kine i Japana. Taoističke bajke, srpska epska poezija, hinduska i grčka mitologija su samo neke od polaznih tačaka Margeritinih priča. Priče sa Istoka koje su zapravo čaranje, mađije, bajanje, tiho tkanje, susret ovozemaljskog sa natprirodnim i onostranim, večnog sa trenutnim. U orijentalnim pričama Margerit Jursenar susrećemo Vang-Foa koji je „voleo samo slike stvari, a ne i same stvari, te mu ništa na svetu nije izgledalo dostojno nabavke“; najpoznatijeg japanskog ljubavnika Žen-Šija; našega Kraljevića Marka koji lumpuje po Kotoru i, naravno, upada u nevolje; nimfe i sukob starog i novog – hrišćanstva sa starim mitološkim svetom i još mnogo drugih istočnjačkih legendi."

Uloga je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Rusiji od 1965. do 1978.

Priče s grčkih ostrva u kojima Kafka sreće Borhesa.

Prvi prevod na srpski izbora iz dela Ines Aredondo, jedne od najznačajnijih meksičkih književnica XX veka. Njen neveliki opus predstavlja prekretnicu u meksičkoj književnosti jer je pisala o mnogim tabu temama: erotici, ludilu, strasti, gubitku nevinosti, izopačenosti koja potajno tinja, porivima i porocima, kao podzemnom rekom, izrovarenim porodičnim, bračnim i ljubavnim odnosima. Prefinjenim stilom brisala je granicu između onoga što je dobro i onoga što je loše, onoga što je društveno poželjno i onoga što je potpuno neprihvatljivo, neretko pokazujući koliko to „dobro“ koje nameće društvo ima svoju strašnu i surovu drugu stranu.

Zbirka priča Vrtoglavica je prvo od četiri dela koja čine jezgro Zebaldovih književnIh ostvarenja na terenu fikcije. Objavljena je 1990, dve godine pre Iseljenika, pet godina pre Saturnovih prstenova i sedam godina pre Austerlica. Pojavljivanjem prvog prevoda zbirke Vrtoglavica na srpski jezik, čitaoci dobijaju mogućnost uvida u razgranjavanje motiva i genezu ovog pisca koga smatraju jednim od najznačajnih književnih stvaralaca s kraja XX veka i početka XXI veka.
Neimenovani pripovedač, ophrvan nervnim tegobama, vodič je na putovanju kroz prošlost. Delom roman, delom putopis u kome se prepliću razmišljanja o Stendalovoj neuzvraćenoj ljubavi, Pizanelovom umeću, seriji ubistava tajne organizacije, Kazanovi, Kafkinoj priči o ukletom lovcu i zatvorenoj piceriji u Veroni. Iz svega toga, niče nezaboravno štivo jedinstvenog pisca koga je nemoguće imitirati.
Zebaldove knjige je možda najlakše opisati kao „san koji ne biste voleli da se završi“.

„Nova, subverzivna, urnebesna zbirka genijalnog majstora kratke forme.“ – New York Times

Niko nije poput Etgara Kereta. Njegove priče događaju se na raskršću fantastičnog, upečatljivog i urnebesnog. S njim nikad ne stižete na očekivano mesto. Uvek će vas iznenaditi, zabaviti i okrenuti naglavačke.

Pred nama su nove dvadeset dve priče. U Polarnom gušteru dečak nam pripoveda kako to izgleda biti vojnik od četrnaest godina u postapokaliptičnom svetu u kojem vojnici omladinci vode večni rat zarad kolektivne nagrade. U priči Poleti već jednom! otac će pokušati da zaštiti sina od neizbežnog. Za jedan gram nam predstavlja mladića koji samo želi da nabavi džoint ne bi li zadivio devojku, a završi slomljenog srca u lavirintu haosa. A dragulj ove zbirke je Pinapple Crush, u kojem će se dvoje ljudi jedne večeri na plaži prepoznati kao srodne duše da bi se ispostavilo da se uopšte nisu razumeli.

Naša nesposobnost da komuniciramo, slepilo za svet koji nas okružuje i međusobno nerazumevanje povezuju sve ove priče u jedinstvenu celinu. Ipak, kroz svoju duboku ljubav prema čovečanstvu i našem nesrećnom postojanju, Keret na ovim stranicama rasplamsava plamen nade u to da nam ipak ima spasa.

„Keretove priče sačinjene su od ljubavi, mudrosti, elokvencije i transcendencije jer je sam Etgar riznica vrlina. Zahvaljujući njemu i njegovim pričama ovaj svet je bolji.“
– Džordž Sonders

„Pametno, drugačije, zadivljujuće. Ako se još niste upoznali sa Keretovim pričama, ne propustite ovu priliku.“
– Booklist

„Britka satira vrhunskog stila.“
– BBC

Tomaž Šalamun (1941, Zagreb – 2014, Ljubljana), jedan je od vodećih i najprevođenijih savremenih evropskih pesnika. Nakon uspešne slikarske faze, objavio je od 1966. do 2014. preko 40 knjiga poezije. U više navrata živeo je po nekoliko godina u Americi („Umorio sam se od slike svog plemena i iselio se“). Prevodio je sa španskog, engleskog i francuskog jezika.

Kuća Markova, iako objavljena tek 1992. godine, po vremenu nastanka predstavlja, zapravo, treću Šalamunovu knjigu. Priče koje je čine napisane su u periodu od 1965. do 1968. godine, u vreme prvih njegovih zbirki pesama.

Poljubi oči Miru, koji neka se razlije po
drveću. Napolju sija sunce i ne buči više
tako nepodnošljivo. Duša se nada da će opet osjetiti svoja rebra, svoj sok. Hladnoća mi je
prijala. Kada puše i šetam i gledam automobile, život me vrati k sebi. Najstrašnije bi
bilo kada pri odlasku ne bih nikoga upoznao.
Predaleko bi bili da bi ih dotaknuo ili
osjetio. U crnoj tami ne bih očuvao uspomenu na ljubav. Kora leda se pravi preko vrele lave.
Polako ću se možda moći ponovno zaklizati. Hodati po prašnjavim cestama. Otresti sako, bude li prašno. Previše je bilo meda i miline, to je sve. Od prevelike raskoši čovjek se rasprsne.

Voljena i nagrađivana knjiga priča slovenačke beat ikone.

"I to je ono što Kosmo radi – živi da bi pisao o onome što živi, a to su alkohol, hronični mamurluci, samim sobom indukovana besparica, celibat, kojim se više puta na sva usta hvali, i neodustajna izgradnja aure totalnog marginalca kom se sve može, jer se svega sam odrekao."

Srđan Srdić

Zelene voćke su književni portret seoskog života u komunističkoj Poljskoj sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka, predstavljen iz perspektive devojčice Viole.

Devojčica živi u selu, vaspitavana je u duhu dobre katoličke devojke, a njena stvarnost protkana je maštom, bajkama i sujeverjem. Viola ima dve velike strasti: sakupljanje etiketa s kutija šibica i slikanje. Talenat za slikanje odvešce je do takmičenja na kom se predstavlja crtežom Moskve, koji neocekivano postaje predmet kontroverzi. Otkriće se da selo u kom Viola odrasta krije mnoge tajne i da se nad sudbinom stanovnika nadvija i nemačka i sovjetska senka.

Violeta Greg piše bogatim stilom, melodično i na pravi način dočarava vernu sliku rodne Poljske u veoma burnim vremenima.

Dogodovštine jednog pušača na početku trećeg milenijuma. Prolazimo kroz teška vremena, mi pušači. To mi se potvrđuje i sad dok sedeći u vagonu voza kojim putujem iz Trsta u Veneciju, otkrivam onog istog gospodina koji je pre petnaest dana počeo da narušava moj mir. Tada sam izabrao vagon za nepušače jer sam upravo bio doneo odluku da više ne pušim u jutarnjim satima. Nije to bila nikakva drastična, a pogotovo ne dramatična odluka; jednostavno sam uočio da koliko god mi dve-tri popodnevne lule prijale, toliko me one jutarnje razdražuju, pa ne samo da su mi se činile nepotrebnim nego su izazivale suprotan efekat od željenog. Radilo se, dakle, o tome da se usaglasim sa svojim telom, jednostavna filozofija otporna na svaku vrstu anksioznosti. Uživajući u pejzažu – veličanstvenoj obali Tršćanskog zaliva, s moje leve strane, i žutocrvenom zelenilu jeseni na pobrežjima Karsa, s desne – osećao sam ono za šta bi filozof rekao „nadnaravni spokoj“. I tako, da bih upotpunio svoj nevini užitak, gotovo odsutno i zaboravivši na svoju skorašnju odluku, kao po uslovnom refleksu pripalih lulu. Nisam bio zapazio da se dotični putnik, čije su crte lica neobično podsećale na Bastera Kitona i čiji prekorni pogled sam ja pogrešno protumačio kao saučesnički u onom užitku izazvanom prizorom pejzaža, upravo spremao, sa strpljivošću i cinizmom, da interveniše. S razdaljine od tri reda sedišta ispred mene i glasom koji, doduše, nije grmeo ali je bio dovoljno visok da bi ga čuli svi putnici, upozorio me je da se nalazimo u vagonu za nepušače. Pogledah u natpis na vratima dajući mu na znanje da se radilo o trenutnoj rasejanosti, i klimnuh glavom potvrdno. Tiho, toliko tiho da do njega mora da nije doprlo ništa sem kretnje mojih usana, zamolih za izvinjenje. Uljudnost je jedna od malobrojnih osobina koje me ne napuštaju. U odgovor na moje izvinjenje pogled mu je postao još prekorniji i nije mi bilo druge nego da se dublje zavalim u sedište, već svestan da je moj izraz naličio izrazu derana uhvaćenog u nevaljalstvu. Uzalud sam čekao da mi neko od putnika dobaci barem stidljivi pogled, ako ne podrške ono barem razumevanja. Ali, ništa; u severnoj Italiji čovek može s nekim da deli – koristim ovaj glagol samo zato što sam lenj da tražim drugi – tri ili četiri sata putovanja a da mu pri tom taj putnik koji sedi naspram njega ne udeli ni letimičan pogled, a kamoli reč. Moja potreba je bila – ako se uzme u obzir da je reč o nečem tako nepostojanom kao što je dim – prilično apsurdna. Suvišno je i reći da su od tog trenutka, i uprkos mom vazdašnjem običaju da prelazim preko minornih problema, iščezli za mene i more i pobrđa, tako da mi je bilo nemoguće da obnovim ono stanje blagougodnog spokoja. I što je najgore, svaki put kad bih ja pokušao da podignem pogled on se sudarao s prekornim pogledom Kitona koji je na moje oči rastao i rastao, sve dok se nije pretvorio u džina, komično zavaljenog u sedište koje mu je postalo pretesno. Kad je stigao kondukter, učinilo mi se da mu putnici nekako nespretno daju karte na pregled. Svi sem džina: on je podigao ruku sa elegancijom i tako neuobičajenom sigurnošću da sam se zaprepastio. Kad je na mene došao red, napravih glupost da pogledam u Kitona, i ruka poče da mi drhti. Ko zna kakvo zločinstvo sam tajio da bih se osetio tako krivim zbog jednog tako beznačajnog incidenta? Nije mi pomoglo što sam ostatak puta proveo sklopljenih očiju kako bih se vratio svojim mislima i prizvao, makar samo na minut, onaj izgubljeni čudesni spokoj. Kako je moguće, upitah se, da mi neko koga sigurno nikad ne bih odabrao za sagovornika, tako upropasti jutro. Kad sam stigao na Fakultet, skromni natpis protiv pušenja prikaza mi se umnožen na hiljade.